Zapadna propaganda i ukrajinski slom u Donbasu

Više od tri meseca prošlo je od kada je Moskva odlučila da zaigra otvorenim kartama i odbaci ono za mnoge iritirajuće „naši zapadni partneri“, iako su ruske ponude za saradnju uvek bile na stolu, pa je sa njihove strane taj eufemizam bio iskren. Ali sve je bilo uzalud i na kraju se moralo dogoditi neminovno i to na teritoriji susedne i „bratske“ zemlje.

Ipak, Sjedinjene Države i njihovi saveznici su ti koji vode tri rata protiv Rusije u isto vreme. „Vrući“, ekonomski i propagandni. “Vrući” rat ruskoj vojsci ide dobro, iako sporije nego što su mnogi očekivali. Više o tome kasnije. Ekonomski rat protiv robusne ruske ekonomije, zasnovane na realnom sektoru u bogatstvu prirodnih resursa, potpuno propada. Naravno, Rusija doživljava znatne poteškoće, ali one nisu kritične. Prave međunarodne blokade zapravo nema, pre svega zbog pozicije Indije, Kine, Pakistana Irana i mnogih drugih zemalja. S druge strane, zapadni učesnici sankcija doživljavaju ogromne poteškoće, uključujući nagli porast inflacije i pad životnog standarda stanovništva.

Zato, ratom na informativno-propagandnom frontu SAD i njihovi saveznici nastoje kompenzovati neuspehe na druga dva fronta. Otvorene laži o situaciji u Ukrajini se na potencijalu modernih digitalnih tehnologija repliciraju u gigantskim razmerima. Dezinformacije se iz pomoćnog alata politike pretvaraju u ubojito ratno oružje. Laž, multiplikovana u takvim razmerama, postaje stvarnost na temelju koje čitave države formiraju svoju politiku.

Porazi i propaganda

Ako čitate ili slušate što Kijev i zapadni „stručnjaci“ pišu i govore o neprijateljstvima u Ukrajini, imate osećaj da Oružane snage Ukrajine idu iz pobede u pobedu, a ruska vojska je na ivici potpunog poraza. Nedavno je poslanik Državne dume Rusije iz frakcije Komunističke partije, sa popularnim ukrajinskim prezimenom Juščenko, posetio Donjeck. Odatle se vratio u šoku, ne samo od onoga što neonacisti rade, redovno granatirajući gradove regije teškim oružjem, već još više šokiran razornom propagandom Kijeva. Gledajući ukrajinsku televiziju, stekao je utisak da se ukrajinska vojska već približava Moskvi. Čak je nazvao Moskvu kako bi se uverio da ruski glavni grad nije opkoljen kijevskim snagama.

Predaja dve i po hiljade boraca Oružanih snaga Ukrajine i nacističkog puka „Azov“ u Mariupolju prikazana je gotovo kao pobeda Kijeva. Njujork Tajms tvrdi da su borci Oružanih snaga Ukrajine hrabro završili svoju borbenu misiju, a tek nakon toga je započeo proces njihove “evakuacije” ili “spašavanja”, navodno pod potpunom ili delimičnom kontrolom Kijeva. Tako se prikazuje katastrofalan poraz u ključnom strateškom smeru. Hiljade vojnika i oficira Oružanih snaga Ukrajine i nacionalnih bataljona u Mariupolju položilo je oružje, podiglo bele zastave i predalo se. Nema tu nikakve „evakuacije“. Oni su ratni zarobljenici. Ali sama predaja u Kijevu je prikazana kao manifestacija herojstva.

Veliki porazi se potpuno zataškavaju. Nedavno su Oružane snage Ukrajine pokrenule napade na položaje ruske vojske na jugu Ukrajine. U bitku je ubačeno na desetine tenkova, najverovatnije od onih koje im je nedavno isporučila Poljska. Ruska avijacija i artiljerija uništili su u ovoj bici 26 tenkova. U Kijevu i na Zapadu o tome se potpuno ćuti.

