Poslednji let Jevgenija Prigožina

„Ukoliko izdate, bićete streljani”, govorio je Jevgenij Prigožin zatvorenicima koje je, na početku rata u Ukrajini, pokušao da nagovori da se pridruže snagama „Vagnera”.

Krajem juna, snage kompanije „Vagner” pokrenule su „Marš na Moskvu”, koji je trajao 36 sati, pre nego što su se Prigožinovi plaćenici predomislili. Dva meseca kasnije, njegov avion se srušio nedaleko od Moskve.

„Ruski Erik Prins”, kako su, po osnivaču kontroverzne američke kompanije „Blekvoter”, na početku vojne karijere nazivali Jevgenija Prigožina, bio je jedan od deset putnika privatnog aviona Embraer Legacy koji je leteo iz Moskve u Sankt Peterburg, i koji se, pod još nerazjašnjenim okolnostima, u sredu uveče 23. avgusta srušio u Tverskoj oblasti, nedaleko od ruske prestonice.

Ruska Federalna agencija za vazdušni saobraćaj objavila je imena svih putnika aviona koji se srušio, a moskovski list Izvestija je naveo da su svi bili povezani sa „Vagnerom”. Pored osnivača kompanije Jevgenija Prigožina, u avionu su bili Dmitrij Utkin, Valerij Čekalov, Sergej Propustin, Jevgenij Makarjan, Aleksandar Totmin, Nikolaj Matusejev i tri člana posade.

Vest o Prigožinovoj smrti Vladimira Putina je zatekla na svečanoj akademiji u Moskvi upriličenoj povodom obeležavanja 80. godišnjice Kurske bitke.

Kremlj još zvanično nije komentarisao čitav slučaj, ali odmah posle objavljene vesti o padu aviona, pojavile su se spekulacije da je Prigožin inscenirao sopstvenu smrt, jer se otprilike u vreme kada je avion „Embraer” pao, pojavila i nepotvrđena vest o drugom avionu „Vagnera”. Iako nije jasno zašto bi Prigožin tako nešto učinio, zapadni mediji smatraju da je na taj način mogao da pokuša da pobegne iz Rusije.

„Deluje malo sumnjivo”, rekao je za kanadski Si-Bi-Si general Dejvid Frejžer, a američki predsednik Bajden, koji je u julu na konferenciji za novinare u Helsinkiju napomenuo da bi, da je na Prigožinovom mestu, pazio šta jede, kratko je prokomentarisao: „Još ne znam šta se dogodilo, ali nisam iznenađen. Malo toga se u Rusiji dešava, a da Putin nema veze s tim”.

Grupa „Vagner” je na svom Telegram kanalu potvrdila vest o smrti svog vođe – za čiju je pogibiju okrivila „izdajnike Rusije”.

„Blekvoter” sa Neve

Jevgenij Prigožin je rođen 1961. godine u Lenjingradu, kasnije preimenovanom u Sankt Peterburg. Nedugo pošto je postao punoletan, osuđen je za pljačku, da bi posle izlaska iz zatvora prešao u preduzetnike. Najpre je otvorio nekoliko kioska na kojima je prodavao hot-dogove, a nedugo potom postao je vlasnik lanca ekskluzivnih restorana. U jednom od njih je upoznao i Vladimira Putina. Ubrzo su ga prozvali „Putinov kuvar”, jer je, pored drugih unosnih poslova, dobio i ugovor za isporuke hrane Kremlju.

Prema publikaciji Gorod 812, 2016. godine uvršten je na listu 30 najuticajnijih ljudi Sankt Peterburga, a „Poslovni Peterburg” je 2019. u svom „Rejtingu milijardera” Prigožina stavio na 72. mesto najbogatijih Rusa, procenjujući njegov imetak na 14,6 milijardi rubalja. A onda se, s početkom rata u Ukrajini, njegovo ime pojavilo kao ime šefa kompanije „Vagner”.

Ideja o stvaranju privatne vojne kompanije u Rusiji se pojavila pre 20-ak godina, po ugledu na brojne plaćeničke organizacije koje su Amerikanci, iz raznih pobuda, angažovali tokom ratova u Iraku i Avganistanu. Kao što su Amerikanci dopustili formiranje „Blekvotera”, kako mrlje ratovanja ne bi padale na grbove zvaničnih oružanih snaga, tako je i Moskva poželela da bude vojno prisutna u regionima u kojima pojavljivanje njene regularne vojske ne bi bilo praktično.

Borci formacije „Vagner” prvi put su se pojavili u vreme borbi u Donbasu 2014. godine, kao pripadnici jedne od brojnih jedinica koje formalno nisu bile deo zvaničnih ruskih oružanih snaga. Tvrdilo se da su regrutovani pripadnici „Vagnera” prošli žestoku selekciju i obuku u centrima vojne obaveštajne službe GRU, te da su 10-ak puta bolje plaćeni nego obični vojnici.

Posle premijernog rata 2014. godine, „Vagner” širi prostor svog delovanja, pa su njegovi borci viđani na frontovima u Siriji, Libiji, Maliju, Mozambiku i Centralnoafričkoj Republici.

