Zašto Srbija dogodine neće ličiti na sebe sadašnju

1.

Držite me za reč: dogodine u ovo doba nećemo živeti u Srbiji koja će mnogo ličiti na današnju. U Srbiji će se dogoditi velike promene.

Ako vam je posle ovoga prvo palo na pamet pitanje ko će takvom Srbijom vladati, niste odvojili važno od nevažnog i zacelo ne zaslužuje nikakav odgovor. Jer personalna pitanja, koja se ovde još uvek razmatraju u ključu kadrova „koji rešavaju sve“, biće toliko ispod radara promena koje nas čekaju da se može dogoditi da svi budu počišćeni kao što se može dogoditi i da im krupne promene svima prođu iznad glava i ne okrznu ih. Naravno, pominjem samo dve granične mogućnosti, između kojih ih se krije još desetine. Hajde onda da vidimo kakve će to promene biti?

2.

Budućnost je u mraku, i zato danas mudraci ćute, ne samo u Srbiji već u većem delu sveta. Tamo gde ćute mudraci, čuju se dvorske lude, često ne manje dobri proroci. Za razliku od mudračkih, proročanstva luda, međutim, nisu osveštena. U šumi reči i znakova ona saopštavaju i ono što ne žele, čak i ono do čega njihova pamet ne dopire, a što time nije manje istinito. To su proročanstva taman onoliko koliko njihovi nosioci nisu proroci. Rečju, ona su prozorljivija što su gluplja.

Zagrobnu tišinu francuske scene, na kojoj odavno nema Kamija, Malroa, i Arona, danas zaglušuje Anri-Levi, trockistička dvorska luda u službi Imperije, dok sa bine u Kijevu urla smrznutim Ukrajincima da je budućnost Evrope u njihovom rukama, a oni mu otpozdravljaju fašistički, na isti način kao feldmaršalu Fon Rundštetu 1941. godine. Za to vreme, jedan drugi harlekin – Slavoj Žižek – prva slovenačka globalna pop-zvezda koja se predstavlja kao filozof u čijem šeširu stoje odgovori na sva pitanja od ovog sveta – proslavio se tumačeći u Gardijanu bunt bosanskih radnika.

Nije tu bilo navažnije što je Žižek izlivanje politke na ulice gradova u Bosni opisao kao „pobunu protiv nacionalističkih elita“. Naravno, reč je samo o uobičajenom liberalnom ideološkom ključu, čijem ispunjenju Žižek i ima da zahvali za svoju globalnu pažnju. Otuda on rešenje vidi u tome što će na ulice izaći radnici svih nacija, slepo verujući, poput svog zemljaka Bevca, da se klasni interesi daju realizovati samo na račun nacionalnih. A na koji način bi fabrike u Bosni proradile ako bi Srbi, Bošnjaci i Hrvati demonstrirali zajedno, Žižek ne odgovara, kao što ne odgovara ni na pitanje da li je više fabrika u Bosni zatvoreno u ratnim dejstvima ili u gotovo dve decenije obnove, vođene lakom liberalnom rukom Evropske unije. Naravno, ne odgovara ni na pitanje da li su „nacionalističke elite“ u Bosni za to vreme zemlju uništile (ili bar nisu uspele da je obnove) po „nacionalističkoj“ agendi – diktiranoj valjda iz Teherena, Moskve i Vatikana – ili po liberalnoj agendi iz Vašingtona i Brisela?

I tu smo, veoma blizu Žižekovog nehotičnog proročanstva. „Niko ne može istinski prevazići etničke strasti nametanjem liberalne agende“, žali se on, uveren da bosanski laissez-faire nije mogao da uspe zbog neugašenog nacionalizma. Možda je u pravu, ali zašto onda nije uspeo u bezmalo jednonacionalnoj Hrvatskoj, koja grca u agoniji; zašto se završava katastrofom u Srbiji, u kojoj različite nacije žive u kakvoj-takvoj harmoniji? Kao i većina liberalnih dvorskih luda, Žižek sve manje poseže za argumentima kojima bi branio kolonijalnu ekonomiju, što mu samo daje na zamahu dok nas navodi da se smrznemo od straha pred mogućim alternativama. Liberalizam, dakle, nije sjajan, ali, ako propadne, kaže Žižek, „mračno doba je na pomolu“. A šta je to mračno doba?

3.

