Savremeno evropsko društvo u uslovima globalizacije

1.

U Zapadne temelje savremenog evropskog društva ugrađeni su istorijski rezultati i dometi Francuske revolucije iz 1789. Ona je Deklaracijom o pravima čoveka i građanina u prvi plan istakla borbu za prava pojedinca. Ta Deklaracija je vremenom postala nepresušni izvor nadahnuća i uzorni obrazac evropske demokratije. I, posle dva veka, ona na Zapadu predstavlja svojevrsni politički mit, bez obzira što su je u praksi pratili i prate i naglašeni degenaritivni procesi.

Naime, njeni apologeti se i danas trude da humanističke ciljeve Deklaracije odvoje od nasilja i terora, koji su prethodili ne samo njenom usvajanju već i potonjem sprovođenju u život njenih ključnih načela: jednakosti, bratsva i slobode.

Međutim, ovaj prelomni događaj u evropskoj istoriji imao je i svoje naličje. Ono se u prvom redu ogledalo u faktu eksplozije bogoborstva i najvećeg gonjenja hrišćanstva od Nerona do 19. veka. Za deset godina njene vladavine pobijeno je u građanskom ratu (Vandeja) više Francuza nego za hiljadu godina tzv. tiranije francuskih kraljeva.

U narodu je posejana i nametnuta trajna politička podeljenost na tzv. levicu, centar i desnicu. Ispostavilo se takođe da su dalekosežne mete Revolucije bili Bog na nebu, monarh, crkva i hrišćansko sveštenstvo na zemlji, kao i domaćin i njegova porodica u kući.

„Istorija se nikad tačno ne ponavlja, konstatovao je francuski istoričar Alber Matijez još 1920. Ali, nastavio je, sličnosti koje je naša analiza istakla između dve velike krize, od 1793. i 1917. nisu ni površne ni slučajne. Ruski revolucionari namerno i svesno podražavaju francuske revolucionare. Oni su nadahnuti istim duhom“, zaključio je.

Oni, koji i danas u Francuskoj revoluciji vide kolevku savremene evropske demokratije, oni koji su odbacili predlog da se u preambulu Ustava EU unese formulacija po kojoj savremena Evropa počiva na hrišćanskoj baštini, morali bi konačno razumeti da je tako izvojevana sloboda bila preskupo plaćena. Te da se do nje moglo doći i putem postepenih reformi, kao npr. u anglosaksonskim zemljama.

2.

Razaranje svih tradicionalnih duhovnih vrednosti i neoliberalna ekonomija najjači su motori savremene globalizacije i najvidljiviji znaci aktuelne amerikanizacije Evrope. U svemu tome glavnu reč vodi angloamerički faktor, koji ostatku sveta, razumljivo, nameće i svoju civilizacijsku paradigmu i svoje kulturne obrasce. U centru svega je profit, koji može da se ostvaruje mirnom eksploatacijom, ali i vojnim intervencijama i ogoljenom pljačkom.  Uprošćeno, u društvu u kome nema ništa iznad profita ljudsko biće je projektovano kao proizvođač i potrošač materijalnih dobara, kao konzument tzv. brze hrane, jeftine razonode i lake zabave.

U najuže skrojeni globalistički ram poželjnog pojedinca najpre ulaze površni, beskrupulozni, samoživi i oni koji su duhovnom carstvu ignorantski okrenuli leđa. Oni se sa tzv. mejnstrim medija danonoćno podstiču na klanjanje kultu vulgarnog materijalizma. Njima se u izobilju nudi, osim presnih laži i obmana, estetika dehumanizacije, fragmentarnosti, ružnog, izopačenog i perverznog. Pa čak i satanskog.

A sve pod plaštom izuzetnosti i nužne potrebe za širenjem demokratije na tzv. ostatak sveta. Kao i pod izgovorom uzvišene borbe za ljudska i manjinska prava.

Pored nametnute valute i napadačkog vojnog saveza, jedan od glavnih instrumenata globalističke ekspanzije i potčinjavanja drugih predstavlja i engleski jezik. Na krajnjem odredištu tog globalističkog ekspanzionizma nalazi se ekonomska, ali i svaka druga eksploatacija čitavih naroda i kontinenata.

Ovaj tip ekstremne globalističke ekspanzije i eksploatacije s podozrenjem gleda na svaku različitost kao na prepreku koju valja ukloniti, a njene nosioce potčiniti ili neutralisati. Na delu je trijumfalni zamah površnosti, ispraznosti i indiskretnosti. Prosečnosti i banalnosti. Te, konačno, pogibeljna trivijalizacija kulture, ako o kulturi tu uopšte možemo da govorimo.

Savremeno evropsko društvo je već je stiglo u predsoblje nove, ovog puta globalne uravnilovke. Koja se po svom vrednosnom predznaku ni malo ne razlikuje od one soc-realističke.

Samo što ima novog-starog predvodnika. A to je anloamerički Veliki Brat, čiju su pojavu, između ostalih, nagovestili Fjodor Mihailovič Dostojevski u poglavlju o Velikom inkvizitoru Braće Karamazovih i Džordž Orvel u 1984. Globalna neman od Velikog brata na suverene nacionalne kulture motri kao na smrtnog neprijatelja. