Vladimir Umeljić o bogatstvu Papa

Vaša multidisciplinarno koncipirana naučna studija Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka (Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma), koja je upravo izašla iz štampe, tematizuje i jedno izuzetno interesantno pitanje. Naime, da li je Vatikan po mogućstvu direktno finansijski profitirao od velikih genocida u Evropi u XX veku izvršenih nad Jevrejima, Romima i Srbima?

— Da, postoje ne samo značajne indicije već i istorijski izvori enormne težine koji potvrđuju mogućnost, tj. skoro izvesnost, da je Vatikan direktno participirao u genocidnom plenu nemačkih nacista i hrvatskih ustaša. Uzmimo za primer bekstvo šefa genocidne hrvatske države Ante Pavelića po završetku Drugog svetskog rata u Južnu Ameriku, natovarenog otetim imetkom genocidnih žrtava hrvatske države 1941-1945. i ulogu hrvatskog katoličkog klira, kao i visoke vatikanske hijerarhije pri tome.

Jedan od najbližih Pavelićevih saradnika, Ljubo Miloš, potvrdio je na svom saslušanju da je Pavelić, uz pomoć franjevaca i preobučen u katoličkog sveštenika, pobegao iz zemlje, a da je to bekstvo inicijalno organizovao hrvatski rimokatolički sveštenik Krunoslav Draganović iz Instituta Sv. Jeronima u Rimu. Vrlo značajnu ulogu u organizovanju ovih vatikanskih „Pacovskih kanala“ igrao je i austrijski biskup Alois Hudal.

Britanska kontraobaveštajna služba je opservirala ovu ustanovu i u jednom izveštaju iz 1947. stoji: „Cilj ove organizacije je zaštita osoba koje su odane ustaškoj stvari i pružanje pomoći tim osobama pri bekstvu (…) takođe slanje terorista u Jugoslaviju (…) srž ove organizacije, oko koje su se razvijale i razvijaju se ustaške aktivnosti, čini hrvatska grupacija u Institutu Sv. Jeronima u Rimu…“.

U odnosu na Pavelića konstatuje pak američka vojna kontraobaveštajna služba SIS iste godine sledeće: „Pavelićeve veze su toliko visoko plasirane i njegova trenutna pozicija je toliko kompromitujuća po Vatikan da bi njegovo izručenje predstavljalo jedan uništavajući udarac za Vatikan…“.

U januaru 2006. izveštava izraelski list Haaretz o jednom suđenju na kome od 1999. na optuženičkoj klupi suda u San Francisku sede predstavnici Vatikanske banke, Franjevačkog reda i Švajcarske nacionalne banke. Tužioci su potomci jevrejskih i srpskih žrtava genocida u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ 1941-1945, koji zahtevaju odštetu, tj. povraćaj ukradene imovine svojih umorenih predaka, koju su tadašnji hrvatski vlastodršci oteli i deponovali kod ovih institucija. Jedan svedok optužbe i tadašnji očevidac Vilijam Goven radio je odmah posle rata za američku kontraobaveštajnu službu u Rimu:

„Govenovo svedočenje dovodi tadašnjeg kardinala Montinija (potonjeg papu Pavla VI) u vezu sa skrivanjem i pomoći pri bekstvu hrvatskih ratnih zločinaca, kao što je bio Ante Pavelić. To je bio deo deo jedne razgranate mreže, poznate pod imenom ‘Pacovski kanali’. Svedok je potvrdio i da su britanske i američke tajne službe tada otkrile Pavelićevo mesto boravka, ali da su odbile da ga uhapse.“

Mark Aarons i John Loftus, međutim, navode svedočenja sveštenih lica iz Vatikana koja teško opterećuju i samog „ratnog papu“ Pija XII i označavaju ga kao direktnog naredbodavca organizacije „Pacovskih kanala“.

Institut Sv. Jeronima (San Girolamo) i hrvatski katolički sveštenik Krunoslav Draganović (na slici iznad) nisu, dakle, radili ni samosvojno ni u apsolutnoj tajnosti. Američki obaveštajni oficir, koji je vodio tu posmatračku Operaciju San Girolamo, izvestio je 1947. sledeće:

„Draganovićeva podrška hrvatskim kolaboracionistima uklapa se u plan Vatikana, koji predviđa zaštitu ovih ustaških nacionalista, sve dok oni ne dobiju pogodne dokumente i isele se u Južnu Ameriku (…) Vatikan (…) pokreće sve moguće poluge da bi te ljude prokriumčario tamo, u Južnu Ameriku…“.

Ubrzo pošto su primili ovaj izveštaj, šest visokih hrvatskih funkcionera i okrivljenih ratnih (genocidnih) zločinaca napušta ovaj rimokatolički institut u Rimu i odlazi u Argentinu. To su bili Vjekoslav Vrančić, Mile Starčević, Lovro Sušić, Josip Marković, Dragutin Rupčić i Vinko Pečnikar. Sledeća jedanaestorica ustaških glavešina dokazano su izbegli izvođenje pred lice pravde, zahvaljujući posredstvu hrvatskog ogranka vatikanske milosrdne organizacije Karitas: Eugen Kvaternik, Dinko Bilanović Šakić, dr Josip Berković, Ivan Čelan, Danijel Crljen, Mirko Eterović, Ante Elez, Radovan Latković, dr Ivan Korski, dr Franjo Nevestić i dr Vinko Nikolić (u toj grupi nalazio se i jedan nemački pripadnik elitne nacističke SS-organizacije, po imenu Fridrih Jozef Rauh). Isti put za Argentinu su sledili kako jedan od najozloglašenijih komandanata koncentracionog logora smrti Jasenovac, Vjekoslav Maks Luburić („Maks Mesar“), tako i ustaške glavešine Ante Vrkljan, Ćirilo Čudina, Branko Benzon, Marko Sinovčić itd.

