Zli duh Srbije Aleksandar Vučić

Treba samo pogledati mesne kancelarije SNS i videti koliko se tu okupi sveta, kad god vrh vlasti nešto veoma važno rešava. I videti tako ozarena, srećna, zadovoljna lica, lica koja dolaze na ta mesta i s njih odlaze svečano, s uverenjem da učestvuju u jednom velikom društvenom pokretu, u jednom obnoviteljskom i preporađajućem i svenarodnom poduhvatu. Jer to što je SNS nasledila od prethodne vlasti, nalik olujnom oblaku skakavaca, sašurilo je i Srbiju i duše Srba, ali ova nova vlast sada ima Aleksandra Vučića, odgovornog, trezvenog, razumnog i čestitog narodnog vođu, koji zna cilj i ima čvrstu ruku. Pa kako se onda ne bi njemu priklonili, i voljno i duševno, i za njim i u vatru i u vodu, kao odabranom i neumoljivo postojanom. A i njegova pojava tako odiše: svuda se pojavljuje u bolje skrojenim odelima, od skupljih štofova, sa lepšim košuljama i još finijim kravatama. Kao da o njegovom izgledu brinu Pjer Karden, Armani i Koko Šanel. Čak se i u manirima pred licem javnosti razlikuje od svega što je Srbija do sada gledala! I dioptrijske naočare više ne krije, koliko iskrenosti iz njega izbija. Tako skrušen, smiren i smeran, da naprosto zrači svojom pojavom i mami poštovanje. I zaista, razlikuje se, veoma. Veoma.

A da je on ponos i glava Srbije videlo se u mnogim prilikama, kad god bi negde zaškripalo u razgovorima između otcepljene Prištine i prestonog Beograda, njega su zvali, da preseče i čvrstom reči ukaže na pravac daljeg razmenjivanja argumenata, do konačnog parafa, na slavni i slavodobitni Briselski sporazum. Umeo je tako da im odseče kao da je u svakoj njegovoj reči ćužila po jedna interkontinetalna balistička raketa sa atomskom bojevom glavom, snage od cirka 20 kilotona. Videlo se da je on povrh svih Srba i onda kada je išao u Ameriku, kao i kada je u Nemačkoj sa tog vrha stao pred najeminentnije predstavnike vlasti te nedavno ujedinjene države, ujedinjene nerazumnim igrokazom jednog posrnulog slovenskog državnika. Pa kako onda da ga ne prigrlimo kad su ga svuda u svetu, među moćnicima, tako lepo primali, sa njim otvoreno razgovarali, predstavljali se kao prijatelji i široke ruke nudili saradnju na najvišem nivou. A da je učtiv i da ume da ima obzira prema gestovima tih svetskih moćnika, zar nije pokazao rečima zahvalnosti na poklonu od desetak i nešto nekih rogobatnih kamiona, mističnog i tuđeg imena hamer. A kako li je tek krenuo da se obračunava sa kriminalom državnih razmera, da ne preza od hapšenja najbogatijih ljudi Srbije, da mu se čovek na hrabrosti sa divljenjem mora pokloniti. I šta reći o njegovom poštenju, njegovoj rodoljubivoj brizi i borbi za prava svih Srba, a osobito onih iz šiptarskog okruženja. Redak čovek od reči i dela, čovek koji ne misli na sopstvenu korist i kome je Srbija visoko iznad sopstvenih životnih ciljeva.

I zaista, uz sve to i mnogo toga neizrečenog, Aleksandar Vučić izniče iz uboge srpske političke baruštine u ličnost krupnog formata. Velik je, važan, znatan, nezamenljiv, izdanak loze na kojoj će se pojaviti plodovi poželjnog, boljeg, trajnijeg, neremećenog toka života. Pa onda nije ni čudo da njegovi sledbenici u svojoj duši privijaju svu tu njegovu lepotu, sav taj sjaj uzornog života, da bar u tim časovima grljenja u srcu poznaju sreću što znaju za njega i spremni su da se pobiju sa svakim ko misli i govori drugačije od njih.

A kolevka Srbije, Kosovo i Metohija, njegovom zaslugom omeđena je međudržavnom granicom, koja se njegovim trudom zove kao nekakav prelaz, gde nema carinika, ali ima uniformisanih lica koja naplaćuju prelazak preko tog prelaza, kao što ima i kućica uz put za nadzor i tome sledstvenih barjaka Srbije i onog barjaka na silu otcepljene pokrajine, kao što je njegovom zaslugom utemeljen i vrednovan čitav niz pravnih akata koji siledžijski otcepljenoj Prištini daju za pravo da se prema Srbiji odnosi kao prema drugoj državi… sa svojih matičnih knjiga, katastra, ličnih karata, diploma, vozačkih dozvola, zakona koji ič ne zarezuju Srbiju i Srbe, oznaka na putevima, u imenima, ambasadorima koji se zovu oficiri za vezu… kao što je ona neproterana šaka Srba svedena na nacionalnu manjinu u sopstvenoj državi Srbiji.

Ali jedan je Aleksandar Vučić, blistava zvezda Zornjača na srpskom političkom nebu.

Kao i onda kada je starateljski zavapio, iz dubina svoje brižne i saučestvujuće duše: „Neće biti para za penzije i plate….!“ ako se ne pristupi rešavanju svih pitanja oko odnosa Srbije i Kosova i Metohije, kako traže veliki i silni, u čemu je on mudro i pronicljivo poznao njihovu brigu nad Srbima i Srbijom. I neće biti njihovih investicija, Srbija će propasti.

