Vojna tajna, vojne službe, kobre i odbrana neodbranjivog

Bilo je vrlo zanimljivo ovih dana pratiti kako državna vlast brani Vojsku Srbije i to ne samo njena dostignuća i tekovine, već i državnu i vojnu tajnu kao takve. Jer, braneći napadnutu Vojsku, brane i sebe, podrazumeva se. Odbrana je obaveza svakog građanina, a o strankama da ne govorimo. Pa makar u toj odbrani i obmanjivali javnost. I makar to činili prefinjeno.

Još kada se u to uključiše poznati predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi, general u penziji, Momir Stojanović i najsjajnije vojnoanalitičarsko pero ove zemlje, gospodin Miroslav Lazanski, gostujući kod Olivere Kovačević u emisiji „Da možda ne“[1], a zatim ukrštajući koplja na vikend stranama „Politike“,[2] sa Poverenikom za informacije od javnog značaja, gospodinom Rodoljubom Šabićem, to je izgledalo skoro pa impresivno.

Šta je to uvažena i medijski eksponirana gospoda branila?

Stali su na branik pojma (i prakse) vojna (državna) tajna i ko to može (i sme) da zaviruje u koridore u kojima je ona sakrivena i da ih objavljuje. Te u vezi sa tim, ‘ajde što usmeriše „paljbu“ na Zaštitnika građana i na Poverenika za informacije, nego, ni malo nežno se ustremiše na ustavna i zakonska načertanija kojima su regulisane navedene oblasti. I to kristalno jasno.

I, moram priznati, gospodin Šabić im je održao pravi čas. Nedostajala je samo školska tabla da im to sve lepo nacrta, pa da i metodički i didaktički zadovolji formu.

Stojanoviću i Lazanskom bih preporučio da više ne brane niti vojsku niti vojne službe. Bar ne ovako. Siguran sam da bi se Vojska sa nepravedno (i ciljano) oklevetanim generalom Dikovićem na čelu Generlaštaba i generalom Cvetkovićem na čelu VBA, uspešnije odbranila. Naravno, kada bi to njima dvojici bilo dopušteno. Jer, želeli smo „demokratsku i civilnu kontrolu vojske“ i dobili smo je, zar ne? Sa sve skupštinskom većinom.

Pokušaći da dočaram sadašnji kontekst odbrane države, vojske, vojne tajne: zamislimo, hipotetički naravno, da u ratu „levo krilo“ naših snaga na „frontu“ vodi odsutnu odbranu, krvare borci, komandiri i komandanti se upinju svim silama….a za to vreme, protivnička strana, usred našeg Štaba Vrhovne komande ima svoju Misiju, koja aktivno i neometano usmerava borbena dejstva. Naravno, jasno je kome na korist i sa kakvim konačnim ciljem.

E, sada, kakve veze ima ovaj primer sa onim što su zastupala uvažena gospoda te noći na RTS-u, a zatim i u „Politici“ gospodin Lazanski?

Ima, naravno – koncetrisali su sve snage na odbranu perifernih (ne nevažnih) pitanja, dakle, bavili su se „levim krilom“ onoga simboličnog „fronta“, ali se ne dotakoše glavnog problema i uzroka svih naših vojnih stradanja i odavanja vojnih tajni. To je onaj naš „štab Vrhovne komande“ u kome sedi protivnička strana i upravlja dešavanjima u „borbi“. Njih, sada u miru, nazivamo „NATO Military Liaison Office – MLO“ili „NATO vojna kancelarija za vezu“.Eno ih usred Ministarstva odbrane, operišu zvanično od 2006.godine i sve im je dostupno. Kao na tacni, na izvol’te.

Dobro, možda ne znaju baš svakog pilota u glavu, možda „nisu“ upoznati da li je ta elita naše vojske letela 15, 20 ili 40 sati tokom ove ili one godine, koliko je dolara koštao remont 29-tki, ili kolika je cena akumulatora, koji lovci dežuraju nad nebom Srbije. Ali, ja znam da oni znaju (a poznato je to i Lazanskom i osobito Stojanoviću) mnogo veće tajne ove države i vojske. Još od vremena kada smo gostili Šona Salivena, Džon Mur-Bika, Amadea Votkinsa… Dakle, mnogo pre nego je zaživela navedena kancelarija, kada su nacrtali do poslednjeg detalja kako će nam izgledati oružana sila, čime će se baviti, čime raspolagati, koji će kadar karijerno voditi, a koji odstraniti… mnogo pre nego što smo uleteli u „Partnerstvo za mir“.

Zašto Partnerstvo za mir“? Zato što tu leže uzroci ove naše vojničke drame, pa tako i pitanja vojne i državne tajne.