Te godine je i Ivo Rojnica stigao u Argentinu. Za podsećanje, on je u vreme NDH predstavljao vrhovnu hrvatsku vlast u Dubrovniku, kada su ustaše – kako je jedan očevidac Amerikanka Rut Mičel posvedočila – „silazili u grad Dubrovnik, okićeni ogrlicama od nanizanih srpskih jezika i sa punim korpama srpskih očiju“. To očigledno nije smetalo da Rojnica „…zahvaljujući pomoći Svete stolice i argentinske vlade, kao slepi putnik na brodu Marija C, 2. aprila 1947. stupi na tlo Argentine“. To, sledstveno, očigledno nije smetalo ni hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu da posle hrvatske secesije od Jugoslavije u poslednjoj deceniji XX veka odredi Rojnicu za novog hrvatskog ambasadora upravo u Argentini. Kada je potom došlo do protesta Vizentalovog instituta, Rojnica je dao izjavu za javnost: „Sve što sam činio 1941. ponovo bih činio“. Jedan od njegovih naslednika na funkciji gradonačelnika Dubrovnika Ivo Obuljan prima potom Ivu Rojnicu 1996. čak u jednu zvaničnu audijenciju u tom istom gradu.

Već samo u toj jednoj godini (1947) nesumnjivo je identifikovano ukupno 115 najviših za ratne i genocidne zločine osumnjičenih nosilaca vlasti hrvatske države iz 1941-1945, koji su „Pacovskim kanalima“ bezbedno stigli, i to samo u Argentinu (procena ukupnog broja dotičnih hrvatskih ratnih zvaničnika i posleratnih begunaca od ruke zakona u Južnu Ameriku varira i kreće se između 5.000-35.000 lica).

Hrvatski poglavnik Ante Pavelić beži 1945. prvobitno u Austriju, u britansku okupacionu zonu, i nosi sa sobom oko 350 kilograma otetog zlata, razne devize i brilijante u vrednosti od oko 1.100 karata. On tamo prepušta Britancima jedan deo tog plena u vrednosti od oko 150.000.000 švajcarskih franaka (ukupna vrednost se ceni na oko 400.000.000 švajcarskih franaka) i beži u aprilu 1946. u Rim.

Svoje prvo utočište nalazi u Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3) u papinskom Latinoameričkom institutu sa ekstrateritorijalnim statusom i „… verovatno mu je za to bila potrebna dozvola samog pape, jer to je bio jedini vatikanski institut u Rimu koji je bio direktno podređen papi…“ Već u maju iste godine on prelazi u papinsku letnju rezidenciju Castel Gandolfo (na slici iznad), gde se „često sreće sa monsinjorom Montinijem“; 9. novembra Pavelić prelazi u papinski Orijentalni institut unutar (crkvenih i državnih) zidina Vatikana i potom boravi u Institutu Sv. Jeronima (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Sledeće boravište mu je dominikanski manastir Santa Sabina (Lungo Tevere Aventino), sledi skrovište u vatikanskoj svojini u Via Giacomo Veneziano 17-C i 11. oktobra 1948. Pavelić se sa pasošem Crvenog krsta br. 74369 ukrcava u jednu kabinu prve klase na brodu Sestriere, koji će ga odvesti u Argentinu.

Američka tajna služba, koja je Pavelića inače sve vreme opservirala, ovako je procenila ovu situaciju: „Pavelić je u očima Vatikana jedan militantni katolik, koji je doduše i lutao (bio povremeno u zabludi; prevodilačka primedba autora), ali ta njegova lutanja su se dešavala, dok se borio za Katoličku crkvu (…) Pavelićevi kontakti s Vatikanom su poznati; Vatikan, dakle, u njemu vidi jednog militantnog katolika, koji se juče borio protiv pravoslavne crkve a danas se bori protiv ateističkog komunizma…“

Da (privremeno) rezimiramo:

• Šef tadašnje hrvatske države Ante Pavelić predao je zvanični arhiv pre svog bekstva zagrebačkom rimokatoličkom nadbiskupu i predsedniku Hrvatske biskupske konferencije Alojziju Stepincu, koji ga je potom najvećim delom prosledio u Vatikan (Arhiv Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova Hrvatske, Zagreb. Ovde se pod brojem 001050-31 čuvao nalaz, otkriven u zidu podruma Stepinčeve rezidencije: jedan manji deo zvanične arhivske dokumentacije Nezavisne Države Hrvatske, Stepinčevi dnevnici, gramofonske ploče sa snimljenim Pavelićevim govorima, kao i deo zlata iz državnih trezora, prevashodno zlatnih zubnih nadoknada povađenih iz usta pobijenih žrtava brojnih koncentracionih logora i drugih stratišta; podvukao autor);