Din dušmanin Žižekovog globalističkog liberalizma jeste nacionalna država, koju on, kao i većina liberala, pa i komunista uostalom, voli da vidi kao prostor večitih etničkih sukoba. Radi se, međutim, o tome da je nacionalna država prostor u kome klasni i nacionalni princip nisu antagonizovani, pa onda i nisu podložni toj vrsti manipulacije, prema kojoj je sve što nije liberalana kolonijalna pljačka zapravo fundamentalistički mrak. Uostalom, nije li za račun te manipulacije samo za poslednjih četvrt decenije globalna imperija sa posebnom pažnjom razbijala gotovo isključivo višenacionalne države – od SFRJ, preko SSSR, sve do Iraka i Sirije. I razbila ih je više nego svi verski ratovi za poslednjih pola mijenijuma.

Time je Žižekovo proročanstvo u Bosni kompletno i dvojako: prvo, globalni liberalizam više ne proizvodi rešenja, čak ni za tako neznatne zemlje, kakva je Bosna. I, drugo, strah liberala od nacionalne države postaje paničan jer samo njena harmonizacija nacionalnog i klasnog dovoljna je da odagna poslednju liberalnu pretnju večnim ognjem. Ne sadrži li taj neprikriveni strah naše lude i zrno mudrosti i proročanstva upirući nam prst prema izlazu, na kome piše da se iz ove agonije može samo putem nacionalne države kao i da politike koje gledamo možemo zameniti jedino ozbiljnim nacionalnim politikama. Utoliko pre što se pakao, i u Bosni i u Srbiji, i na mnogo drugih mesta, već događa, i nije nimalo nacionalistički, nego je baš liberalan.

4.

Priča o nacionalnoj državi kao rešenju u Srbiji će se tek pričati, onako kako ona posle izbora počne da traži rešenja za sebe. Dok su proizvodili rešenja, liberali su ih nalazili na četiri mesta – u demokratiji, u novcu, u pravu i u sili. Demokratije se taj svet odrekao da bi zadržao svoje profite i njen povratak bi ga uništio isto kao nekadašnju Jugoslaviju. Novca je nestalo, pravo isključivo služi sili, a sila bez novca, prava i demokratije jeste s onu stranu svake ljudskosti, budući u stanju samo da pronađe smisao u sebi samoj. Otuda taj svet još uvek može sve oko sebe da uništi, ali više nije u stanju da na toj sprženoj zemlji posadi ni busen trave.

Šta se bolje od toga vidi u Ukrajini? Zar nije dovoljno da pogledamo samo šta su za Vašington idealna rešenja a šta podnošljiva u Ukrajini? Da je celu integriše u Evropsku uniju? Niti želi niti može sa njenih 45 miliona Rusa i skoro-pa-Rusa? Da je podeli? Možda, ali realnom podelom Ukrajine dobili bi njen zapadni deo, nikakve resurse u njemu, nikakav geopoliitčki značaj s njim. Podela Ukrajine Zapadu bi odgovarala samo pod uslovom da zakači crnomorsku obalu, „najruskiji“ deo zemlje, koji se ne može dobiti bez rata sa Moskvom. Rečju, ne postoji suštinski interes Vašingtona za Ukrajinom, ona je interesantna samo kao požar u ruskom predsoblju. Otuda su tamo zainteresovani za rat, koji će, naravno, voditi Ukrajinci između sebe. I to je zapravo kristalna situacija u kojoj sila kao rešenje egzistira zbog sebe same, sasvim izvan ljudskosti, čak i one rđave.

Zbog toga Zapad ne može da pobedi u Ukrajini, ali može da proizvede svakojaka zla. Ta sila izvan ljudskosti kao rešenje zato je ono zbog čega Srbija otvorenih usta gleda u Ukrajinu, dok joj njeni ubogi mediji celu stvar prenose kao samo još jedan boks-meč Vitalija Klička. I tu je Anri-Levi, banalan kao cev, slučajni prorok: da, tamo se rešava pitanje Evrope, jer ni Nemačka iz ukrajinske krize neće izaći onakva kakva je u nju ušla pošto rešenje koje nameće Vašington – građanski rat – jeste požar u ruskom predsoblju, ali ne manje i u nemačkom.

5.

