Osveta nacista

Povodom osamdesete godišnjice od pobede nad nacizmom, u Kulturnom centru Novog Sada održao sam dve tribine pod zajedničkim naslovom „Osveta nacista“. Osnovna namera je bila da pokušam da objasnim delovanje onih činilaca u svetskoj politici koji su posle 1945. godine omogućili da, uprkos poražavajućim iskustvima iz Drugog svetskog rata, nacistička ideologija opstane, kao i da se posle završetka Hladnog rata, u suštini neokrnjena i pod nekim drugačijim ideološkim sloganima, vrati na veliku pozornicu istorije.

Svestan sam da jedna ovako naslovljena tema zahteva suočavanje s različitim konspirološkim verzijama sadržaja Drugog svetskog rata, što je vazda rizičan poduhvat, jer se odmah susrećete sa etiketom teoretičara zavere, što je omiljena fraza tzv. naučne istoriografije, koja se sve više pretvara u traganje za ključnim arhivskim dokumentima koji nešto treba da potvrde ili demantuju. Uz sve to, poseban problem predstavlja „ideologizacija istorije Drugog svetskog rata“ koja je posledica delovanja uticajne zakulise koja sferu društvenih nauka doživljava prvenstveno kao poligon za vođenje hibridnog rata, gde je naglasak na ubeđivanjima i utiscima masa, a ne nekakvim kritičkim sudovima i promišljanjima.

Ali da se posle ovog neophodnog uvoda vratimo našoj temi. Već posle „pada Italije“ 1943. godine bilo je jasno da će se rat završiti porazom Sila osovine. Rukovodstvo Sovjetskog Saveza je zahtevalo da se što pre otvori Zapadni front, što bi doprinelo bržem slomu Vermahta. To se, kao što je poznato, nije dogodilo jer su planovi „svetske zakulise“ bili sasvim drugačiji.

Naime, u obelodanjenom  dokumentu Saveta za spoljne poslove SAD koji se bavio posleratnim preuređenjem sveta (Projekat i ratu i miru) izričito je navedeno da je pored poraza nacističke Nemačke podjednako važan strateški cilj suzbijanje posleratnog uticaja Sovjetskog Saveza. Te iste 1943. godine Hari Truman je, u svojstvu kongresmena, zahtevao slanje oružja i nemačkoj i sovjetskoj strani u zavisnosti od razvoja dešavanja na frontu. Dodatni pritisak na administraciju vršio je veoma uticajni katolički pokret u Americi koji je posle 1943. godine u korist Vatikana pokrenuo široku kampanju u pravcu formiranja jednog posleratnog „antikomunističkog konzorcijuma“.

Kampanja se odvijala u dva smera: političko-diplomatskom i medijsko-propagandnom. Tako je Njujork tajms kao propagandno glasilo Ministarstva spoljnih poslova, tj. Stejt departmenta kao njegove najuticajnije strukture, pokrenuo izveštavanje u prilog Vatikana. Spoljnopolitički doajen Tajmsa Ana Makormik je u svakom trenutku imala pristup kod predsednika Ruzvelta i, ono što je posebno zanimljivo, otvoreno ispoljavala svoju rimokatoličku veru. Za vreme rata je vatreno istupala u korist Musolinija, a tokom jednog boravka u Italiji konstatovala je da su tamošnja dešavanja povećala ugled rimskog pape Pija XII. Osim izrazito provatikanske linije, ova novinarska zvezda je u uvodnim spoljnopolitičkim esejima zastupala antisovjetske stavove i, uz belogardejca Stronskog i Hansona Baldvina, urednika vojne rubrike, predstavljala najtvrdokornije antirusko jezgro u ovom glasilu. U tom kontekstu, veoma je važna bila i diplomatska misija njujorškog nadbiskupa Spelmana koji je boravio u „privatnoj poseti Vatikanu“, između ostalog, zahtevajući po svaku cenu i opstanak Nezavisne Države Hrvatske.

Delo vatikanske diplomatije svakako su bili „pacovski kanali“ spasavanja nacista iz srednje i istočne Evrope, kao i odluka Velike Britanije da bude prva zapadna država koja će posle rata obustaviti njihov sudski progon. Čitav ovaj projekat odvijao se u najstrožoj tajnosti i pod prismotrom američke obaveštajne zajednice koja je na ovaj način nastojala da ojača svoje pozicije u Evropi.