Od Donbasa do Sudana

Iako su Amerikanci od početka tvrdili da „Vagner” predstavlja nezvaničnu rusku vojsku, lideri Kremlja su to odbacivali objašnjavajući da Prigožin vodi komercijalnu kompaniju koja samostalno sklapa ugovore. Takve ugovore Prigožin je potpisao sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, vojnim vlastima u Maliju, te sa Kalifom Haftarom, samozvanim feldmaršalom i komandantom istoka Libije.

Sirijci su vojni angažman „Vagnera” platili u koncesijama energetskog sektora, odnosno kontrolom nad izvorima nafte, dok su Sudanci plaćali u zlatu. Kao primer ove trgovine, navodi se pošiljka keksa koja je ruskim avionom prebačena u Rusiju sa aerodroma u Kartumu. Teret deklarisan kao „keks” bio je u stvari tona zlata iskopanog u nekim od stotina malih rudnika koje, uz pomoć plaćenika „Vagnera”, kontroliše sudanski general Muhamed Hamdan Daglo.

Do kraja marta, zabeleženo je najmanje 16 ovakvih letova iz Sudana, zemlje koja je treći najveći proizvođač zlata u Africi. Samo prošle godine u ovoj državi iskopano je više od 90 tona zlata, od čega čak 80% u malim rudnicima. Prema podacima sudanske Centralne banke, iz njenog trezora je 2021. godine nestalo 32,7 tona zlata vrednog 1,9 milijardi dolara, a kontrola nad putevima zlata smatra se jednim od glavnih razloga za razbuktavanje konflikta u Sudanu.

Zbog navodnog mešanja u američke predsedničke izbore, američki Federalni istražni biro je 2021. godine Prigožina stavio na poternicu s optužbom da je finansirao mrežu za širenje lažnih vesti u korist Donalda Trampa. Protiv sličnih aktivnosti „Vagnera” oštro su protestovali i Francuzi, koji su tvrdili da su ruski plaćenici direktno odgovorni za zaoštravanje situacije u Maliju, pošto su „negativnom propagandom označili francuske trupe kao neokolonijalne snage”, što je na kraju dovelo do porasta nasilja i, na koncu, povlačenja Francuza iz te zemlje.

Uporedo sa državnim udarom u Maliju 2021, kada je na vlast došao general Asimi Gojita, slične situacije dogodile su se i u Čadu i Burkini Faso, gde su jedan za drugim padali pro-francuski lideri, čime je uticaj Pariza na razvoj događaja u njegovim bivšim kolonijama polako nestajao. Nakon odlaska Francuza iz Malija, u njihovu bazu u gradu Menaka ušli su pripadnici „Vagnera”, što je dovelo do razmene teških optužbi između Pariza i Moskve.

Mocart protiv Vagnera

Kako bi kontrirala „Vagneru”, na zapadu je neko vreme bila aktivna privatna kompanija „Mocart”, finansirana, kako su američki mediji tvrdili, od strane individualnih donatora, i zadužena za ubrzanu obuku ukrajinskih vojnika i pranje imidža „Azova”. Kompanija „Mocart”, koju su činili bivši američki, britanski i irski vojnici i oficiri, obučavala je ukrajinske snage u neposrednoj blizini fronta, jer je vlasti u Kijevu strahovala od mogućih prodora ruskih snaga. Među njima su bili i nekadašnji pripadnici KFOR-a, pisao je britanski Gardijan.

Kako navode zapadni izvori, pripadnici „Mocarta” u Ukrajinu ulazili su mahom iz Bugarske, odakle su išli pravo na ratište, gde su obučavali grupe od stotinak ljudi. Ova kompanija bila je angažovana pošto se ispostavilo da moderno oružje, koje se u Ukrajinu šalje sa Zapada, ili ne stiže do prvih linija fronta, ili vojnici ne umeju da ga valjano koriste. Zapadni izvori tvrdili su svojevremeno da je svega 30 do 40 odsto naoružanja koje je ulazilo u Ukrajinu stizalo do prvih borbenih linija.

Osim u obuci novih vojnika, „Mocart” je učestvovao i u operaciji „pranja imidža” brigade Azov, koju godinama prati reputacija ultradesničarske, neonacističke organizacije. „Mocart” je obučavao pripadnike „Azova” još od bitke za Marijupolj, ali američki veterani tvrde da nemaju vremena da valjano obuče Ukrajince. „120 metaka nije dovoljno da bi se čovek koji nikada nije držao oružje u ruci doveo do nivoa da pogađa metu”, izjavili su stručnjaci „Mocarta”.

Početak kraja Prigožina

Pre samo tri meseca, Jevgenij Prigožin je imao trenutak svoje najveće slave. Sivkasti dim se, poput jutarnje magle, dizao iz ruševina kuća u Bahmutu, kada je vođa „Vagnera”, odeven u kamuflažnu uniformu i držeći u ruci rusku zastavu, u kameru izdeklamovao: „Danas, tačno u podne, Bahmut je u potpunosti zauzet.” Pored njega stajali su pripadnici „Vagnerovih” snaga držeći transparent na kojem je pisao moto te kompanije: „Krv, čast, otadžbina, hrabrost”.

