Živković intervju – O stavu Nemaca prema Srbima

Godina 2014. donela je srpskoj kulturi peti tom Berlinskih dnevnika Nikole Živkovića, srpskog pisca, prevodioca i publiciste, za koje prof. dr Milo Lompar kaže da „predstavljaju važan doprinos savremenoj srpskoj književnosti“ jer između ostalog „donose čitav niz kulturnoistorijskih saznanja u našu kulturnu svest“. Rođen 28. avgusta 1952. godine u selu Dragoševci, u jednom od najzapadnijih srpskih zavičaja uskočkom Žumberku u današnjoj Hrvatskoj, Živković je od 1970. do 1972. bio mornar, da bi 1977. diplomirao filosofiju i istoriju na Zagrebačkom univerzitetu. Od 1979. živi u Berlinu, gde upotpunjava svoja znanja na tamošnjem Slobodnom univerzitetu. Jedan od najboljih poznavalaca nemačko-srpskih odnosa, autor dragocenih knjiga, među kojima je i ona o slici Srba u nemačkim medijima devedesetih godina 20. veka, prevodilac Švikertove povesti o unijaćenju pravoslavnog Žumberka, kao i memoara visokih Hitlerovih poverenika Hermana Nojbahera i generala Gleza fon Horstenaua, Nikola Živković je dragocen sagovornik za vreme u kome živimo.

Gospodine Živkoviću, recite nam nešto o svom zavičaju, srbskom Žumberku, koji smo, nažalost, odavno ispustili iz vida, smatrajući ga apsolutno „hrvatskim“?

— O tom pitanju napisao sam nekoliko tekstova a takođe sam sa nemačkog preveo knjigu Johana Hajnriha Švikera: Johann H. Schwicker, Zur Geschichte der kirchlichen Union in der croatischen Militärgrenze, Wien, 1874. Slovom, priča o mom zavičaju je ne samo izuzetno interesantna već na neki način i veoma čudna. Premda je reč o geografski relativnom malom području – koje je smešteno između Metlike, Novog Mesta (Slovenija), te Samobora i Jastrebaskog (Hrvatska) – o Žumberku postoji prilično obimna literatura. Kako sam pomenuo, Šviker je objavio svoju studiju o unijaćenju Srba u Žumberku u Beču godine 1874. Knjiga je prevedena na srpski 1991, u izdanju Kalenića. Drugo izdanje objavljeno je 1995. Postavlja se logično pitanje: zašto je trebalo da prođe ravno 117 godina da bi se knjiga pojavila na srpskom? Već tokom studija istorije upalo mi je u oči da je knjiga poznata našoj i stranoj istoriografiji. Još kao student pitao sam se kako je moguće da to delo nije prevedeno. Zasluge da je knjiga štampana na srpskom, sa mojim prevodom i predgovorom, pripadaju mitropolitu Jovanu (Pavloviću) i episkopu Savi (Vukoviću) a za drugo izdanje Slobodanu Mileusniću. Usput da pomenem i ovo: Švikerovu knjigu citirali su veoma podrobno najpoznatiji austrijski, nemački, američki i srpski istoričari koji su se bavili Austrijskom vojnom krajinom. Hrvatska istoriografija, međutim, gotovo je sasvim prećutala pomenuto Švikerovo delo (tek u poslednjih dvadesetak godina ima nekoliko istoričara iz Zagreba koji se bave istorijom Žumberka, uvažavaju istorijske izvore, pa dakle, i Švikerovo delo).

Verovatno ovde leži razlog zašto je ta istorijska tema ostala kod nas tako dugo nepoznata. Srbi su se od 1918, a naročito od 1945. godine, mnogo trudili da se „ne zamere Hrvatima“. O ovoj pojavi veoma je ubedljivo i sjajno pisao Milo Lompar u svojoj studiji Duh samoporicanja. Ako na ovom mestu smem da se poslužim Lomparovom knjigom, onda mogu da zaključim kako se i na temu odnarođivanja i unijaćenja Srba u Žumberku gledalo i merilo „cenzorskim očima hrvatske kulturne politike“.

