Autor: Mitar Kovač

Velika Albanija kao bezbednosni problem Balkana

Naslovna / Politika i društvo / Velika Albanija kao bezbednosni problem Balkana

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 20/02/2017, 20:09

„Velika Albanija“ je iredentistički nacionalni program za koji se smatra da čini nacionalnu okosnicu nasilja u susednim državama gde Albanci ispoljavaju višedecenijske nacionalne pretenzije i otvoreni separatizam. Program je zasnovan na kriterijumu današnjeg ili istorijskog prisustva Albanaca na tim područjima. Pored Republike Albanije, pojam uključuje oblasti u sastavu susjednih država: u Srbiji su to autonomna pokrajina Kosovo i Metohija (samoproglašena Republika Kosovo), i južni deo Srbije; u Crnoj Gori jugoistočni deo države; u Grčkoj njen severozapad tj. okruzi Tesprotija i Preveza, kao i ostatak teritorije koja se nekada nalazila u sastavu Janjinskog vilajeta (Čamerija); i zapadni delovi Republike Makedonije.

Ujedinjenje još šireg područja u jedinstvenu državu pod albanskom vlasti je programski, bio zamišljen kroz odluke Prizrenske lige. To je šovinistička organizacija iz 19. vijeka koja je za cilj imala ujedinjenje tih oblasti u jedan autonomni Albanski vilajet u sastavu Osmanskog carstva. Pri realizaciji tih ciljeva primenjivali su najsurovije pritiske prema srpskom narodu, nasilje, ucene, svirepa ubistva, paljevine i druge perfidne metode terora i progona.

Koncept Velike Albanije, veće od Albanije unutar njenih granica 1913. godine, sproveden je samo u vreme italijanske i njemačke okupacije Balkana tokom Drugog svjetskog rata.[1] Ponovno aktiviranje tog velikoalbanskog projekta dešavalo se intenzivno u vreme kriza u Evropi i njihove značajnije refleksije na Balkan, prvenstveno kada su mogli da obezbede na svojoj strani neku od velikih sila. Sa okončanjem Hladnog rata, svoje saveznike potražili su u SAD, Velikoj Britaniji, Tusrskoj, Nemačkoj, NATO-u i EU.

Svaki pokušaj stvaranja Velike Albanije, koja bi, pored već postojeće albanske države, obuhvatala i srpsko Kosovo i Metohiju, Podujevo i Bujanovac, Ulcinj, Plav i Gusinje, zapadni deo Makedonije, uključujući i Kumanovo, i severozapadni deo Grčke dovodi do haosa na Balkanu i destabilizacije mira u Evropi. Vodeće sile NATO, pre svega SAD, UK i Nemačka činile su i čine sve da se taj projekat realizuje postepeno u fazama i suštinski stvore pretpostavke da prostor Velike Albanije počne da živi i bez formalnog priznanja spoljnih granica te države. A onda bi vreme „učinilo svoje“ da se takvo stanje formalizuje i prizna, kao gotovo rešenje.

Otcepljenje Kosova i Metohije dovelo je do slabljenja pravoslavnih država na Balkanu, Srbije, Crne Gore, Makedonije i Republike Srpske. Za Srbe i Srbiju nasilna secesija Kosova i Metohije i stvaranje lažne države Kosovo, kao prva faza u izgradnji „Velike Albanije“, jeste ravno pravoj nacionalnoj katastrofi. Zato nema niko pravo u Srbiji da zaboravi, da se odrekne Kosova i Metohije, ni Narodna skupština, ni Vlada ni predsednik Srbije, nijedna generacija preko referenduma. Kosovo i Metohija je zavet predaka za buduća pokolenja. Žalosno je što neke čak parlamentarne stranke i veliki broj nevladinih organizacija rade na lobiranju i pravdanju neminovnosti priznavanja nezavisnosti lažne države Kosovo. Za takvo delovanje imaju političku i finansijsku podršku država i regionalnih organizacija koje drže Kosovo i Metohiju okupiranim.

U geopolitičkom smislu, bez Kosmeta Srbija bi bila skraćena i obogaljena država, bez svoje duhovne kolevke. To bi, takođe, bio gubitak prostranih pitomih i plodnih ravnica, ogromnih rezervi rude, važnih privrednih, naročito energetskih postrojenja i velikog broja izvora vode za piće, posebno u Metohiji.

