Vučić i mi – magarci, moroni i tužni Amiši – ima li još?

U svakoj raspravi postoje vidljivi sadržaji iskaza koje iznose različiti učesnici i, istovremeno, posredni pokazatelji istinskog cilja koji učesnici imaju na umu.

Ponekad se osvedočimo u izvesnu srazmeru: koliko se vidljivi sadržaji iskaza razilaze, bilo da je to uslovljeno ličnim nesimpatijama, bilo da je takav raspored potreban na javnoj pozornici, toliko se posredni pokazatelji podudaraju unutar istovetnog cilja naizgled suprotstavljenih učesnika rasprave.

Ne može se kazati da unutrašnji dijalog o političkom rešenju za Kosovo i Metohiju, na koji je u sred leta 2017. godine pozvao predsednik Srbije, kraj svih prividnih nesaglasnosti odabranih učesnika, nije iznedrio i dubinska mesta saglasnosti.

Tako je predsednik Srbije, obrazlažući svoj prelet sa nacionalnog na suprotni politički pol, levo-liberalni, kao prelet od ulične table sa imenom Ratka Mladića koju je pred svima lepio po zgradama do spomenika Zoranu Đinđiću koji se podiže na njegovu inicijativu, nedavno zaključio – 31. jula 2017. godine – da se samo magarci ne menjaju.

To bi značilo da oni koji su ostali u nacionalnoj opoziciji, kao političkoj orijentaciji koju je on decenijama navodno zastupao a suštinski kompromitovao, nisu ništa drugo do magarci. Poživotinjenje političkih protivnika, kao provereni demagoški i medijski metod, pojavilo se u govoru inicijatora unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji. Taj dijalog je zamišljen kao prividan: sa magarcima treba razgovarati kao da su nešto drugo, premda svi znamo – a predsednik Srbije je ovlašćen da saopšti – da su oni ipak i samo magarci.

Korifej nevladine i građanske inteligencije u nas, heroina uličnih i studentskih protesta devedesetih, potonji ambasador u Meksiku, nedavno je – 2. avgusta 2017. godine – javno ustvrdila da je predsednik Srbije bolji od nacionalističkih morona. Biti bolji – za nju – znači biti politički bliže njoj.

Nije nimalo pogrešila zato što predsednik Srbije sprovodi uzornu drugosrbijansku politiku: sa posebnim učinkom kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Ona je – još u vreme Briselskog sporazuma 2013. godine – u njemu nazrela De Gola: ko li je on sad – posle svega što je od tada učinio – u njenoj viziji?

Razmišlja li ona – makar tajno – o predlogu za Nobelovu nagradu?

To nam je za sada ostalo skriveno, dok su njegovi oponenti – sa nacionalnog pola političkog spektra – ocenjeni kao moroni. To znači da su oni glupaci, imbecili, slaboumnici, duševno zaostale osobe. Premda se ocena skladno dopunjava sa svojstvom magaraca koje im je zapalo, ona unosi nijansu: ne dodelivši im životinjsku identifikaciju, ona utvrđuje njihovu neotklonjivu mentalnu manjkavost.

To – u konačnoj analizi – dovodi do slutnje o izvesnoj srodnosti, jer se i magarac katkad ume predstaviti ne samo kao tvrdoglav nego i kao nerazborit.

Kako voditi dijalog – spoljašnji ili unutrašnji – sa mentalno manjkavim osobama?

Na jednoj strani se, dakle, nalaze predsednik Srbije i njegovi drugosrbijanski kritičari, koji ga podržavaju u svakoj stvari u vezi sa Kosovom i Metohijom, kao što ga i podstiču da ubrza svoje kretanje, a na drugoj strani su – magarci i moroni: ako stvari tako stoje, zar je građaninu pokornom teško da odabere stranu?

Svoj doprinos žigosanju opozicije nedavno je – u Nedeljniku od 17. avgusta 2017. godine – ponudio i novoizabrani predsednik Olimpijskog komiteta. Obrazloživši svoje opredeljivanje za politiku predsednika Srbije, on je poentirao: „a ko će to bolje da radi od Vučića? Jedan deo opozicije mi liči na ʼBič bojseʼ, a drugi deo na izgubljene i tužne Amiše“.

Premda ih nije animalizovao i odredio kao mentalno zaostale osobe, on ih je obezvredio kao celokupnu opoziciju i dodatno civilizacijski situirao. Kako nacionalno orijentisani opozicionari, odnosno magarci i moroni, ne mogu biti predstavljeni u američkoj muzičkoj grupi „Bič bojsi“, onda njima vodi odrednica o izgubljenim i tužnim Amišima. Oni nisu samo magarci i moroni nego su – izgubljeni u vremenu poput Amiša. Ali, zašto su određeni kao tužni?

