Vašington i Brisel će pomoći Turskoj u širenju neoosmanizma

Neoosmanizam kao ideologija i strateški projekat već duže od decenije čini stub turske spoljne politike. Vek posle poraza u Prvom balkanskom ratu, Ankara aktivno teži da obnovi dominantni turski uticaj u oblastima koje su bile u sastavu osmanskog carstva. Neoosmanizam označava negaciju kemalizma kod kuće, a na spoljnom planu strategiju širenja na Kavkaz i Centralnu Aziju, Bliski Istok i Balkan.

Na Bliskom istoku, manifestuje se kroz isticanje islama kao zajedničkog imenitelja Turaka i Arapa, uz sve žešći antagonizam Ankare prema Izraelu. Na prostorima bivšeg SSSR manifestuje se kroz isticanje turkizma, etnojezičkog i kulturnog zajedništva sa narodima regije.

Na Balkanu se islamizam spaja sa osmanskim neoimperijalizmom, sa jasnim ciljem da evropski Jugoistok postane sfera političkog, ekonomskog i kulturnog uticaja Turske. Kao što je ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu otvoreno rekao u Sarajevu 2009. godine:

„Turska je baštinik svih vekova osmanske prošlosti, tokom koje su postavljene trajne osnove u istorijskom, ekonomskom i duhovnom pogledu. Turska i danas ima mogućnost i pravo da na tim prostorima igra posebnu ulogu… Turska kao naslednica Otomanske imperije ne može biti epizodista, već samo protagonista na međunarodnoj sceni… Mi ćemo obnoviti ovaj osmanlijski Balkan… Otomanska stoleća Balkana su bila plodotvorna, a sada to nasleđe treba obnoviti.“

Inkorporacija znatnog dela evropskog Jugoistoka u sferu političkog, ekonomskog i kulturnog uticaja Ankare i Istanbula odvija se uz prećutnu ili čak otvorenu saglasnost Vašingtona i Brisela. Davanje Erdoganu slobodnog prostora za delovanje na Balkanu predstavlja svojevrsnu utešnu nagradu Turskoj za činjenicu da nikada neće biti primljena u EU. Njegova vlada shodno tome sprovodi politiku koja, svesno ili ne, predstavlja paradigmatski primer izgradnje „Zelene transverzale“ sa dva jasna cilja:

1. Da se označi dugoročni cilj ideologa islamizma na Balkanu i šire, stvaranja geografski neprekinutog lanca većinskih muslimanskih zajednica ili zajednica pod dominacijom muslimana koji će se pružati od Turske na jugoistoku do Cazina na severozapadu; i

2. Da se označi proces jačanja etnoreligijske samosvesti među tradicionalno muslimanskim zajednicama na Balkanu kroz proširenje geografskog prostora njihove demografske dominacije, i to (a) kroz uspostavljanje ili proširenje entiteta pod muslimanskom političkom kontrolom, sa eskalacijom statusnih zahteva i sa ciljem uspostavljanja suverene državnosti; i (b) kroz jačanje islamskog karaktera i identiteta dominantne zajednice unutar tih entiteta, sa paralelnim smanjivanjem brojčanog prisustva i marginalizacijom uticaja drugih grupa.

Evropske komponente neoosmanizma nema i ne može biti bez političkog, kulturno-verskog i demografskog jačanja muslimanskih zajednica na Balkanu koje je u punom jeku.

„Transverzala“ tako poprima jasan geopolitički oblik, uglavnom s predumišljajem, ali delimično i spontano. Naravno, zapadni političari i njihovi beogradski poslušnici apriori odbacuju svaku sugestiju da na Balkanu postoji neki dugoročni geopolitički projekat islamista, a kamoli da se on sprovodi s predumišljajem i sistematski. U današnjoj Srbiji svako pominjanje Transverzale srubljeno je u dominantnom medijskom i političkom diskursu na delikt mišljenja, na neoslobistički govor mržnje sa „islamofobičnim” tonovima.

Negacija stvarnosti ne menja stvarnost. Podsetimo se da je još pre skoro dve decenije pokojni ser Alfred Šerman, bivši savetnik Margaret Tačer, upozoravao da je cilj muslimana da „stvore zeleni koridor koji bi razdvojio Srbiju od Crne Gore”.

Zapadne sile to podržavaju, upozoravao je Šerman, dok se „Turska udaljava od Ataturkovog sekularističkog stava i kreće prema otomanskoj, panislamskoj orijentaciji”.

