Vaskrs i politika – protesti na Veliku Subotu

Politički protesti u Beogradu na Veliku Subotu. Otprilike u vreme kada Blagodatni oganj u Crkvi Hristovog Vaskrsenja, prizvan molitvama pravoslavnog Patrijarha Jerusalimskog unutar samog Groba Gospodnjeg, silazi sa neba i pali 33 sveće u ruci Patrijarha i mnogih prisutnih, koji ga onda dele sa ostalima, u atmosferi neopisive radosti i blaženstva, obasjani sjajem vatre koja ne peče, koja se pojavljuje svake Velike Subote, o čemu postoje pisani tragovi još od oko 330. godine.

Protesti su organizovani povodom ishoda izbora održanih na Cveti, nedelju dana pred najveći hrišćanski praznik. Izbora koji su najavili neminovno raspirivanje partijskih strasti baš tokom Strasne Sedmice, sedmice strogog posta i sećanja na Bogočovekovo stradanje u susret Njegovom Vaskrsenju i konačnom Pobedom nad smrću. Da li je moglo drugačije da se završi, odnosno rasplete?

Neki će u svemu tome videti simboliku. Drugi svetogrđe. Treći neće videti ništa osim (ne)ispunjenja svojih ambicija. Četvrti će videti samo preteći haos.

Neka svako, po rečima Svetog Apostola Pavla, ostane osvedočen u svom umu. Onaj sa najjačom verom, pobediće. S tim što ni definicija vere ni definicija pobede neće biti ista.

Jer, očigledno je da trenutno govorimo o paralelnim univerzumima. U jednom univerzumu su partijske strasti, ambicije i fiksacije, koje ruše sve ili isključuju sve pred sobom. U drugom su ostali, trenutno (samo)isključeni iz nametnute javne sfere, iz raznorodnih razloga.

Da li je Srbija tih oko 57% koji su glasali ta Srbija koja treba svima da se nametne? Da li ona treba da određuje atmoferu i sudbinu ostatka Srbije?

Mnogi bi rekli – da, treba. Zato što su se organizovali, zato što su glasali, zato što su se kandidovali, prema formalnim pravilima igre.

Međutim, drugi bi, sa ne manje opravdanosti, rekli – ne. Zato što izbori u uslovima postmoderne okupacije nisu pravi izbori. Da se celoj stvari mora pristupiti na drugačiji način da bi se ugrozio sam sistem neokolonijalne uprave.

I, šta s tim? Da li 43% Srbije koja nije glasala ili se nije kandidovala mora mirno da prihvati mogući haos koji joj se smeši, u uslovima kada bi i izborni proces i njegovi akteri mogli da budu delegitimizovani? S kojim argumentima bi neko mogao da tvrdi da to nije ona bolja, odgovornija Srbija? Srbija koja ne naseda na provokacije drugih. Koja ne dopušta da bude uvučena u partijske borbe koje nisu njene. Koja odbija da ulazi u bilo kakve kombinacije sa strancima i njihovim (ne)svesnim eksponentima.

Koliko god živo, vatreno, aktivistički delovala ova Srbija od oko 57%, ko kaže da ne vri i u toj drugoj Srbiji, od „preostalih“ oko 43%, samo što vrenje nije artikulisano, i nema gde da se ispolji, osim, recimo, preko pesama grupa poput Beogradskog sindikata, nekih lokalnih gerilaca, nekih istinski nezavisnih analitičara, posmatrača nepartijskih aktivista, umetnika za svoj račun i svoja ubeđenja?

Ne nazire li se, možda, vreme u kom će ona Srbija, koju, iznuđeno, već godinama u svršene činove, potonuća i poraze gura ona druga, agresivnija, pragmatično ambicioznija, sirovija, potkupljivija, beskrupuloznija – moći, hteti, morati da se oglasi? Ona Srbija, uključujući i jedan njen neverujući ili agnostički, ali pristojan deo, koja se ne dere ili skandira na Veliki Petak ili Veliku Subotu, koja nije sebi dozvolila da bude stavljena u takav položaj, koja je napravila drugačiji, ali ništa manje legitiman izbor. Ona Srbija koja je ostala svež(ij)a i neistrošen(ij)a upravo usled nepristajanja na nametnuta rešenja i izbore, na spuštanja ispod nivoa kojeg smatra minimalno prihvatljivim u ljudskom, ali i društveno-političkom smislu.