Istina, delom je za to kriva i Rusija, koja je samo kratko objavila vest da su dva velika napada na Herson odbijena, uz znatne gubitke neprijatelja. Nema snimaka uništene tehnike, palih neprijateljskih vojnika i toka samih neprijateljstava. To možete naći tek na Telegramu, kao što su objavili neki učesnici ovih borbi, ali je na Telegramu za mnoge nepregledno i teško pronaći željeni sadržaj u stotinama objava dnevno na svakom od kanala.

Kijevska propaganda i stotine zapadnih „vojnih stručnjaka“ neprekidno lažu. Propagandna mašina Kijeva i Zapada mora stvarati sliku stalnih pobeda. Nitko neće trošiti novac na vojsku koja trpi poraze. Stoga su “pobede”, čak i na papiru ili na društvenim mrežama, najvažniji uslov za nastavak vojne i ekonomske podrške režimu u Kijevu.

Laži i dezinformacije od strane SAD i njihovih saveznika za njih su uobičajena sredstva propagandnog ratovanja. “Ozbiljne publikacije” i “ozbiljni analitičari” lažu bez prestanka. Ali najupečatljivije je da oni koji stvarno oblikuju američku spoljnu politiku veruju u svoje laži.

Pokušavajući prevariti svetsku zajednicu, varaju, pre svega, sebe. Tako je bilo i tokom Vijetnamskog rata, tako je bilo i u svim ratovima koje je Amerika vodila, bilo da se radilo o Iraku, Avganistanu, Libiji ili Siriji. S karakterističnom američkom arogancijom, veruju da je njihova slika sveta jedina istinita. Prava slika sveta baš ih i ne zanima. Ali to predodređuje lanac poraza SAD-a u svim ratovima poslednjih decenija. Otprilike ista stvar se događa sada u Ukrajini.

Naravno, u Sjedinjenim Državama postoje analitičari realnog razmišljanja, na primer, istaknuti stručnjak za Rusiju, penzionisan oficir marinaca Skot Riter. Čini se da su njegove procene situacije u Ukrajini najpouzdanije. Ali ni on ni drugi pošteni analitičari poput njega ne određuju spoljnu politiku Sjedinjenih Država i njihovih saveznika.

Tok i ciljevi ruske operacije

Svetsko javno mnjenje prisiljeno je tvrditi da spor razvoj ruske ofanzive pokazuje kako je ruska vojska na izmaku i da to nagoveštava njen skori poraz. Da bismo razumeli istinitost takvih tvrdnji, potrebno je razjasniti ciljeve ruske operacije.

Ti su ciljevi definisani u izjavi predsednika Putina na dan početka operacije. To je zaštita interesa ruskog govornog područja Donbasa i puna kontrola nad teritorijama Donjecke i Luganske Narodne Republike, demilitarizacija ili neutralni status  Ukrajine i denacifikacija, odnosno likvidacija fašizma u Ukrajini. Cilj okupacije cele zemlje i promene režima nije bio postavljen, a nije prisutan ni sada.

Možda će biti tako, ako se pokaže da je Kijev pripremao nuklearna oružja pre svega  u Nuklearnom institutu u Harkovu i nuklearnoj elektrani u Zaporožju, jer će se onda morati zauzeti sva nuklearna postrojenja, a dve nuklearne elektrane su na samom zapadu zemlje. Ali i to bi verovatno bila vojna akcija, a ne brisanje Ukrajine sa političke karte sveta, jer je Moskva više puta isticala da je neotuđivo pravo naroda ove zemlje da određuje sastav vlasti u Ukrajini.

Svi ovi ciljevi mogli su se postići pregovorima na samom početku operacije, uz uslov političke volje i zdravog razuma u Kijevu. Bilo je jasno da Kijev ne može zadržati Donbas. Demilitarizacija bi se sastojala u usvajanju vanblokovskog statusa. Denacifikacija bi se sprovela usvajanjem seta zakona koji zabranjuju nacističku i ideologiju Stepana Bandere. Dakle, ništa posebno teško ili nemoguće. Na razgovorima u Istanbulu sredinom marta gotovo su se i dogovorili. Ali tada su zapadni gospodari Ukrajine krenuli u produžavanje sukoba kako bi uništili Rusiju. Zapravo, ovaj plan se pripremao najmanje osam godina, najverovatnije i duže.

