Vodeći zapadni mediji i predstojeći rat

Zašto mladi novinari nisu naučili da kritički prate medijsku agendu i da ospore tvrdnje visokog i niskog nivoa lažne objektivnosti? I zašto se oni ne uče da suština mejnstrim medija nisu informacije, već snaga?

Ovo su važna pitanja. Svet se suočava sa mogućnošću velikog rata, možda nuklearnog rata –  SAD su jasno opredeljene da izoluju i provociraju Rusiju i eventualno Kinu. Od strane novinara ova istina je iznutra okrenuta naopako. Tu su uključeni  i oni novinari, promoteri laži, koji su doveli do krvoprolića u Iraku 2003. godine.

Vreme u kome živimo  jeste tako opasno i tako izobličeno u percepciji javnosti da propaganda više nije, kako je naziva Edvard Bernis, „nevidljiva vlada“. To jeste vlada. Ona upravlja direktno bez straha od kontradikcije i njen glavni cilj jeste osvajanje  našeg smisla sveta, naše sposobnosti da odvojimo istinu od laži.

Informacioni rat  je zapravo ono što zovemo medijsko doba. Imamo rat po medijima; cenzuru medija; demonologiju medija; odmazdu medija; diverziju medija – nadrealni skup linija poslušnih klišea i pogrešnih pretpostavki.

Ovo moć medija da stvore novu „realnost“ postoji već duže vreme.  Pre četrdeset pet godina, knjiga pod naslovom Ekologizacija Amerike izazvala je senzaciju. Na naslovnoj strani zapisane su ove reči: „Revolucija koja dolazi neće biti kao revolucija iz prošlosti, ona će krenuti od pojedinca…“

Bio sam dopisnik iz SAD u to vreme i sećam se da je autor, inače mladi profesor Jejla, Čarls Rajh, preko noći uzdignut  do guru statusa. Njegova poruka je bila kazivanje istine da politička akcija nije uspela i da samo „kultura“ i introspekcija mogu promeniti svet.

U roku od nekoliko godina, zbog snage profita i kulta „japizma“, izgubljen je naš osećaj da djlujemo zajedno, naš osećaj socijalne pravde i internacionalizma. Klasa, pol i rasa su razdvojeni. Lično je postalo političko, a mediji su, već po sebi, poruka.

U svetlu hladnog rata, fabrikacija novih „pretnji“ završila je političku dezorijentaciju onih koji bi, dvadeset godina ranije, formirali žestoku opoziciju.

Godine 2003. snimio sam intervju u Vašingtonu sa Čarlsom Levisom, istaknutim američkim istraživačkim novinarom. Razgovarali smo o invaziji na Irak nekoliko meseci ranije. Pitao sam ga: „Šta ako bi najslobodniji mediji u svetu ozbiljno osporili politiku Džordža Buša i Donalda Ramsfelda i istražili njihove tvrdnje, umesto što kanališu vesti koje su se ispostavile kao sirova propaganda?“

Odgovorio je da bi – ako bismo mi novinari uradili svoj posao – „postojala veoma, veoma dobra šansa da ne počnemo  rat u Iraku“.

To je šokantna izjava, ali je dobila podršku drugih poznatih novinara kojima sam postavio isto pitanje. Den Rater, ranije na CBS,  Dejvid Rouz iz Obzervera i više novinara i producenata BBC koji su želeli da ostanu anonimni, takođe su mi dali isti odgovor .

Drugim rečima, da su novinari uradili svoj posao, da su ispitivali i istraživali propagandu umesto što su je pojačavali, stotine hiljada muškaraca žena i dece možda bi bilo živo a milioni ne bi napustili svoje domove,  sektaški rat između sunita i šiita ne bi se zapalio, ozloglašena Islamska država ne bi sada postojala.