Svet posle Fultona

Posle Drugog svetskog rata 1945. godine dogodila se dvostruka pobeda – pobeda američke talasokratije i sovjetske kontinentalne moći. Ako je posle Hirošime i Nagasakija izgledalo da su SAD nepobedive, pobeda komunističke revolucije 1949. godine u Kini potpuno je izmenila posleratnu geopolitičku paradigmu. Nakon što su Amerikanci zdušno radili na cepanju velikih evropskih teritorija, prvenstveno okupljenih oko Nemačke, i istočnoazijskih teritorija okupljenih oko Japana, pojava ogromnog komunističkog regiona u Dalekoj Aziji svakako nije bila po volji vašingtonskim stratezima. To je bio jedan od povoda za početak Hladnog rata i zaoštravanje svetske situacije, a ubrzo i pokretanje rata u Koreji.

U isto vreme, teritorijalna „pat pozicija“ stvorena posle Drugog svetskog rata na Starom kontinentu nametnula je preosmišljavanje zapadne geopolitike koju je najavio Čerčil u svom poznatom fultonskom govoru početkom marta 1946. godine. Reč je o događaju koji je sa stanovišta „atlantske zajednice“ imao višestruko simboličko značenje od kojih je svakako najvažnije ono o Americi „kao predvodniku slobodnog sveta“ u borbi protiv tzv. komunističkog totalitarizma. Na taj način, stvoren je teorijski predložak koji je obeležio celokupnu hladnoratovsku istoriju.

edan od zajedničkih projekata „diplomatije Hladnog rata“ svakako je formiranje Bilderberg grupe 1954. godine. Podsetimo, formalni inicijatori za osnivanje Grupe bile su dve kontroverzne ličnosti: holandski princ Bernhard (rođeni Nemac) i katolički sveštenik jezutskog reda Jozef Retinger (rođeni Poljak). Tridesetih godina 20. veka obojica su se zalagali za razaranje versajskog poretka na evropskom kontinentu, a u vreme Drugog svetskog rata boravili su u Londonu i povezali se s britanskim i američkim obaveštajnim strukturama. Posle završetka rata, Retinger je, na osnovu ove saradnje, oformio Evropski pokret i bio njegov generalni sekretar. U suštini, radilo se o pokušaju ublažavanja poražavajuće slike o podršci Rimokatoličke crkve fašističkim režimima širom Starog kontinenta, ali i nastojanjima da se na ovakav način zaobiđu kritike brojne protestantske zajednice na račun američke administracije. Upravo zato su obema stranama odgovarali „privatni kontakti“ iza scene zvanične politike.

Za razliku od SIO koji je izrazito američka organizacija, Bilderberg je internacionalna grupacija koja deluje u skladu s najboljim tradicijama tajnih organizacija, bez javno obelodanjenog članstva i jasne organizacione strukture. Sastanci Grupe održavaju se jednom godišnje, najčešće na nekom skrivenom mestu i daleko od očiju javnosti, posebno medija. Već sama ta činjenica Grupi daje određeno mistično značenje i unutrašnju snagu, a što je u skladu sa preporukama o načinima delovanja „zakulise“ koje je svojevremeno uobličio Adam Vajshaupt, osnivač Reda iluminata. Izvesno je da unutar Bilderberga postoji malobrojni krug uticajnih ličnosti, koje imaju poseban status u organizaciji, dok se ostalim učesnicima pozivi dele na osnovu tema o kojima se debatuje na godišnjim skupovima. Inače, programski cilj bilderbergovaca identičan je planovima SIO i Trilaterale, a to je uspostavljanje „novog svetskog poretka“ kojim bi upravljala jedna svetska vlada.

