Зашто акција Русије у Сирији није агресија

Не могу се војне акције – које за циљ имају спречавање експанзивног деловања коалиције држава и терористичких организација које главосечењем, каменовањем, дављењем у води и на земљи, паљењем живих људи,  а све у име извитопереног тумачења и демократије и религије, насрћу на једну, до скора уређену, међународно признату државу и њену легитимну владу која је деценијама на окупу у оквиреном географском простору и у мирољубивој коегзистенцији држала различите нације, вере и културе – назвати агресијом.

Такве војне акције могу се једино и искључиво називати савезништвом у одбрамбеном рату на који је нападнута држава принуђена, бранећи вредности на којима је до напада опстајала и у том контексту позвала савезнике да јој помогну.

Русија у Сирији својом авијацијом дејствује против нелегалне коалиције освајачких армија коју чине читаве дивизије добро наоружаних следбеника дегенерисаног тумачења учења сунитског ислама, домаћих НАТО политичких крила која су се након политичког пораза одметнула у тероризам те самим тим изгубили даљи политички легитимитет и читавих јединица регуларних армија држава неолибералног Запада, заливских монархија, Израела и Турске.

У Сирији се не дешава сукоб пуког инстинкта самоодржања владајуће елите против опште побуне народа против ње, како антисиријска медијска машинерија већ четири године покушава то да наметне као владајући наратив, већ је инстинкт правде и живота коначно надвладао инстинкт смрти и хаоса, одлучио да му се супротстави, победи и на терену врати ствари у поредак у којем је држава Сирија опстајала као спој секуларног републиканизма и свевременских мирољубивих порука и учења свих религија које на њеној територији имају своје вернике.

Руска Федерација у Сирији не изводи никакву субјективну и пристрасну, антиспонтану и антиприродну агресију без објективног непријатељства које је по својој суштини и каснијим намерама усмерено и директно њеном будућем опстанку, те је руско одлучивање да уђе у војни савез са Сиријом природна реактивност.

И Русија је секуларна република која у свом окриљу на окупу сажима различите народе, вере и културе са – због броја верника – доминантним православним становништвом, али и са великим бројем муслимана Сунита, и постајући војни савезник Сиријској Арапској Републици и њеној армији Русија се придружила одбрани истог концепта државности, а самим тим и свих принципа на којима почивају УН.

То што је због броја верника шиитски ислам доминантна религија у Сирији (понављам у Русији већина муслимана су Сунити) само говори у прилог да Русија од почетка чини и једну природну ствар и не иступа против једног учења ислама у корист другог, већ штити права оних на које је осим територијалне извршена и варварска верска агресија, оружани прозелитизам, који се у свету по приказаним видовима суровости не памти од Инквизиције, и штити државу у којој су се свака вера и учење до скора могли у миру и без дискриминације практиковати.

У том смислу, смислу одбране свете слободе појединца од Бога му дароване, и Руска православна црква учешће Русије у рату у Сирији назвала Светим ратом.

Да је оно што против Сирије њени непријатељи чине и нелегално и неприродно говори и то што после пропасти њихове дипломатско-субверзивне акције да у ОУН – а на основу лажних оптужби – добију мандат за синхронизовани оружани напад на Сирију нису одустали; уместо тога, приступили су изазвању низа несинхонизованих и анархичних агресија различитих фактора и субјеката које су неселективно и лудачки наоружавали, а у нади да ће испословати да у Сирији нестане њен центар управљања и руковођења и завладати хаос, а да ће се они касније појавити као стабилизујући фактор који ће зеленашким кредитима и пљачкањем природних ресурса „обнављати државу и уводити демократију“

Русија је видела и проучила сва досадашња покровитељства западних демократија над главосечама из редова радикалних сунитских муслимана – почевши од Босне, Косова и Метохије, Ирака – и схватила да се морају учинити сви могући напори да се та, по својој суштини и антирелигиозна и антиљудска, коалиција коначно заустави.

Сирија није стратешки и калкулантски одабрана, она се наметнула као прва и последња тачка у пружању отпора пошасти која прети да свет претвори у бесловесну смесу, у којем смисао и начин живота диктира количина новца и ресурса потребних за угодан живот три одсто његовог одабраног становништва.

Сиријски државни идентитет има своје неуништиво језгро у којем су њени становници испуњавали са радошћу смисао свог живљења и постојања и све насилне околности, промене, напади, крвопролића нису успели да униште појединачна осећања становника Сирије да припадају том државотворном језгру.

Војно савезништво са Русијом и каснија ратна победа над освајачким армадама ће Сирији и њеном становништу помоћи да поврати ту радост и смисао живљења, постојаност, извесност, сигурност и пуни међународни правни субјективитет који им је насилно и илегално био привремено отет и непризнат.

Извор: Стање ствари

Коментари

Један коментар на Зашто акција Русије у Сирији није агресија