Na kraju da kažem i činjenicu da bibliografija o Vojnoj krajini u Hrvatskoj i Slavoniji, a sa posebnim osvrtom na Žumberak, nije nimalo beznačajna. Nadam se da će se u Srbiji uskoro pojaviti i treće izdanje Švikoreve knjige, jer, koliko mi je poznato, oba prethodna izdanja su rasprodana. Ako se nađe izdavač, ja sam spreman da napišem podrobniji predgovor i za treće izdanje.

Objavili ste pet sjajnih tomova Berlinskih zapisa, gde se beleške iz ličnog i porodičnog života prepliću sa vašom lektirom, razmišljanjima o politici i kulturi u nas i u svetu, ali i sa strašnom istorijom Srba u 20. veku, kao i nizom svedočenja o nepravdi koju smo, između ostalog i od Nemačke, trpeli krajem 20. veka, u doba raspada SFRJ. Šta je za vas značilo objavljivanje ovog petotomnika (prva četiri toma objavio je Jasen, a poslednji Zadužbina Miloša Crnjanskog)?

— Kako ste i sami u pitanju kazali, moje beleške se iz ličnog života prepliću sa razmišljanjima o politici i kuluri Zapada, pre svega Nemačke, a naročito Srbije. Delovi koji se odnose na moj privatni život dragi su ne samo meni već i mojoj deci, jer i njih podsećaju na njihovo detinjstvo i odrastanje. Moje najstarije dete, kćerka Rajka, ima danas 34 godine, Draga 27, a Mila 24. One mi često u razgovoru kažu, listajući po očevoj knjizi, kako se ovog događaja dobro sećaju, a nekog drugog sasvim bledo ili nikako. No čisto privatna stvar naravno da ne postoji. Jer, kada, recimo, govorim o dvojizičnosti moje dece, takođe opisujem i naše ljude, koje posećujem i kod mnogih primećujem da im deca ne znaju srpski, premda su oba roditelja Srbi. Tako moji zapisi jesu i deo emigrantske literature: opisujem naše ljude, gastarbajtere, u mučnoj potrazi za sopstvenim identitetom i za identitetom njihove dece. Jer, kako reče jedan pesnik: „Zla vremena i nemirna pamet poteraše nas iz kuće“. Šta su oni a šta njihova deca rođena u Berlinu, Bostonu, San Francisku ili Sidneju? Dobro je znao šta govori srpski pisac Borislav Pekić, jer je i sam proveo 25 godina u emigraciji: „Odlaskom iz zemlje, iz nje se čupaju koreni, koji nas spajaju s rodnim tlom. U tuđem svetu ne nalaze oni odgovarajuću hranu – i venu. Život gubi ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono, na kojem smo rođeni i odrasli“.

Što se političkih događaja tiče, ja sam ih beležio kako su to, recimo, radili naši monasi. Moja kelija je bila radna soba u berlinskoj ulici Knaus, u kojoj sam iz dana u dan, uporno, bez prestanka, beležio što se u tim sudbonosnim danima raspada Jugoslavije i građanskog rata govorilo i pisalo o srpskom narodu. Tako sam, verovatno nesvesno, postao hroničar mog naroda u tim nimalo srećnim danima. Iz njih se vidi, da sam – uostalom kao i mnogi drugi Srbi, kako u otadžbini tako i u rasejanju – nesreću sopstvenog naroda doživljavao kao ličnu tragediju.

Prošlo je sto godina od početka Prvog svetskog rata. Navršava se ove 2015. godine 70 godina od kraja Drugog svetskog rata. Biće dvadeset godina od „Bljeska“ i „Oluje“. U svim ovim događajima u kojima su Srbi stradali i borili se za opstanak značajnu ulogu imali su Nemci. Kakvu?

