Vuk i Vučić

Vuk Drašković je ponovo u Srbiji postao trend. I brend. Otkako ga je Aleksandar Vučić, srpski kalif umesto kalifa, primio u zvaničnu audijenciju, nema dana a da nam ovaj ofucani Mefistofeles srpske političke scene ne pošalje neku medijsku poruku, dok se ime i stavovi njegove stranke bez članstva, koja je davno zaboravila šta to beše prelazak censuza, pominju mnogo češće nego ime i stavovi nekih parlamentarnih partija. I sve to odjednom, kao po komandi. A kada su se posla prihvatili i najdičniji među prozapadnim „analitičarima“ pokušavajući da nam „objasne“ zašto Vučiću treba Vuk, postalo je jasno da se radi o nečem mnogo dubljem od uobičajenog tretiranja neobičnih političkih dešavanja. Da se radi o kampanji koja otpočinje.

I to ne o bilo kakvoj kampanji, već o ozbiljnom manipulativnom projektu, evro-atlantskih kreatora naših sudbina, vezanom za pregrupisavanje i reanimaciju na izborima poraženih političkih snaga čiju je politiku preuzela trenutno najmoćnija stranka u Srbiji.

Sve ovo, doduše, Srbija je već videla. Tadašnji apsolutni gospodar Srbije, Boris Tadić, doneo je pred izbore 2008. odluku da skutima svoje moćne tajkunske stranke prekrije svu kukavnost Vuka Draškovića, pa ga je stavio na svoju koalicionu listu „Za evropsku Srbiju“ iako je podrška SPO-u u biračkom telu tada iznosila ispod tri procenta, a četiri poslanička mesta koja su ovoj stranci pripala bila su na teret kvote DS-a. Dakle, Tadić je omogućio dalji politički opstanak SPO-a direktno smanjujući parlamentarni potencijal svoje stranke. Nije postojao nijedan racionalni politički razlog da uradi tako nešto, tim pre što odnosi DS i SPO nikada nisu bili prijateljski.

Sada, Vučić je najavio potpuno istu stvar, stavljanje SPO na buduću koalicionu listu SNS-a, iako je jasno da mu to više glasača može oduzeti nego doneti. A, uz to, međusobni odnosi Draškovića i Vučića već godinama su primer političke netrpeljivosti i neukusa.

Naravno, svi već znamo, da DS i SNS nemaju svoju autohtonu politiku, niti principijelne programe, već su jednostavno namesničke ispostave evro-atlantskih centara moći koje rade na uspostavljanju onoga što nazivamo novi svetski poredak. U tom kontekstu jasno je i da njihov zaštitnički odnos prema Draškoviću nije odraz njihove političke volje ili procene, već sprovođenje naloga nadređenih centara moći.

Ali, tu se otvaraju neka zanimljiva pitanja: Šta je smisao takvog pristupa? Koji su stvarni ciljevi oživljavanja srpskih političkih mrtvaca? I kome je, zapravo, u interesu forsiranje takvog političkog zombizma kada postoji toliko „živih“ opcija spremnih da Srbiju po svaku cenu uteraju u ropstvo globalističkog totalitarizma?

Čak i sam pokušaj odgovora na ova pitanja može nam pomoći da sagledamo uzroke današnjeg stradanja Srbije, ali i naznake budućih iskušenja. I zato će to biti tema ovog teksta.

Vuk Drašković i stradanje Srbije

Od svih političara koji su u Srbiji delovali poslednjih pedesetak godina sigurno ne postoji ni jedan koji je naneo više zla srpskom nacionalnom biću i državnim interesima, od ovog globalističkog plaćenika. Posmatrajaći sa ove distance njegovu pojavu i delovanje mora se istaći da je prosto fascinantno sa koliko je veštine, pa i harizme, gurao srpski narod uvek suprotno od njegovih stvarnih interesa.

Da se kratko podsetimo. U trenutku raspada Titove Jugoslavije Drašković je svojim romanima „Nož“ i „Molitva“ zakasnelo srpsko nacionalno buđenje otvoreno usmeravao ka nacionalnoj netrpeljivosti prema drugim narodima, da bi tokom 1990 godine formiranjem lažnog nacionalističkog pokreta obmanuo mnogo umnih i čestitih ljudi, uspevši da spreči Miloševića u postizanju opšteg jedinstva oko nacionalnih ciljeva.