Šermanova dijagnoza bila je spektakularno vidovita. Nju je pre pet godina potvrdio izraelski pukovnik Šaul Šej, analitičar Begin-Sadat Centra. On je u svojoj knjizi o prodoru islama na evropski jugoistok (2008) konstatovao da „Balkan služi kao istureni položaj na evropskom tlu za islamske terorističke organizacije, koje koriste ovo područje za pokretanje aktivnosti u zapadnoj Evropi i u drugim ključnim tačkama širom svijeta”.

Njegova ocena o Transverzali je bila neumoljivo precizna: „Stvaranje nezavisne islamske teritorije, uključujući Bosnu, Kosovo i Albaniju… jedan je od najvećih uspeha islama još od opsade Beča 1683. godine. Islamski prodor u Evropu preko Balkana jedan je od najvećih uspeha islama u 20. veku”.

I Džon Šindler, profesor strategije na Vojno-pomorskoj štapskoj akademiji SAD i autor seminalne studije Nesveti rat, saglasan je sa ovom dijagnozom. Transverzala odražava Hantingtonov Sudar civilizacija, paradigmatski slučaj linije procepa između islama i ostatka sveta.

Većina balkanskih muslimana živi u kompaktnim pojasevima teritorije duž Transverzale. Postoje samo dve značajne pukotine u tom lancu. Jedna je u istočnoj Makedoniji, gde nepunih sto kilometara vazdušne linije deli najistočnija albanska sela kod Kumanova od najzapadnijih naselja Pomaka u jugozapadnom špicu Bugarske, u Blagoevgradskoj oblasti.

Druga je u trouglu Nova Varoš-Prijepolje-Pljevlja u Raškoj oblasti, duž puta i pruge Beograd-Bar. Međutim, geografska raspodela uporišnih punktova Transverzale prikriva njenu vitalnost i potencijalne buduće dimenzije prosto zato što se hrišćanske zajednice na Balkanu nalaze u demografskom sunovratu. Stopa rasta je negativna u svim zemljama regiona sa hrišćanskom većinom, u nekima katastrofalna. Nasuprot tome, muslimani imaju najveću stopu priraštaja u Evropi, a Albanci su na vrhu liste. Ako se trend nastavi, muslimani će imati prostu većinu na Balkanu do kraja iduće decenije.

Neoosmanizam je našao geopolitički oslonac u Transverzali i istovremeno predstavlja bitni preduslov oživljavanja islama i na njemu zasnovane etničko-kulturne samosvesti duž koridora. Bez izvora političke, ekonomske i duhovne podrške na jugoistočnom špicu Evrope, bez matičnog sidrišta na Bosforu, islamski preporod u bivšim otomanskim posedima ne bi bio moguć.

Notorna činjenica da za dugi niz godina nema ni govora o ulasku Srbije u EU ide na ruku turskim ambicijama jer zvanični Beograd ostaje bez alternativnih opcija i ideja (da pare ne pominjemo). S druge strane, i Brisel i Vašington prihvataju proaktivnu ulogu Turske kao neootomanskog hegemona.

Problem turskih ambicija na Balkanu postoji. On neće biti rešen bez trezvene dijagnoze stanja i bez kritičkog preispitivanja srpke politike i srpskih iluzija tokom proteklih deset godina – setimo se samo bezbrojnih susreta Tadića i Jeremića sa Erdoganom i Davutogluon.

Stvarnost je neumoljiva: kako konstatuje prof. Rafael Izraeli sa Trumanovog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, „Muslimani su uspostavili kontinuitet koji zabija klin u hrišćansku Evropu. Zapad ravnodušno posmatra tu pojavu jer se nada da će na tom terenu nastati navodno neratoborni islam turskog tipa. S obzirom na uspeh fundamentalista u Turskoj, nema izgleda da će se te nade ispuniti.”

Zapadna politika u jugoistočnoj Evropi tokom dve protekle decenije išla je na ruku težnjama navodno prozapadnih muslimanskih zajednica duž geografske linije koja vodi iz Turske na severozapad, uz uporedno nametanje „multikulturalizma” koji samu Evropu rapidno menja, demografski i kulturno.

Sa matematičkom preciznošću možemo predvideti da će Vašington i Brisel dati žustru podršku „autonomnom“ Sandžaku koji bi povezivao Kosovo s Bosnom, kada (ne „ako“) i to pitanje bude „internacionalizovano“. Već znamo da su bezrezervno opredeljeni za unitarizaciju BiH.