Čak i sada, uprkos milionima koji su izlazili na ulice u znak protesta, većinska javnost u zapadnim zemljama ima malu predstavu o skali zločina naših vlada u Iraku. Čak su malo svesni da su američke i britanske vlasti, dvanaest godina pre invazije, pokrenule holokaust sankcije protiv civilnog stanovništva Iraka.

Po rečima višeg britanskog zvaničnika Karne Rosa, odgovornog za sankcije Iraku od 1990, to je bila „srednjevekovna opsada“ koja je prouzrokovala smrt pola miliona dece mlađe od pet godina, ustanovio je UNICEF.  U Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu, Karne Ros je bio  poznat kao „gospodin Irak“. Istine radi, on je danas izvor o tome kako vlada obmanjuje i kako novinari dobrovoljno šire prevaru.

Poslušnici su svoj posao uradili dobro. Razmislite o efektima. Anketa sprovedena 2013. pokazuje da većina britanske javnosti vjeruje da je broj žrtava u Iraku bio manji od 10.000 ljudi. Trag krvi koja ide iz Iraka do Londona gotovo je očišćen.

Rupert Mardok je rekao da je „kum“ medijske mafije, a niko ne treba da sumnja u moć njegovih novina –  njih 127  sa zajedničkim tiražom od 40 miliona, plus njegova televizijska Foks mreža. Ali, uticaj Mardokovog carstva nije veći od odraza njegovih medija.

Najefikasnije propagande nisu one u Sanu ili na Foks njuzu – već pod liberalnom pokrivkom. Kada je Njujork tajms objavio tvrdnje da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje, njegovim lažnim  dokazima se verovalo – jer to nije bio Foks njuz,  to je Njujork tajms.

Isto važi i za Vašington post i Gardijan, a oba lista su odigrali ključnu ulogu u prihvatanju novog i opasnog Hladnog rata. Sva tri liberalna lista pogrešno su označile događaje u Ukrajini kao maligni akt Rusije – mada je fašistički udar u Ukrajini u stvarnosti  bio  delo SAD, potpomognuto Nemačkom i NATO.

Ova inverzija stvarnosti je toliko velika da vojna opsada Vašingtona i zastrašivanje Rusije nije nikome na Zapadu sporna. Nije čak ni vest, mada podsećaju na kampanje uz koje sam odrastao u Prvom hladnom ratu.

Još jednom, zlo carstvo dolazi po nas, na čelu sa drugom Staljinom ili perverzno, novi Hitler. Dajte ime demona i neka počiva u miru.

Potiskivanje istine o Ukrajini jedna je od najbitnijih vesti koja je nestala sa horizonta otkako znam za sebe. Vesti o najvećem zapadnom vojnom nagomilavanju na Kavkazu i istočnoj Evropi od Drugog svjetskog rata su ugušene. Tajna pomoć Vašingtona Kijevu i njegovim neonacističkim brigadama, odgovornim za ratne zločine nad stanovništvom istočne Ukrajine,  ne postoji kao vest. Dokazi koji protivreče propagandi o tome da je Rusija odgovorna za obaranje malezijskog aviona takođe su nestali.

I opet, navodno liberalni mediji su cenzori. Ne navodeći nikakve činjenice, bez dokaza, jedan novinar identifikovao je pro-ruskog lidera u Ukrajini kao čovjeka koji je srušio avion. Ovaj čovjek, napisao je novinar, poznat je kao Demon. To je čovjek koji je strašno uplašio novinara.  I to je bio dokaz.

Mnogi u zapadnim medijima naporno su radili da predstave etničku rusku populaciju Ukrajine kao strance u svojoj zemlji, gotovo nikada kao Ukrajince koji traže federaciju unutar Ukrajine i kao građane Ukrajine koji su odoleli, sa strane orkestriranom udaru, protiv njihove izabrane vlade.

