Вучићева квадратура круга

Како  само  Владимир  Путин  мучи  сиротог  Александра  Вучића. Таман  је  Вучић  приграбио  власт  и  кренуо  европским  путем без  алтернативе, памети  и  повратка, кад  испречи  се  украјинска  криза. Радо  би  Вучић  одбрусио  Путину  као  Броз  Стаљину  1948. године, али  не  може  то  да  учини,  ако  ни  због  чега  другог  а  оно  због  тога  што  би  га  то  скупо  коштало.

И  бар  да  је  Путин  после  Крима  војно  интервенисао  у  Украјини  и  тиме  упао  у  западну  клопку, како  би  Вучић  онда  имао  разлога  да  са  Русима  заврши  једном  за  сва  времена, а  овако  морао  је  да  му  иде  у  посету  и  спрема  му  дочек  у  Београду, јер  шта  би  се  догодило  да  са  Русима  дође  у  сукоб, и  онако  нам  прети  банкрот, а  како  би  нас  ”пријатељи”  из  Брисела  и  Вашингтона  тек  онда  притиснули  и  газили  и  Вучићу  је  јасно  да  попут  Ђинђића  то  више  ни  он  не  би  могао  да  поднесе. А  сада  мора  да  гута  сву  ватру  пред  Девенпортом  и  Кирбијем  зато  што  не  следи  ”заједничку  политику  земаља  чланица  ЕУ”.

Многи,  наводно  ”патриотски”,  аналитичари, а  данас  чувари  лика  и  дела  Александра  Вучића, сада  пишу  и  јавно  говоре  о  ”великом  и  државничком”  Вучићевом  држању  и  како  он  не  пристаје  на  западне  ултиматуме, како  Србија  данас  води  много  суверенију  политику  и  више  није  спремна  да  ради  против  себе  и  својих  интереса. Међутим, у  питању  је  нешто  друго. Једноставно  речено, Вучић  и  његов  кабинет  немају  ”смоквин  лист”  којим  би  покрили  сврставање  у  антируски  западни  табор. Није  ту  реч  ни  о  ”мудрој  политици  неутралности”, нити  о  вођењу  рачуна  о  сопственим  интересима, реч  је  о  томе  да  Вучић  нема  ништа  што  му  је  потребно  за  манипулацију  јавним  мњењем  као  у  случају  Бриселског  споразума.

Сетимо  се  да  је  Вучић  и  онда,  у  почетку,  затезао  око  потписа, па  су  и  тада  Вучелић, Врзић, Анђелковић  и  сл.  аналитичари  хвалили  његово  ”државничко  држање”  и  ”велику  дипломатску  победу  Србије”,  да  би  само  два  дана  касније  када  је  и  Вучић  прихватио  и  кренуо  у  рушење  државе  Србије  и  њених  институција  на  Косову  и  Метохији  понављали  исти  рефрен  о  Вучићевом  ”државништву”. Тада  је  Вучић  причао  о  датуму, о  европској  будућности, о  предприступним  фондовима, о  страним  инвестицијама, а  да  ће  Срби  на  Космету  бити  сигурни  у  ”заједници  српских  општина”. Тада  је  СНС  пливао  на  расту  рејтинга  због  хапшења  Мишковића  и  ”борбе  против  криминала  и  корупције”  као  и  празним  обећањима  о  бољем  животу, чиме  су  поткрепљивали  нереалне  наде  код  грађана. Тада  је  ”смоквин  лист”  био  пронађен  и  вешто  искоришћен  у  предизборној  кампањи.

Али, шта  данас  Вучић  може  да  понуди? Ниже  плате  и  пензије, поскупљење  струје, астрономски  раст  пореза, распродају  у  бесцење  јавних  и  државних  добара  и  нова  отпуштања? У  оваквој  ситуацији  ако  би  заузео  отворени  антируски  став  што  би  довело  до  тога  да  останемо  без  ”Јужног  тока”, без  руских  инвестиција, зоне  слободне  трговине  са  Русијом  и  престанка  отворене  подршке  коју  нам  Русија  пружа  по  питању  очувања  територијалне  целовитости  Србије, Вучић  више  не  би  имао  шта  да  понуди  пониженом, јадном  и  гладном  народу. Да  не  говоримо  о  томе  да  би  у  том  случају  наставак  комадања  Србије  био  већ  обављен  посао, јер  не  само  да  би  у  склопу  ”нормализације  односа  са  Приштином”  Тачи  и  његова  злочиначка  клика  добили  ”столицу  у  УН-у”, већ  би  сличан  сценарио  убрзо  гледали  и  у  случају  Војводине  и  Рашке  области, а  Републику  Српску  би  укинули. О  потпуном  економском  суноврату, уласку  у  НАТО  и  усвајању  џендер  идеологије  педерастије  као  владајуће  и  једине  идеологије  да  и  не  говорим. Не  треба  бити  посебно  проницљив  па  схватити  да  би  постали  последње  парије  у  евроатлантском  поретку.

