Žukov na Odri ili idu izbori a na njima …

Iako je tako bilo najavljeno pre manje od tri meseca, nije potrajalo: ekonomija neće biti tema br. 1 srpske vlade u sledećoj godini. Jer, kad za 2014. projektujete čak 7,1 odsto budžetskog deficita, a nemate ozbiljne državne investicije i budžet vam nije razvojni, to može da znači samo jedno: da Srbija ima pred sobom važnijih stvari za rešavanje od ekonomije. A, kad još Bambiju Krstiću – koga su preko bare u Beograd poslali da među kolena stisne državnu kasu – nisu već sledećeg jutra došli iz MMF da ga uhapse što troši kao dete u luna-parku, biće da su sad i na Zapadu nešto skloniji da pomisle kako Srbija zaista ima prečih ideja od ekonomije.

O izborima je reč. Dogodili bi se oni još u prvoj polovini godine da su dali iz Vašingtona i Brisela. Pitanje je, naravno, šta se to u međuvremenu dogodilo u Srbiji što strancima ljulja dosadašnji čvrsti kurs da izbora neće biti?

Odgovor se poslednjih dana može pronaći u svakim srpskim novinama koje se uređuju u zapadnim ambasadama, poput Blica, zvaničnog glasila berlinske Srbije. Nervoza u njima može se seći nožem. Na udaru su iz dana u dan – gotovo isto kao uoči prošlogodišnjih izbora – Toma Nikolić i njegovi ljudi, kao i ministri koji su identifikovani kao proruski (ne bi čovek ni znao koji su sve da ih Blic nije opevao). Za to vreme, Vesna Pešić posetu 91-godišnjeg Dobrice Ćosića Nikoliću i objavljivanje teksta Voje Koštunice u Danasu tumači u rangu Žukovljevog prelaska Odre, tvrdeći da su „navalili (su) domaći izdajnici i njihovi mentori iz Rusije“.

Na sve to dolazi i Ukrajina – na koju se danas sa jednakim interesovanjem gleda i iz Beograda i iz Moskve – gde „narandžasta revolucija“ iz 2004. očigledno neće biti ponovljena i gde se definitivno pokazuje kako je ideja Evropske unije, barem za zemlje Istočne Evrope, politički bankrotirala. Lokalni prizvuk političkog bankrota EU pojačava i zaključak da najveće eksplozije ustaštva u Hrvatskoj posle 1991. verovatno ne bi bilo bez samopouzdanja Zagreba izazvanog ulaskom u EU.

Taj bankrot ne može a da ne promeni političku scenu Srbije. Jer – nota bene! – EU je bila ta koja je politički okupljala srpske stranke posle 2000. godine; ona je bila ta koja je tu scenu potpuno pacifikovala 2008; ona je bila i ta koja istu tu scenu gotovo unifikovala i ugasila 2012. Istina, jedni su u ideju EU verovali, drugi su razumeli da im je s njom toplije, treći su se oko te vatre okupljali jer su se vatre plašili, četvrti nisu ni verovali da je moguće drugačije. Ta vatra danas se na naše oči gasi, nedovoljna da bi bilo koga ugrejala, sve nedovoljnija da bi nekoga uplašila, još manje da bi takav konglomerat interesa držala na okupu, ali – oprez nije na odmet – još uvek je dovoljno pokvarena i jaka da bi nam ovako rasušenima napravila požar.

Rečju, Brisel u Srbiji više ne može da računa na sve one na koje je računao pre mesec dana i, žarište tog evroraskola neće biti na liniji između vlasti i opozicije, već unutar same vlasti, možda čak i njene centralne stranke. Vučić u njoj i na široj sceni nastoji da povrati izgubljenu inicijativu, Nikolić opet, koji je mesecima ćutao, počinje na krilima uspeha moskovske podrške da nameće svoje. Pred njima su tri mogućnosti. Prva, da Vučić na stranačkim telima porazi Nikolića a onda izoluje Andrićev venac od svakog uticaja. Druga, da se kao dogovore o podeli uticaja u SNS i nastave unutrašnji rat, a da se stranka i vlada ponašaju kao gumena igračka, prema jačini spoljnjeg pritiska. I, treća, da naprave dve stranke, što bi dovelo do nezapamćenog primera cepanja stranke na vlasti. U svakom slučaju, brzo razrešenje je potrebnije Vučiću. Dačić je u istoj poziciji, s tim što je on u miru božjem Ružića poslao na zapad, a Bajatovića na istok, ali ta pozicija dvojstva nije održiva.