— Negativnu, lošu, destruktivnu. Nemci su svojim priznanjem Slovenije i Hrvatske kao suverene nezavisne države doprineli rasplamsavanju građanskog rata. Ovo su čak kazali i njihovi najbliži saveznici iz Pariza, Londona i Vašingtona. Demonizacija Srba na Zapadu počela je u Nemačkoj, Vatikanu i Austriji. Što je vreme više odmicalo, sve mi je češće dolazila pred oči kletva kneza srpskog Alekse Nenadovića iz godine 1792, kako ju je zabeležio njegov sin, prota Mateja Nenadović: „Austrijski car na cedilu ostavlja mene i sav narod srpski, isto onako kako su njegovi stari naše pradedove ostavljali, te ću zato poći od manastira i kazivati svakom kaluđeru da u svakom manastiru napiše da više nikad ko je Srbin – Nemcu ne veruje”. Bez Nemačke pomoći Beč bi teško mogao da savlada Srbiju godine 1914. Na Srbiju su ponovo krenuli godine 1941. te 1991. Ne znam da li je mudro da posle svih tih događaja uporno ignorišemo, recimo, Aleksino upozorenje.

Ako ostavimo ove političke događaje, naš odnos prema Nemcima veoma je sličan sa rsukim odnosom prema tom velikom germanskom narodu. I kod nas i kod Rusa ima jedan odnos koga bih ja nazvao „ljubo-mržnja“. Mi smo se njih bojali, mrzeli smo ih, ali smo im se i divili. To je odlično izrazio jedan srpski učitelj: „Ceo svet protiv Nemačke! Ona se može mrzeti, ali joj se čovek mora diviti” (Milorad Marković, Dnevnik, 25. januara 1917, vodnik 3. baterije Moravsko-brdskog puka, učitelj u Popoviću, srez Kosmajski).

A i kod Rusa ima bezbroj takvih mesta u literaturi gde se pohvalno i lepo govori o Nemcima. Evo jedan primer: „Na reci Takoe stoji mlin koji je, po nalogu generala Kononoviča, sagradio Nemac Laks, robijaš; on je takođe sagradio mlin i na reci Timi, blizu Derbinskoga. Naseljenici su zadovoljni jer su pre mleli kod kuće lošim, ručnim mlinovima“ (Čehov: Sahalin, god. 1900).

Kakvo je sada stanje u Nemačkoj, kao ključnoj zemlji EU? A kakvo je njihovo raspoloženje prema Srbima? Ima li nade za pomirenje ili su to samo pusti snov našeg premijera, obožavaoca Angele Merkel?

— Prvo da utvrdim neke činjenice koje je tako dobro formulisao hrvatski pisac, ubeđeni germanofil: „Uloga Nemačke postaje jedan od odlučujućih faktora u svijetu i taj utjecaj normalno sve više raste. Takav golem materijalni potencijal razvija i samosvijest kod samih Nijemaca, jer ako uzmemo Njemačku u određenim razdobljima, vidjet ćemo da je ratovala s čitavim svijetom. U ovome ratu 1941. godine gotovo je bila osvojila Evropu. A i kad je bila potpuno oborena na koljena, ona je u roku od deset godina postala ponovo partner u međunarodnim razmjerima. Pa to, izvinite, mora rađati samosvijest o moći i snazi. Potpuno razorena zemlja, s milijunima poubijanih, okupirana, pregažena, poslije deset godina javlja se iz pepela na svetskoj sceni. Oni imaju razloga da budu ponosni (12. oktober 1972, Enes Čengić: S Krležom iz dana u dan).

Ne malo prostora u mojim Zapisima posvetio sam srpsko-nemačkim kulturnim vezama. U prvoj polovini 19. veka vladalo je pravo oduševljenje za srpsku kulturu i jezik. Na nemački su prevodene srpske narodne pesme. Za neke od njih Johan Volfgang Gete u Razgovoru sa Ekermanom reče da su po lepoti ravne Pesmi nad pesmama. To je neprocenjiva zasluga Vuka Karadžića. Predgovor za Vukovu Srpsku gramatiku napisao je Jakob Grim. No nemačka politika nije pratila ova kulturna zbivanja, već je došlo do naglog prekida. Do prekida dobrih odnosa došlo je zbog Austrije. Srbija je posle bosanske Aneksione krize godine 1908, a naročito posle Balkanskih ratova, postala južnoslovenski Pijemont. Mnogi slovenski intelektualci iz Austro-Ugarske, a pre svega Srbi-prečani, gledali su u Beograd kao svoju pravu prestonicu. Sve je to u Beču stvorilo uverenje da je Srbija glavna pretnja po opstanak crno-žute monarhije. Berlin se u svim pitanjima, pa i u pogledu Srbije, prosto solidarisao sa Bečom. Ako je u austrijskoj štampi vladala antisrpska histerija, onda se to prenelo i na Nemačku. Tako je bilo godine 1914: „Serbien muss sterbien“ („Srbija mora umreti“), isto i 1941, a sve se ponovilo godine 1991.