• Ante Pavelić beži dakle 1945. prvobitno u Austriju, u britansku okupacionu zonu i nosi sa sobom svoj genocidni plen. On tamo prepušta Britancima jedan deo istog i beži u aprilu 1946. u Rim tj. u Vatikan. Budući da Pavelić potom nije stigao u Argentinu sa stotinama miliona švajcarskih franaka, može se logično pretpostaviti gde je ta imovina ostala;

• Tu pretpostavku je potvrdio i već jednom citirani američki kontraobaveštajni agent William Gowen. On je dakle u Rimu 1947. istraživao delatnosti hrvatskog klerikalnog Instituta Sv. Jeronima u okviru te vatikanske operacije „Pacovski kanali“ i došao do zaključka da je „ustaško blago završilo u trezorima Vatikanske banke“. Njegovo svedočenje je od važnosti za dotični – retki, tj. za sada jedinstveni – sudski proces u San Francisku, na kome još od 1999. na optuženičkoj klupi sede profiteri genocida hrvatske države 1941-1945, Vatikanska banka (IOR), Franjevački red i Švajcarska nacionalna banka. Vatikan, međutim do današnjeg dana odbija da sarađuje sa međunarodnim pravnim instancama i neretko uživa (in)direktnu podršku država Zapada, zaključno sa EU;

• Značaj istog pitanja (da li je Vatikan i materijalno profitirao od otetog imetka žrtava velikih genocida u evropskom XX veku) aktuelizovao je i američki istoričar Michael Phayer 2007. godine, koji je, zahvaljujući skidanju embarga sa ratnih i poratnih dokumenata u SAD (odlukom američkog predsednika Bila Klintona 1997), uspeo da dođe do mnogo originalnih dokumenata iz američkog Nacionalnog arhiva (US National Archives), Holocaust Memorial Museum-a, iz diplomatske korespondencije i američke špijunaže, do opisa i komentara odgovarajućih nemačkih dokumenata, do novoobjavljenih dokumenta argentinske vlade i britanskog Ministarstva inostranih poslova (British Foreign Office), kao i do dnevnika američkog biskupa Joseph-a Patrick-a Hurley-a. Dokumenti argentinske vlade su dragoceni, jer je ova zemlja bila krajnja destinacija „Pacovskih kanala“ za hiljade hrvatskih i nemačkih ratnih i genocidnih zločinaca. Ovaj rimokatolički biskup je pak bio izuzetno vredan svedok vremena, jer je on u službi vatikanske diplomatije boravio 1945-1949. u posleratnoj, komunističkoj Jugoslaviji kao regent ad interim, kao jedna vrsta privremenog papskog nuncija i istovremeno radio za američku tajnu službu.

Postoje li još neke, kako vi kažete, „ne samo značajne indicije već i istorijski izvori enormne težine, koji potvrđuju mogućnost, skoro izvesnost da je Vatikan direktno participirao u genocidnom plenu nemačkih nacista i hrvatskih ustaša“?

— Iz rezultata istraživanja arhiva sa preko 4.000 internih tajnih dokumenata Vatikanske banke (IOR), koje je od 1974. pa do kraja 90-tih godina XX veka marljivo skupljao jedan od najupućenijih „insajdera“ Vatikanske banke (na slici ispod) monsinjor Renato Dardoci (1922-2003), proizilazi ne samo da su velika materijalna sredstva pobijenih žrtava genocida u Hrvatskoj 1941-1945 (ali zaobilaznim putem – preko SAD i na osnovu američke posleratne zaplene nacističkog plena – i još mnogo veća imovina jevrejskih žrtava genocida u zoni uticaja nacističke Nemačke) završila u Vatikanu, već se ukazuje i na njihovu kasniju svrhu, gde su te bespravno, tj. izuzetno kriminalno/genocidno otuđene vrednosti, našle svoju primenu. Ta sredstva su, prema ovom internom izveštaju iz arhiva Vatikana u vreme pape Jovana Pavla II – barem delimično, tj. u visini od oko 100 miliona američkih dolara – bila naime upotrebljena za finansiranje aktivnosti sindikata Solidarnost u papinoj poljskoj postojbini kao početka uspešnog razbijanja Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza.

Monsinjor Renato Dardoci je bio vrlo visoko rangirani prelat, koji je dakle više od 20 godina bio u najužem krugu uprave IOR, prisustvovao svim sednicama i učestvovao u donošenju odluka. On je imao izuzetno interesantnu biografiju. Studirao je matematiku, tehniku, filozofiju i teologiju, govorio je pet jezika i postao je tek u svojoj 51. godini svešteno lice pod uticajem jezuite Rene-a Arnou-a, profesora na papskom univerzitetu Gregoriana. Odlukom kardinala Agostino-a Casaroli-a, koji je pod papom Jovanom Pavlom II, kao kardinal državni sekretar, vodio vatikansko Ministarstvo spoljnih poslova, Dardoci je od 1974. pripadao najužoj upravi Vatikanske banke. Pored toga, vodio je paralelno kao direktor (od 1985) i kao kancelar (od 1996) papsku Akademiju nauka i bio lični prijatelj Jovana Pavla II. Istovremeno je i dalje obavljao finansijske i kontrolne funkcije, čak je bio i zastupnik Vatikana u „Bilateralnoj istražnoj komisiji“, osnovanoj od strane italijanske države, koja je ispitavala rad Vatikanske banke.