U ostvarenju ovih ciljeva Grupa je iskazala veliku fleksibilnost i elastičan pristup, uključujući u svoje članstvo i istaknute predstavnike socijalističke opozicije. Pod izgovorom „kraja ideologija“, Bilderberg je izradio koncepciju pomirenja evropskih vladajućih oligarhija i socijalista, koji su se već odavno oslobodili ružnih marksističkih fraza o kapitalizmu i prihvatili da postojeći sistem učine što efikasnijim. Savez bankara i socijaldemokrata pokazao se kao vrlo uspešan u borbi protiv nacionalnih struja u pojedinim državama.

Marta 1964. godine na sastanku u Vilijamsburgu (SAD) doneta je odluka o svrgavanju generala De Gola i podršci socijalisti Deferu čija se internacionalna orijentacija savršeno uklapala u ciljeve bilderbergovaca. Kisindžerov tajni put u Peking jula 1971. godine bio je prethodno odobren na konferenciji u Vudstoku u aprilu te godine. Na dnevnom redu ovog skupa razmatrane su dve teme: doprinos biznisa u rešavanju tekućih problema društvene nestabilnosti i mogućnost promene američke uloge u svetu i njene posledice. Bilderberg je 1973. godine uticao i na drastično povećanje cene nafte na svetskom tržištu. U skladu sa svojim ciljevima, na skupovima organizacije neprekidno se razgovaralo o načinima „desuverenizacije“ svetskog poretka. Jedan od zaključaka je onaj o instrumentalizaciji UN u prelaznom periodu do uspostavljanja svetske vlade.

Kontrola demokratije

Sedamdesetih godina 20. veka dogodile su se tektonske promene u međunarodnoj politici. Pod uticajem kolapsa svetskog privrednog sistema i demonstracija iz 1968. godine došlo je do izvesnog otrežnjenja u vladajućim krugovima obe tadašnje supersile. Svest o mogućnosti totalnog nuklearnog uništenja podstakla je traganja za novim formama međusobne saradnje čija je suština bila u naglasku na „tehnološkoj revoluciji“ koja je relativizovala ideološke i geopolitičke podele i nametnula potrebu izgradnje drugačijeg ekonomskog, političkog i društvenog sistema. Bžežinski je izlaz iz ovakvog stanja video u radikalnom preispitivanju dotadašnjih pravaca američke politike, a što je obrazložio u knjizi Između dvaju epoha. Američka uloga u tehnotronskoj eri (1970). Pomenuta knjiga bila je svojevrsni program Trilaterale, jedne od organizacija koja je vremenom stekla epitet neformalne „svetske vlade u senci“. Njen osnivač (1973) bio je jedan od najbogatijih Amerikanaca Dejvid Rokfeler, a razlog za osnivanje bio je podstaknut očiglednim usponom Evrope i Japana u svetskoj ekonomiji.

Tako je u njenom osnivačkom aktu izričito istaknuto da je smisao osnivanja TK uspostavljanje „novog svetskog poretka“ i „jedinstvene svetske vlade“ uz postojanje prelazne faze do realizacije ovog dugoročnog cilja, a koja je naznačena kao „period tranzicije“. U tako zamišljenom prelaznom periodu, „diplomatiju država treba da zameni diplomatija korporacija, a nacionalnu lojalnost treba da zameni lojalnost multinacionalnim kompanijama“.

U dokumenta Trilaterale ugrađena je ideja o postepenom preuzimanju nadležnosti države od strane multinacionalnih korporacija, posebno u pravnonormativnoj sferi. Stratezi Komisije su veliku pažnju posvetili stanju demokratije, uz konstataciju da je reč o „skupom eksperimentu koji izaziva preterana očekivanja kod ljudi“, posebno u delu socijalne uloge države. Na meti Trilaterale su se posebno našle evropske demokratije i levičarske stranke, koje su prihvatile model demokratije kao način ostvarenja programskih ciljeva. Diskreditacija levice odvijala sa na više načina uz svesrdnu pomoć nacističkih struktura koje su izazivale terorističke akcije širom Evrope i pripisivale ih levičarskim strankama.

Najpoznatiji primer upotrebe ovih struktura dogodio se u Italiji. Operacija „Gladio“ priča je o špijunaži, zaveri i političkom nasilju koje su na tlu Italije sprovodile „tajne NATO armije“. „Gladio“ je jedan od najtajnijih programa koji je ikada postojao, tj. tajna teroristička mreža koja predstavlja tipičan obrazac delovanja NATO-a u Evropi. Cilj ovih operacija bio je zastrašivanje i kontrola političkih klasa, pre svega u Italiji i Belgiji, a radi očuvanja američke dominacije na evropskom kontinentu.

