Znakovi i faktori dolazećih promena

1.

Srbija još nije nadomak svojih pravih suštinskih promena, ali je dospela u njihovo predvorje, na ono mesto gde se već icrtavaju koordinate novih odnosa. Generalni smer tih promena – nota bene – neće biti uslovljen postupanjem bilo koje političke ličnosti sa srpske scene, bilo koje stranke ili formalne ili neformalne grupe. One će započeti onog trenutka kad se ukrste dva odvojena procesa, koji su poslednjih meseci dospeli u jednu vrstu dramatičnog ubrzanja kakvo ovde nije viđeno od 1999/2000. godine.

Već je bilo dovoljno reči o jednom od ta dva procesa, o sad već galopirajućoj dezintegraciji Srbije – teritorijalnoj, institucionalnoj, socijalnoj, ekonomskoj, kulturnoj i moralnoj. To urušavanje toliko je intenzivirano da je zemlja više urušena za poslednjih godinu dana nego za prethodne četiri. (Ne treba da nas dovodi u iskušenje da, prema kriterijumu tog intenziteta destrukcije, poredimo dve prethodne vlade, već da razumemo poodmaklost procesa, gde se ubrzanje po pravilu javlja u njihovoj kasnoj fazi.)

Drugi proces, različitog smera u odnosu na prvi, jeste artikulacija alternative i senzibilisanje građana da je prepoznaju. On je jednako intenziviran da se za poslednjih nekoliko meseci i nedelja na toj liniji dogodilo više nego za prethodnih nekoliko godina. Artikulaciju alternative danas sagledavamo na tri ravni: međunarodnoj, zatim na ravni događaja koji se pod uticajem spolja odvijaju u Srbiji i, konačno, na unutrašnjoj sceni.

2.

Najveće zapadne sile, koje su presudno uticale na sve dezintegracione procese na prostoru bivše Jugoslavije za poslednje dve i po decenije, danas se nalaze na svojim najvećim raskrsnicama od 1945. godine.

Opterećene ekonomskom krizom do mere kad ona počinje da se sve više očituje na učestalim pojavama društvene patologije, Sjedinjene Države su ove godine doživele dva poraza na međunarodnoj sceni, kakvi se ne daju porediti ni sa čim od završetka hladnog rata. Prvi je afera Snouden, koja je SAD raskrinkala kao totalitarnu silu, veću i opasniju od većine teorija zavere koje su o njoj ispričane. Ta afera fokusirala je i dala novo gotovo demonsko značenje svim američkim kompromitujućim akcijama posle hladnog rata, tako da se razmere moralnog pada Imperije u očima svetske javnosti posle tog događaja daju porediti samo sa otkrićem nacističkih logora smrti ili sovjetskog Gulaga. Drugi poraz je napuštanje Sirije, koje se nije dogodilo zbog ruske vojne pretnje, već zbog toga što je ruski predsednik Vladimir Putin pobedio establišment američkih jastrebova na njihovom terenu – u američkom javnom mnenju. Veličinu tog događaja može da ilustruje činjenica da se poraz te vrste nije dogodilo nijednom američkom predsedniku u istoriji.

Sve ostalo dogodilo se kao posledica. Koliko će vremena – ako tu uopšte o vremenu može da bude reči – Vašingtonu biti potrebno da povrati svoj raniji uticaj u jednoj Turskoj, njenom najkorisnijem i, pored Izraela, najodanijem savezniku na „pupku sveta“, mestu gde se dodiruju Balkan, Srednji i Bliski Istok? Koliko da povrati svoje pozicije u Saudijskoj Arabiji, zemlji zahvaljujući kojoj dolar nije bio valuta već najskuplja roba i koja je još doskoro izgledala kao da je svoju sudbinu zauvek vezala za sudbinu Amerike? Koliko će joj trebati da kao nekad kontroliše Egipat, gde Moskva prvi put ima inicijativu još od vremena Nasera (1954-1970)? Koliko da se ponovo vrati na pozicije Monroove doktrine, čiji kraj je posle skoro 200 godina u ponedeljak proglasio državni sekretar Džon Keri.

