Veliki utorak u vreme današnje

Veliki Utorak je isto kao i Veliki Ponedeljak svečan i strog. Toga dana pominje se propoved Isusa Hrista u Jerusalimskom hramu u kojem on govori o Strašnom Sudu, o Drugom Dolasku i o zabludama judejskih sekti koje ga traže da ga ubiju.

„Teško vama, književnici i fariseji, licemeri!“, ponavlja Hristos sedam puta, naglašavajući prokletstvo koje će se obrušiti na one koji odbacuju Boga i zaglibljuju se u jeresima i lažnim umovanjima.

Hristos ponovo dolazi u Jerusalim iz Vitanije i uči narod. On opisuje dolazak Ženika u priči o deset devojaka. Od njih pet bile su razumne i svesno kupile ulje za kandilo da bi srele Ženika koji dolazi uveče, a pet njih bile su glupe i nisu se snabdele uljem. U tome je smisao hrišćanske kulture očekivanja.

Onaj ko svom dušom čeka najvažniji događaj svetske istorije, taj je uvek spreman za njega. Ispravan život je – život u očekivanju Drugog Dolaska. Svi koji žive zaboravljajući na to, trošeći sebe na privremeno i prazno, glupi su, a u poslednjim vremenima njihov usud je strašan.

Prema drugom tumačenju pet pametnih nevesta to je pet organa čula čoveka iznutra, naše duše. Duša koja očekuje Boga ne spava i uvek je spremna da ga sretne.

Pet glupih devojaka su – organi spoljnih čula. Ona su okrenuta napolje, ona ne znaju za tainstva Noći i prihvataju himere sveta (zdravo) za gotovo.

Spoljašnji svet je – teška halucinacija koja odvodi od suštine. Sve što je istinski vredno – u nama je, u našoj duši. U našem srcu.

Tog istog Velikog Utorka, odgovarajući na zajedljivo pitanje o plaćanju poreza Rimskoj Imperiji, Hristos izlaže suštinu političkog učenja o hrišćanskoj crkvi – Caru Carevo, a Bogu Božje.

Imperiji treba dati ono što joj pripada, služenje, poreze, odanost i pokornost zakonu, a Bogu – veru, ljubav i poštovanje.

Opet dijalektika spoljašnjeg i unutrašnjeg: oni treba da budu harmonični. A u tome je unapred predviđena hristijanizacija samog Kesara (Cara): kada rimski imperator Konstantin primi Boga, onda će i on dati Bogu Božje objedinivši Crkvu i Imperiju u jedno. Tada će i protivrečnost između politike i religije, između Cara i Boga biti uklonjena: Imperija koja se zaklela Bogu i postala hrišćanska, od čiste političke tvorevine postaje Sveta Imperija, umna Imperija, iznutra duhovna Imperija.

A pomazanje njenog Cara na carstvo je u ime cara nebeskog Hrista.

Hristos proklinje Sadukeje, najpogubniju judejsku sektu koja je u judaizmu odbacivala sve ono što je bilo povezano sa očekivanjem Mesije, vaskrsenjem mrtvih i životom duše posle smrti. Upravo su Sadukeji bili najudaljeniji od učenja hrišćana. Inače, upravo oni su u judejskoj zajednici predstavljali finansijsku oligarhiju i trgovačku elitu.

Kako sve liči na sadašnjost!

I na kraju, Hristos razobličava i fariseje čije je učenje bilo mnogo više tradicionalno i blisko hrišćanskom, ali njihova nevolja bila je u nečem drugom. U suštini, fariseji su bili nalik na Velikog inkvizitora. Njima je Živi Bog smetao, budući da su oni želeli da vladaju u njegovo ime sledeći samo mrtvo slovo, pretvorivši živu veru u statičan pravni svod propisa i obreda.

Otuda je i krenuo za hrišćane negativan izraz farisejstvo koje znači isto što i licemerje i formalizam. Ipak, radi se o još dubljem. Čak i najispravnije učenje uključujući i hrišćansko – ako gubi živi kontakt sa Bogom postepeno se pretvara u svoju suprotnost. Na mestu života nastaje simulacija. Na mestu duha – slovo.

Dostojevski je u priči o Velikom inkvizitoru – kao obrascu farisejstva u hrišćanskom obličju – imao u vidu, pre svega katoličkog papu. Ali, kako mi možemo da budemo sigurni da se taj porok, naročito u poslednje vreme, neće dotaći i Pravoslavlja? Daj Bože da mi uslišimo strašne reči Spasitelja: „Teško vama, književnici i fariseji, licemeri!“.

I na kraju, isto na taj Veliki Utorak u Jevanđelju po Mateju čujemo strašne reči o Drugom Dolasku i Strašnom Sudu, koje su u sazvučju sa proročanstvom Jezekilja:

Tada će se na nebu pojaviti znak Sina Čovekovog; i tada će se rasplakati sva plemena zemaljska i videti Sina Čovekovog koji dolazi na oblacima nebeskim sa velikom silom i slavom.

Ove reči Velikog Utorka opisuju ono što nas čeka u najskorije vreme. To je svojevrsna prognoza o sutrašnjem danu civilizacije i o njenom neminovnom kraju. Nikakvim tehničkim dosetkama ne može se sakriti od moći kazne anđela, anđela Rušitelja i strašnih heruvima.

Doviđenja. Ovo je bila Duginova direktiva o Velikom Utorku.

U momentu Drugog Dolaska u najboljoj situaciji naći će se ono društvo čiji ljudi će moći da o sebi samima kažu: Mi smo spremni za Drugi Dolazak.

Prevela: Ksenija Trajković

Izvor: Stanje stvari