Prema izveštaju italijanske parlamentarne komisije iz 2000. godine, američke tajne službe koristile su navedenu strukturu radi sprečavanja dolaska na vlast Italijanske komunističke partije. Organizacija Crvene brigade korišćena je radi kontrole političkih procesa u Italiji. Suštinski, iza njenih akcija stajala je CIA, koja je istovremeno finansirala i podržavala i desničarske strukture u italijanskoj armiji. U Ministarstvu odbrane Italije postojalo je supertajno odeljenje kojim nisu komandovali oficiri italijanske vojske, niti su članovi odeljenja bili pripadnici italijanske armije. Naime, komandnu strukturu i sastav odeljenja „Gladio“ činile su privatne ličnosti, koje su u ime i za račun struktura zapadne vojne alijanse izvodile terorističke akcije i pripisivale ih prvenstveno levici. Istraživače „tajnih NATO armija“ posebno je zaprepastilo saznanje o saradnji sa pronacističkim organizacijama čiji su pripadnici korišćeni radi obračuna sa prokomunističkom levicom. Istoričar Kristofer Simpson ističe „da je saradnja sa nacistima posle Drugog svetskog rata, sa pravosudnog stanovišta, bila ilegalna, sa moralnog neprihvatljiva, ali je sa strateškog stanovišta bila efikasna, posebno na evropskom tlu“.

Važan element operacije „Gladio“ na tlu Italije, pored političkog terorizma „levičarskih boja“, bio je i tzv. terorizam „crne boje“ inspirisan fašizmom i pod okriljem italijanskog neofašističkog pokreta. Samo u jednoj godini, 1969, broj žrtava „crnog terora“ bio je veći nego u prethodnih dvadeset. Javnost je bila šokirana brutalnošću akcije koja je izvedena 12. decembra 1969. godine na Trgu Fontana u Milanu, kada je prilikom eksplozije bombe u jednoj banci poginulo 16, a ranjeno više desetina ljudi. Mada je za ovaj masakr prvobitno optužen anarhista Pjetro Valpreda, bivši baletski igrač, na kasnijem suđenju utvrđeno je da iza ovog pokolja stoje neofašisti sa snažnim uporištem u vrhu italijanskih vojnih službi. Jedan od njihovih moćnih zaštitnika, general Mičeli, na izborima u junu 1976. godine izabran je za poslanika na listi neofašista. Na taj način, zatvoren je krug u okviru realizacije „strategije napetosti“ iza koje su očigledno stajali uticajni svetski krugovi.

Dve godine kasnije posle spektakularne otmice i zatočeništva od 55 dana ubijen je premijer Aldo Moro. Njegovo beživotno telo, veoma simbolično, ostavljeno je na pola puta, između sedišta demohrišćana i komunista, baš 9. maja 1978. godine, na Dan pobede nad nacizmom. Kao da je neko upravo tada želeo da poruči da je ideja nacizma još uvek prisutna na evropskom tlu.

Tektonske promene osamdesetih

Početkom 1980-ih godina prošlog veka dogodile su se tektonske političke promene u čijem se središtu našla osovina Vašington – Vatikan. Posle izbora Jovana Pavla II za novog poglavara, Rimokatolička crkva je napustila dotadašnju politiku ekvidistance u odnosu na oba suprostavljena bloka i tako postala udarna pesnica atlantističke geopolitike čiji je osnovni cilj bilo totalno razaranje komunizma i Istočnog bloka.

U okviru zajednički osmišljene „Nove istočne politike“ doneta je odluka o razaranju evropskog pravnog i političkog poretka koji je uspostavljen na temeljima oba svetska rata, što je podrazumevalo reviziju Jalte i Versaja. Kao doprinos u ostvarenju ovih ciljeva treba tumačiti „novi Trojni pakt“ koji su februara 1976. godine u najstrožoj tajnosti potpisali SAD, Nemačka i Vatikan, a kojim je predviđeno razaranje Jugoslavije na štetu srpskog naroda. Poznati francuski general Galoa je o tome javno govorio, svedočeći da je nemačka strategija razbijanja SFRJ bila motivisana osvetom prema Srbima, prvenstveno zbog njihove uloge u oba svetska rata.