Kada je trebalo u zapadnim medijima Srbe predstaviti kao militante i koljače njegovi simpatizeri su na mitinge donosili noževe i kokarde, a on je grmeo kako će otseći svaku ruku koja u Srbiji digne tuđi barjak. Dok se još moglo razgovarati o miru on je duvao u ratne trube, a kada smo bili napadnuti zalagao se za mir po svaku cenu.

Tokom krvavog raspleta raspada SFRJ, organizovanog od strane globalističkih institucija predvođenih Bilderbergom, bio je njihova udarna pesnica u unutrašnjem slabljenju Miloševićevog režima, što je ozbiljno slabilo i pregovaračku poziciju Srbije u tzv, mirovnim procesima. U tom smislu posebno se ističu demonstracije iz marta 1991, juna 1992 i juna 1993 godine.

Sa takvom delatnošću je nastavljao sve vreme agresije koja je po nalogu kreatora novog svetskog poretka vršena na srpske zemlje i populaciju, prvo van Srbije, a kasnije i u Srbiji.

Iako je Miloševićev režim optuživao za dva neuspela atentata, to mu nije smetalo da neposredno pre NATO intervencije (otpočela 24.03.1999), postane u tadašnjoj Miloševićevoj saveznoj vladi potpredsednik za spoljne poslove. Na tom mestu radio je u periodu od januara do aprila 1999 godine.

Nakon pada Miloševićevog režima, kao ministar spoljnih poslova u DOS-ovoj Vladi potpisao je slobodno kretanje NATO vojske kroz Srbiju na način koji Srbiju tretira kao okupiranu teritoriju (NATO vojnik može da ubije, rani, odnosno povredi građanina Srbije, ili da državi nanese materijalnu štetu, a da za to ne budu odgovorni ni vojnik ni Alijansa).

Otvoreno se zalaže za učlanjenje Srbije u NATO, priznanje Kosova i ispunjenje svih ostalih uslova koje Srbiji postavljaju kreatori savremenog globalizma, računajući i dalje rasparčavanje Srbije i promenu svesti.

Pozicija Vuka Draškovića kao namesnika globalizma

Evidentno da je ime Vuka Draškovića u srpskom biračkom telu postalo sinonim za prevrtljivu, kapitulantsku i nacionalno štetnu politiku i da je kao stranački politički lider on definitivno istrošen. U demokratskim društvima i vremenima teško bi bilo zamisliti da čovek koji je stranku, sa preko četrdeset, sveo na 3,3 posto podrške biračkog tela ostane njen lider, tim pre što nema nikakvu perspektivu da to stanje popravi.

Ali, kao zemlja koju je već okovana principima novog svetskog poretka, moramo prihvatiti činjenicu da samim tim više ne živimo u demokratskom, već u post-demokratskom svetu i vremenu, gde su pravila znatno drugačija.

A ta pravila podrazumevaju da su oni koje birate samo vidljivi deo složenog hijerarhijskog mehanizma na čijem kraju sede oni koje niti birate, niti vidite, ali koji vladaju onima koje ste birali. A između tih (koje birate) i onih (koje niti birate, niti vidite), postoji još nekoliko kategorija, odnosno stepenika. Ovde ćemo se baviti onima koje vidite ali ih ne birate, odnosno birate ali ih nevidite, jer glasove ustvari dajete nekom drugom. U hijerarhiji tog novog sveta, odnosno poretka, oni su uvek na višoj instanci od onih koje birate (i vidite), a njihov uticaj na nalogodavce po pravilu je uvek veći od onih koji se šepure kao pobednici izbora i nekakvi politički moćnici. Ali, i iznad njih postoje sledeći. Oblik i principe tog piramidalnog globalistički mehanizama postavio je još Adam Vajshaupt osnivač Iluminata.