Da pojasnimo neke važne detalje u vezi sa tim. U glavnom dokumentu NATO-a kojim je zaživelo „Partnerstvo za mir“, koga su naši stari poznanici još 1994.godine nazvali „Okvirni dokument“ i od tada ga nisu menjali, doslovno stoji:

„1. Na osnovu poziva upućenog od strane NATO šefova država i vlada sa sastanka 10-11. januara 1994. godine, države članice Severnoatlantskog saveza i druge države potpisnice ovog dokumenta rešene da prodube svoje političke i vojne veze i da doprinesu daljem jačanju bezbednosti unutar evroatlantskog regiona, ovim uspostavljaju, u okviru Severnoatlantskog saveta za saradnju, Partnerstvo za mir.“

Dakle, pristupanjem navedenom programu 2006.godine formalno, i prihvatanjem „Okvirnog dokumenta“ Alijanse, svrstali smo se u „evroatlantski region“. Ne samo da smo prihvatili njihove procedure i standarde, ne samo da smo „interoperabilni“ i tako potpuno otvoreni za otkrivanje svih mogućih vojnih tajni i to dobrovoljno, već smo tzv. vojnu neutralnost obesmislili i pre nego smo je usvojili. Namerno ili nenamerno. Svejedno, ko još čita ovakve papire u Srbiji.

Šta stoji, između ostalog, u „Prezentacionom dokumentu“ Republike Srbije koji je usvojen 27.jula 2007.godine, kojim smo potpuno operacionalizovali našu saradnju sa NATO savezom?

Evo, na strani 9. tog dokumenta imamo i ovo:

„• Operativni, materijalni i administrativni aspekti standardizacije.

Učešćem u ovoj oblasti saradnje Republika Srbija želi da se upozna sa procesom standardizacije u NATO, razvije sopstvene strukture, organizacije i procedure za standardizaciju, kompatibilne sa državama članicama NATO i Partnerstva za mir. Takođe, u okviru Procesa planiranja i revizije Partnerstva za mir, Republika Srbija namerava da identifikuje i primeni standarde NATO u opremi i sistemima KoV i V i PVO kroz usaglašene oblasti individualne saradnje i Ciljeve partnerstva.“

I, sada pitanje – a šta to mi čuvamo, koju vojnu tajno i kako? I da li smo je sačuvali? I kako to da izvedemo kada su nam oni organizovali i postavili i vojsku i vojne službe, sa monitoringom tog procesa?

Ili je potrebno da navodim, recimo, detalje iz tzv. „Državnog partnerstva“ sa Ohajom, jednom od saveznih država SAD i njenom Nacionalnom gardom, i da nabrajam koje smo sve zajedničke aktivnosti imali. Od školovanja najviših vojnih kadrova, i to baš pilota, do zajedničkih vežbi i mnogo toga drugog.

Kada je nešto zajedničko i tako blisko, pa naravno da se „parteneri“ uzajamno poznaju do posledenje sitnice. Ili i tada čuvamo neku silnu vojnu (i državnu) tajnu?

Ko je poverljiviji iz ugla nezavisnosti i zaštićenosti Srbije – Saša Janković i Rodoljub Šabić s jedne, ili uvažena gospođa Debora Ešenhurst, general-major, komandant Nacionalne garde Ohaja, sa druge strane? Ja sam ubeđen da su to ovi naši.

Usput, da ne bude zabune, moj lični stav po pitanju vojne tajne je sledeći – ne samo da svi mogući (belo)svetski „prijatelji“ ne bi znali koliko su naši piloti imali časova naleta, kao ni koliko radnih sati su vozači borbenih sistema bili aktivni u toku godine, već ne bi znali mnogo šta drugog. Morali bi da pojačaju klasičan (dobri, stari) špijunski rad i da se malo pomuče. Videli smo kako to izgleda 99-te, zar ne? Zanimljivo i nama i njima.

Znači, ili da se borimo kako treba i u potpunosti da štitimo državu, narod i tajne odbrane i bezbednosti onako kako se to radi, polazeći od suštine i uzroka problema, ili da se ne zamajavamo periferijom i posledicama.

A što se tiče „Kobri“, gurnuti su u ovaj problem, u pravo „minsko polje“, znamo svi, ne svojom voljom. Pustimo ih na miru da rade ono za šta su namenjeni. Dobri su to momci, posvećeni i odani pozivu, narodu i državi.

Usput, pravde i istine radi, naziv koji nose nema skoro nikakve veze sa Protivterorističkim odredom „Kobre“ koji je rasformiran novembra 2006.godine, odnosno, preveden sa manjim delom ljudstva u, praktično, potpuno novu jedinicu – bataljon Vojne policije specijalne namene. Naziv „Kobre“ su zadržali (ako ih je neko uopšte i pitao) iz pijeteta ili marketinga. Ne vlastitog, već zbog onih koji su se njima bavili.

Znaju li to sve naši prijatelji iz NATO-a? Naravno, itekako su se bavili tom jedinicom.

I gde su nam tu vojne tajne?

Izvor: Fond Strateške Kulture