Žarišta unutrašnjeg suprostavljanja u EU

Situacija u Evropi postaje sve nepredvidivija. Na sve jači otpor nailazi težnja briselske birokratije  koja,  ruku pod ruku sa rukovodstvom Nemačke, želi da Evropsku uniju pretvori u oruđe  opšte unifikacije. Pa  ukoliko su pobunu Grčke, zauzdane dužničkim jarmom,   Brisel  i Berlin uspeli da uguše relativno lako,  „fronda“ (nezadovoljstvo) drugih zemalja-članica EU zapadnim arhitektima „novog svetskog poretka“ obećava mnogo ozbiljnije neprijatnosti.

Ukoliko se sa tog gledišta pobliže proanalizira razmeštaj snaga u  današnjoj Evropskoj uniji  –   vrlo jasno će se pojaviti nekoliko centara „unutrašnjeg otpora“. A za glavni među njima treba da se prizna  Mađarska sa njenim premijerom, harizmatičnim  Viktorom Orbanom.

Istorijat odnosa Budimpešte sa zapadnim centrima moći u poslednje dve decenije  je nosio šaren karakter – čas otvoreno okrenut NATO-u  i antiruski (kako se dešavalo u periodu bombardovanja Jugoslavije 1999.godine  od strane snaga NATO-a), čas je prelazio u ozbiljne verbalne sukobe mađarske vlade sa Briselom. Međutim, poslednjih meseci se opšti vektor politike sadašnjeg mađarskog kabineta na čelu sa Viktorom Orbanom  iskristalizovao vrlo jasno: zaštita nacionalno-državnih političkih i finansijskih interesa od diktata zapadnih centara moći.

Početkom 2012. je Gi Verhofstat, dugogodišnji premijer Belgije, koji sada u Evropskom parlamentu vodi  uticajnu frakciju liberala, predložio ni više, ni manje, već da se Mađarskoj oduzme pravo glasa u Savetu Evropske unije, prvi put otkako postoji ta organizacija. Još tada je Verhofstat, koji je u periodu 1999. – 2008. godine bio premijer Belgije, u intervjuu belgijskim medijima izložio osnovne primedbe  na mađarsku vlast – kako u vezi sa budžetom, tako i čisto političke. Prva je bila, kako je rekao, nesposobnost mađarskih vlasti da reše problem budžetskog deficita, koji po normama EU ne treba da bude iznad  3% BDP-a. A suština nije u samoj činjenici da je prekoračen dozvoljeni procenat, već da vlada premijera Orbana, po njemu, ne preduzima efikasne mere kako bi se problem uopšte rešio . Evropski komesar za ekonomsku i finansijsku politiku Oli Ren je čak izjavio da Evropska komisija može da zamrzne izdvajanje sredstava iz ekonomskih fondova za razvoj, predviđenih za Mađarsku.

Druga primedba je u početku bila povezana sa donošenjem novog zakona o Centralnoj banci. Taj zakon uvodi mehanizam vladine kontrole te finansijske institucije, što protivreči  reči i duhu  Evropske Unije. Posledica   je da je i to zapretilo  izdvajanju tranše MMF-a Mađarskoj.

Naravno, kritika Mađarske je samo jedan od simptoma neprijatnosti koji postoje u Evropskoj uniji.  Od toga su mnogo značajniji koreni   problema. A oni su u sveopštem raspoloženju „nesloge i nepoverenja“  koje je obuhvatilo „jedinstvenu Evropu“.  Ako su se do sada svi već privikli na izdvojeno mišljenje Velike Britanije, samostalnost ostalih članica EU je za Brisel očigledno postala neprijatno iznenađenje. Vredi podsetiti  da je baš Mađarska zajedno sa Češkom i Švedskom javno izražavala sumnju u mere koje su predložile Francuska i Nemačka, a koje su se odnosile na finansijsko-budžetsku disciplinu Evropske unije.

Nije slučajno što Žoze Manuel Barozu, predsednik Evropske komisije, insistira da Orbanova vlada mora da odgovara Briselu. „I reč, i duh zakonodavstva EU moraju u svemu da se poštuju“ – podvlači Barozu. Evropska komisija je posebno konstatovala da mađarske vlasti nisu preduzele „efikasne mere“ koje bi obezbedile parametre budžetskog deficita, kakvi se zahtevaju u EU. I mada su u prvom spisku „budžetskih prekršilaca“  bili i Kipar, i Malta, i Poljska, pa čak i Belgija – principijelna odluka da se mehanizam sankcija sprovede na kraju je donet samo za Budimpeštu.