Какве  би  последице  уследиле  и  до  чега  би  све  дошло, тешко  је  и  рећи. У  сваком  случају, ништа  добро. Вучић  од  запада  не  може  више  ништа  да  добије. Није  добио  ни  отварање  преговора  као  земља  са  статусом  кандидата. Оно  што  је  требало  да  буде  још  пре  годину  дана,  или  у  јануару  ове  године  најкасније,  још  није  уследило. И  шта  сад  да  Вучић  обећа  грађанима? Чиме  би  могао  да  се  опере  и  пред  сопственим  чланством  за  такав  потез? Ако  би  се  сврстао  на  страну  руских  непријатеља  тиме  би  се  разоткрио  до  краја. Тај  нечовечан, нељудски, издајнички  потез  не  би  могао  ничим  ни  да  оправда, нити  има  чиме  да  се  вади  на  другој  страни. Не  би  могао  чак  ни  да  лаже, што  је  његова  специјалност.

Па  није  то  оставка  Лазара  Крстића. Крстићу  досадило  да  буде  у  Влади, а  треба  нешто  и  зарадити  у  предстојећој  распродаји  ресурса, па  му  Вучић  предложи  да  јавно  поднесе  оставку, јер  је  предлагао  мере  штедње  у  виду  лапота  за  пензионере  и  запослене. Сада  ће  грађани  много  лакше  да  прихвате  смањење  плата  и  пензија  за  10-15%  и  поскупљење  струје, јер  испада  да  их  Вучић  ”спашава”  од  Крстићевог  снижења  плата  и  пензија  за  20  или  30 %. Тако  се  смањују  социјалне  тензије. Када  Вучић  бомбастично  најави  смене  у  полицијском  врху  речима  да  неће  Чуме  и  Шарић  владати  Србијом, а  онда  два  дана  после  тога  смени  све  оне  полицијске  начелнике  које  је  Шарић  прозвао  на  свом  суђењу  и  то  представи  као  сређивање  стања  у  полицији  многи  су  и  онда  поверовали  да  се  наставља  сређивање  стања  у  државним  органима. Али, шта  сада  Вучић  да  каже? Шта  да  слаже? Нема  никакву  излазну  стратегију.

Чиме  би  оправдао  такву  срамоту  као  што  је  сврставање  на  страну  непријатеља  Русије,  која  нас  подржава  и  више  него  што  наше  режимлије  заслужују? Стати  на  страну  оних  који  су  нас  бомбардовали, убијали, подржавали  геноцид  над  нама, који  су  спроводили  хистеричну  и  расистичку  антисрпску  пропаганду, као  што  и  сада  спроводе  антируску, којима  ниједан  злочин  није  стран, који  су  нам  прикачили  лажи  о  Вуковару, Сарајеву, Дубровнику, Рачку, Маркалама, Сребреници, као  што  сада  обарање  малезијског  авиона,  које  је  извршила  фашистичка  хунта  из  Кијева  по  америчком  налогу,  желе  да  припишу  руским  борцима  из  Доњецка  и  Путину  лично, представљао  би  пример  историјског  бешчашћа  и  срамоте, упоредив  једино  са  оним  што  је  Бугарска  урадила  1913.  и  1915. године.

Бити  на  страни  западних  злочинаца  против  православне, словенске, братске  и  пријатељске  Русије  која  нас  подржава  представљало  би  историјску  мрљу  на  образу  и  души  српског  народа. Та  срамота  би  представљала  такво  ужасно  наслеђе  и  бруку  да  би  се  тој  ”промени  свести” Срба  обрадовали  једино  наши  непријатељи  са  запада  који  би  нас  живе  прогутали. Ко  би  после  тога  више  био  Србин? Јесмо  грешни  и  знамо  да  посрнемо, јесмо  малобројни, али  ми  смо  ипак  стари, велики, частан  и  поносан  народ  да  би  починили  тако  крупно  непочинство  и  такав  злочин.

Нисмо  ми  Крвати, ”Бошњаци”, ”монтенегрини”  и  сличне  вештачке, идеолошке и  новокомпоноване нације,  које  су  ”правили”  у  политичким  кухињама  окупатори, освајачи  и  разни  завојевачи  који  су  овуда  пролазили. Ко  год  би  од  наших  декларисаних  европејаца  заузео  антируски  став  потписао  би  себи  политички  крај  по  убрзаној  процедури. Вучић  све  то  зна  и  зато  својим  западним  менторима  одговара:”Па  немојте, како  ћу  ја  то… Нисмо  се  тако  договорили…”. Дала  баба  динар  да  уђе  у  коло, а  сада  даје  пет  да  изађе. Али, сада  изласка  нема, има  да  трупа, скаче  и  поскакује  док  други  дају  ритам  и  одређују  музику.

