Николић и Путин или батине и савез

„Постоје људи који нису на страни наше добре сарадње са Русијом“, отело се Томи Николићу у среду, док је четврти пут за годину и по дана гужвао капу преко пута Руског Цара. Српски медији, треба ли рећи, ту реченицу углавном нису пренели: једни зато зато што је нису држали за довољно важну, други зато што им није важан Тома, трећи зато што се питају који Путин поред живе Ештонке – а сви заједно зато што им је речено да на путу до вечне српске среће Николић мора понекад да скокне до Москве, да тамо каже нешто што ће се касније показати неважним, што му све заједно дође као нека врста терапије, и за Тому и за Србе. Уосталом, ако је хтео мало медијске пажње, што на повратку од Путина није свратио до Азербејџана, прштало би од медијских овација.

На кога је дакле у цитираној реченици мислио Тома Николић? Реченицу пре те признао је да не мисли ни на Путинове бољаре, рекавши да постоје „одређени проблеми“ у руско-српским односима, и да су они „у принципу на страни Србије“. Реченицу касније, пак, рекао је: „Понекад се и чланови Владе не односе према доношењу одлука са довољном поузданошћу“.

Из приложеног не изгледа да је мислио на противнике косовских избора, ни на оне који подмећу клипове у спасоносне српске економнске реформе, а ни на насилне противнике геј-параде. Од којих још нико није постао чланом српске владе, док би обратно чак и могло под условом да Јужни ток армира Србију по дужини. Можда нешто више о томе на кога је стварно мислио сазнамо за дан-два из српских новина, чим им јаве из западних амбасада шта да напишу. И већ у среду увече, неколико сати после састанка, лист Данас, традиционално осетљив на питања српског суверенитета, оптужио је Николића како је сопствену владу и странку цинкарио Путину. А то се, је ли, међу пристојним светом не ради, осим ако нећеш да будеш издајник и утопиш Србију као руску губернију.

Због своје Москве и своје владе Николић се у Београду тек неће добро провести, а, грешник, није се изгледа добро провео ни код Путина, будући да га је овај морао питати шта се догађа са Јужним током. Не верујем да је Тома овај пут могао да му одговори како он Русију воли више од синова, још мање да у Србији има једна министарка енергетике којој он не може ништа. Таква бедна оправдања се у Београду одавно не изговарају ни пред Јелком Кацином, а камо ли пред Царем у Кремљу. Другим речима, ако још увек има и најмању амбицију да му се убудуће у Москви верује, Тома ће то моћи само на један начин. Не дакле да прича како је за све крива влада, а он би баш хтео, него да, кад се врати кући, ако треба, започне и рат за Јужни ток. Ако треба, и против сопствене владе.

Да није задовољан Николићевим одговорима, Путин је показао тиме што није ништа одговорио на позив да дође у Београд. Иако је Путин намеравао да дође на почетак радова на Јужном току у трећој или четвртој недељи децембра, очигледно да од Николића није добио тај фамозни датум. Али, што је још важније, није, наравно, ни одустао од Јужног тока, што је показао тиме што је у Београд одмах послао Алексеја Милера из Гаспрома да отчепи застој међу онима „који нису на страни наше добре сарадње са Русијом“ (додуше, овај је морао пре у Бугарску, где такође има једна министарка којој тамошњи Тома не може ништа). Кад се Милер врати, пут Београда ће и Сергеј Шојгу, нека врста путиновог Холбрука, додуше типа са другом врстом шарма, али сличних домета. Шта све то значи?

Значи да у Србији туча за Јужни ток, која, као ватерполо утакмица, одавно траје испод површине воде, почиње и изнад воде. На једној страни биће Срби, биће и Николић, за кога не верујем да ће Путина и чути и видети пре него што му јави кад тачно почиње градња. На другој страни биће већина српских медија и олош-елита, традиционално ненаклоњених свакој одлуци која доноси неку, ма и најмању корист Србији. Сви остали у влади биће између. А то ће рећи да ће играти на обе стране, колико год буду могли. Проблем је, међутим, што се простор за ту игру мало потрошио.

Да се разумемо, да су ствари исте као пре недељу дана, да Русија није најавила Путиновим утешним одговором Томи („Ништа нећемо драматизовати, трагаћемо за решењима онако како се то ради међу пријатељима“) како ће се и сама понашати активније, сви би они били за оно што им кажу западне амбасаде. Али како ће сад да објасне то што ходају по свету тражећи инвеститоре, а одбијају Јужни ток; зашто им је лакше да Србима подигну ПДВ на хлеб и млеко него да узму 1,2 милијарде евра руских пара и запосле Србију? Речју, не можеш данас да јавно будеш против Јужног тока, а да ти ико од оних којима си се заклео да Србију волиш више од живота поверује да тој истој Србији желиш и најмање добро.

Са друге стране, нико од њих неће моћи да се теши како Путин прича упразно јер знају да, ако је овај договорио полагање цеви са султаном Ердоганом – који је више соли појео са америчким председницима, него што иједан српски министар може у зубима понети – онда неће застати и клепити ушима на то што су неки министри решили да испуне главни и највећи услов за улазак у ЕУ – да ништа добро не ураде за сопствени народ. Осим тога, ако нису разумели шта Путин подразумева под трагањем за решењима „онако како се то ради међу пријатељима“, можда могу да помогнем. Ако је Јужни ток проблем између владе и председника државе, тада ће се Путин први пут можда и умешати у српске унутрашње прилике. Покушаћу да не претерујем: биће то сасвим довољно да однос снага на терену не буде исти као до сада, после чега ће многи још једном размислити о својим досадашњим политичким позицијама. А то ће значити да туча стварно може да почне.

На крају Јужног тока ће, по свој прилици, бити. Биће то прва мала српска победа после дуго времена, баш онаква каква доноси мало ваздуха у плућа, после кога се боље размишља, који уме да промени људе и од кога би се, коначно, могла родити и понека озбиљна политичка алтернатива. Елем, са Јужним током, симболичком цевком, налик на оне са којима су у зубима стари Словени умели да се снађу и под водом, у Србију ће ући још много тога. Јер да није тако, коме би уопште и требала та цев са гасом која пролази кроз Србију, одакле би сви изашли само кад би могли. Мислите о томе.

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Николић и Путин или батине и савез