Kosovo i Metohija nije samo jedna od oblasti koje čine Srbiju. Kosovo i Metohija je srpsko nacionalno ognjište i sveta zemlja i u tom pogledu Kosovo i Metohija je za Srbe i Srbiju ono što su Jerusalim i Zid plača za Jevreje i jevrejsku državu. Pored pravoslavlja i svetosavlja, Kosovo i Metohija je treći bitan činilac srpskog nacionalnog identiteta. Otuda bi gubitak Kosova i Metohije predstavljao ne samo razaranje srpske nacionalne samosvesti, nego i ozbiljnu pretnju samom opstanku Srba kao naroda. Bez Kosova i Metohije srpski narod bi bio značajno drugačiji, narod bez duhovne vertikale sa sindromom gubitnika i poraza. To su upravo pojedini centri moći i države Zapada namenili srpskom narodu, kroz deobu i cepkanje njegovog državotvornog prostora, a sve pod plaštom optužbi za hegemonizam i za sva druga zla koja su oni projektovali pri razbijanju bivše SFRJ. To se vidi i kroz sudske procese u Hagu i presude vojnim i političkim rukovodiocima SR Jugoslavije i R. Srbije. Suđeno im je što su branili svoju državu od terorista i od agresije NATO na SR Jugoslaviju. Narod nikada u svojoj duši nije prihvatio te presude i smatra sud u Hagu tendencioznim „političkim sudom“, preko koga se pravdaju upravo zločini tzv. OVK i NATO pakta.

Razbijanje i druge SR Jugoslavije završeno je okupacijom Kosova i Metohije od strane NATO, kroz promovisanje lažne države Kosovo. To je bila ogromna sramota i vrhunac besčašća zapadne civilizacije u novijoj istoriji. Da bi se proces priznanja lažne države Kosovo sprovodio mimo mandata UN i van konteksta rezolucije SB UN 1244, ceo proces „pregovora“ prebačen je u nadležnost Evropske unije, koja je u suštini podsistem NATO, u strategijskom i funkcionalnom smislu. Kroz pregovarački proces preneta je nadležnost nad severom KiM tzv. prištinskim vlastima, kao i nad ogromnim rudnim i drugim prirodnim resursima. Srpski narod na severnom KiM osetio se izdanim.

Gubitak nacionalnog stožera i istorijskog jezgra državne teritorije doveo bi Srbe u velika i strašna iskušenja. Srbi i danas sa ogromnom većinom Kosovo i Metohiju smatraju samo privremeno okupiranom teritorijom, koja se drži vojnom silom NATO pakta i nasiljem institucija EU. Sa Kosmeta je za vreme NATO agresije prognano preko 220 hiljada Srba, o čijem povratku niko danas ne govori niti preduzima konkretne korake. Istovremeno su uništena i uzurpirana ogromna materijalna dobra u državnom i privatnom vlasništvu. Na te činjenice ćute sve međunarodne institucije i regionalne organizacije. O tome se ne razgovara u Briselu, a povratak Srba na Kosmet trebalo bi da bude uslov bilo kakvih pregovora. Posebno na tom planu ne čine ništa Evropska unija niti NATO, kao najodgovorniji za progon Srba i stanje na Kosmetu. Srbija je trebalo davno da uslovi bilo kakve pregovore organizovanim povratkom prognanih Srba i nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije, kao i povratkom u posed oduzete imovine.

Pitanje Kosova i Metohije treba da se vrati u Ujedinjene nacije i da se rešava u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244. Sve do tada Kosovo i Metohiju treba smatrati okupiranom teritorijom, koja će se u krajnjem morati vratiti vojnim putem u budućnosti, u povoljnim međunarodnim okolnostima. Nije bitno koliko se to rešenje mora čekati, najbitnije je da se ne da legitimitet lažnoj državi Kosovo, i da se štite srpske svetinje i spreči bilo kakav pokušaj pogroma i progona srpskog naroda. U tom pogledu Vojska Srbije ima pun mandat i obavezu da to učini.

Stvaranje lažne države Kosovo uslovilo je nestabilnost na Balkanu i jačanje novih secesionističkih pokreta u Evropi. Ne mogu da budu različiti kriterijumi za albanski i srpski narod na Balkanu. Promoviše se lažna država Kosovo a suzbijaju se sva kolektivna prava srpskog naroda na prostoru Hrvatske, BiH i Crne Gore. Političari vodećih država Zapada nemaju za to racionalna obrazloženja.

