Vojna neutralnost kao uslov državnosti

Crna Gora biće prisutna na veoma visokom nivou na samitu NATO koji će se početkom septembra održati u Velsu. Na samitu, kome će prisustvovati predsednik vlade Milo Đukanović, šef dilomatije Igor Lukšić i ministar odbrane Milica Pejanović Đurišić, očekuje se da će biti potvrđena odluka sa ministarskog zasedanja NATO od 25. juna. Prema toj odluci, NATO će sa Podgoricom voditi „intenzivne i fokusirane razgovore“, ali proširivanja Alijanse neće biti. Umesto toga, Crna Gora će, kako je rečeno, ukoliko ispuni uslove, do kraja 2015. godine dobiti poziv za priključenje Alijansi.

Iako je pre juna Đukanović ovog septembra očekivao poziv NATO za prijem, to nije slomilo njegov entuzijazam. On je uveren da Crna Gora nije odgovorna zbog tog odlaganja, već da je bila žrtva geopolitičkih okolnosti. „Razlozi koji su opredeljivali dinamiku proširenja u geopolitičkoj sferi su tesno povezani sa pitanjima na koja Crna Gora ne može uticati, rekao je krajem juna Đukanović. „Izvesno je da ćemo u periodu ne dužem od godinu biti u prilici da ispunimo svoj prvi strateški cilj, a to je članstvo u NATO”.

Neke procene zaista govore da je Crna Gora danas dalje od NATO nego u junu zbog političke krize u Podgorici, u kojoj zbog sukoba dve vladajuće stranke – Đukanovićeve DPS i SDP Ranka Krivokapića – nije moguće ni dva meseca posle izbora formirati lokalnu vlast u glavnom gradu. Osim toga, ta kriza mogla bi da ugrozi i centralnu vladu, što bi se moglo završiti i vanrednim republičkim izborima, na kojima bi pobednik bio veoma neizvestan. Bez obzira na to što bi politička kriza mogla da odloži prijem Crne Gore u NATO za još godinu dana, Đukanović je u pravu: glavni razlozi za odlaganje prijema podgorice ne leže u prvom redu u samoj Crnoj Gori.

BEOGRAD, PODGORICA, NATO

Naime, ukrajinska kriza jeste jedan od razloga odlaganja, budući da se prijem Crne Gore vezuje za prijem Ukrajine i Gruzije. Ulazak bilo koje od te tri zemlje u NATO bila bi prevelika provokacija za Rusiju, a sve tri zajedno pogotovo. Zbog toga nije moguće postići konsenzus u Alijansi oko proširenja, kome se protive evropske zemlje, pre svega Nemačka. Drugi geopolitički razlog jeste nastojanje SAD da pristupanje Crne Gore motiviše Srbiju za NATO, tako da bi tek prijem ove dve zemlje u paketu bio pravi pogodak za Alijansu. Da su prijem Crne Gore i Srbije u tesnoj vezi potvrdio je i politički analitičar i crnogorski lobista u Beogradu Dušan Janjić, koji je rekao da će „poruka Crnoj Gori (sa samita u Velsu; prim. aut.) sadržati i poruku drugim zemljama regiona da nastave saradnju sa NATO“. „Tu, pre svega, mislim na Srbiju“, rekao je on.

Ali Srbija, bar zvanično, nikada nije napustila svoju poziciju vojne neutralnosti, koju je potvrdila srpska skupština krajem 2007. godine. Iako je Srbija novu organizaciju svoje vojske izvela prema NATO standardima i već godinama učestvuje na regionalnim vojnim vežbama sa zemljama Alijanse, ona nije pokrenula proceduru prijema u taj vojni savez. Istina, funkcioneri NATO i američki ambasadori već godinama izjavljuju kako su „vrata NATO otvorena za Srbiju“, dok strani ambasadori u Beogradu kažu da će „put Srbije u Alijansu biti poseban zbog posebnih okolnosti koje vladaju između Srbije i NATO“ (pri čemu se u prvom redu misli na agresiju NATO zemalja na Srbiju 1999. godine). Uprkos neprestanoj NATO kampanji u srpskim medijima, procenat podrške ulasku Srbije u Alijansu nikada nije prešao 15 odsto, tako da se veruje da eventualni put Srbije u NATO neće moći da bude otvoren kao za ostale zemlje, već će prozapadno srpsko rukovodstvo morati da se opredeli za „puzajući prijem“.

ZAŠTO JE VAŽNA VOJNA NEUTRALNOST

Bez obzira koliko su tri poslednje srpske vlade bile prozapadne i opredeljene za ulazak zemlje u EU (pri čemu vredi podsetiti da nijedna istočnoevrpska država nije ušla u EU, a da se prethodno nije pridružila NATO), nijedna nije, bar javno, pokazivala previše oduševljenja za pristupanje Alijansi. Koliko je odluka o vojnoj neutralnosti Srbije bila dalekovida, najbolje se videlo izbijanjem Ukrajinske krize, gde bi članstvo ili proces približavanja NATO Srbiju obavezali da prisustvuje brojnim antiruskim vojnim, obaveštajnim i političkim koordinacijama, koje bi u svakom slučaju, osim iz moralnog aspekta, bile veoma sporne i sa stanovišta najvitalnijih ekonomskih, energetskih i geopolitičkih interesa Srbije. Sa druge strane, proces ulaska Crne Gore u NATO, koji Đukanović vidi kao najviši državni interes, odveo je Podgoricu u pravcu radikalne antiruske političke pozicije i priključivanja ekonomskim sankcijama protiv Moskve.

Uprkos koketeriji sa NATO, kriza u Ukrajini može samo da učvrsti srpsko javno mnenje u uverenju da Srbiji ne može biti od koristi ulazak u Alijansu, utoliko više što se stvari u Ukrajini ne odvijaju prema željama i planovima zapadnih zemalja. Sa druge strane, Crna Gora, u kojoj je Đukanović i sopstvenu političku sudbinu i sudbinu zemlje vezao za ulazak u NATO, na putu je bez povratka. Ako ne bude velikih zaokreta i iznenađenja, Srbi i Crnogorci, narod istog porekla i velike zajedničke istorije i istih tradicionalnih prijatelja i neprijatelja, za nekoliko godina mogao bi da se nađe na suprotstavljenim geopolitičkim pozicijama. Na kraju, to će biti i glavni Đukanovićev argument kada srpske političke prvake bude ubeđivao da zajedno krenu u Transatlantsku alijansu. Suprotno ubeđivanje, nažalost, biće teško zamisliti – da u Beogradu ubede Đukanovića da prekine ulazak u NATO i vrati se na pozicije vojne neutralnosti. Tako nešto gotovo da je potpuno nezamislivo bez promene crnogorske vlasti.

Tako se vojna neutralnost Srbije pokazala kao najvrednija politička tekovina osvojena u poslednjih deceniju i po. Onoliko koliko se ta vojna neutralnost proteže na političku sferu, taman toliko Srbija danas uspeva da zadrži neutralnost u ukrajinskoj krizi, čiji bi očekivani epilog – a on neće biti onakav kakav su očekivali Vašington i Brisel – mogao u jednom trenutku da dovede u pitanje i srpski put bezuslovnog priključivanja EU. Doduše, isto kao i sa odnosom Crne Gore i NATO: ne sa ovom vlasti.

Izvor: Novi Standard