Vučić između Kolinde i Ružice

Pre osvrta na nedavno stradanje „Informera“ i njegovog urednika Dragana J. Vučićevića, hajde da, radi potpunije predstave o tome koliko je novinarstvo u Srbiji zaratilo s logikom, počnemo jednom pitalicom. Ovo što sledi su izvodi iz uvodnika glavnog urednika jednog ovdašnjeg glasila, a vi probajte da pogodite iz kog – imate milion pokušaja:

„Koliko vidim, zasad su se samo tri osobe pobunile protiv prodaje Telekoma – Aleksandra Smiljanić, profesorka ETF-a, Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, i Đorđe Vukadinović, politički analitičar. A trebalo bi svi da se pobunimo! Neposredno pred doček Nove godine premijer Aleksandar Vučić je rekao da je odluka definitivno doneta. Dobro, posle smo slavili, vanredne programske šeme vladale su po televizijama, a dvobroji i trobroji po dnevnim novinama, ali opet, kako god, bilo je prilike da se kaže, hej, ne dajte, ništa nam dobro ta prodaja neće doneti“, stoji na početku uvodnika, posle čega se ubrzo prelazi na podrobnije pojašnjavanje „Telekomovog“ poslovanja:

„Telekom je jedno od najprofitabilnijih državnih preduzeća, sa godišnjim profitom od 140 miliona evra. Kad za dve godine otplati kredit uzet zarad otkupa udela grčkog OTE-a, profit Telekoma porašće na više od 300 miliona evra. To znači da će do 2020. godine sam zaraditi onoliko koliko se za njega može dobiti 2015. Ma i da se ova procena pomenutih stručnjaka ne ostvari, neka Telekom to što se ove godine za njega može dobiti zaradi državi u narednih sedam ili 10 godina, nosiće ta zlatna koka jaja i posle toga, nosiće ih nama, a ne nekoj tamo nemačkoj ili austrijskoj firmi.“

„Još dva jaka razloga navode pomenuti oponenti. Prvi je da Telekom ne gazduje samo mobilnom već i fiksnom telefonijom u Srbiji, pa je zato vrhunski bezbednosni resurs. Drugi je da je Telekom vlasnik Telekoma Srpske, što ga, uz pozicije koje ima u Crnoj Gori, čini jedinom preostalom polugom srpske državne i nacionalne politike u regionu.“

Zatim se citira jedna izjava Aleksandre Smiljanić o razlozima protiv prodaje, da bi uvodničar na kraju zaključio:

„Ja joj verujem i zato kažem da je sada pravi i jedini trenutak da se pobunimo. Posle nema kajanja.“

Dakle, urednik kog štampanog glasila je ispisao ove redove? Ne možete da se dosetite?

Nije ni čudo. Reč je, naime, o „Blic ženi“ broj 531, od 17. januara tekuće godine! Članak pod naslovom „Posle nema kajanja“ je objavljen na trećoj strani, a potpisala ga je glavna i odgovorna urednica Ružica Mevorah.

ZABRANJENO SOPSTVENO MIŠLJENJE

Za neupućene, „Blic žena“ je najtiražnije izdanje na ovim prostorima u kojem, za veoma prihvatljivu cenu od 29 dinara, svake nedelje čitateljke pronalaze sadržaje sasvim uobičajene za tu vrstu štiva – moda, šminka, nega tela, ishrana, zdravlje, kupovina, uređenje doma, uz ispovesti poznatih dama i poneki putopis. Pitanje koje se prosto nameće moglo bi da glasi: šta je Ružicu Mevorah navelo da celokupan uvodnik posveti ljutoj borbi za odbranu „Telekoma“, i to u broju u kojem se, inače, pitanje prodaje nacionalnog telefonskog operatera više nigde ne pominje, već se na 56 strana očekivano raspreda o „zlatnim pravilima za izbor kaputa“, otkrivanju „skrivenih strana svoje erotičnosti“, „svemu što niste znali o slanini“, „krofnama mekim kao duša“ i sličnim temama?

Bitno je podsetiti da „Blic žena“ pripada kompaniji koja izdaje i dnevni list „Blic“, a zove se „Ringijer Aksel Špringer“. To je kuća u kojoj, provereno i neosporno, niko nema sopstveno mišljenje. Slovima: broj zaposlenih u „Blicu“, ili ostalim izdanjima poput „Blic žene“, koji u radno vreme mogu nekažnjeno da imaju ili ne daj Bože iskazuju lične stavove, iznosi tačno – nula! Svako ko je ikada radio u toj kući, uključujući i autora ovog članka, može to da potvrdi.

