Зашто Америка не може да стане

У неколико наврата раније писао сам да САД намерно уништавају цео систем међународне безбедности, онај исти који су заједнички изградиле са СССР. Разумљиво је и зашто: деведесетих је на чело те земље дошла генерација „победника”, убеђених да су „победили” СССР (мада смо овде објаснили зашто је то у потпуности заблуда), и да пошто су „победници”, могу да раде шта год желе. Одлучили су тада да их постојећи аранжмани колективне безбедности спутавају, и да им је потребан нови систем безбедности, само и потпуно под њиховом контролом.

По изјавама појединаца на челу држава које су у последњих 20 година примљене као нове чланице НАТО, можемо да закључимо каквом је логиком вођено проширивање (и можда још нешто): „Нама се прети и једино САД могу да нас заштите, тако да сви морамо да се интегришемо у безбедносну структуру под контролом САД.” За то време, Русија се из принципа не меша у послове тих држава – чак ни Украјине, која је потпуно препуштена себи, а што је увелико довело до недавних догађаја тамо. Русија, дакле, није била претња никоме – нити је то данас, дабоме. Цела сврха такве приче била је да се уништи постојећи систем глобалне безбедности, у којем је Русија имала кључну улогу.

Изградња новог безбедносног система од нуле је спор и скуп процес, па су САД наставиле да са Русијом разговарају о неким питањима (нпр. атомском разоружању). Али, природа тих разговора најбоље би се могла описати формулом „нас само занимају разговори о нама важним темама, а остало се вас не тиче”. Међутим, сви ти планови разрађени деведесетих, који су почели да се примењују двехиљадитих (сасвим је могуће да су догађаји 11. септембра 2001. организовани као повод за спровођење тих планова, исто као што је Перл Харбор уприличен да би извео САД из „загрљаја изолационизма”), били су засновани на полазишту да ће економски раст бити константа, а што се опет темељило на премоћи америчких ресурса. У стварности су завршили у кризи, која је значајно умањила ресурсе које су им на располагању.

Ера у којој су освојили тржишта некадашњег совјетског блока јесте била „златно доба” америчке привреде, па је чак и државни буџет био у плусу. Али наша анализа из 2001. (види овде) већ тада је показивала да америчка привреда стоји на прагу амбиса упоредивог са кризом из раних 1930-их. Садашња ситуација је још страшнија, а нејасно је како се може поправити. Стари безбедносни систем је уништен. Поверење не може да се врати. Нови модел не постоји – ту и тамо постоје неки елементи, који функционишу само уз директно присуство САД. А и те интервенције се састоје углавном од дељења великих сума новца свим учесницима у процесу, и као такве нису нарочито успешне (нпр. Палестина, Исламска Држава, итд.).

За то време, ситуација унутар САД се погоршава. Проблем је што већ дуго тамо постоји ограда која је елиту одвајала од остатка друштва, онаква каква тек почиње да се гради овде у Русији. Амерички образовни систем, онај који је требао да одгаја вође друштва, је већ 1960-их био уништен. Просечан грађанин, којег елита зове „овцом”, нема никаквих шанси да уђе у „елиту” која руководи друштвом. Теоретски је то изводљиво путем успешног брака, рецимо, али то није механизам напредовања у друштву који би могао да се системски примени. За малобројне који покажу таленат, ако их у младости не уништи кажњеничка психијатрија или заврше у затвору – о чему се доста пише ових дана – још увек постоје механизми напредовања у друштву којим могу да се пробију до ниже, технократске елите.

Невоља је у томе да се за ових пола века накупило много људи апсолутно неспремних да поднесу нагли пад животног стандард. А у светлу све веће економске кризе, „елита” апсолутно мора да смањи животни стандард великог дела америчког друштва, ако жели жели да сачува власт и статус. То онда тера систем у критичну фазу међусобних противречности. Пошто су исцрпљени унутрашњи извори богатства потребног за одржавање животног стандарда ове, тзв. „више средње”, класе – потребно је да се пронађе замена вани. Другим речима, САД могу да одрже домаћу социјалну стабилност само на туђи рачун.

И ту долазимо до остатака старог безбедносног система. Поредак из Бретон Вудса био је заснован на претпоставци да ће сва имовина земаља учесница бити процењена у доларима. Како је нова имовина улазила у систем, тако су штампани нови долари, а америчка елита је онда могла да договори како ће те доларе делити са елитама нових држава или региона који би улазили у доларску зону. Како ће те елите да поделе доларе са сопственим народом, то је био њихов проблем. Али пошто нема више прилива средстава у систем, нема више покрића за нове доларе. Што је још горе, постојећи долари сада се прерасподељују унутар светског доларског система на корист само и искључиво САД. То чини малтене неизбежним унутрашње сукобе у многим државама света.

Неки од тих сукоба су тек у почетним фазама, док други већ пламте, али суштина је свугде иста: анти-елите којима је прерасподелом ускраћен приступ доларима сада захтевају од постојећих елита да или врате стари ниво подршке (што би значило да постојеће елите морају да посегну у сопствене џепове како би финансирале државу) или пристану да се уклоне са власти. А пошто су све постојеће елите про-америчке, тај процес се одвија уз присуство све јаче анти-америчке реторике.

Хтели бисмо да подсетимо како се сличан процес већ десио у Латинској Америци када су инвестиције из САД промениле ток после Другог светског рата. Финале тог процеса било је или економски слом, или појава нових владара на челу тих држава, често у лику окрутних диктатора: у Чилеу се, на пример, десило и једно и друго. Шта ће се десити са светом је отворено питање, али самој Америци драматично понестаје средстава којим би могла да контролише ситуацију.

САД су сведоци ових процеса, без икакве могућности да на њих утичу. С тог становишта, Обама има исти проблем са функционерима као Путин, који не може тек тако да отпусти Набијулину (Елвира Набијулина, гувернер Централне банке Русије – прим. прев.), иако му се не свиђа њена политика, јер би тиме уништио консензус елите, а засад се не усуђује да с њима уђе у обрачун. Исто тако ни америчка администрација не може да се супротстави тамошњој елити, која апсолутно одбија било шта што би на било који начин угрозило њихов статус. Дакле, свако „таласање” је забрањено.

Под забрањеним „таласањем” се подразумева сваки изненадни потез који би могао да угрози „правила” која су САД успоставила током прве деценије 21. века. На пример, промена граница. Ако би САД могле да врате казаљку, можда не би отварале Пандорину кутију ампутацијом Косова од Србије – али то је већ учињено, а уосталом тада су биле просперитетне деведесете. Међутим, апсолутно је недопустиво да се деси Крим, или нешто слично, јер ако се дозволи промена граница на регионалном нивоу, онда се цела источна Европа, Блиски исток и многа друга места претварају у озбиљна ратишта.

Нама је јасно да је ово неизбежно, али америчка елита то никада неће схватити. Зато никада неће пристати на нашу економску теорију. Зато ће чинити све што могу да одложе свој крај, све док им се цела трула грађевина сама од себе не сруши на главу. У том смислу је нереално очекивати да ће укинути санкције или пристати да ми имамо право да се понашамо независно. Чак и кад би хтели, заробљени су у сопственом систему.

Превод и обрада: Небојша Малић

Извор: The Sacker