Није Србија окупирана, него разорена својеврсним грађанским ратом између оних који се утркују у оданости Вашингтону и Бриселу
Украјина је простор на којем букти пресудна битка Запада и Истока. Србија је, на другој страни, поприште најглупље могуће свађе – Запада са Западом. Тачније, једних Западних послушника против других.
Та свађа води се више од две и по године, односно, од како је на власт дошао Александар Вучић, а један део овдашње јавности почео да га на сав глас оптужује да није искрен и добронамеран у свом пријатељству са Западом. Као да их је лично поручивао, Вучић је на свако од тих сумњичења одговарао подсећањем на то да су се Западу непоузданим показали управо претходни властодршци, за разлику од њега који је том „партнерству“ са Вашингтоном и Бриселом посвећен и свесно и савесно. Свађа по питању тога ко је оданији и кориснији „партнер“ Западу тако је трајала и трајала, првенствено на задовољство режиму наклоњених новинара, који су немилице користили прилику да култ Вучићеве личности оснажују стављањем нагласка на његове као бајаги беспоштедне обрачуне са ранијим, корумпираним властима, коренито омрзнутим у народу.
Последње у низу таквих препуцавања јесте случај тајанственог БИРН-а, некакве регионалне мреже новинара која, међутим, не представља право гласило, а опет добија силна средства из западних фондова намењених – погађате – слободном и независном извештавању. Пре него што се на концу родио миш, гора се накратко затресла због БИРН-ових налаза о наводно сумњивом тендеру за послове исушивања поплављених копова „Колубаре“. Наводи БИРН-а су, авај, муњевито пали у воду пред једноставном чињеницом да је Светска банка, као кредитор посла, та која је захтевала да се тендер спроведе, и та која је спроведеним поступком била задовољна, што је по српском Закону о јавним набавкама једино меродавно.
Пре дотичне заврзламе, деловало би да је немогуће пронаћи кршење закона које Вучићев режим није починио. БИРН-у је то некако ипак пошло за руком, што само појачава стари закључак да новци, којима Запад купује верност по Србији, најчешће не заврше код стручних или паметних.
Није се, наравно, ни власт прославила у целој тој причи. За почетак, Вучић је још једном показао да на један начин реагује када је нападнута Србија, а на други када су мета он лично или његов режим. Увреде и клевете на рачун државе и нације премијер најчешће прима са будистичким миром, проповедајући о потреби за „хладном главом“ и избегавањем сукоба; али, када се на удару нађе он, као у овом случају (међу онима који су посао добили на дотичном тендеру налази се и његов кум, што строго гледано није противзаконито, али јесте у супротности са „строгом“ борбом против корупције којом председник Владе воли да се хвали), Вучић не оклева да изгуби живце и да узврати подједнако жестоко: сада је било „Вас плаћају да лажете“, слично већ чувеном одговору „Ништа глупље у животу нисам чуо“ на својевремене оптужбе да је Небојша Стефановић фалсификовао докторску дисертацију.
На известан начин обрукао се и Владимир Ђукановић, један од челника владајуће Српске напредне странке и председник скупштинског Одбора за културу и информисање, када се у уторак, 13. јануара, у вестима Б92 сучелио са Слободаном Георгијевим, уредником БИРН-а. Све што је Ђукановић умео у тој расправи, јесте да се изнова и изнова куне у ауторитет Светске банке – док је, на другој страни, трагикомични ефекат био употпуњен тиме што је Георгијев избегавао да уопште примети учешће Светске банке у послу који сумњичи, што је негде и логично јер са Запада издржаване испоставе као што је БИРН никада и немају овлашћења да уопште узимају у уста тзв. „међународне институције“. Заслепљен „европском агендом“, Ђукановић је, исто као и Вучић пре њега, пропустио да каже да није битан ауторитет Светске банке – који је, иначе, споран да не може бити спорнији, али то је друго питање – већ српски закон, који је у потпуности испоштован самом чињеницом да је кредитор, што је у овом случају баш Светска банка, задовољан спроведеним постуком.