Paradoksi ovog sukoba

Dakle, odbijajući ozbiljne pregovore s Rusijom, Kijev i njegovi vlasnici su se kladili na vojnu pobedu nad Rusijom. Odlučeno je boriti se „do posljednjeg ukrajinskog vojnika“. Ciljevi rata su se promenili i to nije krivica Rusije. Oni su bili su prisiljeni nastaviti započeti posao.

Zašto se ofanziva u Donbasu i u regiji Harkov sporo razvija? Ovo pitanje zapadna propaganda predstavlja gotovo kao poraz ruske vojske. Ali niko, od samog početka, nije ni odredio vremenski okvir za operaciju. Ruskoj vojsci se ne žuri. Činjenica je da je ključni zadatak koju je vojsci dodelilo političko rukovodstvo Rusije maksimalno smanjenje gubitaka među njenim jedinicama i civilnim stanovništvom, kao i minimalno uništenje civilne infrastrukture. To je ono što predodređuje „sporu“ taktiku ruskih trupa. Dolazi do paradoksalne situacije da odbrambene snage Ukrajine uništavaju ono što navodno štite. A trupe koje napreduju, a to je ruska vojska, zainteresovane su za smanjenje štete na civilnim objektima.

Ovaj se paradoks može lako objasniti, jer Oružane snage Ukrajine značajnim delom čine stanovnici zapadne Ukrajine.

U Oružanim snagama Ukrajine jasno razumeju da ne mogu zadržati te teritorije. Stoga, u obračunu sa ruskom vojskom, oni ne razmišljaju o ceni za civilno stanovništvo. Štoviše, namerno postavljaju vatrene položaje u klinike, bolnice, škole, stambene zgrade, znajući da ruska vojska maksimalno nastoji izbeći gađanje takvih objekata. Otuda i podla taktika korišćenja civilnog stanovništva kao živog štita, iako je to monstruozno kršenje pravila i običaja ratovanja. Čak ni SS trupe u nacističkoj Nemačkoj to nisu činile. Ali, licemerni humanisti na Zapadu tvrdoglavo zatvaraju oči pred ovim.

Postoje i drugi razlozi za sporo napredovanje ruske vojske. Jedna od njih je da se ruska vojska oduvek pripremala za sukob sa NATO paktom. Mogućnost sudara sa ukrajinskom vojskom najverovatnije nije ozbiljno ni uzimana u obzir.

Veliki problem

U međuvremenu, uz aktivnu pomoć Sjedinjenih Država, Oružane snage Ukrajine postale su šesta najjača vojska u Evropi. Ali to je prema formalnim pokazateljima, odnosno prema broju i dostupnosti oružja. No, po stepenu borbene sposobnosti, Oružane snage Ukrajine možda su postale prva vojska u Evropi, budući da se dugi niz godina svesno i ozbiljno pripremaju za rat s Rusijom. Rusija se, s druge strane, počela pripremati za sukob tek tri do četiri meseca pre početka sukoba, kada je postalo potpuno jasno da se Oružane snage Ukrajine spremaju za udar na Donbas i, vrlo moguće, na Krim.

U tom smislu ozbiljno su utvrdili u svoje položaje u Donbasu, a brigade Oružanih snaga Ukrajine bile su dobro opremljene osobljem i oružjem, prošle su ozbiljnu vojnu obuku, uključujući i onu pod vodstvom američkih i britanskih instruktora. Individualna obuka vojnika regularne ukrajinske vojske nije bila loša. Ukrajinci su po svemu kao Rusi, pa i po veštinama ratovanja. Istorijski gledano, Kijev je majka ruskih gradova. U Oružanim snagama Ukrajine oficiri s ruskim prezimenima čine najmanje trećinu. A u ruskoj vojsci trećina vojnika i oficira ima ukrajinska prezimena. Zato ovo više liči na građanski rat. Borbene tradicije Ukrajinaca imaju vekovni karakter. Dakle, za Rusiju tvrdoglavost ukrajinske vojske nije iznenađenje. Oni su kao i Rusi ili su toliko izmešani da su razlike neznatne. Mnogi  će reći da su oni zapravo Rusi, ali etnogeneza bilo koje od današnjih nacija je vrlo nezahvalna tema, pa ću je odmah preseći. Time neka se bave pećinski nacionalisti, kako ih zove ruski predsednik.