Produbljivanje krize  u odnosima Evropske unije i Mađarske ima još jedan važan aspekt, širi od bilateralnih odnosa. To je provera odlučnosti i sposobnosti rukovodstva EU  u uspešnosti izvršavanja  sopstvenih odluka i zahteva – tim pre prema zemljama koje nisu članice evrozone.  Evropska unija kao jedinstvena politička organizacija je prinuđena da ovako ili onako radi i sa njima pri  donošenju  opšte antikrizne koncepcije. A, kako smo već rekli, Brisel za sada ne uspeva da sa Mađarskom dođe do takvog obostranog razumevanja u vezi sa formiranjem novog budžetsko-poreskog saveza u okviru EU. Ali činovnici Evropske unije za sada očigledno nemaju  nameru da se svode  na dimenzije evrozone. Zato su oni – kao i cela  posmatračka „trojka“ koju čine predstavnici Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF-a  – odlučili da počnu borbu za disciplinu u redovima EU, i to baš od Mađarske.

Pri tom je karakteristično da  Brisel u ovom trenutku  nema mogućnosti da utiče na politiku zemalja-članica Evropske unije u sferi budžeta, u oblasti dobijanja spoljnih zajmova. A takva politika u mnogom  je i stvorila sadašnju krizu u evrozoni. Odatle i pokušaji Nemačke i Francuske kao vodećih država EU da  naprave nove, jače mehanizme kontrole finansijsko-ekonomske delatnosti pojedinačnih država. Sa druge strane – mnogi od navedenih mehanizama stvarno nisu bili propisani dokumentima Evropske unije iz 2004.godinu, kada su u tu organizaciju stupili, konkretno, Poljska, Mađarska i Češka. Zato te zemlje danas imaju mogućnost da se pozivaju na to, da su stupili u „drugačiju“ Evropsku uniju, i da time obrazlažu svoje sadašnje korake, koji često ne idu prema evrointegraciji onakvoj, kakvu je vide Pariz  ili Berlin.

Bilo kako da bilo, „tačka posle koje nema povratka“ u odnosima Mađarske i MMF-a  je očigledno pređena sredinom prošlog meseca, kada je rukovodilac Nacionalne mađarske banke Đerđ Matoljči  izvršnom direktoru MMF-a Kristin Lagar poslao pismo sa zahtevom da se zatvore predstavništva te institucije u Mađarskoj i da se napusti zemlja. Kao obrazloženje  se navodi namera vlade  da do kraja ove godine isplati ceo spoljni dug, bez obzira što sporazum sa MMF-om predviđa rok do  kraja 2014. Međutim, postojeća informacija daje povod da se veruje da glavni razlog za odlučan korak Budimpešte nije nepostojanje „ma kog razloga koji bi opravdao prisustvo misije MMF-a u Mađarskoj“  (kako se navodi u pismu Matoljčija Lagardovoj), već u stvarnoj pretnji koja se nadvila nad finansijsko-ekonomskim  suverenitetom zemlje zbog prisustva u njoj institucija MMF-a, EU i ostalih takvih struktura.

Ukupan obim stranih zajmova koje je Mađarska dobila u jeku finansijske krize od MMF-a i Svetske banke iznosi približno 20 milijardi evra. Mađarskoj strani je  sada ostalo da vrati još otprilike 2,2 milijarde. Ako se cifre uporede sa Grčkom, Portugalijom  ili Irskom – iznos i nije baš preterano značajan, ali glavna pretnja nije u ciframa već u uslovima pod kojima se pozajmica daje. Sa jedne strane, ne postoji konkretno vezivanje u vezi sa pravcem finansiranja, a sa druge – zajmovi  su  propraćeni oštrim uslovima koji podrazumevaju stvarni prenos  kontrole nacionalne finansijske sfere u ruke Brisela i Vašingtona. Razumljivo je da Orbanova vlada, koja je inicirala unošenje izmena u ustav zemlje na planu jačanja njenog  finansijsko-ekonomskog suvereniteta  i učvršćivanja vladine kontrole finansijske sfere, nije mogla da se pomiri sa ovakvom situacijom.