Šta ruski predsednik ima da kaže potpuno je nebitno. On je pantomima zlikovca  koji može biti zloupotrebljen nekažnjeno. Američki general koji je na čelu NATO, kao da je iz [filma] „Dr Strandžlav“ – rutinski tvrdi da postoji ruska invazija, bez trunke vizuelnog dokaza. Njegovo otelotvorenje Kjubrikovog generala Džeka D. Ripera je savršeno.

Četrdeset hiljada Rusa su gomila na granici, prema Bredlovu. To je bilo dovoljno dobro za Njujork tajms, Vašington post i Obzerver – poslednji se prethodno izdvojio time što je lažima i izmišljotinama potpomagao Blerovu invaziju na Irak, kao što je otkrio bivši reporter Obzervera Dejvid Rouz.

Batinaši iz Vašington posta jesu oni isti urednici i komentatori za koje je postojanje Sadamovog  oružja za masovno uništenje bila „teška činjenica“.

„Ako se pitate“, napisao je Robert Peri, „kako se svet može naći u Trećem svetskom ratu – sve što treba da uradite jeste da pogledate na ludilo koje je praktično obavila cela američka  političko-medijska struktura nad Ukrajinom, gde je lažna naracija belim šeširima naspram crnih šešira uzela maha i postala potpuno otporna na činjenice ili razloge.“

Peri, novinar koji je otkrio aferu „iranskih kontraša“, jedan je od retkih koji istražuju centralnu ulogu medija u ovoj „igri ko će prvi trepnuti [i odustati] – „Chicken“, kako ju je ruski ministar inostranih poslova nazvao. Ali, da li je to igra? Dok ovo pišem, američki Kongres glasa o Rezoluciji 758 koja, u suštini, kaže: „Hajde da se spremimo za rat sa Rusijom.“

U 19. veku, pisac Aleksandar Hercen opisao je sekularni liberalizam kao „kraj religije, iako njegova crkva nije od drugog svijeta, već od ovoga“. Danas, ovo „božansko pravo“ je daleko  nasilnije i opasnije od svega što se muslimanskom svetu pripisuje, mada je možda njegov najveći trijumf iluzija slobodnih i otvorenih informacija.

U vestima, cele zemlje jednostavno nestaju. Saudijska Arabija, izvor ekstremizma i  terora, nije [zanimljiva] priča osim kada se radi o ceni nafte. Jemen je izdržao dvanaest godina američkih napada dronovima. Ko zna? Koga je briga?

U 2009. godini, Univerzitet Zapadne Engleske objavio je rezultate desetogodišnje studije pokrivanja Venecuele od strane BBC.  Od 304 elektronskih izveštaja, samo su u tri navedena neke od pozitivnih politika koje je uvela vlada Uga Čavesa.  Najveći program opismenjavanja u ljudskoj istoriji dobio je jedva prelaznu referencu.

U Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama milioni čitalaca i gledalaca ništa ne znaju o izuzetnim, životvornim promenama sprovedenim u Latinskoj Americi, od kojih su mnoge potekle od Čavesa. Kao i BBC, slično izveštavaju Njujork tajms, Vašington post, Gardijan i ostali ugledni zapadni mediji. Notorno zlonamerno. Čavesu su se rugali čak na samrti. Kako se to objašnjava, pitam se, u školama novinarstva?

Zašto su milioni ljudi u Britaniji ubeđeni da je neophodno kolektivno kažnjavanje koje se zove „štednja“?

Posle ekonomske nesreće u 2008. godini, truli sistem je bio na udaru. Za delić sekunde banke su postrojene kao prevaranti sa obavezama prema javnosti koju su izdale.

Ali u roku od nekoliko mjeseci – osim nekoliko kamenja bačenih na prevelike korporativne „bonuse“ – poruka se promienila. Izloženi krivi bankari nestali su iz tabloida i nešto što se zove „stroga štednja“ postaje teret miliona običnih ljudi. Da li je ikada izvedena bezobraznija „majstorija“?