Naime, nemački strateški cilj još od kraja 19. veka bilo je stvaranje velike političko-ekonomske osovine Severno more – Persijski zaliv koji je konkretizovan izgradnjom železničke pruge Berlin – Bagdad, a čija je jasna svrha izlazak na topla mora. Ovim nemačkim planovima protivile su se druge velike sile, pre svega Engleska, Francuska i, u izvesnoj meri, carska Rusija, pa je, po mišljenju Galoa, to i bio uzrok Velikog rata (1914-1918) i golgote koju je tom prilikom prošla malena Srbija. Drugi svetski rat je takođe bio motivisan istim strateškim interesima koji su se ispoljili u surovoj agresiji na Jugoslaviju i nemačkoj politici fragmentacije srpskog istorijskog i etničkog prostora. Ta politika glavni je uzrok stvaranja Nezavisne Države Hrvatske u kojoj je srpski narod doživeo stravičan genocid. Kao što se zna, duhovni pokrovitelj genocida (1941-1945) bila je Rimokatolička crkva, čije motive za  raspad Jugoslavije nije potrebno posebno obrazlagati. Međutim, ono što je sa istorijskog i moralnog smisla sporno jeste uloga Amerike u ovim procesima.

Nova Evropa

U svojim kapitalnim istraživanjima „postherojskog rata protiv Jugoslavije“ (1991-1999) naša ugledna profesorka međunarodnog prava Smilja Avramov ukazivala je na jedan reverzibilan istorijski proces koji ima svoje duboke korene u razmišljanjima zapadne političke elite, koja su naročito došla do izražaja u Americi za vreme mandata predsednika Ronalda Regana. Reč je o korenitoj izmeni hladnoratovske paradigme gde je umesto dotadašnje „strategije obuzdavanja Sovjetskog Saveza“ počeo da se primenjuje model „prikrivenih akcija“, oslonjen na delovanje obaveštajnih službi u pozadini Gvozdene zavese. U tom pogledu, strukture Rimokatoličke crkve su bile idealan medijum za ostvarenje ovih ciljeva.

Odnosi između Amerike i Vatikana uzdignuti su na najviši diplomatski nivo aprila 1983. godine, čime je okončana gotovo dve stotine godina duga tradicija prekinutih diplomatskih odnosa između dve države. Tome su svakako lično doprineli predsednik Regan i papa Vojtila. Osim zajedničkih strateških interesa, dvojicu lidera zbližila je i još jedna važna činjenica, a to je da su obojica pukim slučajem preživela atentate 1981. godine. U to vreme bila je veoma rasprostranjena verzija o tome da je iza oba neuspela atentata stajala sovjetska obaveštajna služba. Mada ova činjenica nikada nije potvrđena, po svemu sudeći kod obe ličnosti stvoren je utisak da im je poverena određena „božanska misija“ koju moraju da ispune. Istine radi, treba naglasiti da predsednik Regan, mada po poreklu irski katolik, nije bio praktikujući vernik, ali je, nezavisno od ove činjenice, atmosferu zbližavanja s papom Vojtilom kreirao moćni katolički lobi koji je bio raspoređen u najuticajnijim američkim institucijama, uključujući i obaveštajni aparat. Za razliku od predsednika Regana, čiji je pristup na početku bio oprezan, papa Vojtila je od početka međusobnih kontakata zahtevao razaranje jaltskog i versajskog poretka u Evropi, a na prostoru SFRJ bezuslovno otcepljenje Slovenije i Hrvatske. U isto vreme, jedna uticajna struja unutar američkog SIO razmatrala je mogućnost suđenja komunističkim liderima na jednom sudu koji bi bio ustanovljen po ugledu na Nirnberg, ali je pojava Gorbačova zaustavila ova nastojanja.