Veliki je problem što su vojnici Oružanih snaga Ukrajine bili podvrgnuti višegodišnjoj indoktrinaciji u duhu pomahnitale rusofobije. Osam godina vojnicima i oficirima Oružanih snaga Ukrajine govorili su da su im Rusi neprijatelji. Tome moramo dodati kontrolu nad vojskom od strane fanatičnih neonacista. Divizije i jedinice su pune neonacista, koji pod pretnjom smrću ne dopuštaju vojnicima i oficirima predaju, pa čak ni povlačenje. To su nekakvi unutrašnji „zaštitni“ odredi.

Nije nikakva tajna ni korišćenje takozvanih „borbenih droga“, odnosno sredstava koja pomažu u održavanju borbene sposobnosti vojnika u najtežim uslovima. Ima ih koliko hoćete, a koristio ih je ISIL, gde je to, barem po Kur’anu, „haram“, pa zašto ne bi i Azov i njima slični.

Šta dalje?

Tokom vojne operacije ruske trupe su brzo i gotovo bez krvoprolića zauzele Herson i veći deo regije Zaporožje, onaj na jugu. Ovo je veliki strateški uspeh. Rusija ponovno dobija diretnu kopnenu vezu s Krimom. To značajno smanjuje vreme putovanja i smanjuje troškove isporuke tereta na Krim. Glavne luke Mariupolj i Berdjansk na Azovskom moru i Herson na Crnom moru su pod ruskom kontrolom. Okupacija Hersonske regije znači obnovu Sjevernokrimskog kanala, kojim je voda iz Dnjepra dolazila na Krim. A to je od presudne važnosti za oživljavanje krimske poljoprivrede.

Sada ruska vojska rešava strateški zadatak proboja u divovsko obrambeno područje u zapadnom delu Donbasa, koje su Oružane snage Ukrajine stvarale osam godina. Napredak je spor zbog zadatka koji je dodeljen jedinicama da što više smanje gubitke. Stoga se prvo položaji Oružanih snaga Ukrajine obrađuju artiljerijom i vazduhoplovsvom, a zatim dolazi pešadija. Ako se  naiđe na aktivni otpor, onda se staje. Identifikovani vatreni položaji ponovno se obrađuju avijacijom i artiljerijom. I tako, ako treba, nekoliko puta. Napredak je spor, ali gubici su minimalni.

Moral ruske vojske je visok. Ona je dobro uvežbana armija. Razume za šta se i protiv čega bori. Činjenica da se bori protiv nacizma, što je već u krvi ruskih naroda, uveliko podiže moral vojske. A epizoda ruganja ruskim ratnim zarobljenicima od strane nacista ruske vojnike čini još upornijama u borbi.

Ruskoj vojsci ne nedostaje moderne vojne opreme, municije, hrane i medicinske podrške. Ruska granica je u blizini. Naravno, kao i u svakom ratu, javljaju se problemi, nedostatak određenih sredstava za ratovanje, kao npr. dronova, ali ti problemi su rešivi.

Brojnost ruske vojske

Tvrdi se da je glavna slabost ruske operativne grupe u Ukrajini njen nedovoljan broj. Kažu da to objašnjava povlačenje ruskih vojnika s položaja oko Kijeva i Harkova, zarobljenih u prvoj fazi operacije. Ali teorija ratovanja pretpostavlja maksimalnu koncentraciju snaga u smeru glavnog napada. A ruske trupe bile su jako razvučene po velikoj ukrajinskoj teritoriji. Sada su usredsređene. I strateški zadatak se promenio i sada on više nije zauzimanje velikih gradova, već poraz Oružanih snaga Ukrajine, što omogućava da se reše svi drugi zadaci, uključujući i oslobađanje Donbasa.