Naravno, mali narodi ne treba prerano da trljaju ruke kad velikima ide loše, ali ne treba ni da ostanu pomireni sa svojim sudbinama. Jer bilo bi veoma nerazumno proglasiti kraj američke moći, ali je jednako nerazumno i ne uočiti promene koje se događaju pred nama. Sigurno je jedno: iako ostaje najmoćnija, intervencionistička struja u SAD je poražena, i taj poraz naneo im je lično Barak Obama odustajući od napada na Siriju. Nije time pobedila ni još uvek slaba izolacionistička struja, ali Amerika odavno nije ćutala kao danas, na svom velikom raskršću.

3.

Američko raskršće u sličnu poziciju dovodi i Nemačku, najmoćniju svetsku silu čija politika se redovno odvija u senci odluka iz Vašingtona. Strategija Angele Merkel o punoj ekonomskoj dominaciji nad Evropom, sa jedne strane, dobacila je daleko, ali je, sa druge, pokazala i prve znake iscrpenosti unutar postojećeg modela. Istovremeno, najveći kritičari nemačke ekonomije dolaze iz SAD, kojima provejava svest da rast nemačke dominacije, kako god se završio, neće Evropu ostaviti istom, a to će reći krojenom po ukusu Vašingtona. Prihvatanje američkih kritika smanjilo bi nemački rast, tako da nastavak geopolitičkog atlantizma ostavlja manje prostora za zamah nemačke ekonomije. Upravo zato nemačka poslovna elita danas, mnogo više od intelektualne i političke, izgleda kao zagovornik geopolitičkog kontinentalizma, ne samo zbog toga što su veoma povoljni ruski energenti utkani u nemački rast već i zato što Nemačka sve više svojih roba prodaje na Istoku. Naravno, sve bi to bili veoma jaki argumenti za razvijanje teze o okretanju Berlina Rusiji i Kini kada nemačka javnost ne bi bila pod tolikim američkim uticajem i kada ne bi – a to je još uvek najjači argument – na teritoriji Nemačke još uvek bile razmeštene tolike američke vojne baze.

Na svojoj raskrsnici Berlin se prema Vašingtonu ponaša veoma oprezno, ali – ne manje važno – sve slobodnije testira američku moć. To se najbolje videlo po prenaglašenoj reakciji Berlina na Snoudena, gde je nedeljama trajala prava histerija posle objavljivanja vesti da je NSA prisluškivala i telefon Angele Merkel. Fakt je da Berlin i Vašington pokazuju najviše međusobne nesaglasnosti još od Drugog svetskog rata. Istina, ta nesaglasnost najmanje se ispoljavala na Balkanu, prema Srbiji posebno, gde su poslednju reč uvek imali Amerikanci. Aki i tu su danas razlike vidljivije nego pre, gde se bar čini da Berlin ne deli oduševljenje Vašingtona za neku vrstu postjugoslovenskih integracija (ex-SFRJ plus Albanija), već pokazuje jasnan interes za resurse i pojedine delove te teritorije.

4.

Drugi deo pozitivnih procesa odnosi se pre svega na to da SAD, posle višegodišnje borbe, po svoj prilici, neće uspeti da zaustave prodor ruskog kapitala u Srbiju, a samim tim ni ruskog uticaja. Pored toga, nije uspelo ni zaustavljanje kapitala iz Kine, koja će definitvno graditi Koridor 11 i novu termoelektranu u Kostolcu. Tome je, makar manjim delom, doprineo i nesrazmer ponude. Naime, od gromoglasno najavljenih investicija i pozajmica iz Emirata, naravno, upućenih u Srbiju iz Vašingtona, ostala je još samo priča o 200 miliona dolara za poljoprivredu. Istovremeno, odmah pošto je dogovoren početak gradnje Južnog toka, Ivica Dačić je otišao u Ameriku, odakle je najavio investiciju Dženeral elektrika u vetroparkove od 300 miliona, uz slikanje sa Donaldom Trampom zbog toga što će možda u Beogradu na mestu nekadašnjeg Generalšaba graditi hotel. Malo za preživljavanje Srbije, još manje u poređenju sa ruskom i kineskom ponudom.