I – sve vreme je potajno skupljao dotične dokumente. Radi se znači, u odnosu na njegov arhiv, o primarnim istorijskim izvorima od prvorazrednog značaja. A da se ne radi o nekakvim novim senzacionalističkim špekulacijama u smislu jedne nove „svetske zavere“, govore i sledstveni istorijski podaci o razvojnim fazama finansijsko-ekonomskog sektora u Vatikanu u moderno vreme, o Vatikanskoj banci (IOR), kao i o ulozi dotičnih papa pri tome.

Pogledajmo, međutim, prvo ovu materijalnu tj. materijalističku dimenziju rimokatoličke crkve kroz vekove. Vatikan je svoju ekonomsko-finansijsku moć vekovima gradio ne samo na porezima, dažbinama i donacijama već i zaplenom imetka „veštica i jeretika“, Jevreja itd. kao i na pr. jednom promišljenom trgovinom „oproštaja grehova“ i potvrđivanja raznih državnih i crkvenih funkcija, titula i položaja (simonija) i sl. Tako je ostalo zabeleženo da je na pr. već papa Jovan XXII (1316-1344) prodao 65.000 ovih „vrednosnih papira“ („oproštaj grehova“) a njegov naslednik Klemens VI (1344-1352.) ga je nadmašio brojem od oko 90.000 papira. Papa Lav X (1513-1521) je broj službenih mesta i položaja koja su potencijalnim kupcima stajali na raspolaganju, podigao na ukupno 2.200 itd.

Navedene činjenice potvrđuju dakle praktikujuće prioritete „naslednika Svetog Apostola Petra“, jer:

(a) trgovačka komercijalizacija jednog hrišćanskog sakramenta beznadežno profanizuje i poništava Hristovo učenje, koje je i svaki njegov sledbenik u Rimu zvanično propovedao; i

(b) simonija obezvređuje aksiomatičnu obavezu pastirskog staranja o vernicima, jer tada je svaki dobro situirani lihvar, korumpirani uterivač poreza ili teoretski i uspešan gusar, tj. drumski razbojnik, mogao da postane biskup ili kardinal.

Istovremeno, Vatikan je sebe vrlo uspešno definisao kao uzor i najvišu instancu morala i etike, kao jedini duhovni autoritet, sa upravnom, kontrolnom i arbitrarnom funkcijom u odnosu na pojedince, socijalne grupe i države. Nepotrebno je posebno naglašavati u kojoj meri su ova „pravila igre“, kako je ovaj i ovakav uzor morao da deluje na svetovne moćnike i obične ljude tog vremena, koji štaviše nisu bili u stegama konstitutivnog crkvenog okvira.

Da, ali to je bio Srednji vek. Da li se, međutim, i šta od tada promenilo u ovom stavu, da li je u moderno doba izvršena bilo kakva korekcija ovog samo komercijalnog imperativa i vidljivo vraćanje osnovnim postulatima hrišćanske religije?

— Papa Lav XIII, koji je 1887. godine utemeljio Amministrazione per le Opere di religione, iz koga je pak proistekla današnja Vatikanska banka, IOR, otvorio je još 1899. u Banco di Roma prvi lični konto sa ulogom od tadašnjih 3.000.000 lira.

Vatikan je već tada kontrolisao tu Rimsku banku sa 50 odsto sopstvenog kapitala, a šef banke je bio Ernesto Pačeli, koji je, sa svojim nećacima Karlom, Markantonijom i Đulijom, sve do 60-tih godina XX veka zastupao finansijske interese Vatikana, prvenstveno u pregovorima sa italijanskom državom, a naročito o visini finansijske odštete, na koju je Vatikan polagao pravo na osnovu Lateranskih ugovora.

Jedan od nećaka Ernesta Pačelija je, tada već kao „ratni papa“ Pije XII, zvanično osnovao 1942. Vatikansku banku, IOR.

Prekretnica u radu IOR počela u 50-tim godinama XX veka, kada je u Vatikan došao sveštenik iz Čikaga Paul Kazimir Marcinkus (na slici dole levo). Ostalo je zabeleženo da je on strasno i predano pušio debele kubanske cigare, radije igrao golf nego što je prisustvovao Bogosluženjima i glasno objavljivao: „Sa Ave Marija se crkva ne može voditi… Novac, novac, novac…“.

Tada se još teško moglo pretpostaviti da će ovaj egzotični Amerikanac litvanskog porekla za relativno kratko vreme postati rimokatolički biskup i predsednik Vatikanske banke. Mada postojali su već određeni pokazatelji. Kao prvo, on je bio štićenik njujorškog kardinala Fransisa J. Spelmana, fanatičnog konzervativca koji je za borbu protiv komunizma mobilisao ogromne svote novaca. Jedan veliki deo tih finansijskih sredstava je poticao od pobijenih Jevreja (i, po prirodi stvari, jednim delom od pobijenih Srba u Hrvatskoj 1941-1945), koje su im njihove genocidne ubice – nemački nacisti (i hrvatske ustaše) – otele i potom deponovale u vatikanskim institucijama (podvučeno od strane autora), kao i (po prirodi stvari – najvećim delom) od jevrejskih žrtava nacističkog Holokausta, zaobilaznim putem preko SAD, koje su posle pobedonosnog rata vrlo samovoljno „zaplenile nacistički plen“ i zadržale ga.