Problem nedovoljnog broja vojnika nije se do skora ozbiljno tretirao u ruskoj vojsci. Osnovana je pre mnogo godina, kada su svi govorili da Rusija nema spoljnjih neprijatelja. Stoga, govorili su, nema smisla održavati veliku vojsku. Smanjena je na milion ljudi, iako u stvarnosti sada nema više od 850 hiljada vojnika, a oko 350 hiljada u kopnenim snagama. To je svakako nedovoljno za najveću državu na svetu sa ukupnom dužinom granica od 60.000 kilometara, uključujući 19.000 kilometara kopnene granice.

Međutim, broj vojnika nije presudan. Uostalom, moderno ratovanje vode prvenstveno artiljerija, vazduhoplovstvo i raketne snage. Mase pešaka ne sede više u rovovima i ne trče preko polja u napad. Postoje snage za specijalne operacije. A njih je po definiciji malo.

Situacija na terenu

Što se tiče opšte situacije na frontovima, na severnom boku, u regiji Harkov, i na južnom krilu, u Hersonskoj oblasti, ruske trupe uglavnom su angažovane na obuzdavanju snaga Oružanih snaga Ukrajine. Likvidacija moćne grupe ukrajinskih snaga i Azovaca u Mariopolju, gde je ukupno zarobljeno više od 4.000 vojnika, dramatično je promenila stratešku situaciju na jugu. Počela je intenzivna obnova mirnog života, otklanjanje posledica razaranja i oživljavanje ekonomije.

Glavne borbe vode se u Donbasu na području Severodonjecka, Slavjanska, Kramatorska. I tamo je napredak spor, ali stalan. Grupacija Oružanih snaga Ukrajine podeljena je na nekoliko delova. Stvara se potpuno opkoljavanje niza jedinica Oružanih snaga Ukrajine u „kotlove“, a zatim dolazi do njihovog postupnog poraza. Kao što se dogodilo u Mariupolju.

Vojni vrh Ukrajine shvata opasnost od „kotlova“. Međutim, političko vodstvo, Zelenski i njegova pratnja, kao i njihovi američki i britanski savetnici, zabranili su povlačenje trupa. Potrebna im je stalna potvrda uspeha otpora ukrajinske vojske, pa čak i, ako je ikako moguće, njezinih pobeda. To je od velike političke važnosti, jer iluzija uspeha osigurava nastavak isporuke oružja Ukrajini i nametanja sankcija Rusiji. Sama činjenica da hiljade Ukrajinaca besmisleno gine u kotlovima ne zanima vrh Ukrajine i njihove zapadne pokrovitelje. Vodi se rat „do poslednjeg Ukrajinca“.

Kakvi su izgledi daljeg ukrajinskog otpora?

Zelenski i njegovi zapadni gospodari klade se na dve stvari: mobilizaciju za povećanje broja vojnika na milion ljudi i na masovne isporuke zapadnog oružja. Koliko je to danas moguće?

Kažu da će do leta Ukrajina, tokom 4. talasa mobilizacije, moći povećati broj Oružanih snaga na milion. Brojka je impresivna, budući da sastav ruskih trupa u Ukrajini ne prelazi 180 do 200 hiljada ljudi.

Mobilizacioni potencijal Ukrajine pre izbijanja neprijateljstava procenjen je na 900 000 ljudi. Gledajući to, teško da je danas moguće mobilisati milion ljudi. U isto vreme, do 10 miliona građana Ukrajine odavno je otišlo raditi u Rusiju i Europu i očito se ne žele vratiti. Štaviše, radi se o najsposobnijim ljudima i vojnog uzrasta. Onda je posle izbijanja neprijateljstava, više od šest miliona ljudi otišlo van zemlje, uključujući mnogo vojno sposobnih muškaraca.

Stanovništvo Ukrajine 1991. je procenjeno je na 45 miliona ljudi. No, kao rezultat odlaska ljudi u inostranstvo na rad i povećane smrtnosti zbog socio-ekonomske politike, uz deo Donbasa i Krim koji su praktično napustili Ukrajinu, stanovništvo se smanjilo na 30-35 miliona. Prema nekim procenama i do 25 miliona. Odnosno, potencijal za mobilizaciju naglo je opao. Često se pozivaju ljudi koji nikada nisu držali oružje u rukama i iz zdravstvenih razloga uopšte nisu sposobni za borbu.