Kod moćnih država i velikih naroda politika se ne menja. Njihovi interesi su vekovima manje više konstantni. Sigurno da ima i kod Nemaca ljudi koji imaju razumevanja za našu stvar. Sa takvima, prirodno, valja da sarađujemo. No, nažalost, oni retko odlučuju o politici svoje zemlje. Politička, kulturna i ekonomska elita Nemačke nije naklonjena Srbiji ni danas, kao što nije bila ni pre sto godina. Tu neće ništa da promeni ni Merkelova, a ni bilo ko drugi koji će da dođe na njeno mesto.

Pre više od dva veka Srbi su razmišljali o odnosu prema Nemcima. Evo jedan primer: “Razmišljam kako su nas Nemci nagradili, što smo ih ot Turaka i Madžara branili i vidim da donde, dok je sablja u ruci bila, nešto nam je i dato; kako sablja u korice, tako zaboravili naše dobročinstvo i što nam je dato – opet je uzeto. Nemac nas samo za nos vuče. Nemcu ne treba verovati, jer ima sto godina kako nas vara” (Sava Popović Tekelija, Dnevnik, 19 februara 1796).

Ne verujem da politika Đinđića ili Vučića može ovde bilo što suštinski da promeni. Ja više verujem mudrosti Save Popovića Tekelije, Alekse Nenadovića i, evo, našem diplomati, koji ih je daleko bolje poznavao, nego spomenuta dva političara. Evo što je on kazao: „Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, to je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada mu ne vidim rešenja. Juče sam, u prolazu, čuo kako jedan Nemac razgovara sa našim vojnikom. Trebalo bi mnogo stranica, pa da se opiše taj ‘ton’. Ja taj ton poznajem, znam šta znači i šta se krije iza njega… i ja se zabrinuto pitam: Kada će iščeznuti iz njih to nešto neljudsko? Oni bi hteli da ih svi ostali i vole i poštuju, i u isto vreme i da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima, prestaje da bude čovek“ (Ivo Andrić, 3. novembra 1946).

NATO sprema veliki rat protiv Rusije, i to samo slepi ne vide. Kakve su sličnosti između Hitlerove 1941. i natovske 2014, kad je „evromajdanom“ pokrenut rat u Ukrajini?

— Velike, jer i Hitler i NATO žele isto: oslabiti Rusiju i podeliti je na desetak malih državica. Kada čitate Nikolaja Danilevskog Rusija i Evropa, videćete da ćete imati utisak da čitate dnevne novine iz godine 2015. A on je to delo napisao pre 160 godina! Zapad već dugo planira kako da uništi Rusiju. Ovo jasno može da se prati od Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812, preko Krimskih ratova od 1853. do 1856, Nemačke okupacije Kijeva 1918. i stvaranja „države Ukrajine“ pod njihovom kontrolom, agresije Hitlera 1941. i, najzad, državnog udara u Kijevu u februaru 2014, koga su organizovali Vašington i London. Svi agresori sa Zapada imaju isti cilj: uništenje Rusije. I ovaj građanski rat u istočnoj Ukrajini jeste samo nastavak te priče: pokušaj Zapada da oslabi Rusiju. Anglosaksonci već dva veka vladaju svetom. Što u njihovoj štampi ne piše, to onda i ne postoji. London i Vašington određuju, ko je „dobar“, a ko „loš“, ko „demokrata“, a ko „diktator“. Sada im se prvi put ozbiljno suprostavljaju Rusija i Kina, a njih podržavaju mnoge zemlje iz Briksa. Svetu su prosto dozlogrdili samovolja Engleza i Amerikanaca i njohova peta kolona „nevladine organizacije“, koje organizuju državne udare i stvaraju haos u zemljama koje pokušavaju da se suprostave strahovladi Londona i Vašingtona. Moderni misionari sa Zapada ne šire Hristovo učenje, već propovedaju „poštovanje ljudskih prava“ i „promociju demokratije“. Narodi sveta više ne mogu da se prevare, jer znaju kako je to izgledalo na primeru Avganistana, Srbije, Iraka, Libije, Sirije… Više dece za poslednjih dve decenije, koliko sam informisan, pobili su ti američki propovednici „ljudskih prava“ nego što su to uradile nacističke trupe tokom Drugog svetskog rata.