Osećajući slabljenje svog centra gravitacije, Brisel (a to će reći Vašington i malo manje Berlin) nastoji da Srbiju umiri time što joj poručuje da se gradnjom Južnog toka suprotstavlja evropskim zakonima. Malo! Kasno! Glupo! Sjajno! Jer neće biti većeg izbornog dara za ponovo probuđene srpske evroskeptike od toga da im sam Brisel napravi predizborni slogan – „Ili Evropska unija ili Južni tok“. Druga mogućnost za Brisel da zaustavi „ukrajinizaciju“ Srbije jeste opcija inercije: da pokuša da je zadrži na evropskoj trajektoriji ne postavljajući stvari u odnos ili/ili, odnosno ne osporavajući joj gradnju Južnog toka. To bi negde, kao i jare i pare, srpskim evropejcima u vlasti i najviše odgovaralo. Ali činjenice su neumoljive: svaki udarac krampom u zemlju na trasi Južnog toka korak je koji Srbiju udaljava od EU, jer ona u Srbiji nikad i nije bila predstavljena kao jedna od političkih ideja, makar i kao najbolja; ona je bila ideološki koncept koji je isključivao svaki drugi do te mere da je danas i među srpskim evroentuzijastima manje onih koji tamo žele nošeni političkom nadom, a sve više onih koje ka Briselu guraju lični dilovi i strah od odmazde. Sudeći po tome što Brisel najavljuje sankcije protiv Janukoviča i Ukrajine samo zbog toga što hoće sa Moskvom, a ne sa Briselom, takvi ideološki koncepti, po pravilu, na svom zalasku ne kipte od naprasne tolerancije i širenja vidika da bi sad Srbima rekli – u redu, može i Južni tok i EU. A, i kad bi pobedili sebe pa to izgovorili, ko bi im ovde verovao osim možda Tanje Miščević, šoferkinje srpskog evropskog ferarija.

Treća i najverovatnija opcija Brisela u Srbiji zato jeste krizni menadžment. Da požure i preduprede ubrzanje političkog procesa otvorenog Južnim tokom, da pokušaju da pacifikuju Nikolića Vučićem, što neće biti lako jer ovaj put ni Toma neće biti sam, i on se negde obavezao, ako razumete šta hoću da kažem. Potom će Brisel da prebroji na srpskoj sceni ko je ostao lojalan kultu ugašene EU zvezde, da utvrde da je to, prema trenutnim rejtinzima, ipak još uvek solidna većina, da to nikad više neće imati i da već za početak proleća raspišu izbore. Teško da od tog plana može biti boljeg, što ne znači i da je on izvestan i dobar, jer takvih jednostavno u Briselu niti ima niti ih može biti.

Prvo, ti izbori, šta god da bude, oživeće već najmanje pet godina potpuno mrtvu i kontrolisanu političku scenu, koja će ponovo moći da se izjašnjava o dijametralno različitim politikama. A to znači da se smanjuje prostor za dosadašnje fingirane politike i izborne teme, koje, ako već ne bi izgubile svaku snagu, morale bi da se pale na žestoko guranje.

Hajde da vidimo šta uopšte može da bude tema tih izbora? U EU Srbe čeka bolji život? Degutantno je, zar ne? Biće zlo (pocrkaćemo od gladi) ako ne idemo u EU? Zlo se odavno događa, a i crkava se na putu ka EU. Borba protov kriminala i tajkuna? To još neko vreme može da pije vode, mada borba traje već više od godinu dana i da li neko osim Todorića živi bolje od toga? Da li je u Srbiji manje kriminala? Naravno, borba protiv tih stvari ne može se obavljati uz saglasnost zapadnih sila, jer njihov sistemski uticaj – o tome se na ovom mestu već dugo piše – beznadežno produkuje i štiti kriminal, naravno, pod uslovom da im on isporučuje političke zahteve.

Šta mogu da budu teme sa druge strane? Jednu od njih, veoma važnu, otvorio je Dušan Bajatović rekavši pre nekoliko dana da Južni tok otklanja svaku mogućnost novog bombardovanja Srbije. Ako ta rečenica na jedan pristojan način bude spuštena u narod, biće to velika stvar, EU ostaje bez svog najjačeg aduta jer u Srbiji se svet odavno ne nada da će se najesti u Evropi, ali duboko iznutra strahuje da bi okretanjem leđa Briselu mogao da prizove nova stradanja. Strah je već dugo najjači ovdašnji adut EU, dok poniženja tog naroda – a svako koje mu je svih ovih godina preko Brisela transferisala politička klasa zabijalo se u živo meso – pred alterntivom koja se sa istoka nudi može da postane nepobediva energija.

Rečju, na jednoj strani – probriselskoj – biće bezmalo sva medijska logistika, veći deo državnih finansija i aparata, svaki račvasti jezik domaće ološ-elite, mnogo tehničkih i pi-ar veština, stranci koji će pretiti sankcijama i vraćanjem viza… – i nijedna ali nijedna stvarna tema, ništa što bi moglo da govori o budućnosti, a da već nije debelo kompromitovano. Ta kampanja zbog toga neće mnogo pominjati EU, neće ni u ludilu pokušavati da ospori Južni tok, naprotiv. I po tome će biti apolitična, udarajući na onaj deo kriminalno-političke scene koji (više) nije deo prozapadnog političkog korpusa.

Na drugoj strani biće budućnost, i to ne bilo kakva. Biće to budućnost zbog koje se Srbi neće morati odricati prošlosti; biće to borba za spas države, zbog koje se neće morati ostajati gladan; biće to akcija spasavanja društvenih vrednosti, zbog koje neće morati da se društvo još jednom podeli, već da se integriše. To dakle neće morati da bude kampanja građena na onoj vrsti opozita u kojima će u ime svetle budućnosti morati da se opravdava svako sadašnje nepočinstvo, gde put prema boljem neće voditi preko novog činjenja zla, već nešto što će put i cilj držati u apsolutnoj harmoniji, i što neće moći da ostane neprimećeno.

Na toj strani biće i nešto čega odavno nije bilo – biće ognjište, dovoljno snažno da se oko njega okupe različite pa i međusobno sukobljene grupe. Šta će biti ognjište. Naravno, od Moskve niko normalan, pa i niko dobronameran, ne treba da očekuje da skrca silne milione u srpske izbore i da napravi svoju verziju Otpora, ali Rusi su se u sledeće izbore već umešali, a umešaće se još više. Rusko ognjište, koje se stvara na novoj alternativi, nastaloj na konotacijama Južnog toka, u svakom slučaju biće dovoljno snažno da će biti neka vrsta krova nad evropskeptičnim strankama, dovoljno velikog i snažnog da im ne padne na pamet da svoj lični dobitak potraže u gubitku te političke opcije.

Rečju, jedni će imati svu izbornu tehnologiju, medije i svu infrastrukturu ovog sveta, drugi će sa sobom imati onaj korpus političkih ideja na kome se, posle početka gradnje Južnog toka, formira srpska politička alternativa; jedni će maskirati kompromitovane ideje, drugi će svoje umeće meriti otkrivanjem svežih. Kako se ti izbori mogu završiti?

Gledajući današnje rejtinge, briselski klijenti nadmoćno će pobediti. Gledajući promene koje će narednih nedelja zadesiti političku scenu i biračko telo, stvar je bar dosta neizvesna. Baveći se međunarodnim prilikama, samo izvagajte vrednost reči Baroza i reči Putina. Generealno, čak i ako na izborima pobede probriselske snage, ta pobeda neće opstati jer u stvarnom svetu, izvan medija, ne samo da ona nema nijedno rešenje nego i ne može da ga ima zbog svoje polazne pozicije. Gladan narod i može da se prevari, istorija ne može. Ko zna, možda je Vesna Pešić i u pravu: dok gledamo Žukova kako ovih dana prelazi Dnjepar, nije ga više teško zamisliti ni na Odri ni na Dunavu. Već samo to biće dovoljno da sledeći izbori ne budu takmičenje u tome ko će se bolje zakleti na vernost Briselu.

Izvor: Novi Standard