Vlasti Crne Gore i Makedonije priznale su lažnu državu Kosovo, kao prvu fazu projekta „Velike Albanije“, iako će i same u budućnosti imati isti problem sa tom opasnom neofašističkom ideologijom. Na taj način Crna Gora može izgubiti Plav, Gusinje, prostor istočno od Podgorice i Ulcinj. To je po velikoalbanskom projektu oblast Malesije, koje se albanski ekstremisti nisu odrekli, a Makedonija veći deo zapadne Makedonije.

Dakle, nastanak „Velike Albanije“ jeste izazov i bezbednosni problem za Grčku, Makedoniju, Srbiju i Crnu Goru. Međutim vlasti tih država ne vide na isti način taj problem, jer nije aktuelan sa istim intenzitetom, pa su političari skloni da iz različitih razloga otvoreno o njemu ne govore, kako se ne bi zamerili vodećim silama Zapada, koje su suštinski promovisale „Veliku Albaniju“, a formalno su se ograđivale da to ne čine. U tome su prednjačile SAD, UK i Nemačka.

Ostvarivanje projekta „Velike Albanije“ dovešće u problem opstanak BJR Makedonije kao države. Iako, po popisu koji je provela Evropska zajednica, u Makedoniji ima 22,9 odsto Albanaca, oni su intenzivnim širenjem i „obeležavanjem teritorije“ dali sebi da polažu pravo na polovinu njene teritorije, uključujući pola Skoplja, pa čak i Kumanovo, koje se nalazi istočno od Vardara. U slučaju ostvarenja tog maksimalnog albanskog cilja, Makedonija bi prestala da postoji kao jedinstvena država.

Iz godine u godinu sve se jasnije vide konture projekta „Velike Albanije“ u Makedoniji, a posebno nakon poslednjih parlamentarnih izbora koje je Zapad odlagao dve godine kako bi se podržala opozicija koja bi servilno sa albanskim partijama ispunjavala sve zahteve. Predstavnici albanskih partija su sa premijerom Albanije Edijem Ramom razgovarali o zahtevima Albanaca u Makedoniji za formiranje nove Vlade u toj zemlji, preneli su makedonski mediji. Novi sastav Sobranja Makedonije ima 120 poslanika. Najviše poslanika u novom sastavu parlamenta ima VMRO DPMNE Nikole Gruevskog – 51, zatim SDSM Zorana Zaeva – 49. Preostalih 20 mesta osvojile su albanske etničke partije: Demokratska unija za integracije (DUI) koja ima 10 poslanika, Pokret Besa pet, Alijansa za Albance tri, i Demokratska partija Albanaca (DPA) sa dva poslanika.[1]

Makedonski predsednik Đorđe Ivanov kritikovao je Evropsku uniju i NATO zbog zastoja u evroatlantskim integracijama Makedonije i stanja u zemlji, rekavši da su delimično odgovorni za političku krizu u njoj. Zatražio je od EU da „prestane da blokira našu budućnost“ i delimično okrivio Uniju i NATO zbog trenutnih političkih problema u Makedoniji, prenosi AFP: „Umesto datuma za pregovore, mi smo blokirani. Umesto članstva u NATO, mi smo ignorisani. Umesto da budemo nagrađeni, mi smo kažnjeni. Neodgovorno ponašanje EU i NATO prema Makedoniji neminovno se odražava na našu unutrašnju politiku.“[2]

Lider Demokratske unije za integraciju (DUI) Ali Ahmeti poručio je da će Albanci ući u koaliciju sa onom strankom iz makedonskog političkog bloka koja im ponudi budućnost. Prema njegovim rečima, ostaju i zahtevi da albanski bude drugi službeni jezik, o produženju mandata Specijalnog javnog tužilaštva, ravnomernoj raspodeli budžeta i za odlučivanje o svim pitanjima konsenzusom. „Samo sa zajedničkom platformom i uz učešće svih političkih predstavnika Albanaca u Makedoniji možemo da se izborimo za prava Albanaca“, naglasio je Ahmeti.[3] Albanske stranke su, osim Demokratske partije Albanaca, podržale zajedničku platformu, kojom se za ulazak u buduću vladu traži dvojezičnost na celoj teritoriji Makedonije, učešće albanskih stranaka u pregovorima sa Grčkom oko imena Makedonije i ravnopravno učešće Albanaca u bezbednosnim i obaveštajnim strukturama te države. Platforma je obelodanjena svega nekoliko dana pošto su se albanski lideri iz Makedonije u Tirani sastali sa premijerom Albanije Edijem Ramom. Platformu je podržao i „kosovski predsednik“ Hašim Tači.[4]