To je Spelmana učinilo bliskim prijateljem i dragocenim saveznikom tadašnjeg pape Pija XII, koji je, kao što je poznato, odmah posle Drugog svetskog rata kolektivno ekskomunicirao sve komuniste sveta iz katoličke crkve.

Drugi razlog brzog uspona Marcinkus-a u vatikanskoj hijerarhiji je svakako bilo njegovo rano prijateljstvo sa desnom rukom „ratnog pape“ Pija XII, sa milanskim nadbiskupom Đovanijem Batistom Montinijem, sinom jednog uspešnog bankara, koji je potom 1963. pod imenom Pavle VI i sam postao papa. Kardinal Montini je još jednom, po svemu sudeći, bio taj koji je organizovao one čuvene posleratne „Pacovske kanale“, kojima su hiljade nemačkih nacista i hiljade hrvatskih ustaša bezbedno stigli u Južnu Ameriku i izbegli pravne konsekvence svog zločinačkog delanja u Drugom svetskom ratu.

Pavle VI se potom, krajem 60-tih godina, našao u vrlo neugodnoj situaciji. Italijanska vlada je naime odlučila da stavi van snage odluku fašističkog šefa tadašnje italijanske države Benita Musolinija iz 1942. godine, kojom je Vatikan bio oslobođen svakog poreza na dividende. Pretila je dakle opasnost plaćanja, tj. uterivanja zaostalih poreza Vatikana, u visini od oko današnjih miloijardu i po dolara, i Pavle VI je dao nalog dvojici svojih poverenika da hitno transferišu novac i vrednosne papire Vatikana u inostranstvo. Ta dvojica poverenika su bili jedno svešteno lice Paul Kazimir Marcinkus, sekretar Vatikanske banke IOR, i jedno svetovno lice Michele Sindona (na slici ispod), šef Banca Privata Italiana.

I Sindona je bio stari poznanik pape Pavla VI još iz vremena dok je ovaj bio nadbiskup u Milanu, kada mu je Montini svojim uticajem (i finansijskim sredstvima u visini od 400.000 dolara) pomogao da kupi jedno vredno zemljište i sagradi komercijalni starački dom Casa della Madonnina. Uskoro je ovaj poslovni čovek postao finansijski savetnik vatikanske Kurije.

Sicilijanac Sindona je, međutim, bio mnogo više nego šef jedne banke. On je bio i glavni finansijski savetnik Džoa Adonisa, glavešine velikog i značajnog mafijaškog klana Don Vito Đenoveze, istovremeno istaknuti član masonske lože P2 (Propaganda Due) Licije Đelija , kojoj je inače pripadalo i preko 120 kardinala, biskupa i sveštenika vatikanske hijerarhije i jedan od glavnih finansijera decenijama vladajuće (strogo rimokatolički orijentisane) političke partije u Italiji Democrazia Christiana, koju je isto tako decenijama vodio Đulio Andreoti (Giulio Andreotti; na slici ispod).

To pored ostalog znači da dotični funkcioneri Vatikana nisu poštovali ni sopstveno kanonsko pravo. Već papa Klemens XII je naime 1738. uveo zakonsko pravilo po kome ko god postane član neke masonske organizacije mora automatski da bude ekskomuniciran iz Rimokatoličke crkve. To pravilo je tek naknadno, posle obelodanjivanja ove liste crkvenih članova masonske lože P2, izmenio, tj. ukinuo, papa Jovan Pavle II. Može se poći od toga da mu gubitak tolikog broja visokih funkcionera namah nipošto ne bi bio dobrodošao.

Licio Đeli, bivši član podmlatka Musolinijevih fašista, uspeo je da u toj loži okupi i preko 50 italijanskih generala i admirala, 44 člana italijanskog parlamenta i skoro sve visoke oficire italijanskih tajnih službi, kao i državne policije.

Sindona je potom od Vatikanske banke odmah otkupio švajcarsku Finbanku i ušao sa 50 odsto kapitala u vatikansku Swiss Bank. Prljavi novac mafije je time našao ulaz u vatikansko bankarstvo i – zajedno sa vatikanskim kapitalom – put izlaska iz Italije.

Jedna od njegovih prvih akcija bilo je i preusmeravanje vatikanskog kapitala, uloženog u italijanski koncern Societa Generale Immobiliare, sa posedom nekretnina u vrednosti od pola milijarde dolara, u jedan finansijski institut u Luksemburgu, kao i transfer 250 miiona dolara iz italijanske Banca Unione u cirišku Amincor Bank.

Kapital Vatikana i italijanske mafije je dakle bio poreski utajen, podvrgnut „pranju“ u velikom stilu i odlazio je u inostranstvo. Tome je pogodovao i Sindonin uspeh, kada je kupio 20. banku po veličini u SAD Franklin National Bank. Tajms ga je potom proglasio „najuspešnijim Italijanom od Musolinija do danas“. To znači da je preko Vatikanske banke dugi niz godina vršeno i „pranje“ doslovce najprljavijeg novca, koji čovek sebi može predstaviti (osim otimanja imovine genocidno ubijenih žrtava) – naime, od prodaje droga i oružja, trgovine ljudima, prisilne prostitucije žena i dece, otmica, pljački, ucena itd.