Važan detalj: uz dobijanje zajma od MMF-a,  pod istim oštrim uslovima i zahtevima, kojima je propraćena saradnja navedene ekonomske institucije sa „problematičnim zemljama“ Evropske unije, mađarska vlada se molbom obratila direktno SAD da joj pomogne  da dobije poseban zajam od 15 milijardi evra .  Ta sredstva je Orbanov kabinet nameravao da usmeri u  antikrizni  „Fond za bezbednost“ koji se hitno formira u zemlji i koji je direktno podčinjen vladi. Međutim, po postojećim informacijama, Bela kuća je istupila kategorično protiv te inicijative –  iz vrlo razumljivih razloga. Razlozi leže u nepostojanju  želje da se doprinese normalizaciji socijalno-ekonomske situacije u Mađarskoj,  jer bi tako i sebe i Brisel lišili važne poluge pritiska na Budimpeštu.[1]

Simptomatično je da uopšte nisu svi bez pogovora stali na stranu kritičara Viktora Orbana, jer su u konfliktu koji se raspirivao videli ozbiljnu pretnju  po jedinstvo EU i njene geopolitičke interese.  Kako vrlo tačno u vezi s tim konstatuje italijanski list Limes, „borba Brisela protiv mađarskog premijera ne doprinosi željenim rezultatima: popularnost lidera partije „Fides“ raste, a Budimpešta,  koju EU omalovažava, zbližava se sa Moskvom“[2]. Viktoru Orbanu pripada  i krasnorečiva izjava: „Rusija je potrebna Evropi. Pre ili posle, a verovatnije je pre, nego posle, zatrebaće nam strateški savez sa Moskvom“.

Još se konkretnije izjašnjavaju londonske novine The Guardian, koje ukazuju da Evropu nisu toliko uznemirile  antidemokratske mere mađarskog premijera, koliko njegova nezavisnost u odnosu na globalni finansijski sistem.

Sada je Orbanova vlada jedina vlada u Evropi koja je uvela takozvani „porez Robina  Huda“ (porez na bankarske transakcije). Porezi energetskim kompanijama i preduzećima za vodosnabdevanje su u 2013.godini porasli sa 8%  na 11%. Centralna banka Mađarske je odlučila da radi bržeg rasta malim preduzećima odobri davanje posebnih zajmova sa niskim (ispod 10%) kamatama. To i druge mere, koje su u zemlji već dobile prepoznatljiv naziv „nacionalna revolucija“ ne samo da protivureče „antikriznim direktivama“  Brisela već su i u stanju da drugim članicama Evropske unije daju nepoželjan signal.[3]Da nije možda to objašnjenje za uporne težnje rukovodstva Evropske unije i poslanika Evroparlamenta da Budimpešti oduzmu pravo glasa u tim strukturama?

Što se tiče finansijsko-ekonomskih pokazatelja Mađarske, Orbanova vlada uspeva da deficit budžeta drži na tri procenta BDP-a, na koje Evropska unija pristaje. Nezavisni eksperti očekuju da će se već krajem ove godine ekonomski rast zemlje ubrzati. Socijalno-ekonomski uspesi mađarskog kabineta i njegova nezavisna politika u bankarskoj sferi takođe ne dozvoljavaju da smirenje Vašingtona i Brisela, jer diskredituju njihove takozvane „antikrizne modele“  koje se naturaju ostalim zemljama. A mađarski primer deluje sve zaraznije!

„Evropa surovo osuđuje Orbana zbog njegovog političkog stava koji je daleko od ekvilibristike briselskih birokrata“ – konstatuje italijanski list Panorama, pa kaže: „Brisel zna da je nemoguće progurati Mađarskoj  operaciju koja je učinjena sa vladama Italije i Grčke, zato što Orban, za razliku od Berluskonija i Papandreua može da računa na većinu u parlamentu“.[4] A to je još jedan itekako važan adut u suprotstavljanju arhitekata „Novog svetskog poretka“ njegovim oponentima. Sam Orban je ubeđen da će određene snage organizovati „blokade na putu kojim ide Mađarska“.[5] A spisak tih „blokada“ neće biti ograničen samo na pravac prema Mađarskoj.