Kada se već toliko govori o Ukrajini, o Krimu, dozvolite mi i da završim sa tom temom. Vreme u kome mi živimo danas, veoma podseća na ono iz 1918. Evo što je o tome u svom Dnevniku zapisao jedan ruski autor: „20. maj 1918, Jalta. Živimo puni stida, poniženi. Došli su Nemci. Čak se i Sevastopolj predao bez borbe. Nastupio je spoljašni mir, kupljen po skupu cenu. Drhtim kad vidim Nemce. Oni su samozadovoljni, ponosni na korektnost i nimao ne sumnjaju u svoju superiornost. Idem spuštenih očiju. Bojim se, da se ne zagušim od mržnje. Neće večno prolaziti nemačke kacige. Mi treba da se držimo prema njima sa veličanstvenim prezirom. Jedino mi je utočište – rad“ (Benjamin Kaverin).

Živeli ste tri decenije u Nemačkoj, u Berlinu. Da li se slika Srba u toj zemlji u poslednje vreme nešto promenila nabolje?

— Često mi to pitaju ljudi i uvek iznova moram da ih razočaram: odnos nemačke politike prema Srbima ne samo da se nimalo ne menja nego i nema nekih ozbiljnijih nagoveštaja da će se u tom pogledu bilo što u doglednoj budućnosti promeniti. Berlin je prosto percipirao Beograd kao „remetilački faktor na Balkanu“. Ovu sliku o Srbima neguje nemačka štampa već više od stopedeset godina i ona se ne može da se promeni preko noći. Da može da dođe do neke radikalne promene Berlina prema Beogradu, u tu priču mogu da poveruju samo poneki naivni, neozbiljni i infantilni srpski autori i političari. Nadam se, da njih nema mnogo. Jednom rečju, nju ne može da promeni ni Đinđić, ni Vučić a ni onaj ko će posle njih da dođe na čelo srpske vlade.

Pored ove činjenice moram da dodam sledeće: u toku trideset godina mog rada u Nemačkoj sretao sam divne ljude, neki od njih postali su mi dobri poznanici, pa i prijatelji. Lično mnogo dugujem nemačkoj kulturi. Volim nemački jezik, a pročitao sam, verujem, nemačkih knjiga koliko i srpskih, možda i više?

U mojoj knjizi Slika Srba u nemačkim medijima od godine 1990. do 2000. pomenuo sam imena Nemaca koji su nas zadužili, koji su bili uz nas kada nam je bilo najteže. Samo da pomenem neka: Peter Handke, Jirgen Elzeser, Peter Gerlinghof, Vili Vimer, Karlhajnc Dešner, admiral Šmeling, poslednji istočnonemački ambasador u Beogradu Ralf Hartman, Hari Šlajher, Volfgang Port, Manuel Oksenrajter, Volfgang Rihter, Klaus Biterman, Anemari Miler i mnogi drugi. Danas, godine 2015, mi smo ih zaboravili. A istovremeno pozivamo u Beograd ljude koji su u vreme građanskog rata na tlu Jugoslavije bili osvedočeni neprijatelji srpskog naroda. Rečju, sve se ponavlja kao posle 1918. Uostalom, o ovoj negativnoj pojavi kod Srba sjajno je govorio Arčibald Rajs u svojoj knjižici Čujte Srbi!