Daleko od toga da doprinosi miru i regionalnoj stabilnosti, politika Turske na Balkanu ima šest bitnih odrednica:

1. Težnja za kontrolom nad još nepovezanim segmentima Transverzale, koja će se u Srbiji izraziti kroz zahtev za sve većom autonomijom „regije Sandžak“ sa muslimanskom većinom, u koju će biti utopljene opštine Priboj, Prijepolje i Nova Varoš sa srpskom većinom;

2. Težnja za sve većom centralizacijom Bosne i Hercegovine i ukidanjem Republike Srpske kao „genocidne tvorevine” sa hipotekom „Srebrenice”;

3. Prećutno podsticanje velikoalbanskih aspiracija prema Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj, ali pre svega prema krnjoj Srbiji (Preševo, Medveđa, Bujanovac, potom Toplica);

4. Dalja verska radikalizacija i etničko redefinisanje muslimana u Bugarskoj, uz zahtev za njihovu teritorijalnu autonomju u području Rodopa;

5. Dalje širenje islamske propagande preko rastuće mreže džamija, islamskih centara, NVO i „dobrotvornih fondacija” duž Koridora; a pre svega

6. Eskalacija turskih regionalnih ambicija kroz pokretanje imigracionih trendova, pre svega u Srbiji, pod firmom „restitucije potomaka prognanika” iz 1878-1912. Zahtev prihvatanja imigranata iz Turske biće još jedan dokaz spremnosti Srbije na evrointegracije (imigracija je „evropski fenomen”) i prevazilaženje predrasuda prošlosti.

Podsticanjem svojih nesuđenih islamskih klijenata na Balkanu, SAD i zapadna Evropa prave stratešku grešku uporedivu po učinku austro-ugarskom ultimatumu Srbiji iz jula 1914. Godine.

Čak i van izvitoperenih parametara realpolitike, postoji ideološki afinitet između savremenog Zapada i neoosmanizma. Nije reč samo o Balkanu kao utešnoj nagradi Ankari za neulazak u EU. Ovaj afinitet nije (samo) interesni nego je i ideološki. On omogućava Briselu i Vašingtonu da sa Ankarom nalaze zajednički jezik u antagonizmu prema klasičnom evropskom sistemu nacionalnih država, pre svega prema njegovim nosiocima na pravoslavnom slovenskom Istoku.

Spoznaja ovog afiniteta predstavlja ključ za razumevanje motiva Zapada na Balkanu i trajnog antiruskog, pravoslavofobnog stava koji preovlađuje naročito u Sjedinjenim Državama.

Plodovi će biti jednako gorki kao i 1914. Pre ili kasnije i Amerika i Evropa imaće razloga da zažale zbog težnje da preko tuđih leđa kupe islamsku blagonaklonost.

Saučesništvo zvaničnika Srbije u tom projektu podseća nas na starogrčku maksimu da, kada bogovi nekoga reše da unište, oni mu prvo uzmu pamet.

Duž Zelene transverzale Pandorina kutija je širom otvorena, a demoni haraju. Cenu će pre svih platiti pravoslavni narodi evropskog jugoistoka, koji su danas manje gospodari svoje sudbine nego u bilo koje vreme od Balkanskih ratova do danas.

Srbija bi morala da bez zazora kontrira neoosmanskoj reviziji istorije na medijskom, publicističkom i akademskom frontu. Treba insistirati na činjenici da je Turska predstavljala imperijalnu silu, da je borba balkanskih hrišćana za oslobođenje u 19. veku predstavljala proces antikolonimajlne emancipacije, a da neoosmanizam za bivše osmanske podanike ima iste konotacije kao neonacizam za Jevreje. Ovo je nažalost malo verovatno jer je spoljna i bezbednosna politika Republike Srbije u rukama ljudi koji su iskustveno, intelektualno i moralno nedorasli zadatku koncipiranja, promovisanja i odbrane nacionalnih i državnih interesa. Posle briselske kapitulacije maltene je nebitno da li je reč o zlonamernom predumišljaju ili grotesknom diletantizmu, ili (verovatno) spoju oba elementa.

I neoosmanizam i evroatlanski integralizam predstavljaju programe amalgamacije koji imaju za cilj uništenje starog sistema zasnovanog na suverenitetu država i nacija definisanih po etničkom, jezičkom, kulturnom i teritorijalnom kriterijumu. „Vizije” Erdogana i Davutoglua sa jedne strane, Brisela i Vašingtona sa druge, saglasne su u nepriznavanju legitimnost alternativnih formi političkog, društvenog i kulturnog organizovanja i njihove demonizacije i kriminalizacije ukoliko odbiju da se potčine kontroli metasistema.

Neoosmanska Turska i postmoderni Zapad stoga imaju zajednički interes u lomljenju Srba u celini i uništenju RS posebno. Ovo nije isprazna retorika niti konspiracijama opsednuta paranoja, već trezvena, empirijski utemeljena procena.

Izvor: Fakti