Može se sasvim sigurno poći od toga, da je IOR i za taj novac – u minimalnom slučaju – uzimao normalne kamate i, po pravilu, visoke bankarske provizije za (ilegalni) transfer u inostranstvo, da je dakle znatno finansijski profitirao i od tog teškog kriminala.

Sedmostruki italijanski premijer Đulio Andreoti prvi čovek najjače i najuticajnije italijanske političke partije posle Drugog svetskog rata, katoličke Democrazia Christiana, i, po navodima iz tajnog arhiva Monsinjora Dardocija, verovatno najuspešniji političar mafijaš svih vremena, proglasio je 1973. Sindonu „spasiocem italijanske nacionalne valute“.

Kada je Andreoti mnogo kasnije i sam stajao pred sudom, optužen da je bio višedecenijski član i saradnik sicilijanske Koza nostre, postavljeno mu je i pitanje – kako objašnjava činjenicu da je on kao svetovno lice posedovao jedan konto kod Vatikanske banke, preko koga je u toku nekoliko kratkih godina prešlo oko (današnjih) 60 miliona dolara? On je, naravno, odgovorio „Ne, toga se zaista ne sećam…“ Bio je u prvoj instanci osuđen zbog podsticaja na ubistvo, veza sa mafijom i pranja novca a potom, u drugoj instanci, oslobođen krivice „zbog nedostatka dokaza“ i „zastarevanja krivičnih dela“. Ovaj „najkatoličkiji od svih posleratnih italijanskih političara“, čiji (svetovni) životni moto je glasio „Politička moć nagriza samo onoga koji je ne poseduje“, a duhovni „Više volim crkvu i od Gospoda Boga“, dobio je potom za svoj 85. rođendan od papskog Lateranskog univerziteta titulu počasnog doktora nauka. Mora se sigurno poći od toga, da je ovaj ugledni vatikanski univerzitet imao valjane razloge za to.

Marcinkus postaje biskup i papa Pavle VI ga 1971. postavlja i zvanično na mesto predsednika Vatikanske banke. Duet Marcinkus-a i Sindone postaje trio, kada im se te godine pridružuje Roberto Calvi, šef Banco Ambrosiano, koji je inače takođe (od 1958) bio prijatelj sa milanskim biskupom Montinijem, tj. aktuelnim papom Pavlom VI. Ta tri moćnika, koji su upravljala trima bankama (Vatikanska banka, Banca Privata Italiana i Banco Ambrosiano) su, služeći se vatikanskim sopstvenim firmama, na pr., u ranim 70-tim godinama uspeli da manipulišu čitavu Milansku berzu i ostvare enormne finansijske dobitke.

A onda se situacija, kako u svetskim, tako i u italijanskim srazmerama promenila. U SAD je izbila afera Votergejt, arapske zemlje su posle rata Jom Kipur smanjile proizvodnju i izvoz nafte, 1973. je izbila svetska ekonomska kriza, Demokrazia Christiana je slabila i 1975. čak izgubila lokalne izbore. Vatikanska finansijska piramida je počela da se ljulja.

U kasno leto 1974. obznanjeno je da Sindonina američka Franklin National Bank ima gubitke od dve milijarde dolara, njegova italijanska Banca Privata Italiana 300 miliona a švajcarska Finabank oko 82 mmiliona dolara. U SAD i u Italiji je izdat nalog za hapšenje Sindone, koji je pobegao i krio se u trećim zemljama. U Italiji je odmah uhapšen bankar Menini, jedan vrlo visoki (svetovni) funkcioner Vatikanske banke IOR.

Marcinkus je lakonski obznanio da u Vatikanu niko nije znao za ovu Sindoninu kriminalnu aktivnost i odbio da istražnim organima italijanske države da bilo kakvu dalju izjavu. On je, naime, bio zaštićen apsolutnim imunitetom vatikanskih funkcionera, koji je proisticao iz Lateranskih ugovora i nastavio je svoju intenzivnu saradnju sa Robert-om Calvi-jem. U međuvremenu, 6. avgusta 1978. umro je najviši zaštitnik ovih „Božijih bankara“, papa Pavle VI. Sindoni, koji se u međuvremenu vratio u Njujork, postalo je jasno da ga njegovi kompanjoni ostavljaju na cedilu i počeo je da govori. Prva posledica njegovog inicijalnog iskaza je bila istraga i provera Calvijeve Banco Ambrosiano, i skandal je počeo da dobija neslućene razmere.

Novi papa Jovan Pavle I je 28. septembra 1978. uveče poverio svom kardinalu državnom sekretaru Vilotu da namerava da „temeljno očisti trulež“ u Vatikanskoj banci, da otpusti Marcinkus-a, kao i sve njegove bliske saradnike (De Bonis, Menini, De Strobel). Sledećeg jutra je otkriveno njegovo beživotno telo u postelji i zvanični izveštaj vatikanskih lekara je glasio: „smrt usled zastoja i prestanka rada srca“. To je inače bio najkraći pontifikat jednog pape u istoriji Vatikana (33 dana). Javnost je, doduše, odmah zahtevala obdukciju nezavisnih medicinara, jer lakonska dijagnoza uzroka preseljenja ovog pape na drugi svet zvuči prilično čudno – postoji li uopšte smrt bez zastoja i prestanka rada srca?

