Vučić, Srbija kao kolonija i Kosovski zavet

Pobunu Nišlija zbog otimanja aerodroma podržao je „Peščanik” (ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Ceo problem prikazan je kao samovolja diktatora.

No, isti taj portal objaviće i tekst svog stalnog ekonomskog komentatora koji tvrdi da je „davanje beogradskog aerodroma u koncesiju kompaniji Vansi dobro za Srbiju”.

Ovaj aerodrom je, međutim, 2017. godine zaradio 30 miliona evra. To znači da će tokom poslednjih 8 godina koncesije – dakle trećinu vremena, Vinci Airports koristiti beogradski aerodrom za džabe.

Ali, baš to što je „Nikola Tesla” profitabilan, za „Peščanikovog” ekonomistu glavni je razlog da ga se otarasimo:

„Čak se i pojedini ekonomisti bune što država prodaje firme koje dobro rade. A odgovor je jednostavan: koji auto ćete bolje prodati: pokvareni ili onaj koji je u dobrom stanju?” (isto).

No, zašto bismo uopšte prodavali strancima auto koji nam valjano služi? To nam ovaj ekonomista neće reći. Za njega je aksiom da će stranci bolje upravljati našim preduzećima nego mi koji smo ih napravili.

Iz te pozicije, naravno, ne može da se shvati povezanost Vansija i kidnapera niškog aerodroma. „Konstantin Veliki” nije otet zato što Srbijom vlada samovoljni diktator. On je otet zato što je Srbija kolonija.

Niški aerodrom, dakako, nije potreban Vučiću da bi se samozabavljao. On ga je uzeo zato što strani gazda neće konkurenciju.

Iz Niša trenutno lete avioni četiri lou kost kompanije, a aerodromska taksa svega je 3 evra (u Beogradu je 15). Cela južna i srednja Srbija leti preko Niša za Nemačku i Švajcarsku, a sve više to čine i Beograđani. Otuda je na „Konstantinu Velikom” broj putnika u poslednjih godinu dana povećan za 165% (ovde).

Naravno da Francuz ne želi da mu se u posao meša neki alternativni aerodrom. Zato angažuje političke kompradore da mu obezbede monopol. Slučajno, glavni komprador ovde preferira stil autokrate. Ali, i da imamo nešto više oligarhijsku („demokratsku”) upravu, izvesno je da bi se desilo isto,  samo u manje grubom obliku. Jer, mi smo ipak kolonija.

To sada prepoznaju, a baš tako i imenuju, pojedini ekonomisti (ovde i ovde). Čak i tehnička inteligencija počinje da uviđa da nešto ozbiljno nije u redu.

Znakovit je intervju Nenada Milanovića, IT stručnjaka i vlasnika IT preduzeća sa 70 zaposlenih iz Novog Sada. Naslov intervjua je: „Srpska pomoć nemačkoj privredi”. Milanović je, naime, ljut što je nemački IT gigant Continetal AG dobio od srpske vlade 9,5 miliona evra subvencije da ovde započne poslovanje.

„Ono zbog čega se mi bunimo”, kaže Milanović u ime celog domaćeg IT sektora, „jeste da je došao neko ko radi istu stvar kao i mi, a vi to hoćete da subvencionišete. Umesto da subvencionišete srpske proizvode koji bi mogli da imaju nesrazmeran prihod u odnosu na troškove, vi ste odlučili da subvencionišete proizvode tuđe države”.

Na pitanje novinara: „Programere i IT stručnjake bije glas da su nezainteresovani za politiku, a kad ih država ovako stisne onda kukaju na nju?”, Milanović odgovara: „Ovo je lekcija. Mi smo odlučili da se do kraja borimo protiv ovih subvencija. Zaista nam je svima ovo dobra lekcija”.

Tako je u koloniji. Svaki strani privrednik uvek će biti povlašćen u odnosu na domaćeg (o tome sam pisao ovde, ovde, ovde, ovde i ovde).

U Srbiji, naime, subvencije strancima davale su poslednje četiri vlade. Vučić, dok je bio premijer, govorio je „da država stranim investitorima treba da daje i više subvencija“, te da on hoće da se daje i „dva puta više!“. Sada je to po radniku €10?12.000. To znači da je Vučićev cilj €20?24.000 dotacija po zaposlenom, samo ako radi za stranca?!