Sve to, naravno, govori kako će opredeljenje srpske budućnosti urediti sam život, vrlo često najjači jemac u političkim poslovima, stvar koja u današnjem svetu češće oblikuje političku volju nego obratno. Rečju, ukoliko život krene u jednom pravcu, a politička klasa i elite na drugu, utoliko gore, ali ovaj put ne po život, već po političku klasu i elite. Najvažnije je da alternativa postoji, da je realna i da bude vremena da je građani prepoznaju kao takvu. Preokreta u toj vrsti ponuda teško da će sa Zapada biti jer dubinu tamošnje krize ilustruje i to što Brisel svoj gotovo spektakularni prodor u Ukrajinu nije finalizovao na jedini način na koji je mogao – novcem za Kijev. Ako novca nije bilo za prvorazrednu geopolitčku priču odvajanja Ukrajine od Rusije, teško da će ga biti i za Srbiju, koliko god ga manje trebalo nego za Ukrajinu.

5.

Hoće li građani Srbije uspeti da prepoznaju tu alternativu? Već danas ne postoji niko na političkoj sceni ko bi smeo da javno progovori protiv Južnog toka, i ne bih se usudio da tvrdim da je to samo zbog straha od Putina. Osim toga – i dalje je reč o građanima – predlažem da narednih dana pažljivo pratimo seriju Ravna Gora Radoša Bajića i njen uticaj na narod, biće tu mnogo stvari koje bi mogle da nas iznenade.

Ako je, kako smo to ovde često skloni da verujemo, tu seriju pustio ili odobrio neki ovdašnji službenik imperije – ili ako je bar nije zabranio, a recimo da je mogao, bar koliko su iz Haga mogli da se ljute na seriju Moj rođak sa sela – taj ili je gadno pogrešio, ili je rešio da podigne Srbe, ili da ih podigne da bi ih zatukao. Šalu na stranu, čini se da će ta zakasnela serija – čija ideja najviše liči na politički duh iz vremena prve Koštuničine vlade, kada je sa idejom o nacionalnom pomirenju i donesen zakon koji je izjednačio četnike i partizane – odjeknuti kao bomba u jednom društvu čije podele su radikalno obnovljene i produbljene posle 2008. godine. Ne ulazeći u njene umetničke domete i vernost faktografiji, a visoko vrednujući činjenicu da je Bajić autor koji je poslednjih godina uspeo da svoje poruke spusti najdublje u narod, nije bez značaja što će ta serija nositi ne samo jedan duh nacionalnog pomirenja i društvene integracije već i neke važne istorijske spoznaje, bez kojih se, pokazaće se, ne može napred.

Naime, imala je Srbija u prošlom veku i bolje vojnike i bolje političare od Draže Mihailovića, uspešnije pogotovo, ali od Cara Lazara nije imala pred sobom nijednu takvu sudbinu, u kojoj se toliko presecala tragedija celog sroskog naroda. Snaga generala Mihailovića kao simboličke vrednosti pokazala se još u vreme emitovanja serije Save Mrmka Poslednji čin (1981), kada su četnici, do tada redovno dehumanizovani, bez imena, bez sudbine, prvi put bili personalizovani, da bi u jednoj seriji koja je hapšenje i ubistvo Draže Mihailovića tretirala iz komunističke vizure, stekli gotovo nepodeljene simpatije gledalaca (posebno Nikola Kalabić u izvođenju Zorana Rankića). „Zapaljivost“ mita o generalu Mihailoviću danas je još veća nego 1981, taman za onoliko za koliko su se u međuvremenu uvećale srpska tragedija, poniženje i frustracija. Zato nema nikakve sumnje da će Ravna Gora – koja, čini se, neće rušiti tabue o požrtvovanim oslobodiocima partizanima, ali će u sličnom patriotskim ključu prvi put prikazati i četnike – imati veliki uticaj na artikulaciju novog srpskog buđenja. Naravno, Srbi znaju da život nije televizija, tako da je od te serije važnije plodno tle na koje padaju njene poruke i jedan dugotrajni spoznajni proces među Srbima o njihovoj istorijskoj poziciji, koji je, na kraju, poruke te serije i proizveo.

6.

Otuda se, govoreći o artikulaciji potrebe za promenama na unutrašnjoj sceni, s razlogom više misli na taj široki spoznajni proces nego na srpsku političku scenu, čak i onaj njen deo za koji se veruje da je patriotskog usmerenja.

