Zašto Rusija?

Pitanje iz naslova je legitimno i mora se postaviti upravo sad. Prvog septembra ćemo obeležiti datum izbijanja Drugog svetskog rata, čije je najveće posledice podneo upravo Sovjetski Savez, i po broju izgubljenih života i po količini dobara. Nekoliko nedelja nas deli od svečane proslave 25 godina od dana kad je Nemačka ponovo postala jedna zemlja, pošto je krivicom svog tadašnjeg vrha u ratu izgubila i svoje jedinstvo i mnogo više od toga. Pored snažne podrške iz Vašingtona, upravo je Moskva bila ta koja je nama, Nemcima, otvorila taj put. Mihail Gorbačov bio je čovek koji je govorio o Evropi kao o „zajedničkoj kući”. Svi mi u Evropi bili smo tada sigurni da možemo da se oslobodimo strahota prošlosti i da možemo da se uselimo u jedan od njenih stanova. Rat je bio dalje od nas nego ikad pre.

Opet je Rusija bila ta koja je posle strašnog rata suštinski došla kod nas sa konceptom o mogućem miru, kao što su to već jednom uradili posle Napoleonovih ratova, vođeni idejom o Svetoj alijansi cara Aleksandra i austrijskog kancelara Meterniha. Izgledalo je da je Evropa kao zajednička kuća sazdana na čvrstom temelju, jer se izuzetno uspešnom pokazala Helsinška konferencija, neposredno posle Drugog svetskog rata u biti proizašavši iz sovjetsko-poljske ideje. U njenim okvirima uspešne pregovore o razoružanju mogle su da vode čak i moćno naoružane neprijateljske države.

Kada se danas osvrnemo na to vreme, razmišljajući o 1. septembru, shvatamo koliko nam je već sad pokvarena proslava 3. oktobra. Umesto velike svečanosti u Berlinu – na kojoj će biti i one zemlje koje su prisustvovale svečanosti ujedinjenja pre 25 godina, naravno, sa drugim državnicima koji ih danas predstavljaju – u nas se uvukla zastrašujuća briga da li ćemo uopšte doživeti 1. septembar sledeće godine. Nedaleko od ruske granice međunarodnim trupama, napunjenim nuklearnim arsenalom, ponovo oštro komanduju nemački generali. U Ukrajini se trupe sa vojnim obeležjima koja bez ustezanja podsećaju na ona iz nacističkih vremena šalju ka granici jedne zemlje u kojoj takva obeležja bude ogroman strah od smrti i uništenja. Zemlje koje još uvek nisu u NATO preplavljuju se velikodušnim institucionalnim ponudama i uvlače u prekogranične vojne operacije čiji cilj može biti samo Rusija. Rat je bliži nego ikad pre.

Sve to nije došlo preko noći. Nemoć Evrope da u Kijevu obezbedi mirnu promenu vlasti u jednom krajnje turbulentnom vremenu uskladila se sa vašingtonskim palcem okrenutim nadole. Nije u pitanju samo Ukrajina, čije su šanse i nade po komandi raznete u nerazjašnjenom masakru na Majdanu. Ti događaji pogodili su i žilu kucavicu Evrope, jer je opšta konfrontacija prevladala nad evropskom strategijom harmonizacije. Danas bi svi u Evropi morali da se pitaju kako bi široki slojevi njihovog stanovništva regovali kad bi se pučistički režim preko noći namerio da im oduzme prava? A kako da su na mestu ruske mornarice, kojoj se uskraćuje mogućnost snabdevanja na Bliskom istoku. Danas nam se nameće utisak da nas je tada tok događaja na Krimu spasao rata, koji danas, međutim, postaje utoliko verovatniji.