A Kosovo i Metohija sa svojih fresaka i ikona, sa treptaja žiška u kandilu, sa svećnjaka u oltaru ćute i trpe, u miru Nemanjića i u snu kosovskih mučenika, sa ćivota Svetog Stefana Dečanskog i pod aurom Svetog Kneza Lazara, u grču i jecaju, mučenih i čerečenih Srba od agarjanskih do arnautskih vremena, trpe američku čizmu i čizme američkih slugu s konca i konopca Zapada, i trpe Vučićevih sagovornika krvave ruke od srpskih bubrega i jetri i mnogog srpskog srca, na živo čupanog, za grudi na Zapadu.

Ali jedan je Aleksandar Vučić, stub i uporište, svetlost i ozarenje, nada i budućnost Srbije.

Prekaljen na vrućem rešetu zapadne diplomatije, iz najdubljih obzira prema svakom drugom, sa tananim i negovanim osećajem za mir i stabilnost, jednom je sa gnevom i stisnutim pesnicama sasuo u lice celoj vladi Srbije da se ne šali i nikad više ne koristi reč antisrbin, što su, gle čuda, a da im on lično i nije ni rekao, to smesta kao zakonitost uvažile od Tijanićeve televizije, sve ostale, zajedno sa onim papirnim glasilima po Srbiji. Jer mora se pokazati ljubav prema miru, najpre na primeru svojih sunarodnika, po cenu i da su najčistije izdajice, kako po svom delanju, učinku svojih poslova tako i po društvenom uticaju.

Jer jedan je Aleksandar Vučić, veliki vizionar i obnovitelj onog nepatvorenog ugleda Srba i Srbije u svetu.

Da bi, slobodan od samoljublja i gordosti – kao golub pismonoša između Vašingtona i Brisela, iz punih pluća, za dobro Srba i Srbije, kao sa Košara zakliktao da se preko Pančićevog vrha raširi po celom svetu: „Ovo će biti prvi pobednički Vidovdan u istoriji!“ – jer će tada Srbija dobiti od Zapada jedno veliko, jedno golemo, jedno ogromno, jedno nesagledivo i neizmerno obećanje. A onda je, koji dan kasnije, zazveketala čegrtaljka na Zapadu da to baš i neće biti tog datuma, nego koji mesec kasnije ili još kasnije, ali nema veze, obećanje je obećanje, pa nije baš da će se tu sitničariti.

A onima koji istoriju nisu učili iz komunističkih, nemačkih i soroševih udžbenika, ili francuskih i velikobritanskih, kada neko narkotiziranio zapevuši glasom na pomen ma kakvog zapadnog obećanja, namah će u svesti sinuti lik patrijarha Arsenija III Čarnojevića. I videće kako patrijarh silom svog dostojanja i čašću trona Svetoga Save podiže Srbe na zapadno obećanje, u rat protiv Osmanlija, okupatora srpskih zemalja… i videće još mnoga i mnoga potonja zapadna obećanja koja su se uvek završavala tamo gde počinju čast i poštenje, kao i ovo dato blaženopočivšem patrijarhu Arseniju III Čarnojeviću. Da li zato Nemci vitenberški ukucavaju u svest Srba da koriguju svoj odnos prema svojoj prošlosti – da bi mogli da ih zajašu kad god im se ćefne, a da Srbi to dožive kao blagorodnu nagradu?

Ali jedan je Aleksandar Vučić, neustrašiv, neumoljiv, stamen i kremen, da ustuknuti neće, ni po cenu infarkta.

Kao onomad kada je zakliktao, uspravno, visoko podignutog čela pred briselskim auditorijem: „Sa Srbijom niko ne može da se igra, da niko ne može da je ponižava, da smo ozbiljan partner i da ne postoji ni jedna stvar koju je Srbija obećala a nije ispunila!“

A po Vojvodini iznikli spomenici koljačima Srba, što se dešava i u Raškoj, kao i tamo negde oko Preševa… dok lepršanje barjaka zapadnih ambasada određuje sednice i dnevni red vlade čije je on superpotpredsednik… a hrvatski i slovenački biznismeni namiču li namiču srpske pare, a zapadne banke deru li deru Srbe… dok na Kosovu i Metohiji Srbi više ni decu svoju ne plaše pominjanjem Beograda…

Jer Vidovdan je bio i ostaće duh nepokoravanja zlu i silama ništenja, i kada se prikazuju u liku dobra i sa lepotom koja zanosi, i sa kravatom i u uglađenom odelu, iza naočara sa malom dioptrijom.

I kao gorko pitanje na kraju ostaje: ako je on, Zapadnjak, divalj i primitivan, sirov i bezočan, jer njemu je sila jedini način kako se može odnositi prema meni, zar ću i ja biti to isto, tako što ću gledati da mu udovoljim željama, ne bi li ga odobrovoljio i od sebe skrajnuo? I čiji je tu greh veći – njegov ili moj? On, sviknut tekovinama svoje civilizacije, utemeljene u toj sili, ili ja koji sam više od pola milenijuma samo gledao kako ću stići i uteći i na strašnom mestu postojati?

I najposle pitanje za Aleksandra Vučića i za silnu vojsku njegovih pristalica: zašto svom dželatu treba trčati u zagrljaj? I šta onda ako je on, moj dželat, koji bi da satre moj duh kao što je satro samostalnost mog privređivanja, šta onda ako je on jak, ako je silan – treba li da metanišem pred njim zbog toga, da učim o životu po njegovim knjigama, zar zbog toga treba da se lišim svog dostojanstva i ponosa, zbog toga da zgazim po sopstvenom liku života?

Izvor: Novi Standard