Žene u crnom i Srbija u crnini

Nije problem što Srbija ima Sonju Biserko, Natašu Kandić, Žene u crnom i resto šizofrenih jahačica metli, već što one imaju Srbiju- memljivi, smrdljivi otirač pred vratima svog praga kojeg se, eto, toliko stide.

S pravom, i ja se ponekad stidim ove rasčerečene sirotice u kojoj sloboda govora važi samo za one koje ne smete da ućutkate, a pravda nalikuje starleti koja se podvodi isključivo bogatoj i važnoj klijenteli.

Da li je, recimo, u slučaju Radomira Počuče pobedila pravna država, i zašto nije? Kako je to giljotina po potrebi i evropska vrednost i srednjevekovno zlo, pa kako kome zatreba?!

Ako nas reč, odnosno, stav čini ljudima, i ako zbog rečenog stojimo pred slovom zakona, zašto se ne sudi svima jednako?!

Nije Radomirov greh pedalj veći ni manji od njihovih, niti je sloboda govora nama propisano, a njima zagarantovano pravo! Valjda nije?..

Kad kažem „njima“ mislim, naravno, na sve pomenute i nepomenute koji Srbiju predstavljaju kao pakao na zemlji, znajući da je zapravo raj za njihova ništavna postojanja!

Šta bi i kud bi oni da im nije Srbije naterane da kleči i ćuti, a i kad u ropcu progovori provedu je ko bivolicu kroz „toplog zeca“ vajni ustavobranitelji, moralisti, zakupci savesti, distributeri poštenja, pravednici sa tajkunskih jasli, humanoidne gromade od sapunice, troglavi čuvari pakla koji su stvorili i ljubomorno čuvaju svoj zavičaj…

Rekoh, Radomir je pogrešio (samo licimer neće priznati da je rekao ono što najmanje polovina Srbije misli), ali po čemu je njegova reč teža i sablaznija od Sonjinih epova, Natašinih tužbalica, crnine koju Srbiji spore Žene u crnom, stojeći na našim grobovima dok nariču nad tuđim?..

Potpisujem da su srž i suština tog famoznog ekstremizma, kojima nas plaše k’o mečku rešetom, upravo gospoda iz sektora koji se protiv ekstremizma „bori“, moleći boga da ne presuši taj izvor žive vode, jer šta je krdo bez pojila?!

Ovi drugi, s druge strane barikade, tek su poslednica, a ne uzrok, jer što je više budala zaštićenih zakonom, to je jednako i budala odmetnutih od njega!

Rečju, dok god nas evropskim vrednostima budu učili oni koje bi u Evropi te iste vrednosti naterale da se u životu nečim zaista bave, umesto brendiranja i naplate straha i mržnje- Srbija će biti žrtva porodičnog nasilja, predaleko od sigurne kuće.

Za kraj, lično nisam za zabranu, ili ne daj bože kakvo nasilje nad strukovnim inkasantima sopstvene mizerije!

Možda bih im težište delovanja malčice izmestio ka istoku, il’ jugu, u zabiti i vukojebine, da osete kako se živi tamo gde ništa osim vetrova ne stiže.

Tamo gde od Srbije ljudi nemaju ništa, al’ nije im kriva za sve!

Da na laktu njive koja ne rađa ništa osim grobova Žene u crnom objasne majkama u crnini na kom to tržištu kosti njihove dece ne vrede ni pomena, ni suze, ni po’ lule duvana?..

Tada ne bih pisao ni o Radomiru Počuči, njegovom grehu i kazni svih nas, već o dokonom aprilskom danu u kojem se Srbija nema zbog čega stideti sebe.

Nažalost, daleko smo od takvih aprila. Predaleko!

Izvor: Press onlajn