Zapad ne mari za potrošene

I tako sve prođe. Čuveni ekspert Jasna Matić, osoba od najvišeg poverenja predvodnika ekspertskog stada među Južnim Slovenima Mlađana Dinkića, toliko puta je primitivnom srpskom narodu objašnjavala šta mu je činiti, davala sve od sebe; ej, ministrovala ovoj divljini u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo i direktorisala SIEPA-om, ustanovom za najvažniji posao u ovoj neradničkoj privredi – brinula o našem izvozu, čoveče! I, šta?

Eno je pred sudom za tričavih 900 000 evra. Ma, da li je to moguće, ljudi moji?

I već mogu da vidim predvodnika Mlađu, namrštenog i ekspertski zabrinutog, kako ulazi u sudnicu, hvata tužioca za zuluf i kao nerazumno đače ga izvlači napolje i… Valjda ga šutne u stražnjicu, ali to ne može da se vidi jer je zatvorio vrata za sobom. Sudija i porota ustaju postiđeni i u samrtnoj tišini izlaze iz sudnice, jer ne smeju tog državnika da pogledaju u oči.

Još bi se tu pojavio i onaj genijalni ekonomski strateg Miroljub Labus, koga su obožavali u svim ambasadama, zapadnim, naravno, jer je znao da kaže, a, bogami, i da uradi.

Ali, ne. Ova scena je samo priviđenje, jer nema više nijedne ambasade da podvikne Matićkinoj ekspretskoj drugarici Zorani Mihajlović da odmah zaustavi državni progon slobodomislećih i preduzetnih osoba.

To je sudbina kompradora u kolonijalnim demokratijama. Daju sve od sebe za stvar Imperije, ali ih se onda zaboravi.

I Jasna Matić je, javljaju novine, „tokom izlaganja zaplakala, govoreći o medijskom linču nakon pokretanja postupka protiv nje u martu prošle godine, kada je bila uhapšena i pritvorena petnaestak dana. To je, kako je navela, bilo pogubno po bolest njene majke“.

A, da, tu su i nezahvalni mediji. Toliko su je u vreme ono voleli. Nije bilo dana da je nije neki mladac zvao na mobilni da daje izjave, da komentariše, ocenjuje, podržava, objašnjava, da polemiše… Ali, pre svega, kao ekspert. Koliko je samo ekspertskog uma ona potrošila objašnjavajući da „Telekom“ treba da se proda, jer mi u Srbiji nemamo menadžere. Ne umemo da upravljamo.

Znamo da stvorimo. Taj banalniji deo da, ali onda nema ko da to vodi. Toliko je bila ubedljiva da su na kraju to shvatili i ovi SNS-progersisti, zamal’ eksperti, pa sad oni ponavljaju njen krunski argument.

Ono malo što je valjalo menadžera u tužnoj Srbiji, i što ume da menadžeriše, Matićka je dovela u SIEPA i zato je morala da ih plaća. Otišli bi oni, kao što su govorili umni Mlađo Dinkić i Boža Đelić, na svetsku pijacu, a tamo bi se za njih otimali kao za Ronalda. A Srbija to nije mogla sebi da dopusti. Odnosno, ekspertska stranka je spasla Srbiju.

Koliko je samo umnih novinarskih tekstova napisano o tom ključnom problemu. Ko se sve nije pridružio tom pokretu za spas Srbije od „odliva mozgova“! Vuk Drašković je o tome pripovedao u desetercu.

Eto, zato je normalno što je direktorka Matić „zahtevala da se zaključi ugovor sa njenim vozačem i sekretarom kada više nije radila u Agenciji“. Zato ona nije žalila ni da se ti supereksperti malo opuste – što tužilac, očigledno tipičan srpski primitivac, vidi kao „putovanja većeg broja zaposlenih na sajmove i razne studijske posete inostranstvu, pa čak i fitnes programe koji su koštali 200 000 dinara mesečno“.

Šta je trebalo da rade ti superljudi koji su hteli da od Srbije naprave Kaliforniju? Da sede u ovom mraku? E, zato i jesmo tu gde smo. To nije mogla da spase ni Jasna Matić. Ruku na srce, malo je 900 000 evra za takve ljude.

Kakvi su to projekti: što njima bolje, Srbiji gore! Jer, nisu oni komunisti ili hrišćani pa da brinu kako da nahrane ubogi narod.