U „Blicovoj“ porodici je isto tako neprihvatljivo i bilo kakvo pozivanje na rodoljublje ili nacionalne interese, koje se tamo obavezno smatra „nacionalizmom“, „fašizmom“ ili naprosto „ekstremizmom“. Utoliko je čudniji onaj predlog „Blic žene“ da „zlatnu koku“ od „Telekoma“ zadržimo u našim rukama kako ne bi pripala „nekoj tamo nemačkoj ili austrijskoj firmi“.

Zbog svega toga, sa stoodstotnom sigurnošću se može zaključiti da nije Ružici Mevorah iz čista mira ili iz osećaja društvene odgovornosti palo na pamet da uvodnik posveti temi koja nikada ranije nije prošla ni blizu univerzuma „Blic žene“, već da je to morala biti odluka viših nivoa, tj. kolegijuma cele kompanije, koji je, kako se često pokazivalo u ovom veku, vrlo podložan političkim uticajima. I, tu dolazimo do pomenutog samoubistva dnevnog lista „Informer“, koje bi, ma kako to možda čudno zvučalo na prvi pogled, valjalo promatrati zajedno sa citiranim uvodnikom „Blic žene“: i jedan i drugi događaj dokazuju da su strani činioci uzeli na medijski nišan do skoro nedodirljivog Aleksandra Vučića, kao što se već sedmicama šuška.

REGRUTOVANI MEDIJSKI VELIKAŠI

Kao što je naširoko poznato, „Informer“ je u vikend izdanju za 17-18. januar objavio niz fotografija tajno usnimljenog navodnog seksualnog odnosa iz 2013. godine između Kolinde Grabar Kitarović, tada visoke službenice NATO-a, i neimenovanog „srpskog biznismena“. Odmah po objavljivanju, ispostavilo se da je na slikama američka porno glumica Dajmond Foks, a da su prizori preuzeti iz jednog njenog filma. Dragan J. Vučićević je sazvao konferenciju za novinare na kojoj se izvinio srpskoj i hrvatskoj javnosti i hrvatskoj predsednici, i objasnio da je celu priču, za koju je bio uveren da je verodostojna, dobio od dugogodišnjeg, proverenog izvora, koji je sada, eto, omanuo.

(Može mu se verovati da nije znao ko je zaista na fotografijama, pošto niko ne bi bio toliko glup da svesno izlaže i sebe i novine takvoj sramoti.)

U srpskom novinarstvu postoje i izvori koji su ipak pouzdaniji od „Informerovih“. Umesto o ljubavnim dogodovštinama Kolinde Grabar Kitarović, ti pouzdaniji izvori već izvesno vreme govore o ozbiljnim novčanim sredstvima ubačenim u srpska glasila u cilju rušenja Vučića sa vlasti. Prema nekim procenama radi se o milionskim iznosima, a nagađanja idu do čak deset miliona dolara. To što se kritike Vlade latila i „Blic žena“ samo je po sebi izvesna potvrda, pošto to neminovno nagoveštava da je cela „Blicova“ porodica mobilisana za borbu protiv sadašnjeg premijera, a onda je za pretpostaviti da su regrutovani i drugi medijski velikaši zemlje Srbije. A to ne može da ne košta.

Sve i da se, međutim, ispostavi da je količina para ma i dvostruko veća od pominjane, to će na kraju značiti samo jedno: da je srpsko novinarstvo, zajedno sa srpskom politikom – sramotno jeftino.

Stara engleska poslovica kaže: nisam toliko bogat da bih kupovao jeftine stvari. Posle razarajuće bruke koju je doživeo zbog objavljivanja lažne seks afere novoizabrane predsednice Hrvatske, Dragan J. Vučićević sada je svakako svestan koliko pogubni mogu da budu jeftini sadržaji, upravo onakvi na kakvima je i izgradio svoju dve decenije dugu novinarsko-uredničku karijeru.