Вучић  је  можда  чак  и  искрен  када  најављује  да  би  се  повукао  са  власти, али  да  се  државни  курс  неће  мењати. Пошто  тај  курс  гласи  да  ”ЕУ  нема  алтернативу”, није  тешко  погодити  шта  нас  све  чека. Вучић  се  копрца, али  не  зато  што  неће  да  уведе  Русији  санкције, већ  зато  што  би  то  био  његов  политички  суноврат. А  многи  други  западни  елементи  на  политичкој  сцени  једва  чекају  да  заузму  његово  место.

Проблем  са  нашим  прозападним  елитистима  последњих  150  година  је  у  томе  што  су  они  заговарали  вулгарну  вестернизацију  а  не  модернизацију. Наравно, треба  бити  отворен  за  културну  и  цивилизацијску  сарадњу, а  ако  се  технолошки  и  научно  не  осавремењујете  постаћете  туђи  лак  плен. Све  што  се  усвоји  од  другог, а  одговара  нашим  потребама  и  интересима  и  чему  дамо  свој  идентитетски  печат  постаје  део  нашег  наслеђа  и  вид  традиције  за  наредне  генерације  које  на  томе  треба  да  стварају  даље. Нашим  западњацима  су  увек  била  пуна  уста  ”реформи, прогреса, развоја, напретка”, а  сами  нису  имали  намеру  да  се  мењају, већ  су  са  презрењем  гледали  на  сопствено  порекло  и  попут  покондираних  тикви, ситне  малограђанштине  и  бедног  снобизма  опонашали  су  ”велики  свет”  испадајући  карикатуралне  копије  копија.

Идеологија  национал-мазохизма  и  нихилизма  постала  је  једина  доследна  идеја  њиховог  идеолошког  конвертитства. Сами  су  били  пуни  злурадости  на  рачун  сопственог  народа, а  са  друге  стране  нису  имали  намеру  да  ”реформишу”  себе  и  своје  оријенталне  бакшиш-навике  у  виду  корупције  и  митоманства. Узмимо  пример  краља  Милана  Обреновића. Стално  је  тежио  некаквим  ”реформама  и  модернизацији”  а  сам  је  хтео  да  влада  попут  француских  Бурбона  апсолутиста  из  17. и  18. века  у  Србији  у  другој  половини  19. века. Колико  је  бринуо  о  интересима  Србије  видело  се  и  по  срамној  Тајној  конвенцији  коју  је  потписао  на  Видовдан  са  Аустро-Угарском  која  је  од  тадашње  Србије  створила  практично  хабзбуршки  протекторат.

За  узврат, добио  је  краљевску  круну  и  доцније  када  је  абдицирао  постао  је  ”гроф  од  Такова”. На  крају  је  толико  мрзео  Србију  и  Србе  да  је  затражио  да  не  буде  сахрањен  на  територији  Србије. Сахрањен  је  у  манастиру  Крушедол  који  је  тада  био  у  саставу  Хабзбуршке  монархије. Међутим, како  то  обично  бива, Божијим  Провиђењем краљ  Милан  већ  скоро  стотину  година  почива  на  територији  Србије, иако  и  данас  међу  потомцима  његових  бечких  и  берлинских  пријатеља  има  доста  оних  који  су  спремни  и  у  21. веку  да  ”испоштују”  последњу  вољу  краља  Милана  Обреновића.

Ако  краљ  Милан  није  успео  да  нам  ”промени  свест”, а  он  је  ипак  био  краљ, Вучићу  ће  то  бити  још  теже. И  поред  свег  труда  Вучића  са  осталим  домаћим  европејцима  да  нас  убеде  како  је  пут  на  запад  у  ЕУ  ”безалтернативан  и  непоколебљив”  изгледа  да  тако  неће  бити. Не  помаже  му  ту  пуно  ни  подршка  коју  пружа  фашистичкој  пучистичкој  хунти  у  Кијеву  да  би  се  додворио  Вашингтону  и  Бриселу  у  виду  територијалног  интегритета  Украјине  ”укључујући  и  Крим”, јер  су  управо  пучисти  финансирани  и  подржани  од  САД-а, НАТО-а  и  ЕУ  срушили  легитимну  украјинску  власт  и  украјински  Устав.

Није  ваљда  да  су  били  толики  оптимисти  и  да  су  очекивали  да  ће  Русија  мирно  да  гледа  како  се  НАТО  примиче  Москви.  Крим  се  већ  вратио  Русији, даће  Бог  једног  дана  ће  то  исто  учинити  и  Новорусија  и  Малорусија. То  је  реалност  и  западни  ”реалисти”  ће  морати  једном  да  се  помире  са  тим. Можда  ће  овај  процес  дуже  потрајати, али  ће  се  десити, а  онда  ће  на  ред  доћи  рушење  америчког  поретка  на  Балкану  и  диљем  Европе. А  Вучићу  и  осталим  евроатлантским  мондијалистима  можемо  само  да  поручимо: ”Џабе  сте  кречили”. Слобода  нема  цену.

Извор: Српски културни клуб