Ekspert komprador mora da pare prebaci u one zemlje koje znaju da upravljaju, a da narod obučava kako da sve bolje živi sa sve manje para. Formula za Nobelovu nagradu za mir.

Optužuju danas u ovoj mračnoj Srbiji direktorku Matić što je potpisala 1291 ugovor o autorskom delu da bi tom drim-timu dodala neku crkavicu na male plate. Niko ne pita kako je njoj, jadnici, bilo naporno da sve to ispotpisuje.

Sad odjednom postaje problem što je ona „u početku ugovorima izvlačila novac iz donacija organizacije Program Ujedinjenih nacija za razvoj“. Pa, čekajte sam naziv kaže, jU-eN-Di-Pi, da to kažemo na jeziku na kome sva njena operacija izgleda tako normalno − United Nations Development Programme (UNDP). Pa to je za razvoj.

Nego, izgleda da je Jasna uzalud davala i svoj napor za reformu sudstva, kad je preostao i ovakav kadar. I zato potresno zvuči njeno najiskrenije priznanje: „Posle svega, ne znam zašto sam optužena. Mislim da nijedan zakon nije prekršen“. Recimo, kad je nešto trebalo da se prevde na japanski, ona je bila toliko obzirna da nije sama po rođenom Beogradu tražila prevodioca za japanski, nego je postupila „kako treba“. „Prevodilac je angažovan na preporuku japanske ambasade“, saopštava ona sudskom veću i tužiocu. A oni ništa.

Ako to nije za oslobađenje od svih optužbi, odmah i ovde, onda se ne zna šta se čeka. Valjda je trebalo da unajmi prevodioca za arapski.

Možda je ekspertima iz G-17 najteže da razumeju zašto ćute pravedni ambasadori, gde su tu protesti protiv nasrtaja na vladavinu prava, gde su tu ljudska prava za ljude koji su za njih radili pseći odano jer su verovali u liberalne ideale. Ali, nikad zapadne birokatizovane strukture ne žele da troše emocije na svoje sluge. Jeste, za učinjene usluge kompradori dobijaju pravo da maznu nešto za sebe, ali pošto je u sedlu već druga ekipa, koja dela bolje nego i Matićka i Mlađina ekipa, oni se neće iscrpljivati u zaštiti onih koji su „prohujali s vihorom“. Bilo pa prošlo.

Uostalom, druga kompradorska ekipa je bila zadužena za donošenje zakona u borbi protiv korupcije i za obuku kadrova da izvode te radove. Mora i kolonijalni liberalni sitem da izgleda kao da to sve ima. I moraju posle i oni, kao što je SIEPA izvozila, da pokažu kako antikorupcijski sistem funkcioniše.

Što su se jadna Jasna i zbunjeni Oliver Dulić tome našli na putu, to stvarno nije razlog da se Gazda potresa. Koliko oni takvih imaju!

Može biti da taj valjak kolonijane pravde negde nagazi i Mlađu. A i ovi koje sad ovde imaju, i koji misle, kao i šifrovani eksperti i žute demokrate, da će večno bivati na vlasti, mogu da odu kod vračare da im prorekne izvesnu sudbinu.

Uvek kad vidite kako se kompradori unezvere, setite se onih holivudskih potresnih priča o stradanju dobrih američkih vojnika i službenika u civilu u Vijetnamu i drame kad oni – moraju otići. Veliki helikopter tako udara po vazduhu da se ništa ne čuje, a neki obzirni moralni Amerikanac, obično bez reči, pogledima punim tuge objašnjava svom žutom saradniku iz Sajgona da razume… Dolaze one crvene zveri. Ubiće sve. Ali, eto, nema mesta u helikopteru. Nema.

Letelica se diže, onaj čovek dole tone u crnu rupu, a naš heroj – vidi se u proširenom kadru − drži za ruku jedno lepo uplašeno žuto žensko stvorenje, manje od makovog zrna, ali toliko priraslo za herojevo srce.

Mnogo kasnije smo mi, koji nikad nismo išli okolo po svetu i darivali zaostale zemlje demokratijom, shvatili da je to prvi zakon kompradorstva: crna rupa kao sudbina.

Izvor: Geopolitika, Fakti