Danas, mnogi  prostori civilizovanog života u Britaniji su zabavljeni pitanjem kako da vrate dug – lažni dug prevaranata. Rezovi „štednje“ vrede 83 milijardi funti. To je skoro tačno iznos poreza koje su izbegle iste banke i strane korporacija kao što su Amazon i Mardok njuz. Štaviše, banke dobijaju godišnju subvenciju od 100 milijardi funti osiguranja i garancija – što je iznos kojim bi mogla da se finansira celokupna Nacionalna zdravstvena služba.

Ekonomska kriza je čista propaganda. Ekstremne politike sada vladaju u Britaniji, SAD, većem delu Evrope, Kanadi i Australiji. Ko stvara stanje koje pogađa većinu stanovništva? Ko govori ispravnu priču? Kako da ovo razjasnimo? Zar to nije ono što novinari imaju za cilj da rastumače?

Godine 1977.  Karl Bernstajn, proslavljen u Votergejt aferi, otkrio je da je više od 400 novinara i novinskih rukovodilaca  radilo za CIA. To su bili i novinari iz Njujork  tajmsa, Tajma, TV mreža. Godine 1991, Ričard Norton Tejlor je u Gardijanu otkrio nešto slično u Britaniji.

Ništa od ovoga nije potrebno danas. Sumnjam da je iko platio Vašington post i mnoge druge medije da optuže Edvarda Snoudena za pomaganje terorizma. Sumnjam da iko plaća onima koji rutinski blate Džulijana Asanža – iako druge nagrade mogu biti u izobilju.

Jasno da je glavni razlog što je Asanž privukao takvu količinu otrova, prkosa i ljubomore jer je Vikiliks srušio fasadu korumpirane političke elite koju održavaju visoko pozicionirani novinari.

Ništa od toga nije pomenuto u Stokholmu 1. decembra, kada je urednik Gardijana, Alan Rasbridžer, delio sa Edvardom Snoudenom nagradu za životni poduhvat, poznatu kao alternativnu Nobelovu nagradu za mir. Ono što je bilo šokantno u ovom događaju jeste da su Asanž i Vikiliks prećutani. Ne postoje. Niko nije govorio o njemu kao da taj čovjek nije uveo digitalnu slobodu i predao Gardijanu jednu od najvećih „ekskluziva“ u istoriji. Štaviše, o spasavanju Edvarda Snoudena ni reči.

Šta je ovo nego cenzura nečinjenjem, tako ironična i dirljiva na sramnoj ceremoniji koja je održana u švedskom parlamentu – čija plašljiva tišina o predmetu Asanža je u dosluhu sa grotesknom nepravdom u Stokholmu.

„Kada istinu zamjenjuje tišina“, rekao je sovjetski disident Jevtušenko, „ćutanje je laž“.

To je  vrsta tišine koju mi novinari treba da probijemo. Moramo da se pogledamo u ogledalo. Moramo da pozovemo na odgovornost neodgovorne medije koji uslužno stvaraju psihozu koja preti svjetskim ratom.

U 18. vijeku, Edmund Berk opisao je ulogu štampe kao sedme društvene sile. Da li je to ikada bila istina? To sigurno ne vredi danas. Ono što nam treba jeste novinarstvo koje prati i dekonstruiše propagandu i uči mlade da budu nosioci humanosti, a ne političke moći. Treba nam ono što su Rusi zvali perestrojka – pobuna podjarmljenih znanja. Ja bih to nazvao pravo novinarstvo.

Tako je [prošlo] 100 godina od Prvog svetskog rata. Reporteri su onda nagrađivani ordenom viteza za  ćutanje i dosluh. Na vrhuncu pokolja, britanski premijer Lojd Džordž povjerio se S. P. Skotu, uredniku Mančester Gardijana: „Ako bi ljudi zaista znali sutra [istinu] rat bi se zaustavio, ali naravno ne znaju i ne mogu znati.“

Vreme je da saznaju.

Izvor: Blog Džona Pildžera, Stanje stvari