Pa ipak, ubeđen sam da sa Nemačkom možemo i moramo da sarađujemo. Oni su nam daleko važniji od Engleza i Francuza. Verujem da je Srbima za poslednjih sto godina više zla naneo London nego Berlin. No, da bi mi sa Nemačkom i uopšte sa Zapadom mogli da uspešno sarađujemo, potrebno je da se vežemo za jedno silu, koja će da štiti naše interese. Ta sila može da bude samo Rusija. Bez Moskve mi smo samo nemoćna sitna lađa, čamac, na ogromnom olujnom okeanu koji nas baca tamo-vamo, a da mi o sudbini te lađe nimalo ne odlučujemo. Uđemo li u Evropsku unije, ubeđen sam, taj će taj korak da predstavlja smrt našeg naroda. Amerikanci, Englezi i Nemci pustiće naše komšije Bugare, Šiptare, Mađare, Hrvate i bosanske muslimane da kao besni vukovi navale na Srbiju, da je raskomadaju i da svako uzme onaj deo za koji veruje da mu pripada. Slovom, bez podrške Rusije bićemo prepušteni na milost i nemilost bezdušnom nemilosdnom neprijatelju, a to su nam, nema sumnje, Englezi i Nemci. Narod koji ne ume da vidi ko su mu prijatelji, a ko neprijatelji osuđen je da nestane.

Anglosaksonci već dva veka vladaju svetom. Nemačka je u dva svetska rata pokušala da prekine dominaciju Londona i Vašingtona i doživela je potpuni neuspeh. No Nemačka svetu nije ponudila istinsku alternativu. Jer kakva je to promena, ako „sjaši Murta da uzjaši Kurta“. Sem toga, Nemci su se do godine 1914. pokazali kao okrutniji kolonijlani gospodari od Engleza. Recimo, u Africi. Zato su mnogi kazali da im je bolje da ostanu pod vlašću britanske krune. Nemačka je od 1945. okupirana zemlja. O svim bitnim pitanjima njene spoljne politike ne odlučuje se u Berlinu, nego u Vašingtonu. Istina, veliki broj uglednih Nemaca iz sveta kulture, medija, politike i ekonomije potpisao je peticiju da se ukinu ekonomske sankcije Rusiji. No mnogi zaboravljaju da to Nemci nisu uradili jer vole Ruse, a ne vole Amerikance, već zato što te sankcije pre svega štete nemačkoj privredi.

Kao i kod nas Srba, refleks samozavaravanja i iluzija veoma je razvijen i kod Rusa. Tako, povodom Ukrajine čitam od ruskih najodgovornijih političara da ne žele da intervenišu u onaj deo Ukrajine gde živi većinski ruski narod, jer „žele da odvoje Nemačku od SAD“. Jednom rečju, Rusija mesecima gleda kako kijevska hunta podržana od Vašingtona ubija njihov narod, sve sa nadom da će ipak jednog dana, za nekoliko meseci ili godinu-dve, Berlin napustiti „vašingtonu liniju“ i približiti se Moskvi. Neka mi oproste na malo težim rečima, ali ja držim da je takav stav bedan, malouman, kukavički, debilan. Ostavimo po strani, koliko to utiče na demoralisanje naroda kada svakodnevno unijatski Ukrajinci mrcvare i ubijaju ljude i to samo zato jer su Rusi, a Kremlj „mudro ćuti“ već i mog dubokog uverenja da Nemci, kada bi morali da biraju između Amerike i Rusije, po mojoj proceni, 75 odsto bi se odlučilo za Ameriku. A predsednik ruske političke partije Zjuganov, koji na izborima dobije oko 20 odsto glasova, tvrdi da su Ukrajinci i Rusi „bratski narodi“. Kakvi bratski narodi kada je kod deset milona Ukrajinaca – a možda i dvadeset? – razvijena jednako snažna rusofobija kao, recimo, kod Poljaka. Mnogo opasniji od Poljaka i Galičana za Ruse su rukovodeći ljudi u Moskvi, koji šire iluziju o miru i dobrim namerama „partnera“. Time uspavljuju Rusiju i sprečavaju je da mobiliše sve svoje snage za odbranu zemlje pred opasnošću, koja je, po meni, i veća nego u junu 1941.

Pre nekoliko dana čitao sam članak jednog ruskog ekonomiste, člana Ruske akademije. On najozbiljnije tvrdi da će rusofobija u Poljskoj uskoro da popusti jer sada, evo, poljski seljaci pate pošto ne mogu da prodaju jabuke na rusko tržište. Kakva ludost! Dugo nisam čitao veću glupost. A to ne piše bilo ko, već član Ruske akademije! Pa poljski identitet – kao uostalom i ukrajinski iz Galicije – je i stvoren na rusofobiji! Nestane li rusofobije, nestaće i poljske nacije. Zar to nekome nije jasno?