Najmanje je verovatno da će Albancima poći za rukom da pripoje današnjoj Albaniji severozapadni deo Grčke, koji oni nazivaju Cameria, pošto je članstvom u Atlantskom paktu i Evropskoj uniji Grčka mnogo zaštićenija od Makedonije i Srbije, koje su prisiljene da čine ustupke Albancima kako bi se ostvarila lažna perspektiva njihove „integracije u Evropsku uniju“.

Konačno, pored međusobnih sukobljavanja, između pojedinih balkanskih država stvaranje „Velike Albanije“ moglo bi da dovede i do obrazovanja dva suprotstavljena bloka – islamskih i pravoslavnih država. Hipotetika „Velike Albanije“ bila bi za sve susedne pravoslavne države – Bugarsku, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Grčku oličenje nepodnošljive istorijske nepravde. Zato bi, pretpostavljamo, te države, pre ili kasnije napravile pravoslavni Balkanski savez protiv „Velike Albanije“, što bi moglo da eskalira u novi Balkanski rat. Verski ekstremizam već decenijama jača na prostorima gde većinski žive Albanci na prostoru Balkana, kao i u Raškoj oblasti i u Federaciji Bosne i Hercegovine. Pod uticajem islamskog ekstremizma i ideologije islamske države na Balkanu nije isključeno da tzv. Zapadni Balkan postane novo krizno žarište i područje ratnog sukobljavanja.

U „međunarodnoj zajednici“, bolje rečeno delu međunarodne zajednice, odnosno na Zapadu, je kao globalni pristup teorijski odbačen koncept etničkih država na Balkanu, kao prostoru mozaične etničke strukture. Premda se 1991. među pojedinim zapadnim ekspertima govorilo da se nacionalno pitanje na Balkanu može trajno rešiti stvaranjem tri velike etničke države, „Velike Hrvatske“, „Velike Albanije“ i „Velike Srbije“, ubrzo se pokazalo da su na sceni „realpolitike“ dvostruki standardi, da se jedino Srbima ne dozvoljava da opstanu na svojim prostorima i da se jedino od Srbije otcepljuje Kosovo i Metohija, i nasilnim putem se, suprotno međunarodnom pravu, menjaju spoljne granice.

Rastući uticaj islamskih organizacija u samoj Albaniji dovoljno upozorava na mogući pravac razvoja događaja na jugoistoku Evrope, posebno sa intenziviranjem ratova na Bliskom istoku i jačanjem migrantske krize prema Evropi. Ostvarivanjem projekta „Velike Albanije“ i posledicama koje bi on neminovno izazvao, ugrozili bi se vitalni interesi Srbije, Makedonije i Crne Gore.

Nakon Hladnog rata i nestanka ravnoteže snaga, suverenitet malih država je još više ugrožen, o čemu svedoči izjava bivšeg sekretara Ujedinjenih nacija Butrosa Butrosa Galija da je „vreme ekskluzivnog nacionalnog suvereniteta prošlo“. U vezi s tim, prisutno je stanovište da postoje neka suštinska pitanja u kojima je nadležnost tzv. međunarodne zajednice iznad ingerencija konkretne države, kao što su npr. slučajevi ugrožavanja ljudskih prava ili, pak, prava nacionalnih manjina. Tako se najčešće pod plaštom zaštite tih prava, kao i pozitivnih odredbi međunarodnog prava, pokreću mehanizmi rešavanja sukoba u tim državama od strane „međunarodne zajednice“, odnosno NATO i EU. Shodno tome, nastojanja nekih moćnih stranih činilaca za rešavanje međuetničkih i unutrašnjih sukoba nisu ništa drugo nego mešanje u unutrašnje stvari suverenih država.