Ukoliko  treba da se prihvati da je glavno žarište političkog suprotstavljanja  današnjoj Evropskoj uniji  Mađarska, onda je na finansijsko-ekonomskom planu situacija u EU još šarenija i opasnija po briselsku birokratiju.

U zemljama evrozone se sve očiglednije promalja recidiv krize, ako baš  nećemo da kažemo – njen nov talas. Prema podacima londonskih novina The Financial Times, u programu za spasavanje grčke ekonomije pojavila se opasna „rupa“ od 11 milijardi evra. Kako te novine javljaju, do kraja tekuće godine vlade evropskih zemalja koje su glavni vlasnici dužničkih obaveza Atine moraju da za grčku vladu izdvoje najmanje polovinu navedenog iznosa. U suprotnom, Grčka, pa prema tome i čitava evrozona, mogu da se nadaju ozbiljnim problemima. „Ukoliko investitori ne budu sigurni da je politika kojom treba da se reše problemi  državnih dugova pouzdana, investicije i rast ekonomije neće biti obnovljeni“ – The Financial Timescitira  izvore iz MMF-a[6].

Glavni problem je u tome, što se radi ne samo o jednostavnom izdvajanju sredstava za Grčku, već i o otpisivanju dela državnog duga. Prema najumerenijim prognozama radi se o iznosu od 7,4 milijarde evra u sledeće dve godine. Ali, najverovatnije je da će donori Grčke morati da otpišu deo grčkog duga i veći od navedenog iznosa. Ako ništa drugo, na to poziva MMF. Sada se praktično ceo grčki državni dug nalazi u rukama evropskih vlada, i ukupno iznosi 176% BDP-a. Najvažniji „donor“ u programu spašavanja evrozone i njenih pojedinih delova je Nemačka. Ali ona poziva ne na otpisivanje duga, već upravo na suprotan postupak. Federalni kancelar Angela Merkel i članovi njenog kabineta su ubeđeni da Grci ne treba da računaju ni na kakvo otpisivanje dugova. Jer za tu je zemlju u okviru različitih antikriznih programa  već izdvojeno približno 250 milijardi evra, inspekcione komisije Evropske komisije, ECB i MMF-a koji redovno posećuju Grčku raportiraju da nacionalna vlada sa uspehom izvršava obaveze koje je preuzela na sebe, a koje se odnose na borbu sa krizom.  Tako da je neophodnost da se uslovi još više ublažuju već prošla.

Logika i MMF-a, i Nemačke ima pravo na postojanje. Beskonačno otpisivanje dugova i ostale ekstremne mere mogu da diskredituju antikrizne mehanizme Evropske unije. Osim toga, Nemačku krajem septembra čekaju nimalo lak  svoji izbori, a vladajuća desnocentraška koalicija očigledno nije spremna da se razbacuje milijardama evra svojih poreskih obveznika.

Sa druge strane, kada su već jednom počeli operaciju „spasavanja običnog Grka“, ni EU ni MMF ne mogu da stanu na pola puta, jer bi se ispostavilo da su dosadašnje žrtve i troškovi  bili  uzaludni.

Obično,kada dve strane ne mogu da se dogovore, u spor treba da se umeša i neko treći. A „treći“ će, po svemu sudeći, biti Pariz. Na to je upozorio bivši glavni ekonomista ECB Jurgen Štark. Usput je, u intervjuu nemačkim novinama Handelsblatt iskritikovao  kompletan program kojim je predviđeno da ECB izvrši neograničeno  otkupljivanje  suverenih obligacija „problematičnih“ zemalja, a koji je počeo sa radom još pre godinu dana.  Štark smatra da će već ove jeseni kriza u evrozoni da se pojača, jer je prethodna godina izgubljena, a rukovodstvo EU nije uspelo da osmisli ono glavno – efikasne metode za upravljanje  procesima u evrozoni.

Kao rezultat – Francuska će svoje „specijalno mišljenje“ saopštiti vrlo  brzo. Po podacima Štarka, pošto sačeka da prođu i završe se glasne predizborne bitke u Nemačkoj, Pariz će od ECB i nemačke vlade (bez obzira koja će to biti)  da zatraži da se pooštre mere budžetske ekonomije i da se istovremeno otkupe francuski dužnički papiri – odmah posle španskih i italijanskih. A ECB će, najverovatnije, biti prinuđena da prihvati te francuske zahteve[7].

