Необично је да Влада чија популарност, чак и према нелажираним испитивањима „јавнога (не)мнијења”, не опада – ваљда у „инат” свеопштем пропадању на свим фронтовима, на чему она истрајно ради – предузима самореконструкцију.
Подсјетимо се, претходна Влада је почела да говори о томе када више није могла да се прави да не зна да сви знају колико је неомиљена код народа.
То, у оквирима морално покварене прагматике, има смисла, јер тада, привидним промјенама можете изградити фатаморгану „реформи”, те чаробне ријечи на коју се већина „лијепи” – од пијаце до универзитета. Тако, умјесто да се мијења, исправља и поправља – у либерално-мондијалистичком говору: реформише – оно што не ваља (а од 2000. године су, узгред речено, „реформисали” и доста тога што је ваљало, чије постојање нијесмо ни запажали – док није уништено), они који су били неспособни за било шта ваљано ураде, „реформисали” су, ето, сами себе; дакле, „реформе” и даље трају, „Србија не сме да стане”…. – и сличне бесмислице које истински рад, озбиљно промишљање замјењују „имиџолошким” слагањем шарених лажица.
Садашња Влада, и поред изузетне, окуларне некомпентентности, и поред издаје вијека потписане у Бриселу, и поред тога што је највећа странка у њој слагала бираче да ће укинути непотребну администрацију, која је од 2000. увишесручена, и поред свега што јесу урадили, а нијесу смјели, и нијесу урадили, а морали су, предузима „аутореформу”.
Ми немамо непосредне увиде у стварне разлоге тога, па зато можемо само да претпостављамо, а ту је, наравно, увијек могућа грешка. Први могући разлог је да, будући да су напредњаци, према свим истраживањима јачи од своје заступљености у Скупштини, а западњачки налогодавци им, по свој прилици не дају да капитализују ту предност, покушавају да без избора дођу у посјед већег броја важнијих министарских и осталих „феуда”.
Избори се, не допуштају не зато што је то „скупо”, што би то „успорило наш „европски пут” – како нас увјеравају званичници, већ зато што би парламентарлно ојачала, макар и квислиншка власт, у перспективи, страхују налогодавци, могла да помисли да негдје и једном престане да слуша. Наравно, ради се о неповјерењу Запада према напредњацима – ем су Срби, ем су бивши радикали.
Друга могућност је опет повезана са Западом. Ако сама Влада говори о својој „реконструкцији”, иако је на то ни „јавно мнијење” нити (непостојећи) јавни изрази незадовољства нијесу приморали, тада се тиме јавно признаје: „Ми смо неуспјешни!” Онај ко то ради без нужде, а ми не видимо који би био разлог томе, осим наведенога, тиме, у неком смислу, свјесно себи шкоди. Зашто? Вјероватно зато што је био приморан нечим што јавно није видљиво. Ко овдје има реалну моћ, то се зна – Запад.
Моћ у Србији, нарочито од 2008, скоро уопште не пребива у „институцијама система”, већ је код западњачких влада и у оним сферама друштва које су у пријатељским односима са Западом. То не значи да је Србија „банана-република”, јер и у таквим режимима не мора бити на дјелу „мека окупација” од стране странаца, нарочито ако се она изводи у садејству са значајним дијеловима друштвено утицајних домаћих кругова. Живимо, дакле, у стању меке (само)окупације.
Дакле, то је наша претпоставка, Запад је властодршце у Влади (Вучића и Дачића) приморао не само на „реконструкцију” него и на вишемјесечено, мучно наклапање о томе какве ће се рокаде направити међу моралним и стручним „титанима” у нашој власти. Тиме их додатно слабе и још више скраћују „ланац” на којем их држе. Зашто? То је пракса од 2000. године, чија је суштина, што се Запада тиче: „Не можете ви нас толико да слушате колико ми вама можемо да вјерујемо.”
Тако су радили и за вријеме етнузијастичног идајника-добровољца Бориса Тадића, а тако раде и у вријеме владавине бивших патриота, а сада принудних-издајника, Вучића и Дачића, који не само што настављају Тадићево „дјело”, већ су га у томе, по свему судећи, већ сада надмашили.
Оставите коментар на Запад реконструкцијом слаби Вучића и Дачића
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.