Taj spoznajni proces može se ilustrovati upravo jednom scenom iz Bajićeve serije. „Englezi će nas ostaviti na cedilu“, izgovara general Borivoje Mirković (Lazar Ristovski) u jednom od početnih kadrova Ravne Gore. Izveštavajući kabinet predsednika vlade Dušana Simovića o svojoj večeri sa britanskim vojnim atašeom u Beogradu K. S. Klarkom, general Mirković – mozak martovskog puča – nekoliko sati pre nemačkog napada 6. aprila 1941. saopštava da nikakvog balkanskog fronta neće biti i da je Beograd ostao sam. Uveren da nas Englezi nikada neće napustiti, u seriji mu se suprotstavlja potpredsednik Simovićeve vlade Slobodan Jovanović, najmudriji Srbin tog vremena, koji, nažalost, svoje domete u pravnoj, političkoj i istorijskoj nauci nije uspeo da ponovi baveći se praktičnom politikom. Ne ulazeći u istorijsku autentičnost te rasprave, dolazi se do jednog zanimljivog momenta koji u sebi sažima ceo srpski 20. vek, koji i 13 godina posle svog kalendarskog završetka među Srbima još traje.

Kada su Englezi Beograd ostavili na milost i nemilost Hitleru, to je bio pouzdan znak da je za njih Jugoslavija prestala da postoji i pre prve nemačke bombe nad Beogradom. Utoliko pre što je London – i tada, i pre, i kasnije – itekako umeo da bude prijatelj Jugoslaviji, za razliku od Srbije – i tada, i pre, i kasnije. Otuda Mirković u seriji, u trenutku kada kaže da su nas Englezi napustili, saopštava jedno „srpsko geopolitičko stanovište“, dok Bajićev Jovanović, ne verujući da će nas Englezi napustiti, ispoveda „jugoslovensko geopolitičko stanovište“ jer ono što Englezi možda ne bi napustili svakako je pre Jugoslavija nego Srbija. Naravno, u pravu je bio Mirković: Englezi nisu pomogli jer nisu više računali sa Jugoslavijom, da pomognu Srbiji, nisu imali računa.

Ta inverzija, tako tipična za savremenu srpsku političku praksu, pokazuje se – više od dve decenije od raspada Jugoslavije i sedam godina od formalnog uspostavljanja Srbije kao samostalne države – u tome što većina srpskih političkih faktora i predstavnika društvene elite današnje srpske interese, pa samim tim i prijatelje i neprijatelje tih interesa, vidi u jugoslovenskom, a ne u srpskom geopolitičkom ključu. Naravno, svi prijatelji jugoslovenske države nisu i prijatelji srpske države.

Otuda Mirkovićeva rečenica „Englezi će nas ostaviti na cedilu“ jeste finale kada se jedna istorijska spoznaja spušta u narod u jednoj televizijskoj seriji, dakle proizvodu masovne komunikacije. I to nije bilo kakva spoznaja, već suštinska istorijska spoznaja, gde srpski narod, menjajući rakurs svog gledanja prilagođen poziciji u kojoj se nalazi, počinje da razumeva svoje interese prepoznajući ko su na globalnioj mapi prijatelji, a ko neprijatelji tih interesa.

7.

Otuda, zbog nerazlikovanja jugoslovenske i srpske geopolitike, nije nimalo slučajno da diplomatska akademija srpskog Ministarstva inostranih poslova – nastala u samostalnoj Srbiji – nosi ime po jugoslovenskom ministru Koči Popoviću, a ne, recimo, po Milovanu Milovanoviću, najvećem srpskom diplomati 20. veka, tvorcu Balkanskog saveza koji je omogućio najveći istorijski uzlet moderne srpske države.

To ne može biti slučajnost: pored Milovana Milovanovića, savremena Srbija ne pominje ime Jovana Ristića, verovatno našeg najvećeg državnika 19. veka, koji je sa Berlinskog kongresa doneo nezavinsost srpskoj državi. Savremena Srbija pamti jednog Mihaila Obrenovića kao modernizatora, ali ne i kao vladarskog rodonačelnika ideje o silasku u Staru Srbiju, jer bi to valjda naškodilo njegovom modernizatoriskom identitetu. Jedan Milan Stojadinović zapamćen je kao simpatizer nacističke Nemačke, ne po tome što je to zaista bio, već po tome što je idejom o neutralnosti prve Jugoslavije bio suprotstavljen anglo-američkim geopolitčkim planovima tog vremena. Na kraju – zadžravajući se na pominjanju građanskih političara – jedan Milan Grol, neuporediv po značaju sa Stojadinovićem, danas je od njega mnogo poznatije, pominjanije i citiranije ime u savremenoj političkoj istoriografiji, kao i od Milovanovića i Ristića.