Na Srbiju se iz MMF-a vrši pritisak da proda Komercijalnu banku (ovde), tu poslednju važniju domaću banku koja pokriva 12% ovdašnjeg tržišta (preko 200 ekspozitura), lider je po deviznoj štednji (1,6 milijardi evra; ovde), prošle godine zaradila je 61 milion evra (ovde), a pred Uskrs su njene akcije, vredne 30 miliona evra, doslovce „razgrabljene” (ovde).

Pred prodajom je i Dunav osiguranje – jedina domaća osiguravajuća kompanija. Tu je i privatizacija PKB-a koji hrani Beograd – „obećano je MMF-u” da se sve završi „do sredine godine”. Posle je na redu „restrukturiranje” EPS-a – u koji će, najpre, da uđe manjinski strani kapital, a u sledećem koraku će i preostali deo biti prodat strancima. Slede opštinski vodovodi, banje, izvorišta pijaće vode, Srbija šume, Banka poštanske štedioice, Telekom i sve ostalo.

Čak je i Dojče vele izvestio da „sto hiljada srpskih radnika za male pare šije odeću za velike evropske kompanije”, radeći u uslovima koji kao da su „u predvorju Bangladeša” (ovde). Kada naši kompradorski političari sve budu rasprodali strancima, i u ostalim granama privrede radićemo kao u Bangladešu, a živeti kao u Indoneziji (videti ovde).

Ali, dobro je što su naši IT stručnjaci i privrednici najzad počeli da shvataju problem. No, da bi ga stvarno razumeli, potrebno je da izađu izvan okvira uskih granskih interesa. Ne upropaštava ova vlast samo IT sektor. Ona kao (auto)kolonijalna uprava upropaštava – i mora da upropasti – sve u Srbiji. Jer, kako će drugačije kolonijalista da zaradi?

Vrh svega još, Srbija je naročita kolonija. Od dela njene teritorije hoće se napraviti marionetska država, kao predstraža za „najveću američku vojnu bazu sagrađenu posle Vijetnama” i „najveću američku bazu u Evropi”.

Ovih nedelja naši kompradorski političari prinuđeni su da to pravljenje „države” ozvaniče.

„Pod sve većim spoljašnjim pritiskom da se što pre reši pitanje Kosova, utisak je da Vučić prebira po glavi šta bi mogao da dobije tzv. kompromisnim rešenjem za koje se zalaže i koje bi i njega lično spaslo. Još onomad kada se javio iz Amerike bio je vidno depresivan i to nije bila gluma, kako mnogi misle. Neimenovani tamošnji sagovornici su mu objasnili da je priča o Kosovu završena i da tu nema više šta da traži. Poruka je bila jasna: to što on želi kao kompenzaciju za stolicu Kosova u UN neće dobiti“ (ovde).

Pošto smo na pragu velikog finala, glavnom izvršitelju zadatka u pomoć priskače kolonijalna inteligencija. Njena Second Serbia Elite Unit nam već dve decenije tuvi u glavu kako nam Kosovo nikad nije ni pripadalo (ovde, ovde ili ovde), a ako i jeste, s pravom nam je oduzeto, te da tu ne možemo više ništa da uradimo, nego da se okrenemo budućnosti i Evropi.

I tako, nekako baš ovih dana, svedoci smo iznenada probuđene potrebe useful idiots of a colonial rule da se rezimira kako smo „Kosovo odavno izubili” – upravo ono koje „nikada i nije bilo naše” (?!), te da nam je jedino preostalo da što pre prihvatimo „realnost”.

I evo kako u dnevniku Danas (za koji zli jezici kažu da je „uglavnom bolno dosadan i isprazan”) kolumnističke vedete kreću da objavljuju članke o Kosovu. A njihovi naslovi su svojstveni: Aleksej Kišjuhas: „Obijanje Kosova o glavu”; Nikola Samardžić: „Kosovo republika”; Gordana Suša: „Zatrpavanje Kosovom”; Milojko Pantić: „Sveta srpska zemlja traži nove žrtve” itd. A u intervjuu ovom listu, Milan St. Protić nam poručuje: „Kosovo je za Srbiju izgubljeno… Mi smo Kosovo vratili 1912. godine, izgubili smo ga 1999”.

Izvor: Stanje stvari