Šta se to s nama posle svih ovih godina ustvari dogodilo da se ponovo nađemo u položaju protivnika jedne zemlje i njenih ljudi, zemlje koja je tokom zimske olimpijade u Sočiju pružila impresivne dokaze u kojoj meri je sidrište zajedničke evropske kulture? U trezvenoj analizi moramo da priznamo sebi da je nesposobnost evropskih ministara spoljnih poslova u Kijevu 21. februara 2014. predstavljala vrhunac evropske nemoći, koja je počela davno pre – neposredno po nemačkom ujedinjenju, po okončanju podele Evrope i Pariskog akta iz jeseni 1990. Mi u Nemačkoj smo to prvi osetili i morali smo da imamo svest o tome da „socijalnu tržišnu privredu” i „demokratsku pravnu državu” dugujemo isključivo okolnosti da u podeljenoj Evropi nakon Drugog svetskog rata nismo smeli da dopustimo da teritorija naše državnosti padne u ruke protivničke strane.

Tek što smo razmislili o posledicama podele iz ugla ekonomije, u Nemačkoj je preko ideje shareholder value uklonjen veoma uspešan i harmonizujući poredak socijalne tržišne privrede. Današnja kancelarka je sebi dozvolila da iznese zahtev da se demokratija prekomponuje u saglasnosti sa tržištem. Ako se ne varamo, ovo će i uspeti preko državno-pravnih konsekvenci planiranog Sporazuma o slobodnoj trgovini, TIPP, koje su dosada doprle u javnost. Istovremeno s tim, biće sahranjena i demokratska pravna država, koja u Nemačkoj ima daleko dublje i jače korene od onih koje ima saveznička vlast na nemačkoj teritoriji. Kako uopšte dalje da sudimo o mirotvornoj snazi međunarodnog prava, pokazao nam je NATO rat protiv SR Jugoslavije, kojim je proslavljen jubilej NATO. Njime je trebalo da se demonstrira uspeh novog svetskog poretka u skladu sa interesima SAD. Za tu svrhu sahranjena je ne samo ideja Helsinške konferencije već i celokupan međunarodno-pravni poredak.

Nije li se, međutim, promenilo i mnogo više od toga? Ovih dana nas ponovo upozoravaju da je u našoj – ah, tako prosperitetnoj – zemlji na delu slom srednje klase i da siromašni postaju sve siromašniji. Da porodice više ne znaju kako da sastave kraj s krajem. A naše škole usađuju deci u glavu kakvu treba da steknu sliku o čoveku budućnosti, molim lepo. Talasi migracija, koji koji se obijaju o bespomoćnu nemačku saveznu vladu i nepostojeći evropski stav, dovode u našu zemlju ljude kojima smo svojom politikom, uz ratove naših saveznika, oduzeli životne osnove. Kako ti ljudi većinom dolaze iz zemalja Bliskog istoka, koje označavamo kao kolevku naše kulture, tako smo razorili i njihovo i naše nasleđe.

I sada da krenemo na Rusiju? Jesu li u pitanju ruska rudna blaga koja treba staviti pod svoju kontrolu, onako kako se to već jednom činilo mogućim, pre više od deset godina, u slučaju Jukosa? Ili je u pitanju nešto drugo? Ako se bolje zagledamo u realnu sliku o sebi, biće da se radi o nečem drugom, a to možemo i reći u jednoj zemlji iz koje svake godine više od pola miliona ljudi ode preko Atlantika. Ovde malo njih dolazi na ideju da posao potraži u Samari umesto u Silikonskoj dolini. Međutim, Rusija danas ipak označava nešto što izgleda da predstavlja ogroman trn u oku onima koji su naše države izravnali skoro kao valjkom. Otadžbina, hrišćanstvo, porodične vrednosti – sve to bi moglo da postane važnije od materijalnih stvari, koje koliko sutra mogu da se promene ili nestanu.

Na Zapadu, koji određuju ratovi i finansijske krize, takve vrednosti su odavno potpuno uništene. Bez obzira kako stvarnost u samoj Rusiji zaista izgleda, ovo bi moralo da navede ljude u Evropi da se zamisle jer im se ponovo izvlači tle ispod nogu. Šta je oslonac? Je li to ono zbog čega smo ponovo dovedeni u situaciju da zauzmemo busiju protiv Rusije i tamošnjeg naroda? Zato što se ona tako uporno protivi krvavim snovima o izuzetnoj naciji?

Izvor: Beogradski forum za svet ravnopravnih