Svojevremeno iz „Kurira“, onda preko u međuvremenu upokojenog „Presa“, a danas sa stranica „Informera“, što su sve dnevne novine koje je osnivao i uređivao, Vučićević je nemilice zasipao srpski javni prostor najjeftinijim mogućim štivom, u rasponu od ogoljenih prostakluka (mahom seksualne prirode) do prizemnog podilaženja političkim zaštitnicima (mahom vladajućih stranaka). Nije u tome, naravno, bio jedini. Taman posla. Ta vrsta novinarstva je možda i najraširenija u savremenoj Srbiji, sa suštinski beznačajnim razlikama. Uz svakodnevne fotografije razgolićenih lepotica na udarnim stranicama („Blic“), nakaradnosti „rijaliti“ programa („Pink“, „Prva“, B92), uvredljivo banalne pokušaje duhovitosti (Ivan Ivanović, Zoran Kesić), te poniznu uslužnost političkim mentorima (bukvalno svi), neukus je postao nadmoćno obeležje srpske javne pozornice. Nije Vučićević, dakle, bio ni nevaspitaniji ni servilniji od konkurencije. Ali je, na sopstvenu i nesreću sadašnjeg premijera, bio kudikamo predvidiviji.

„INFORMER“ – LAKA META

Nije postojao ni promil mogućnosti da Vučićević ne zagrize mamac koji se tiče bilo čijeg seksualnog života, a naročito novoizabrane šefice hrvatske države. Prvo, on sam obožava takve sadržaje. Drugo, u ovom trenutku, kada se protiv njegovog omiljenog premijera priprema združeni napad iz mnogih medijskih oružja i kada su sva ta oružja u rukama stranaca, Vučićeviću je bilo više nego dobrodošlo da jača ugled nekakvog rodoljuba i borca za srpske ciljeve, a u tu je svrhu kopanje po navodnom promiskuitetu hrvatske predsednice, pa još „pale“ pred srpskim muškarcem, moglo savršeno da posluži.

Treće, Vučićević po mnogo čemu podseća na svog trenutno omiljenog političara, a naročito po odnosu prema saradnicima. Nekog drugog bi prisebniji kolega možda i mogao da ubedi da je bolje ne objavljivati toliko sumnjive fotografije (u krajnjem slučaju, već je puko kadriranje nagoveštavalo da se ne radi o materijalu koji je snimljen tajno), ali Vučićević ne bi bio Vučićević kada bi se obazirao na prisebne savete.

Zbog svega nabrojanog, „Informer“ je bio laka meta. Zbog napadne bliskosti sa Vučićevim režimom, bio je i obavezna meta. Ko god želi da ugrozi Vučićev rejting (opadajući, ali i dalje visok), taj naprosto mora da neutrališe Vučićeva glavna medijska oružja, a to su „Informer“ i još više Vučićević, koji pored ovog dnevnog lista vodi i emisiju „Teška reč“ na „Pinku“. Tome je i poslužio skandal sa lažnom seks aferom Kolinde Grabar Kitarović: od danas pa do sudnjeg dana, bilo šta što „Informer“ ili Vučićević budu iznosili moći će da bude pokopano pukim podsećanjem na Dajmond Foks.

Ovim manevrom, neprijatelji su Vučiću naudili daleko više nego što je, poređenja radi, to pošlo za rukom zlosrećnom BIRN-u onim tugaljivim pokušajem u vezi sa isušivanjem „Tamnave“. Ali se mora reći da je i sam Vučić, smiren kakav već jeste, po svoj prilici doprineo uvećanju štete. Naime, navodno pokajničko javno obraćanje i izvinjenje zbog neistinitih fotografija teško da je bila zamisao samog Dragana J. Vučićevića, naviklog da gazi preko živih i mrtvih a da se ni ne osvrne (na kraju krajeva, uoči sudbonosnih skupštinskih izbora maja 2008. godine otvoreno je okrenuo leđa Vojislavu Koštunici i podržao Borisa Tadića, da bi četiri godine kasnije ne trepnuvši prešao u tabor „naprednjaka“ – a ni u tome nije jedini u novinarskom svetu; naprotiv). Prema nezvaničnim saznanjima, na taj potez Vučićevića je primorao njegov politički zaštitnik, ne bi li tako sprečio da bruka prodre dalje i dublje od „Informera“. Zbog toga je Vučićević onoliko puta ponovio da je on i samo on kriv za objavljivanje fotografija i da lično preuzima svu odgovornost za skandal. S obzirom na to da dotična odgovornost stoji u samom opisu posla glavnog i odgovornog urednika, reklo bi se da je Vučićević tim rečnikom štitio nekoga ko je izvan redakcije.

