Zašto se opet priča o ubistvu Đinđića?

U emisiji „Ćirilica“ od 19.12.2016. godine na Happy TV, raspravljano je pitanje o značaju Đinđića i njegovom ubistvu.

U ovom tekstu pokušaću da razjasnim neka pitanja koja nisu dobila odgovor ili nisu uopšte dovedena u pitanje, a mislim da moraju biti podvrgnuta kritičkom preispitivanju.

Zašto se baš sada ponovo priča o ubistvu Đinđića, da li je tačno da je nasilno prekinut jedan dobar put razvoja Srbije, o pobuni JSO i nekim drugim detaljima iz emisije je reč u ovom tekstu.

O ubistvu Đinđića se ponovo podiže tenzija zato što je to jedina poluga za podsticanje pozitivnog raspoloženja građana prema zapadu i istovremeno ova tema služi za podgrevanje nepremostive polarizacije u društvu. 

Prvo je potrebno da bi kadidat zapada na predsedničkim izborima prošao što bolje, a drugo je neophodno da bi Srbija ostala raspolućeno društvo. 

Upravo zato sam se i odlučio da pišem, iako sam o Đinđiću rekao šta mislim više puta (između ostalog i u tekstu „Đinđić nije bio vizionar“), zato što samo kroz otvoreni razgovor možemo da ublažimo ili čak i sprečimo podele koje zapad priželjkuje.

Ja mislim da je Đinđić bio loš predsednik vlade i istovremeno mislim da je trebalo uvesti vanredno stanje posle njegovog ubistva, kad to nije urađeno na vreme. Mislim da je zapad veoma ubrzao kritičnu poziciju Đinđića, u bezbednosnom smislu, a da je Đinđić sam kriv što je u takvu poziciju uopšte upao.

Najvažnije je da staloženo razumemo da nikakav dobar put Srbije nije atentatom presečen. On je u celini, nažalost, nastavljen i krajnji ishodi te politike jesu Dinkić juče i Vučić danas. 

Sasvim konkretno, Đinđić je bio u celini za neoliberalni koncept – potpuni promašaj.

Besomučno je razgrađivao institucije, da bi u njima imao, kako je naivno mislio, ličnu vlast – pogubno.

Bio je okružen kriminalcima sa kojima je imao posebne veze – fatalno.

E sad, iz gornjeg pasusa reč „Đinđić“ zamenite sa „Vučić“ i videćete da uopšte nije ništa prekinuto. A da to nije nikakav dobar put, to je valjda jasno. 

Nekoliko detalja. Sporazum sa JSO o prekidu pobune nije dogovorio Čedomir Jovanović, kako je to Čović u emisiji rekao, nego direktno Đinđić. Inače je tačna Čovićeva ocena da je tada država kapitulirala. Ne mislim da ovo Čović ne zna, ali iz nekog razloga je izgovorio drugo ime. 

Svi u medijima, pa su tako postupili i gosti emisije, i dalje preskaču ključnu činjenicu da je Đinđić nasilno i nezakonito izbacio iz Narodne skupštine poslanike DSS-a, zato što je samo na taj način mogao da obezbedi skupštinsku većinu od 126 poslanika. Pa to je državni udar. Je l’ to nasleđe koje nam nedostaje? 

Prećutkuje se takođe da je Dragoljub Marković kadrirao u DB-u, a Beba Popović u javnoj bezbednosti, sve sa Đinđićevim odobravanjem i podrškom. Je l’ i to treba baštiniti? 

Ovo za kadriranje u BIA i u javnoj bezbednosti Vučić u svojoj varijanti primenjuje, a za izbacivanje poslanika se još nije dosetio. Naravno, sada je direktni upliv stranaca mnogo veći nego što je bio krajem 2000 i početkom 2001. godine, pa je i njihov upliv u kadrovsku politku veći. 

Odnos prema pravosuđu, medijima – pa sve je to suštinski, kvalitativno, isto ono što su radili posle Đinđića i što sada završava Vučić. Mada je i tu Đinđić bio inovator nedostižnih razmera: on je doveo na čelo tužilačke organizacije osobu potpuno nezakonito. Prosto ga uveo u kabinet i proglasio za v.d. Republičkog tužioca, bez ikakvog pravnog osnova. Eto, to srećom nismo baštinili. Ali su zato, sasvim zakonito, svi ključni tužioci potpuno odani što Vučiću, što strancima.

Ako sagledavamo prošlost onako kako je ona zaista bila, a ne onako kako to odgovara našim današnjim interesima i ako se oslobodimo predsrasuda, onda u njoj nema ničega što nas nužno polarizuje. Analiziramo potez po potez i sagledavamo okolnosti. I obrnuto, onaj ko počne od toga „Đinđić je bio brilijantan“, pa onda kao treba da razgovaramo, sigurno ne misli dobro.

Naravno, najbolje je da se udubimo u rešavanje sadašnjih problema i da nas rad na njihovom prevazilaženju uskladi. Razumevanje prošlosti nam pouzdano govori samo šta ne treba raditi. Sve drugo je na nama danas.

Izvor: Fond Strateške Kulture