Osamdesetih godina 20. veka došlo do jedne vrste ponovnog interesovanja za koncepciju Srednje Evrope, prvenstveno u komunističkim državama poput Poljske, Češke i Mađarske, ali i na prostoru nekadašnje SFRJ, posebno u Sloveniji i Hrvatskoj. Reč je osobenom odjeku „liberalizacije svesti“ društvenih i intelektualnih elita koja se na različit način ispoljavala u svakoj od pomenutih država. Uglavnom, radilo se o susretima intelektualaca s područja Srednje Evrope na kojima su raspravljalo o položaju disidenata, ljudskim pravima, mogućnostima uspostave višestranačkog sistema i drugim srodnim temama. Razume se da su, posebno u drugoj polovini osamdesetih godina, ove tendencije bile podstaknute i sličnim procesima liberalizacije u samom SSSR-u.

Zanimljivo je da je prvi susret koji je okupio učesnike s obe strane Gvozdene zavese održan 1983. godine u italijanskom Duinu. Jedna od istaknutijih ličnosti koja je prisustvovala ovom događaju bio je Ežen Jonesko, koji je kao francuski pisac naglasio svoju mentalnu i kulturnu pripadnost Srednjoj Evropi (Mitelevropi). Na sličan način, osamdesetih godina, svoje ciljeve obrazlagali su i slovenački intelektualci koji su unapred odbacivali svaku pomisao o demokratizaciji SFRJ stavljajući u prvi plan ideju „samostalnosti Slovenije“ pod izgovorom njene pripadnosti srednjoevropskom kulturno-civilizacijskom krugu.

Ugledna francuska istoričarka Katrin Orel s pravom izvlači zaključak o hladnoratovskom poreklu „preporoda ideje Srednje Evrope“ kao mehanizma koji je ne samo protivrečio sovjetskim interesima nego i poslužio za razbijanje „globalizatorskog naziva Istočna Evropa“. Čini se posebnom zanimljivom tvrdnja francuske teoretičarke da je pozivanje na geografsku pripadnost kod Čeha, Poljaka, Mađara, baltičkih naroda, Slovenaca i Hrvata, stvorilo jedno „osećanje superiornosti“ u odnosu na Rusiju (Srbiju) i samim tim pretpostavke za približavanje ovih naroda Zapadu. Ova vrsta raspoloženja danas je, u odnosu na Ruse i rusku kulturu, posebno izražena u Ukrajini i delimično Belorusiji, gde manifestacije antiruskog raspoloženja poprimaju i psihopatološka obeležja kroz otvoreno veličanje nacizma. Zanimljivo je da je posle okončanja Hladnog rata iz geopolitičkog rečnika nestao ne samo pojam Istočne Evrope, nego i pojam Istoka, koji se uglavnom identifikuje s Rusijom kao navodnim simbolom hronične neslobode i totalitarizma (prim. autora).

Ukrajinski graničnik

Za vreme Hladnog rata (1949-1989), atlantska strategija „sanitarnog kordona“ privremeno je stavljena u stranu, ali je odmah posle pada Berlinskog zida ponovo aktuelizovana u okviru promišljanja o „novom evropskom identitetu“. Stratege atlantizma posebno je brinula pojava ujedinjene Nemačke i „potencijalne Mitelevrope“ koja bi zakonomerno obuhvatila i područje od Baltika do Jadrana (nekadašnja Istočna Evropa), a koje je zbog toga odmah stavljeno pod vojnu kontrolu „sile s druge strane Atlantika“. Na taj način, nastala je podela na „Staru i Novu Evropu“ ili jedna vrsta „nove gvozdene zavese“ čiji je strategijski cilj da trajno spreči „geopolitičku emancipaciju Evrope“, odnosno savez Rusije i Evrope na drugačijim, pre svega geoekonomskim osnovama (tzv. geopolitika gasa). Već ranije sam u nekoliko navrata isticao ideju o posthladnoratovskoj podeli Evrope „na rimski i vizantijski deo“ koju je u tom trenutku zdušno podržavao i papa Jovan Pavle II u okviru svoje „politike“, neskriveno prozelitskog karaktera u odnosu na kanonsko pravoslavlje.