Prigožin je rat u Ukrajini iskoristio kako bi se promovisao u beskompromisnog, nemilosrdnog i efikasnog vojnog vođu, a njegov „Vagner” je za kratko vreme od kontroverzne plaćeničke vojske izrastao u udarnu snagu Rusije.

U vreme kada je objavio da su njegove trupe zauzele Bahmut, počele su i razmirice sa vrhom ruskih oružanih snaga, mahom jer su ga istraživanja javnog mnjenja stavljala na drugo mesto popularnosti među ruskim političarima – iza Vladimira Putina. Ohrabren činjenicom da bi 19% Rusa glasalo za njega na predsedničkim izborima, šef „Vagnera” se obrušio na ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika generalštaba Valerija Gerasimova, tvrdeći da nisu želeli da mu isporuče artiljerijsku municiju, zbog čega je u borbama za Bahmut poginulo „pet puta više” njegovih vojnika, kako je navodio.

„Opstrukcija i veleizdaja”, zaurlao je Prigožin, dok je Šojgu njegove optužbe jednako glasno odbacivao, navodeći da je „vagnerovcima” uvek i bez diskusije isporučivao sve što su tražili – bez obzira na njegov lični stav prema šefu ove formacije.

Eskalacija sukoba dvojice važnih šrafova u ratu u Ukrajini ili SVO, kako su ruski zvaničnici krstili ovu avanturu, slagala se sa ranijim tvrdnjama kremaljskih insajdera da je Vladimir Putin tokom vladavine često dozvoljavao suprotstavljenim frakcijama da se nadjačavaju u borbi za njegovu naklonost, čime je slabio moć potencijalnih rivala.

Marš na Moskvu

Na vrhuncu sukoba sa ruskim vojnim vrhom, Prigožin je u junu optužio ministarstvo odbrane da je falsifikovalo razloge zbog kojih je Rusija pokrenula rat protiv Ukrajine, tvrdeći da se „24. februara u Ukrajini nije dešavalo ništa posebno”. U haosu koji je potom stvoren, naredio je svojim snagama da iz Ukrajine krenu put Moskve, na sveopšte iznenađenje graničara i saobraćajnih policajaca koji su propuštali kolonu „vagnerovaca” i neretko im salutirali. U konvoju su se, kako navode očevici, nalazili ljudi koji nisu imali predstavu šta se od njih tačno očekuje, dok su oficiri bili predobro plaćeni da bi odbijali bilo kakva naređenja svog šefa.

Prigožin je na čelu kolone „umarširao” u Rostov na Donu, ušao u zgradu komande i zatražio da mu, pod hitno, dovedu Gerasimova i Šojgua, dok je drugi deo kolone krenuo ka Moskvi, usput se sukobivši sa regularnom vojskom i oborivši helikopter; u sukobu je poginulo najmanje 12 vojnika.

Rusija je, nakratko, bila skamenjena. Otkazane su čak i proslave mature, a analitičari su povlačili paralele sa neuspelim vojnim udarom iz 1991. godine, kada je grupa generala, šefova KGB-a i partijskih funkcionera u kućni pritvor strpala predsednika Mihaila Gorbačova. Ta pobuna potrajala je tri dana i istoričari tvrde da je bila jedan od faktora koji su vodili ka ubrzanom raspadu Sovjetskog Saveza.

Dok se konvoj „Vagnera” kretao ka Moskvi, Vladimir Putin se vanredno obratio naciji i Prigožina nazvao izdajnikom koji mu je „zabio nož u leđa”. Šef „Vagnera” je ustuknuo i otkazao pobunu, tvrdeći da ne želi da bude odgovoran za prolivanje ruske krvi. Tumači dešavanja u Kremlju su odmah ocenili da se šef „Vagnera” uplašio kada je shvatio da će predsednik Rusije na njega poslati vojsku.

U seriju maglovitih događaja umešao se zatim i beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji se hvalio kako je isposlovao dogovor između Putina i Prigožina, prema kojem će se snage „Vagnera” raspustiti, pridružiti regularnoj vojsci ili preći na belorusku teritoriju.

Prigožin je, u skladu sa svojim imidžom, ostao prilično drčan i kada je Šojgu posle junske pobune i „marša na Moskvu” zatražio da svi pripadnici „Vagnera” potpišu ugovor sa ministarstvom odbrane, tvrdeći da njegovi vojnici neće kročiti na „taj sramotan put”. Navodno se plašio da bi njihovi potpisi predstavljali kraj „Vagnera” i načina na koji je ova kompanija delovala u Africi, Siriji i Ukrajini, kao i da bi povinovanje željama Sergeja Šojgua predstavljalo i njegov lični kraj – stvarni ili politički, svejedno.

Dan nakon pada aviona u kojem je Prigožin poginuo, nadležne ruske službe nastavljaju istragu o uzrocima nesreće, Kremlj još uvek ćuti, a Zapad i Ukrajina upiru prstom i Prigožinovu smrt tumače kao osvetu Rusije i Vladimira Putina za nelojalnost i neuspelu oružanu pobunu.

Izvor: RTS/TV Oko