Priču koju Žižek priča Bošnjacima – da će imati više posla i hleba što manje budu Bošnjaci – Srbi su apsolvirali u oktobru 2000. Tada su u strahu i neznanju pristali da budu manje Srbi nego u vreme Miloševića, i ostali su gladniji i beznadniji nego dok su po njima padale NATO bombe. Bilo bi lepo videti kako će tek oni ustati protiv svoje „nacionalističke elite“, samo da vidimo ko bi to bio? Vučić pod čijim prozorima će nositi Đilasovu sliku? Ili Dačić, kome će spaliti kabinet zato što je oterao Dinkića? Ili će napraviti demonstracije protiv Dveri i Koštunice, jer su oni za sve krivi, kako veruju drugosrbijanci i kako sugeriše Žižekov princip.

Sve srpske vlade posle Petog oktobra, a dve poslednje isključivo, svoju politiku zasnivale su pre svega na kalkulaciji dve jednostavne činjenice. Na prvoj, da će za sve što urade a ne dopadne se Zapadu šamar dobiti istog trenutka. I na drugoj, da je narod još uvek daleko od njihovih prozora, tako da im je redovno bilo oportunije da zakinu narod. Ta korelacija oblikovala je gotovo sve što smo u srpskoj politici videli za poslednjih deceniju i po. Kad se izbori završe i bude formirana vlada, u njoj će definitivno sedeti Vučić i Dačić (zašto ga Rusi hoće, poznato je, ali nikad ga Amerikanci ne bi onako primili u tehničkom mandatu da ne računaju na njega u novoj vladi) i eventualno Tadić, ukoliko ova dvojica ne uspeju da Nemcima daju nešto što bi ih zadovoljilo više od ovog političkog bizara.

6.

Ali to neće biti najvažnija činjenica u toj vladi. Mnogo važnije biće to da narod već neće biti daleko od njenih prozora. Kad shvati da je uživao u Vučićevim hapšenjima, ali da nije doživeo ni pravdu ni zadovoljenje, a o katarzi i ne pomišlja, i kada se oseti još gladnijim, poželeće nešto sasvim konkretno. Biće to nešto toliko daleko od ravni simbola što nikakvi mediji neće moći da mu pruže. Biće to, kako kaže Jakob Augštajn, povratak tela u politiku, kada se protesti neće odvijati u mirnim akcijama, ispunjenim simboličkim značanjem. Simbole će zameniti telo, umesto pravde tražiće se hleb, a politika će uzmicati pred nasiljem. Biće reč o tome što će taj manevarski prostor svih prethodnih vlada između stranaca i naroda, ta činjenica koja je oblikovala ceo politički diskurs, biti sasvim potrošen, nalažući veoma duboke promene.

Ako je do juče, dok nije video Tuzlu i Sarajevo, mislio da će na vlasti opstajati donoseći zakon o radu i nova pravila za stečaj preduzeća, ako je mislio da ima kredit da sprovede masovno otpuštanje u javnom sektoru, Vučić danas zna da to može samo ako uđe u konflikt sa narodom i preuzme sve rizike nečega što bi manje ličilo na doktaturu nego na tiraniju.

Jer danas je Srbija toliko začepljena, toliko nefunkcionalna u svojim najelementarnijim radnjama, da će odmah morati da se razleti po svetu da nađe neke pare – i to ne milijardu, dve ili tri, već mnogo više. Kad to uradi, svi ćemo videti na koju će ga to stranu sveta odvesti. Ako uspe, tada će još morati da vidi kako će te pare da potroši, znajući da nikome posle Miloševića narod nije bilo bliže kragni nego njemu. Ako te pare potroši tako da narodu udahne vazduh u pluća i ponudi mu makar trag perspektive, koliko god on čitao Vebera, menjao Srbima svest i kako god to zvao, biće to neka nacionalna politika ili bar njeno jaje. Ako to uradi, suočiće se sa onom silom koja postoji zbog sebe same, ali već će videti kako se stvari odvijaju sa Ukrajinom, pa će znati i kako da se nosi s tim.

Ako bude ohol i uveren da pravo na politički život mogu da mu uskrate same njegovi novi prijatelji, bezmalo trenutno će videti koliko se njegova situacija razlikuje od onoga što su imali njegovi prethodnici.

7.

Kaklulacija pred kojom je sada Vučić toliko je nova da ništa iz njegovog prethodnog političkog života – ni onog u veri ni onog renegatskog – neće biti ni dovoljno jako ni obavezujće pred veličinom onoga što ga čeka.

Šta god da uradi, Srbija više neće ličiti na sebe. Na čiju god stranu da stane, promene će biti ogromne. Godina sa brojem 14 uvek je sudbonosno menajala Srbiju.

Izvor: Novi Standard

Komentari

3 Komentara na Zašto Srbija dogodine neće ličiti na sebe sadašnju