U svom najznačajnijem ogledu Velika šahovska tabla. Primat Amerike i njeni geostrateški imperativi (1997), Bžežinski je izložio svoje temeljne stavove o posthladnoratovskom premodeliranju svetskog poretka. U ovoj poznatoj studiji on je na osoben način reinterpretirao osnovne Mekinderove teze iz Geografske osovine istorije (1904), a koje se odnose na kontrolu Hartlenda (Srca sveta) i ulogu pomorskih sila, pre svega Amerike, u realizaciji jednog takvog geopolitičkog projekta. Najveću pažnju stručne javnosti privukli su stavovi koje je u Velikoj šahovskoj tabli izložio o budućnosti Rusije i njenom položaju u „novom svetskom poretku“.

Kada je pisao o Rusiji iz njega je izbijao pre svega fanatični poljski nacionalista i vatreni rimokatolik (poznato je koliko je bio blizak s papom Vojtilom). Bžežinski je u Šahovskoj tabli predlagao niz mera čiji je cilj slabljenje uticaja Rusije na evroazijskom prostoru. Jedna od njih je pretvaranje Rusije u labavu konfederaciju tri regiona: Evropske Rusije, Sibirske Republike i Dalekoistočne Republike, jer bi tako „decentralizovana Rusija bila manje sposobna za imperijalnu mobilizaciju“. Na taj način bi svaki od tri zamišljena regiona lakše ostvarivao ekonomsku saradnju sa Evropom, novim državama Centralne Azije i Orijentom, uz ocenu da bi tako bila prevaziđena „teška ruka moskovske birokratije“ koja je do tada, navodno, „sputavala lokalne kreativne snage“.

Podrška „nezavisnosti Ukrajine“ za njega je bila od fundamentalne važnosti za ostvarenje američkih interesa, jer se na ovom pitanju odlučuje da li će Rusija biti imperija ili ne. U ostvarenju jednog takvog „svetog cilja“ partneri, poput ukrajinskih neonacista, su dobrodošli. Tako zapadnoukrajinski pisac Jurij Andruhovič otvoreno priznaje „da je devedesetih godina bila potrebna određena količina habzburške mitologije kako bismo pronašli alternativni model razvoja ukrajinske kulture“ koji je, razume se, sasvim različit od većinski „rusofone Ukrajine“ koja se prostire u središnjem i istočnom delu ove države. Mada je reč o starom istorijskom fenomenu pokušaja unijaćenja pravoslavnog življa, rat koji se posle okončanja Hladnog rata do danas odvija protiv ruskog pravoslavlja sadrži sva obeležja doktrine „religioznog intervencionizma“, čiji je konačni cilj nasilna promena tradicionalnog kanonskog crkvenog poretka, prvenstveno na području Ukrajine. U svemu tome izrazito negativnu ulogu odigrala je Carigradska patrijaršija koja je izdala nekakav tomos o autokefalnosti tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, ukidajući odluku iz 1686. godine kojom je Kijevska mitropolija predata na upravljanje Moskovskoj patrijaršiji. Na taj način, Ukrajina je postala poprište nepomirljivog „sudara civilizacija“ koji se trenutno odvija pred našim očima.

Upravo zbog postojanja ovakvih planova, za Rusiju je problem političke budućnosti Ukrajine od egzistencijalne važnosti, a kontrola nad obalama Azovskog mora i Crnog mora nametnula se kao primarni cilj „specijalne vojne operacije“. Razume se da protekom vremena slabe šanse za mirno rešavanje „ukrajinske krize“ koja je prvenstveno posledica agresivne politike širenja NATO-a na Istok, a čija je prva žrtva Evropa koja u sadašnjim okolnostima plaća najveću cenu antiruske politike svojih podaničkih struktura. Reč je o novoj vrsti totalitarne nadnacionalne zajednice „koja sistematski, korišćenjem sredstava masovne (dez)informacije, i određenim sredstvima prinude, ponižava sopstvene građane i pogotovo građane arbitrarno oglašenih neprijateljskih država“. Nema dileme da se radi o pokušaju „osvete nacista“ čiji su pripadnici danas okupljeni u redovima jedne nevidljivim nitima povezane „crne internacionale“.

__________________________________________________________________________

LITERATURA:

Naslovna fotografija: Reuters/Gleb Garanich

Izvor: Novi Standard