Дакле, Ђукановићу је, исто као и Вучићу, ауторитет Светске банке важнији од српских закона. И управо то је корупција над корупцијама, о којој БИРН, али и остала гласила у Србији, ћуте као заливени! Појединци које су грађани Србије изабрали да их представљају и да у њихово име управљају државом, не виде даље од „ауторитета“ Светске банке, од „поштења“ Међународног монетарног фонда, од „угледа“ Ангеле Меркел, од „пријатељства“ са Мајклом Девенпортом, од „хуманости“ арапских шеика…
Извршна власт Србије напросто не полаже рачуне свом народу, него својим „Западним партнерима“. Исто као што и БИРН у овом случају, попут многих утицајних српских гласила у ранијим случајевима, води рачуна искључиво о циљевима и потребама политичких или пословних моћника са Запада (у чланку о наводно спорном тендеру за „Колубару“ отворено се јадикује због тога што посао није добило холандско предузеће). Исто као што се и Бојан Пајтић, председник Демократске странке који се 18. августа, само дан пре Преображења, јавно заложио за српско становиште и за Србију првенствено одговорну себи, данас потпуно преобразио назад у верног и фанатичног „европејца“, па је протеклог Бадњег дана знао да нападне власт само због тога што неспровођењем Бриселског споразума угрожава наставак евроинтеграција („Данас“, 6. јануар 2015).
Ето, то је тај грађански рат једне скупине Западних послушника са другом, који свој врхунац доживљава од мајских избора 2012, мада заправо бесни већ 14 година.
Што је најпогубније, у њиховим сукобима не страдају они сами. Напротив, оба скупа су све богатија, утицајнија и обеснија. Али зато страдају Устав („мртво слово на папиру“), грађани („морамо да променимо менталитет“), државна целовитост („Бриселски споразум“), домаћа привреда („само стране инвестиције могу да нам спасу економију“) и остало што уопште чини Србију државом.
Ваљало би зато да будемо начисто: Србија заиста није окупирана, као што је недавно приметио Александар Павић; у Србији је на делу диктатура користољубаца распоређених у шачици странака. Вашингтон и Брисел свесрдно помажу ту диктатуру (зашто па и не би када се, још од како је Зоран Ђинђић убијен чим се најзад био усудио да покаже извесну непослушност, диктатори утркују у томе ко ће им бити услужнији), али Србију у оковима држе домаћи кадрови.
Године 2009. оних 12 навијача, за које не постоји нити један једини доказ да су уопште пипнули Бриса Татона, није ухапсила француска него српска полиција, као што их касније на нељудски свирепе казне није осудило француско него српско правосуђе. Године 2010. нису стране чизме штитиле противзакониту „геј параду“ усред Београда, него српска Жандармерија и полиција. Године 2011. нису НАТО и КФОР нападали ноћу српске барикаде по северу Космета и претили људима које тамо затекну, него српска Жандармерија. Године 2012. није „полиција“ Хашима Тачија хапсила познатије Србе по Косовској Митровици, него српска Жандармерија. Године 2013. опет је српска Жандармерија била та која је приморавала Србе са севера Космета да гласају на локалним изборима које је расписала Атифете Јахјага, као што су српски директори јавних предузећа уцењивали запослене да морају да изађу на изборе, као што је српска социјална служба претила својим штићеницима да ће остати без помоћи уколико не гласају за Крстимира Пантића. Године 2014. поново су српски пендреци направили забрањену зону од ширег београдског језгра, како би и даље незаконита „геј парада“ могла да буде одржана.
Године 2015. београдски властодршци ће продавати „Телеком“ и даље предавати делове Србије. Не вашингтонски, бриселски или берлински (они су на другој, примајућој страни тог непочинства), већ београдски.
Српска једначина за 21. век заправо је врло једноставна. Овдашњи владајући слојеви на једној страни имају своје „Западне пријатеље“, који им одмах стављају до знања да им неће опростити ни најмању непослушност, а на другој своје сународнике. Све док владајући слојеви дрхте пред овим првима, а нимало не зазиру од ових других, мали су изгледи не само да се Србија ослободи диктатуре и постане држава по мери својих грађана, већ и да претекне до наредног столећа.
Оставите коментар на Западољубац је западољупцу вук
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.