Prečesto se u Srbiji tokom poslednjih decenija nalazio taj, odnosno više njih, koji bi ostale nevoljno, a često i neprimetno povukao u određene izbore i pravce. Onaj koji je prihvatao neravnopravne izborne uslove i uništavao svaku priliku za organizovane bojkote, iz kojih bi se možda izrodila zdrava sistemska alternativa. Onaj koji se tajno dogovarao sa domaćim vlastodršcima, službama ili strancima da bi stekao prednost nad onima koji na to nisu bili spremni, za koje to nije, ni u jednoj varijanti, prihvatljivo. Onaj koji se bogatio dok su drugi siromašili, koji je bio spreman da ličnu sreću gradi na opštoj nesreći, a zatim njene plodove koristi za sticanje ogromne društveno-ekonomske prednosti nad ostalima. Koji je bio spreman da izda tamo gde drugi nije, samo da bi se dokopao poluga čak i (spolja) najograničenije vlasti.

Sadašnja Srbija je najpre tvorevina takvih. Ta njihova tvorevina nas ne obavezuje. Obavezuje nas samo Srbija. A ona nije njihova, ma koliko oni u njoj danas vodili glavnu reč, istina – prvenstveno u tuđe ime.

Najglasniji predstavnici onih oko 57% birački stasale Srbije će tvrditi da je spas tu, odmah iza ćoška, samo ako njihova opcija pobedi.

Oni koji slave prvenstveno Veliku Subotu, kao predokus Vaskrsa, znaju, pak, da je prava Pobeda na drugom mestu. Što ne znači da treba da se povuku u katakombe. Niti da ne pruže ruku i onima koji (još uvek?) ne slave ni Veliku Subotu ni Vaskrs, ali imaju nepogrešiv osećaj da ne treba da slave ni nakaradne „pobede“ koje bi da im serviraju deca poslednjih talasa negativne selekcije kako Srbije tako i opadajućeg Zapada. Niti čak da prezru sve one koje su trenutne strasti odvojile od suštine Strasne Sedmice.

Jer, po besmrtnim rečima Svetog Jovana Zlatoustog:

„Ako je ko pobožan i bogoljubiv, neka se naslađuje ovim divnim i svetlim slavljem. Ako je ko blagorazuman sluga, neka radujući se uđe u radost Gospoda svoga. Ako se ko namučio posteći se, neka sada primi platu. Ako je ko od prvog časa radio, neka danas primi pravedni dug. Ako je ko došao posle trećega časa, neka praznuje sa zahvalnošću. Ako je ko stigao posle šestoga časa, neka nimalo ne sumnja, jer ničim neće biti oštećen. Ako je ko propustio i deveti čas, neka pristupi ne kolebajući se nimalo. Ako je ko stigao tek u jedanaesti čas, neka se ne plaši zakašnjenja: jer ovaj divni Gospodar prima poslednjeg kao i prvog, odmara onoga koji je došao u jedanaesti čas, kao i onoga koji je radio od prvoga časa. I poslednjeg miluje i prvoga dvori; i onome daje, i ovome daruje; i dela prima, i nameru celiva; i delanje ceni, i prinos hvali.

Stoga dakle, uđite svi u radost Gospoda svoga; i prvi i drugi, platu primite; bogati i ubogi, jedni s drugima likujte; uzdržljivci i lenjivci, dan poštujte; vi koji ste postili i vi koji niste postili, veselite se danas! Trpeza je prepuna, naslađujte se bogato svi! Tele je ugojeno; neka niko ne iziđe gladan; svi uživajte u bogatstvu dobrote! Neka niko ne oplakuje siromaštinu, jer se javi opšte Carstvo. Neka niko ne tuguje zbog grehova, jer oproštaj zasija iz groba. Neka se niko ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasiteljeva smrt…“

Nema Vaskrsenja bez smrti.

Posle tuge dolazi radost, posle tame svetlost.

Biće, ne tako dalekog, dana za megdana. Onog istinskog.

Hristos Vaskrse!

Izvor: Fond Strateške Kulture