Kako Amiši nisu nužno tužni, onda je ovaj pridev samo izraz toplog ljudskog saosećanja predsednika Olimpijskog komiteta prema ljudima koji su tvrdoglavi kao magarci i nepametni kao moroni.

On nije pravičan kao predsednik Srbije niti je strog kao drugosrbijanska perjanica nego je – emotivan. On se sa izvesnim sažaljenjem nalazi nasuprot svima njima, kao predsednik Olimpijskog komiteta koji svoj dug prema predsedniku Srbije pretvara u dužnost jednog gordog služenja.

Šta, dakle, spaja ove magarce sa moronima i sa Amišima?

To nam pokazuje odluka predsednika Olimpijskog komiteta da srpski sportisti moraju ostati na postolju čak i kada su na njemu sportisti kosovske (nepriznate) države. Takva situacija još nije nastala, ali „ako se to desi… u duhu olimpizma, pravde, ideje sporta – ne sme nijedan srpski sportista da odlazi sa postolja. To nam MOK nikada ne bi oprostio.“

Kada su hrvatski košarkaši, predvođeni onima koje je ranije trenirao naš košarkaški trener i sadašnji predsednik Olimpijskog komiteta, bez ikakvog razloga, bilo sportskog bilo opšteg, napustili postolje 1995. godine, dok su jugoslovenski košarkaši primali zlatne medalje, onda je to – veli naš ponosni nosilac baklje olimpizma – bila „greška Hrvata“.

Samo – greška? Nikakva izdaja duha olimpizma, pravde, ideje sporta? Samo – Hrvata? Nikakvi Amiši ne padaju na pamet? I – da li im je MOK oprostio?

Odakle dolazi ovakva blagonaklonost prema jednom nesportskom gestu od pre dvadeset i dve godine i ovakva netrpeljivost prema današnjoj nacionalnoj opoziciji? Zar predsednik Olimpijskog komiteta sme da ovako diskriminiše ljude koji navijaju za srpske sportiste? Zar on sme da seli političko neslaganje u sportsko područje? Kad to čini, zar nije logično da mu na sportskoj priredbi javno zvižde svi koji se prepoznaju u njegovim rečima o tužnim i izgubljenim Amišima? Jer, oni ne zvižde srpskom sportskom predstavniku nego političkom slugi. Zar srpske sportiste podržavaju samo oni koji su politički za njega i njegovog predsednika?

Da li je to u duhu olimpizma, pravde i ideje sporta?

No, ovako sistematska diskriminacija opozicionog mišljenja i ponašanja ima svoju retoriku i dramaturgiju u našoj javnosti: prvo je akademik SANU plašio javnost ratom za Kosovo i Metohiju, potom je predsednik SANU – u intervjuu koji je dao tako što ga nije dao – ustvrdio kako u ime dece nema nikakve borbe (rata) oko Kosova i Metohije, da bi sada predsednik Olimpijskog komiteta podigao lestvicu neprotivljenja, jer je zabranio i simboličko pokazivanjekako smo protiv državnog priznavanja Kosova i Metohije.

Neprestanim pomeranjem sadržaja u razmaku od nekoliko nedelja odvija se promena svesti kao podloga za odluke vlasti u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ovaj proces je praćen sistematskim obezvređivanjem onih koji se tome protive: magarci, pa moroni, pa Amiši – tužni i izgubljeni. To su paralelni procesi u kontinuelnim nastojanjima da se promeni naša javna svest.

Ali, u samom intervjuu predsednika Olimpijskog komiteta ima i lepših mesta, poput opisivanja reakcija koje su pratile pristupnu akademsku besedu sadašnjeg predsednika SANU: „Na njegovoj pristupnoj besedi u SANU svi smo plakali.“ Scena je plastično prikazana: on čita – oni plaču.

To nas je setilo stiha Tina Ujevića: „plačimo, plačimo u tišiniˮ. A zašto plaču?

Zato što je „bogatstvo Akademije kad imamo medicinare koji ovako pišu.“ Plakali su, dakle, zbog lepote kazivanja. To budi asocijaciju na još jedan Ujevićev stih iz iste pesme: „umreću noćas od lepote“.

Zar to nije nov putokaz: ne možemo i ne smemo plakati (umreti) zbog Kosova i Metohije, ali možemo plakati (umreti) zbog lepote? Zar to nije napredak?

Izvor: Fakti