Vatikan je taj zahtev javnosti, međutim, odmah i vrlo energično odbio. Na Svetu stolicu Svetog Petra se potom popeo Poljak Karol Vojtila, kao papa Jovan Pavle II, i odmah obelodanio Marcinkus-u svoju nameru da sledi stav Pavla VI i da mu daje odrešene ruke za dalje bankarsko poslovanje.

Sindonini iskazi, međutim, doveli su dotle da je Roberto Calvi (na slici ispod) bio uhapšen i u julu 1981. osuđen na četiri godine zatvora. Iako je odmah potom, uz polaganje kaucije, bio privremeno pušten na slobodu, njegova Banco Ambrosiano nalazila se na ivici propasti, i to je predstavljalo novu opasnost po Vatikansku banku i po Paul-a Kazimir-a Marcinkus-a.

Već u avgustu sreću se Marcinkus i Calvi u Vatikanu i postižu jedan dogovor: Marcinkus predaje Calvi-ju garancije Vatikanske banke u odnosu na dugove Banco Ambrosiano, sve do 30. juna 1982. a tek posle tog roka Calvi se obavezuje da za tu garanciju Vatikanskoj banci isplati sumu od 300 miliona lira. U zamenu za to, Calvi potpisuje jedan papir u kome lično preuzima odgovornost za sve finansijske transakcije iz prošlosti i u budućnosti, čime – naknadno i profilaktički – rasterećuje Vatikansku banku, biskupa Marcinkus-a i Vatikan. Očekivalo se, dakle, da će Calvi i dalje ćutati i da će jedan takav nesumnjivo vrhunski bankar u roku od tih godinu dana uspeti da „dovede stvari u red“.

Već 31. maja 1982. godine, međutim, Calvi-ju stiže zvanični zahtev da izravna dugove svoje banke u visini od 1,3 milijardi dolara i on beži u London, gde ga 18. juna 1982. godine pronalaze obešenog ispod Blekfrajers bridža (Most crnih monaha). Njegovi džepovi bili su napunjeni odlomcima teških cigli težine oko 10 kiloggama i polazi se od razložne pretpostavke da je bio ubijen. Kratko pre svoje smrti Calvi je inače pred svedocima izjavio: „Ako se meni nešto desi, papa će morati da napusti svoj položaj, da abdicira“. On se, međutim, i u ovom pogledu vrlo očigledno varao. Istog dana je i njegova sekretarica Graziella Corrocher „našla smrt padom sa prozora njegove banke u Milanu“.

Potom se zahteva od Vatikanske banke da pokrije svoj udeo u ovim gubicima. Marcinkus to glatko odbija i poziva se na vatikanski imunitet. Papa Jovan Pavle II stoji iza njega, pored ostalog i zato što je Marcinkus bio taj, koji je stavio poljskom sindikatu Solidarnost sumu od 100 miliona dolara na raspolaganje kao podršku u borbi protiv komunističkog režima u papinoj domovini. Marcinkus je dakle konsekventno nastavljao delo njujorškog biskupa Spelman-a.

Od 29. avgusta 1983. pa do 25. maja 1984. trajala su savetovanja u Vatikanu kako rešiti ovu problematiku. Na kraju je postignut sporazum da Vatikanska banka „dobrovoljno i bez priznavanja bilo kakve odgovornosti ili čak krivice“ isplati potražiocima sumu u visini od 242 miliona dolara, „čime sva potraživanja prestaju da važe“. Ovaj dokument je u Ženevi potpisao predsednik Vatikanske banke nadbiskup Paul Marcinkus.

Jedan esencijalni problem Vatikana i njegove banke u odnosu na sva ova zbivanja je potom nestao 20-22. marta 1986. godine. Mikele Sindona, koga su upravo SAD izručile Italiji, popio je u zatvoru Vogera svoj jutarnji espreso, ne znajući da je u njemu ovog puta bilo više cijankalija nego kafe i umro posle kome, koja je trajala 53 sata.

Kakvi su zaključci vaše studije u odnosu na ovde izloženi istorijski materijal?

— Razmotreno činjenično stanje eksplicira – u odnosu na osnovnu tematiku ove studije, primarno na fenomen genocida (specijalna istorija narodoubistva, socijalna psihologija, sociologija, politikologija, filozofija jezika) — kao i sekundarno na specifični istorijski i socijalni fenomen Vatikan (opšta i crkvena istorija, istorija religije, socijalna psihologija, sociologija, politikologija, filozofija jezika) – sledeću razložnu postavku.

U okviru istraživanja velikih genocida u evropskom XX veku pojavili su se vrlo ozbiljni pokazatelji da Vatikan pripada materijalnim profiterima ovih zločina i da je protivpravno došao u posed opljačkane imovine ubijenih žrtava genocida, koja je potom trošio u sopstvene političko-ideološke svrhe, u borbi protiv komunizma.