S druge strane, Srbija od samog početka kosmetske krize radi ono što radi i svaka druga država u sličnim situacijama. Ona čuva teritoriju koja je vekovima bila njena, koja, kako ističe akademik Mihajlo Marković, ima veliki simbolički značaj za srpski narod i za njegovu svest o nacionalnom identitetu, koja je bogata kulturnim spomenicima i prirodnim resursima i, što je najvažnije, koja je međunarodno priznati deo države Srbije. Shodno tome, jedan od osnovnih ciljeva državne politike Srbije jeste da zadrži Kosovo i Metohiju u svojim granicama.

Prema tome, može se zaključiti da se u rešavanju kosmetskog problema prepliću brojni spoljašnji i unutrašnji politički činioci. Potrebno je hitno, osmišljeno i kontinuirano delovati u domenu svih državnih funkcija, na nivou Srbije. Ako budemo čekali rešenje tzv. međunarodne zajednice, onda nemamo šta da očekujemo. Bilo bi neophodno sa elementima nove strategije za Kosovo i Metohiju izlaziti pred svetsku i domaću javnost a ne sprovoditi nekakve briselske sporazume, čiju suštinu narod u Srbiji ne zna i koji su suprotni Ustavu i Rezoluciji SBUN 1244.

Očuvanje teritorijalne celovitosti lažne države Kosovo je fikcija i zabluda albanske ekstremne političke elite. Sadašnji pregovori u okrilju EU generišu rat jer se traži da Srbija postepeno preda sve i na kraju prizna lažnu državu Kosovo. Takva vlast u Srbiji ne bi opstala a narod nikada ne bi prihvatio takvo rešenje.

Sa ovakvim stanjem odnosa na Kosovu i Metohiji, gde Albanci misle da je ono njihovo pa i severni deo Kosova, a Srbija vodi nekakve pregovore i žmuri da je Kosmet srpski a realno ništa ne čini da se to desi, razvijaju se protivrečnosti za sukobe i rat u budućnosti. Potreban je kompromis i rešavanje povratka i statusa Srba na Kosmetu, kao uslov za bilo kakve pregovore. Ako se kroz pregovore ne može doći do rešenja Srbija mora izgrađivati vojne sposobnosti da u budućnosti povrati suverenitet nad Kosovom i Metohijom, u skladu sa Ustavom.

Za sada taj kompromis se ne nazire. Na sceni je nasilje nad Srbima na Kosmetu i pritisak EU na Srbiju da se odrekne Kosova. To neće proći, i svi Briselski sporazumi na kraju će postati fikcija jer ne uvažavaju legitimne srpske nacionalne interese.

Osnovne informacije i činjenice u članku argumentuju tvrdnju da bilo koji potez na prostoru tzv. Velike Albanije nije izolovan čin. Naprotiv, o tome se donosi jedinstvena nacionalna odluka, koju usvajaju vodeći političari Albanije, lažne države Kosovo i albanskih partija u Makedoniji i Crnoj Gori. Cilj aktuelne političke borbe u Makedoniji više nije ni skriven i jasno se prepoznaje u pravljenju federalne jedinice Albanaca, na prostoru koji su već teritorijalno, verski i politički omeđili. Slična je situacija i u Crnoj Gori, samo mafijaška vlast Mila Đukanovića žmuri na te probleme. Nažalost, velikoalbanski projekat svesrdno pomaže nekoliko vodećih država Zapada, istih onih koje su promovisale tzv. kosovsku nezavisnost i koje stoje suštinski iza projekta „Velike Albanije“. To svesrdno pomažu SAD, Velika Britanija, Turska i Nemačka, uz instrumentalizaciju NATO i EU.

Da ponovimo, ceo taj projekat se uvija u masku evropskih integracija i mantru da će se svi narodi Balkana naći u EU, pa i u NATO-u. Ako je to iskrena namera Zapada, čemu onda samostalnost lažne države Kosova? To je samo „uspavanka“ za lakoverne i neodgovorne pojedine srpske političare. Čak se i izjave albanskih političara i analitičara označavaju sintagmom „Prirodna Albanija“, čije se granice podudaraju sa „Velikom Albanijom“. NATO i EU su nadnacionalne organizacije čije vreme ističe a učinile su sve protiv srpskih nacionalnih interesa. Njihov nestanak ili smanjenje moći uticaja na međunarodne odnose označiće novi početak i vaskrs srpske države.

_____________________________________

IZVORI