Danas je Nemačka vodeća privredna sila Evrope. No politički oni zavise od volje Sjedinjenih Države i Belike Britanije. Nemačka i Rusija su zajedno napravile Severni tok, kojim gas prolazi ispod Baltičkog mora direktno iz Rusije do Nemačke. Vašington i London pokušali su sve da spreče izgradnju ovog gasovoda. Tako da to predstavlja prvu pobedu nemačko-ruskih ekonomskih interesa nad političkom dominacijom anglosaksonaca. Koncepcija Evropske unije jeste američka koncepcija i predstavlja instrumenat vladanja Vašingtona nad Evropom.

No danas prvi put postoji alternativa anglosaksonskoj dominaciji. To je koncept Evroazije. Nju predvode Kina i Rusija. Po meni, jedina šansa Nemačke jeste da se pridrži evroazijskom projektu. No pitanje je da li će nemačka politička i ekonomska elita hteti da se pridruže Moskvi i Pekingu. Ili će ipak u Berlinu nadjačati one snage koje žele da zadrže dosadašnje veze sa Londonom i Vašingtonom kao one koje su od primarnog značaja za Nemačku. Jer Britanci i Amerikanci imaju šta da ponude Berlinu. Recimo, Nemačka bi da prećuti prošlost u toj igri, da im se, recimo, više ne prebacuju tako često holoakust i Aušvic. Zato je i stvoren mit o Srebrenici, kao „novom holokaustu“. To prija ušima Nemaca jer se njihova krivica relativizuje i umanjuje. Nadalje, planovi Vašingtona oko Ukraijne i nisu toliko strani Nemcima. Jer i Berlin je već u nekoliko navrata pokušao da oslabi Rusiju time što bi joj oteo Kijev, majku ruskih gradova. Pojam „ukrajinstva“ jeste skovan pre Prvog svetskog rata u Beču i Berlinu a sada su ga preuzeli Vašington i London. Pre Prvog svetskog rata nemački vodeći geopolitičari znali su da Rusija više nije ozbiljna svetska sila ako joj se oduzme Ukrajina. Ovu misao danas su preuzeli Amerikanci, na čelu sa vodećim rusofobom Zbignjevom Bžežinskim. Jedan od momenata koji govori da Nemci neće izabrati društvo Kine i Rusije, već da će ostati u društvo u kome jesu, dakle, sa Anglosaksoncima, jeste njihova „zajednička skala vrednosti“. Naime, i Nemci i Anglosaksonci jesu u velikoj većini rasisti, koji veruju u superiornost svoje rase. Francuzi, Italijani i Španci stoje u njihovim očima znatno niže od njih. No ipak ih prihvataju da pripadaju njihovoj civilizaciji zbog Krstaških ratova, Galilea, Dantea, Vatikana, Servantesa, Voltera, Napoleona. Nemci, „ti profesori brutalnosti” („Germans, these professors of brutality“), tako su ih zvali Englezi 1914. Dakle, između njih postoji vekovno rivalstvo. A to postoji i između Nemaca i Francuza. No Anglosaksonci i Nemci brzo će se složiti kada smo u pitanju mi. Sloveni su u njihovim očima niža rasa i zauzimaju nešto više mesto od afričkih crnaca. To je moje duboko uverenje, živeći nekoliko decenija u njihovoj sredini, družeći se sa Nemcima, čitajući njihovu štampu i putopise. Čovek iz knjiga i studija nikada ne može da shvati jedan narod kao kada živi sa njima i poznaje njihov jezik. A ja sam, evo, u nekoliko reči stavio na hartiju moje utiske o nemačkom narodu na osnovu tridesetogodišnjeg boravka u njihovoj zemlji. Najzad, od Nemaca i Rusi i Srbi mogu da nauče, kako da se voli otadžbina, kako je ispravno pimetio ovaj ruski pisac: „Nemcы naučat nas russkomu patriotizmu (Dalь i Vigelь)“ (Vasili V. Rozanov, 1918).

Razgovor vodio – Vladimir Dimitrijević

Izvor: Geopolitika, Novi Standard