Ali pretpostavimo da je mobilisano nekoliko stotina hiljada ljudi. Te ljude treba obući u vojne uniforme, dati im pancire i šlemove. To su gigantski troškovi. A ima li zaliha uniformi i opreme? Često se panciri moraju kupiti o vlastitom trošku. Legendarna ukrajinska korupcija hara i dalje i tamo nema „pruske dicipline“.

Rezerviste je potrebno hraniti najmanje dva puta dnevno. Čak i na mestima formiranja mogu se praviti obroci. Ali u ratnoj zoni situacija je sasvim drugačija. U Donbasu se garnizoni Oružanih snaga Ukrajine prave već osam godina. Ali za tek pristigle snage mora se sve graditi ispočetka. Suvi obroci ili poljske kuhinje. Ali i to treba dopremiti i pripremiti. Postoje li mobilizacione rezerve za poljske kuhinje? Teško. U zapadnim vojskama nema poljskih kuhinja. Imaju suve obroke. Ali da biste pripremili suve obroke, morate imati celu industriju, a ni nje nema.

Potrebno je održavati higijenu i redovno prati ili menjati uniforme. Potrebna je organizacija medicinskog snabdevanja, od bolničara na frontu do bolnica u pozadini, pa sistem za evakuaciju ranjenika. Trebaju i oficiri koji će svim tim upravljati. Ali za tako veliko, peterostruko proširenje vojske jednostavno nema kadra. Svi koji mogu zapovedati odavno su na frontu. Većina ih je već poginula ili su ranjeni.

Nedostatak goriva i municije, umor vojnika, nedostatak kvalifikovanih vojnih stručnjaka, nedostatak vazdušne podrške, kolosalni logistički problemi, sve to ignorišu oni koji tvrde da će Oružane snage Ukrajine dobiti nove snage.

Ali glavno je da se moderno ratovanje razlikuje od onog u Drugom svetskom ratu. Uloga pešadije je naglo opala. Da, tu su ulične borbe, uzimajući u obzir varvarsku strategiju Oružanih snaga Ukrajine i pretvaranje gradova i sela u uporišta, a one zahtijevaju pešadiju. Ali odlučujući faktor u modernim bitkama je tko kontroliše vazdušni prostor.

Vazduhoplovstvo Oružanih snaga Ukrajine uglavnom je poraženo na aerodromima već u prvim danima operacije. Preživele avione uništili su snažni ruski sistemi protiv-vazdušne odbrane i borbena avijacija. Nedavno su se na nebu ponovno počeli pojavljivati ukrajinski ratni avioni. Oni su očigledno deo od otprilike 70 borbenih aviona sovjetske proizvodnje koji su pripadali Poljskoj, Rumuniji i nizu drugih bivših saveznika SSSR-a. Ali to su jako zastareli avioni koji ne mogu dobiti pristojno održavanje zbog činjenice da je mreža aerodroma u Ukrajini potpuno uništena.

Aktivnosti ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva svode se na to da pokažu da Kijev ima borbene avione. Oni praktično ne igraju nikakvu ulogu tokom ovog sukoba i puno su inferiorniji od ultramodernih ruskih borbenih aviona. Svaki pokušaj ukrajinskih pilota da se uključe u borbu se pokazao kao samoubilački.

Sistemi protiv-vazdušne odbrane Ukrajine srednjeg i dugog dometa uništeni su gotovo u potpunosti. To ne dopušta pokrivanje mesta razmeštaja trupa i velikih vojnih objekata od napada ruskke avijacije i krstarećih projektila. Ono što imaju Ukrajinci u ogromnim količinama, složeni su i nepouzdani sistemi. Deluju do visine od 5 kilometara, što veoma ograničava njihovu efikasnost.

Odnos gubitaka ruske i ukrajinske vojske je otprilike 1 prema 5. Odnos ratnih zarobljenika je 1 prema 10. Ovog trenutka je više od 8000 ukrajinskih vojnika u zarobljeništvu u Rusiji. U Ukrajini ima 500 do 700 ruskih zarobljenika. Štoviše, ako su ruski vojnici bili zarobljeni na početku neprijateljstava, sada su se gubici ruskih vojnika smanjili, ali u Oružanim snagama Ukrajine proces predaje je u porastu. Kako se mobilisani vojnici pojavljuju na frontu, a oni ne gore od želje za borbom i umiranjem, uz česta dezertiranja oficira, očito će se povećavati broj zarobljenih ukrajinskih vojnika.