Time je verovatno olakšao posao napadačima, kojima je njegovo onako smotano priznanje samo pružilo dodatnu građu da se iživljavaju, što su „Kurir“ i „Blic“ jedva dočekali.

PARADA IZAZVALA RASKID

Ko stoji iza napada na „Informer“, Vučićevića i samog Vučića? Za to pitanje, rekosmo, pojedini veruju da vredi i celih deset miliona dolara. Najverovatniji odgovor je – Amerikanci. Prema mnogim pokazateljima, oni su izgubili živce sa Vučićem još jesenas, ali, nasuprot uveravanjima Vučiću naklonjenih novinara, taj razlaz ima vrlo malo, ili nimalo veze sa navodnim zahtevima da Srbija uvede sankcije Rusiji. Od Srbije to niko ultimativno nije ni zahtevao, ali ne zato što Zapad ima razumevanja za istorijske veze Srbije i Rusije (nisu naročito pažljivi prema srpskoj vezanosti za Kosmet, na primer, niti po bilo kom drugom nacionalno osetljivom pitanju u nas), nego zato što je, u geostrateškoj partiji šaha sa Rusijom, Zapadu verovatno potrebna nekakva naizgled neutralna zona koju će moći da koristi u mogućim pregovorima sa Kremljom.

Ta namenjena uloga Srbije pala je u vodu vojnom paradom od 16. oktobra prošle godine, na koju je Vašington, preko ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija, regovao vrlo burno. (Uopšte, zapadne ucene su u poslednje vreme prilično neprikrivene, kao što se i videlo upravo na primeru parade ili onog zahteva da Srbija nikako ne koristi sukob sankcijama kako bi povećala sopstveni izvoz u Rusiju, što takođe nagoveštava da ogromnih pritisaka da se Beograd pridruži sankcijama Moskvi nije bilo, jer ni tu naredbu ne bi Vašington držao u strogoj tajnosti.) I, Vašington sada koristi uticaj u glasilima po Srbiji, kako bi Vučićevu omiljenost, koju je do skoro puštao da nesmetano raste ili joj čak i pomagao, suzbio na što manju meru.

Jedan vid tog uticaja video se i poslednje prošlogodišnje subote, kada su sve ostale televizije direktno prenosile vanrednu Vučićevu konferenciju (na kojoj je, setimo se, narušavao predizbornu tišinu uoči lokalnih izbora u Mionici i Lučanima), ali ne i B92 i „Prva“, koje su obraćanje premijera prosto zanemarile. Pitanje vlasništva ove dve televizije je jedna stvar (bukvalno jedna, tj. reč je o istom vlasniku, kako to sada priznaje čak i Olja Bećković), ali je politički uticaj nešto sasvim drugo, a B92 je oduvek, još od ranih devedesetih, bio adresa prvenstveno za vašingtonske potrebe u Srbiji.

Isto tako, nije nikakvo čudo što se informativni program B92 koristi za vrlo uvredljivo hvalisanje i podizanje ugleda Amerike u očima ovdašnjih gledalaca. Primera radi, vajna istoričarka Radina Vučetić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, gostovala je 13. januara u „Kažiprstu“, gde je, uglas sa voditeljkom Suzanom Trninić, propovedala o „jednom lepom kontinuitetu dobrih odnosa“ SAD i Srbije. Amerikanoljublje je u tom razgovoru bilo toliko neobuzdano da je voditeljka u jednom trenutku začuđeno upitala gošću: „Na koji način onda dolazi do toga da se u najpozitivnijem smislu pominje Rusija?“, na šta je gošća naravno besramno nabrajala koliko nam je Amerika kroz istoriju „pomogla“, sa sve zaključkom da smo u SFRJ „zahvaljujući Americi gradili jedan socijalizam sa ljudskim licem.“