Kako bi vam približio delovanje ovih mehanizama, podsetiću Vas, recimo, na kritike koje je Vesna Pešić izrekla na račun Borisa Tadića, prepunog sebe i uverenog u podršku svojih zapadnih nalogodavaca, kao i njene konstatacije da je već previše grešio. Kao da ga je gurnula niz liticu. Samo par meseci kasnije, na izborima koje je sam raspisao, bio je počišćen, a njegovi „zapadni prijatelji“, kako je nazivao svoje nalogodavce, nisu odgovarali na njegove pozive. U trenutku dok je još uvek verovao da DS može sastaviti vladu i zanosio se nekakvim koalicionim razgovorima, Vuk Drašković mu je u svom epskom stilu poručio: „Moj Borise, brzo ćeš videti ko ti je vera, a ko nevera“. Epilog znamo.

Ovo je važno imati na umu kada govorimo o pozicioniranju Vuka Draškovića na srpskoj političkoj sceni.

Dakle, njega i njegovu stranku, na određenu poziciju, u skladu sa dobijenim zadatkom, pozicioniraju drugi, a oni koji izlaze pred birače moraju obezbediti da se to verifikuje izborima. Najbolji način da se to postigne jeste mehanizam predizbornih koalicija, pri čemu se uvek koristi najveća stranka, koja ima dovoljan parlamentarni potencijal da podnese kasnije izdvajanje poslanika ubačene stranke u zaseban poslanički klub, jer to uvek dolazi u drugoj fazi ovakvih projekata. Na taj način „ubačenoj“ poslaničkoj grupi daje se samostalnost da obavlja specijalne zadatke koje dobija od nalogodavaca, a stranka koja ju je uvela u parlament, kod svog biračkog tela, ima dovoljnu distancu od njenog delovanja.

Toliko o parlamentarnom aspektu. Ali sam Vuk Drašković prerastao je poslaničko delovanje u parlamentu i ima, naravno, drugu ulogu i zadatke. U evidentnoj mobilizaciji svih evro-atlanstkih struktura koja nagoveštava nove „teške odluke“ za Srbiju Draškoviću će pripasti istaknuto mesto u lobiranju za odbranu zablude o neophodnosti evropskog puta. Takođe, kao provereni rusofob i majstor u korišćenju manipulativne tehnike retoričkog zastrašivanja, dobiće veliki medijski prostor za svoje laži, poluistine i zlonamerno izrečene istine u čemu je posebno vešt.

Nakon poraza koji je Zorana Mihajlović doživela u prvoj fazi borbe za „Južni tok“ sigurno će učestvovati u narednim fazama da se ova investicija od životne važnosti za Srbiju maksimalno obesmisli i uspori.

Pa, ipak, njegov najveći angažman valja očekivati na polju novog talasa lobiranja za učlanjenje Srbije u NATO koji će nas zapljusnuti početkom proleća, kao i pokušaju stvaranja povoljne klime da Srbija prihvati učlanjenje Kosova u OUN.

Zaključak

„Da izbori stvarno o nečem odlučuju, onda ne bi ni postojali“ – rekao je svojevremeno Vinston Čerčil ljudima zabrinutim zbog pada rejtinga njegove politike. Zemlje koje osvaja novi svetski poredak, a među njima i Srbija, najbolja su potvrda za istinitost reči jednog od rodonačelnika savremenog globalizma. I Vuk Drašković, takođe!

Čovek, čija se podrška u biračkom telu godinama vrti oko tri procenta i dalje traje i utiče na naše živote, kroz svoje javno i tajno političko delovanje. I tako će biti sve dok se Srbija kreće ka globalističkom monstrumu koga se već gade i sami evropljani – Evropskoj Uniji.

Ali, nije li i sama činjenica da nam oni koje ne biramo i ne vidimo, preko onih koje vidimo i biramo, uporno naturaju za jednog od pastira takvog čoveka, dovoljan razlog da pobegnemo sa tog njihovog (evropskog) puta. Ili, da budem jasniji – ako Vučić privata da nam kao evropski svetionik istura Vuka, koga su napustili svi sa kojima je ikada radio, nije li to dovoljan razlog da pobegnemo od obojice!!

Izvor: Fond Strateške kulture

Komentari

Jedan komentar na Vuk i Vučić