To poseduje naučno-istorijski značaj, ali i nesumnjivu pravno-krivičnu težinu. Vatikanski finansijski sektor u moderno vreme – a taj eminentno važni sektor podrazumeva i aktivno vodeće učešće samog vrha Rimokatoličke crkve (aktuelnog pape i njegovih najbližih saradnika), bez koga se u ovoj autokratskoj i strogo hijerarhijskoj strukturi ništa ne događa – dakle ne isključuje, već neprevidivo podrazumeva spregu crkvenih finansijskih institucija sa mafijom, visokom (rimokatolički prožetom) politikom, tajnim službama, policijskim i vojnim autoritetima, ali, po potrebi, i sa masonima i (samo desničarskim) ekstremistima. Pri tome se krši kako svetovno, tako i sopstveno kanonsko pravo.

Šta bi mogli da budu odlučujući kriterijumi ovog – na prvi pogled vrlo nekritičnog – izbora „saveznika i saputnika“ na putu ka očiglednom cilju što veće finansijske snage i što delotvornijeg političkog uticaja? Kao prvo, nesumnjivo je da svi pobrojani „saveznici i saputnici“ Vatikana pripadaju

(a) istoj – od strane papstva esencijalno determinisanoj – kulturološkoj tradiciji, koja je vaspostavila i odnos prema materijalnim vrednostima i pravilima poslovanja (i skrupulima, dakle i prema „dozvoljenom“ stepenu kriminalne energije); kao i

(b) u principu pastvi Rimokatoličke crkve.

Jedini očigledni izuzetak u odnosu (samo) na ovu drugu tačku predstavljaju masoni, koji, po pravilu, slede svojoj „strogo tajnoj“ pseudoreligiji, ali, kao što se moglo videti, niti masonski veliki majstori niti rimokatolički kardinali beže od (tajnih) bliskih kontakata i saradnje na zajedničkim projektima ukoliko je rezultat obostrana korist.

Kao drugo, nesumnjivo je da su sve nabrojane organizacione strukture isto tako autokratski i strogo hijerarhijski utemeljene. Stoga je samo konsekventno i legitimno postaviti pitanje važi li i u ovom slučaju stara latinska mudrost – slično se sličnom raduje?

Iskustveno se autokrate (desničarske provenijencije) međusobno mnogo bolje slažu i brže dogovaraju, jer imaju sličnu ideološku bazu i više-manje zajednički (smisleno-sadržajno identični u formi do izvesne mere varijabilni) vokabular, nego što je to slučaj pri njihovim odnosima sa demokratskim partnerima (ili sa svojim pandanima sa suprotnog, levičarskog političkog pola, što u obrnutom slučaju važi i za dotične).

Za uzurpatore vlasti nad definicijama u Vatikanu se stvarnost do današnjeg dana bazira i već sastoji u principu – ja sam iznad svih inače važećih zakona, jer ja definišem najviše zakone, ja sam iznad svih inače dogovorno ustanovljenih etičko-moralnih normi i konvencija, jer ja definišem najviše etičko-moralne norme i konvencije, ja znači definišem stvarnost.

Taj princip, doduše, neprevidivo važi i za mafiju, često za političare (naročito sa ekstremnih – desničarskih i levičarskih – polova političkog spektra), po pravilu, za tajne službe i organizacije, kao i načelno za vojne, paravojne i policijske vrhuške. (Ovo poslednje – vojne, paravojne i policijske vrhuške – važi bez zadrške za sve otvoreno i bespogovorno autokratski/autoritativno i diktatorski utemeljene državne organizacije, ali uslovno i za današnje pravno-demokratske države, koje formalno poseduju kontrolne mehanizme tih svojih odbrambeno-napadačkih tj. preventivno-represivnih instrumenata. Uslovno, jer ti mehanizmi ponekad funkcionišu a ponekad se ispostavljaju kao makulatura.)

Nijedna od nabrojanih struktura – mafija i sl. – međutim, ne poseduje takvu organizaciono-logističku mrežu širom sveta (2.945 dioceza/eparhija), toliki broj neposrednih nosilaca iste (2011. je u ime Vatikana rezidiralo 5.132 biskupa, radilo 413.418 sveštenika i monaha, i studiralo 117.978 teoloških polaznika) i toliki broj stalno zaposlenih nameštenika (1,2 miliona), kao i masu od 1,214 milijardi članova (17,5 odsto svetskog stanovništva), i time ljudskog potencijala, međusobno socijalno-psihološki povezanog zajedničkom religiozno-crkvenom determinantom, iz koje se regrutuju svi mogući profili podrške i pomoći Vatikanu. Time značaj ove globalne organizacije i njena (globalna) odgovornost eksponencijalno rastu.

Vatikan vrlo očigledno ima više pregnantnih faseta, više lica, koja su uslovljena državno-političkim, crkveno-političkim, crkveno-ideološkim i religiozno-teološkim faktorima. Ovde se tome može pridodati i lice jednog globalističkog finansijskog konglomerata, jednog multinacionalnog koncerna, koji postupa po klasičnim pravilima bezobzirnog kapitalizma i ne isključuje ni krajnja, kriminalna sredstva pri sleđenju svojim ciljevima.

Zaključci (ne samo) ove studije dakle glase: Vatikan odavno pao i neprestano pada na ispitu etike i morala, humanizma, istorije i prava, kao i, naravno, na ispitu osnovnih postulata hrišćanske vere.

Izvor: Geopolitika, Novi Standard