Jasno je samo da novi sukobi neće poboljšati političko jedinstvo Evropske unije, kao ni ekonomsku stabilnost evrozone. Za sada rukovodilac ECB Mario  Dragi obećava da će da nastavi kurs kojim je do sada ECB išla, i da će, konkretno,  „na duži vremenski period“ da sačuva nisku kamatnu stopu. Međutim, ako je verovati Jurgenu Štarku, taj mir može da postane i „gubljenje vremena“. Treba se samo setiti da je nemački ekspert svoj položaj u ECB napustio 2011.godine  upravo zato  što se nije slagao sa politikom banke u vezi sa enormnim otkupom španskih i italijanskih državnih obligacija.

Kakav značaj za razvoj političke situacije na prostoru čitave Evropske unije imaju navedeni manevri i špekulacije? Najdirektniji, i očigledno destabilizacioni. Kao očigledan primer mogu da posluže dramatični događaji u Bugarskoj – u zemlji koja još do skora nije bila za EU „problematična“ ni u ekonomskom, ni u političkom smislu. Međutim, nesposobnost i nedostatak volje Brisela da pođe u susret svojim bugarskim partnerima uz čvrstu zatvorenost prethodne vladajuće desnocentraške koalicije sa prozapadnim kursom, doveli su u ćorsokak odnose Sofije i EU. Na to su došle i sumnjive šeme u sferi pooštravanja uslova u  komunalnom sistemu, u čemu su učestvovali centralno-evropski posrednici i, u rezultatu, Bugarska se raspala na „levu“ i „desnu“ polovinu, a „zlatnu akciju“ je preuzela da sprovede partija turske  etničke manjine „Pokret za prava i slobode“. Ako se uzme u obzir da je nivo nezaposlenosti  u Bugarskoj čak i po zvaničnim podacima Evropske unije premašio  12%, a među mladima on iznosi i čitavih 28%, to bi značilo da upravo ona ima sve šanse da na prostoru Evropske unije postane nova Grčka. To podrazumeva sve nove izbore, porast radikalnih raspoloženja, i kao rezultat – uvođenje faktičke spoljne uprave iz Brisela na grčki način.  A prolog može da postane i odbijanje bugarskog predsednika Rosena Plevnelijeva od 7.avgusta da potpiše projekt budžeta koji je pripremila levocentraška vlada[8]. Već su sada vladini eksperti   snizili prognozu ekonomskog rasta zemlje za tekuću godinu sa 1,9% na 1%, a od tog nivoa do recesije je ostalo vrlo malo. Tako  da se žarišta unutrašnjih konflikata i otpora u Evropskoj zoni bukvalno pred našim očima  množe.

„Sve je očiglednije da   ukoliko  Evropska unija želi da prevaziđe tekuću krizu nikako neće biti dovoljno  da to pokušava onako kako je do sada radila. Potrebna nam je Evropa koja je konkretnija od postojeće, koja je manje retorička i koja ima bolji prilaz savremenoj svetskoj ekonomiji. Potrebno nam je da se skoncentrišemo  ne samo na konkretne elemente politike Evropske unije, već i na to, kako ta „politika“ da se promeni.  Takve promene na prvo mesto u   planu postupaka treba da postave ekonomski rast“ – ove, vrlo zdrave reči ovih je dana izgovorio ne nekakav evroskeptik ili neki antiglobalista, već aktuelni italijanski premijer Enriko Leta. Nastavio je: „Evropskoj uniji nisu nužne rasprave o tome da li će se voditi čvrsta ekonomija ili ekonomski rast: njoj je potrebno da bude pragmatična…“[9]

Teško je ne složiti se sa ovom vrlo samokritičnom konstatacijom. Ali ljuti nešto drugo. Reklo bi se da  čitavih pet godina posle sazrevanja sadašnje ekonomske i socijalno-političke krize do koje  je došlo u sopstvenoj organizaciji,  najzad liderima zemalja Evropske unije počinju da se otvaraju oči. A sa takvim antikriznim  reagovanjem  Evropske unije teško da se može računati na njen brz i stabilan oporavak.

Izvor: Fond Strateške Kulture