Srbi su, naravno, uz pomoć svojih zapadnih prijatelja, sistematski od sebe skrivali sopstvenu istoriju, i ta krivica ne može se pripisati isključivo komunistima, bar po tome što je to proces dužeg trajanja od komunističke vladavine. Taman onoliko koliko je Srbija za sve to vreme manje poznavala političke nosioce srpskog stanovišta u odnosu na nosioce jugoslovenskog, toliko je mogla i da, na svoju katastrofu, srpsko geopolitičko stanovište zameni jugoslovenskim. Kao ilustracija koliko je to bilo apsurdno, može da posluži i komična slika u kojoj Vojislav Šešelj, kome niko ne može da ospori srpski nacionalizam, 1991. godine sa svojim simpatizerima nudi dobrovoljce pred Američkom ambasadom u Beogradu za prvi pohod protiv Iraka Sadama Huseina. Tog trenutka, naravno, prokazani srpski nacionalista ponaša se se kao geopolitički Jugosloven, a ne kao geopolitički Srbin, i na tome mu se ne može ni zameriti jer Srbija o sebi te godine, kada je počela da se rešava njena sudbina, nije znala ništa.

Poslednje dve decenije Srbiji su prošle u poslu bez koga se nije čestito dao obaviti nijedan drugi – u spoznavanju sopstvene istorije, po najvišoj mogućoj ceni, plaćajući dopunske časove izgubljenim životima, teritorijama, padom u bedu i ropstvo. Ta istorijska spoznaja, koja je imala i svoje preteče, uspela je u skorije vreme da se artikuliše u knjigama od Dragoljuba Živojinovića i Koste Čavoškog do nešto mlađih Mila Lompara i Miloša Kovića, da nabrojim samo neke. Istina, Srbi su odavno prestali da čitaju knjige, ali ta spoznaja o srpskom geopolitičkom stanovištu i prepoznavanju autentičnog nacionalnog i državnog interesa ne pripada samo onima koji su uspeli da je diskurzivno uobliče. Ona pripada i jednom kolektivnom istorijskom osećanju da bi se konačno ukrstila u rečima Bajićevog generala Mirkovića. I baš zbog toga te reči iz serije Ravna Gora mogu da prodru veoma duboko, ne samo kao prvi plodotvoran susret u jednoj sudbinskoj spoznaji između narodnog mišljenja i jasnih poruka istinske elite već i po tome što će pasti na nikada plodnije tle, pa i po tome što će biti natapana toplom kišom svetskih događaja.

8.

Srpska politička praksa, osim časnih izuzetaka, ostala je izvan ovog procesa po tome što je ona svoju vitalnost crpela daleko izvan stvari koje su opisane u ovom tekstu. Ona je bila izmeštena kao neka vrsta živog medija između zapadnih sila, koje su je kontrolisale, i građana, koji su je trpeli, utoliko krotkije što su realne alternative bile dalje. Prethodna vlast po Srbe je bila pogubna po tome što je oba procesa – i proces razgradnje države i još više proces formiranja alternative – kontrolisala, dozirala i usporavala. Uspevala je da ih drži na distanci da se nikad ne dodirnu, utoliko pre što je jedino njihovo ukrštanje moglo da proizvede bunt i promene. Samo to bilo je dovoljno da ta vlast mora da ode. Nevažno je da li to ne može, ne ume ili neće – mada u njoj ima svega od toga – tek aktuelnoj vlasti nije pošlo za rukom da uspostavi tu vrstu kontrole. Umesto toga, ona je i sama, kao pena na talasu, aktivan deo tih procesa, i jednog i drugog.

Promene su vidljive, i njihovu čvrstinu vidimo u tome što ih prepoznajemo kao proizvod društvenih zakonitosti, a ne kao posledicu delovanja pojedinih političkih grupa ili pojedinaca. Uskoro će u Srbiji biti zanimljivije nego ikad. A dosadno nikad nije bilo.

Izvor: Novi Standard