VERNI SAVEZNICI VAŠINGTONA

Vratimo se dva meseca unazad, na četvrti novembar prošle godine, kada je takođe u „Kažiprstu“ gostovao vođa Socijademokratske stranke Boris Tadić, nekadašnji predsednik Srbije. Suzana Trninić ga je tom prilikom vrlo grubo preslišavala zbog čega se njegova stranka u vojvođanskoj skupštini nije svrstala uz DS Bojana Pajtića, već je ostala uz tamo opozicionu SNS. Dabome, Suzani Trninić, kad joj je već zanimljiva bliskost Vučića i Tadića, nije palo na pamet da svog gosta nešto priupita i o dokazima iz američkih diplomatskih depeša, iznetih preko „Vikiliksa“, da je 2008. godine upravo Tadić, sa tadašnjim savetnicima, omogućio Vučiću i Tomislavu Nikoliću da napuste „radikale“ i naprave novu stranku tako što im je, između ostalog, preko Mikija Rakića obezbedio medijsku pažnju za osnivački kongres „naprednjaka“: tada je Tadić bio glavni zapadni i američki zastupnik u Srbiji, pa se njegovi potezi iz tog doba ne napadaju, za razliku od sada, kada je Tadić upravo ono što će uskoro biti i Vučić – bivši, potrošeni saveznik, koga će prekookeanski silnik po potrebi koristiti za sitnije zadatke.

Iz svega proizilazi da u Srbiji ipak postoje saveznici kojih se Vašington nikako i nikada ne odriče, a to su pojedina glasila i novinari. Za proteklih četvrt veka, Zapad je u njih uložio i od njih dobio mnogo i premnogo. Stekao je priliku da natura kakvu god sliku želi.A pogledajte samo koliko su iskrivljene neke od predstava koje su se zapatile u srpskoj javnosti: za bombardovanje RTS-a kriv je RTS; ubistvo Zorana Đinđića pripremio je Zemunski klan, čiji su predvodnici zgodno stradali u Meljaku, a da za sve ovo vreme niko iz nadležnih bezbednosnih službi nije snosio odgovornost; Kosmet odavno više nije naš, predao ga je još Slobodan Milošević, u stvari smo ga izgubili i pre devedesetih zato što Šiptara tamo ima više nego Srba, ali oni koji su nas vojno napali zbog Kosmeta ipak zahtevaju od nas da ga priznamo; štetnim carinskim propisima gubimo stotine miliona evra na uvozu iz Evropske unije, ali je to nekako korisno za nas; dobro je i da nastavimo da se zadužujemo, a Međunarodni monetarni fond je naš prijatelj; samo budale mogu da veruju da su nam Rusi prijatelji i da u međunarodnim odnosima uopšte ima prijateljstva i da postoji besplatan ručak, ali se zato ne sme sumnjati u „humanitarnu pomoć“ sa Zapada i u „podršku“ koja odande stiže u vidu donacija, grantova i „investicija“…

Samo u javnosti čija su čula potpuno otupljena, moguće je da ovakve besmislice prolaze i bivaju prihvaćene bez ikakve zadrške. I samo su glasila bila u stanju da toliko otupe zajednička čula.

Vučićeva vladavina je katastrofalna po svim pokazateljima, kao uostalom i prethodna, Tadićeva, ali je poraznost najočiglednija u tome što ni posle Vučića neće ostati makar jedno glasilo koje se dosledno zalaže za srpske nacionalne i državne ciljeve. Naprotiv, neka od glasila koja su pre Vučića zaista i bila rodoljubivog usmerenja, sada su, zbližavajući se sa njim ovako „reformisanim“, potpuno izgubila i oštrinu i jasnoću, a u značajnoj meri i publiku. Vučiću je bilo važnije da kleveće Marka Jakšića i ostale Srbiji odane građane sa Kosmeta, da gradi kult sopstvene ličnosti, da se dodvorava MMF-u, Svetskoj banci, Angeli Merkel, gej lobiju, da sprečava svaku moguću kritiku svoje kratkovide politike beskrajnog popuštanja… nego da zemlji na čije čelo je došao podari barem predah od deceniju i po dugog ispiranja mozgova.

Zato sada čak i „Blic žena“ može da mu održi predavanje o tome zašto „Telekom“ ne bi smeo da bude prodat!

Deluje neverovatno, ali će posle Vučićevog pada stanje u medijima biti još i grđe nego što je bilo pre njegovog dolaska na vlast. Kada, posle kraha koji mu se priprema, bude razmišljao o uzrocima poraza, trebalo bi da mu to bude prvo kajanje.

Izvor: Fond Strateške Kulture