Vreme je za pamćenje

Priča ide ovako: murija nađe neku skitnicu i privede ga. Onaj pijan ko letva, ne zna za sebe.

Pitaju ga:

– Kako se zoveš?

Onaj misli, misli, pa kaže:

– Ne znam.

-Gde živiš?

Onaj koluta očima, pa kaže:

-Nemam pojma.

Žandari se smeju:

– Je l znaš makar u kom dobu živiš?

Skitnica, ko iz puške:

– U doba prvog potpredsednika Vlade!

Novinar, koji u svojoj emisiji, kolumni, ili reportaži, ne pomene šefa od svih potpredsednika, nema nikve izglede da napravi karijeru. Ne opravdava ga ni to što radi vremensku prognozu, ili vodi žensku rubriku. Još se mali odupiru specijalizovani časopisi, poput Ribolovačke revije, ili Nacionalne geografije, ali ni oni neće dugo. Opravdanje za ovakvu ljubav je jednostavno: narod bi slušao PPV-a svakih pet minuta, a mediji ga prikazuju tek jednom u pola sata.

Danas, ispunivši se svetim duhom evropskijem, prorokova: niko nema pravo da ucenjuje državu (to „niko“ su radnici FAP-a, koji su zakukali za svoje plate)! To što im je država poslodavac i što je baš ona postavila nesposobno poslovodstvo, nema veze, to se ne računa. Najprvi se ispunio gnevom strašnijem, jer se štrajkački odbor nije primio na foru „prekinite štrajk, a ja ću razgovarati s vama kad se vratim sa puta“, niti su naseli na savet da pošalju delegaciju u Vladu, da ih tamo odmori neki trećerazredni državni činovnik.

Mediji su odmah shvatili mig: koliko sutra, počeće gađenje štrajkača, uz odurne ankete u kojima slučajni prolaznici i građani kukaju na štrajkače i traže slobodan prolaz. Samo gledajte. To je već danas probano na štrajkačima u Smederevu.

Radnici, u ovo malo preduzeća, koja još pripadaju državi, mutno osećaju da im se bliži kraj i da država hoće da ih ili tapne, ili ugasi. Zbog toga je državi glupo da im daje plate, jer će svi zaglaviti ili biro rada, ili će novi poslodavac (neko čudo od strateškog partnera, kao do sada) prihvatiti da im isplati zaostale plate i to, naravno, nikad neće učiniti. Prema tome, ovi radnici biju ozbiljnu i poslednju bitku, znali oni to, ili ne znali.

Uopšte ne sumnjam da će država, ta ista koja ima pare za hiljade audija i službenih putovanja, a nema za radničke plate, naći način da smiri proteste. Nekom će obećati, nekom nešto malo i dati, nekog slagati. Prosto, radnici nisu dorasli manipulantima, sindikati još manje. Da čudo bude veće, i opozicija je dremljiva i ne ume da uhvati talas.

Radnici, na žalost, tokom svih ovih godina, nisu bacili, zajedno sa sindikatima, pogled dalje od plate, pa čak ni od jednokratne pomoći. Država ih je pretvorila u prosjake, a oni su se pomirili s tim i pristali na tu ulogu. I ne samo to: uporno su glasali za one koji ih otpuštaju i osiromašuju. Nemojte me shvatiti pogrešno: dok je umirala privreda u Jugozapadnoj Srbiji, radnici FAP-a su ćutali. Sad je na njih došao red, ali više nema drugih radnika da se sa njima solidarišu. Već su otpušteni. Država je uspela da ih fragmentira, da osami svaku grupu radnika i da ih sklerozira u tišini. Radnici će ovu bitku izgubiti, ali to vlastodršce ne treba da raduje: nova bitka će se otvoriti kad se bivši radnici ponovo okupe, ovog puta kao gladna sirotinja.

Vlast se uzda u represivni aparat i, ako para ni za šta ne bude, biće za policiju. Ona je poslednja nada i poslednja uteha vlasti. U stvari, pretposlednja. Poslednja su mali avioni, samo, a to je opomena onima iz drugog kruga moći, u tim aviončićima neće biti toliko mesta, da se svi spakuju.

Otpor se, u Srbiji, zgušnjava. Gej parada nije prošla, GMO prevara je odložena, a ovakvi štrajkovi će biti sve češći. Vlastodršci su pokazali da nisu, u ovom trenutku, skloni direktnoj konfrontaciji. Prilično sam siguran, u stvari, da im je, od stranih pajtaša, savetovano da ne ulaze u frku, a da bi sami rado postupili nasilno, u svakom od ova tri slučaja. U našoj političkoj pseudoeliti vladamišljenje da narod treba, s vremena navreme, malo pritegnuti, da običan čovek to bezmalo i voli. Osveta je došla s druge strane: seče se struja za beznačajne dugove, ljudima se popisuju stvari, a uskoro će početi da lete i kuće za dug od 50 000 dinara. Ima li većeg dokaza koliko vlast prezire narod? Imali većeg dokaza bezdušnosti? isteraš nekog s posla, pretvoriš ga u prosjaka, a onda mu pošalješ račun za struju.

Naravno, PPV-u ne pada napamet da zaštiti narod od izvršitelja, elektrodistibucije i gomile ostalih jahača naše apokalipse. A i što bi? Nije on tu da bi se brinuo o nama, nego o sebi. Mi ćemo živeti bolje od 2020-te, on odmah. Za nas budućnost, za njega sadašnjost.

Mi mnogo toga ne možemo promeniti, ili bar ne bez velike muke. Ono što možemo je da pamtimo sve politikante koji su nas ojadili, da pamtimo sve državne službenike, u svakom gradu, koji su im u tome pomagali, da upamtimo sve urednike i vlasnike medija, koji su tercirali vlastima, da ne zaboravimo sve one vic-majstore za trpezama srpskih krvnika i sve ostale koji su doprineli našoj propasti. Kad se jednom nešto promeni, a promeniće se, tim ljudima ne smemo dozvoliti da se nađu na pobedničkoj strani i da njihova upotrebljivost nadvlada naš zdrav razum.

Ako opet zaboravimo i oprostimo, naša propast će biti konačna.

Izvor: Vaseljenska TV