Kvalitet upravljanja

Komandant operacije ruskih trupa je general Dvornikov. Ima 60 godina i prošao je sve korake vojne službe, od komandira voda do komandanta jedne od četiri ruske vojne oblasti. Dvornikov ima pravo borbeno iskustvo. Komandovao je grupacijom ruskih vojnika u Siriji u najtežem razdoblju, kada su se teroristi Islamske države približili Damasku.

Komandant Oružanih snaga Ukrajine, general Zalužni, 48 godina, već je proizvod NATO obrazovanja. Komandno iskustvo mu je specifično. Uostalom, svih ovih godina Oružane snage Ukrajine „borile su se“ s milicijama Donbasa. Ali taj rat imao je čisto pozicioni karakter, što ga potpuno razlikuje od sadašnje faze sukoba koju odlikuje velika pokretljivost i nedostatak prve linije fronta.

Zapadne isporuke oružja su važne. Ali u pozadini činjenice da je 1.500 topova i minobacača Oružanih snaga Ukrajine već uništeno, pojava 89 američkih haubica neće doneti prekretnicu u neprijateljstvima. Moderni američki avioni neće biti dati Kijevu. Skupi su, a obuka pilota traje godinama. Tenkovi sovjetske proizvodnje iz arsenala Poljske su od pre 30 godina. Moderni zapadni tenkovi lak su plen ruskih jurišnih aviona i helikoptera. Teško zapadno oružje, o kome se toliko govori kao o garanciji neizbežne pobede Oružanih snaga Ukrajine, tek treba isporučiti. Od Lavova, glavne tačke snabdevanja zapadnim oružjem, do linije fronta u Severodonjecku je više od hiljadu kilometara. I to uz potpunu vazdušnu nadmoć ruskog ratnog vazduhoplovstva. Kako će se to isporučiti na istok? To je nemoguća misija i samo doliva ulje na vatru propagande. Iste one u kojoj su Kijev i Zapad jako dobri, ali na bojnom bolju i u ekonomskom ratu su prava katastrofa.

Rusija se ne bori protiv Ukrajine, nego protiv NATO pakta, koji koristi Oružane snage Ukrajine kao svoje pomoćne snage. Bez vojne, političke, informativne i propagandne podrške Sjedinjenih Država i njihovih saveznika, sukob bi odavno završio. Sjedinjene Države nameravaju potrošiti 40 milijardi dolara na produženje „vruće“ faze borbe u Ukrajini. Ovo je gigantski iznos koji pokazuje da je „rat do poslednjeg Ukrajinca“ glavni prioritet američke spoljne politike.

Ali ovo nije ništa novo i praktično je ponavljanje istorije od pre stotinu godina, sa građanskim ratom iz 1918.-1922. u Rusiji. Bez obzira kako ga gledali iz današnje perspektive, za sve u Rusiji, oni koji su tada služili Zapadu, izdajnici su i nemaju ni jedan spomenik i ni jednu ulicu u celoj Ruskoj Federaciji.

Vjeruje se da su se „beli“ borili protiv „crvenih“. Zapravo, to je bila intervencija zapadnih zemalja pod vodstvom Antante kojoj se pridružila Nemačke i oni su opremili Bele armije sa 130 tenkova, 500 aviona, 3000 topova, 13 000 mitraljeza i 1,2 milona pušaka. O municiji ne treba ni govoriti. Zalihe su bile ogromne i to je dovelo do produženja Građanskog rata, ali je sve bilo uzalud. Zapadne sile i njihova de fakto antiruska armija, koja je to postala onog trenutka kad je primila vojnu pomoć i pomoć u ljudstvu od Rusima neprijateljskih zemalja, poraženi su. Isto tako zapadna vojna pomoć neće pomoći ni sadašnjim nacistima u Ukrajini.

Izvor: Altermainstreaminfo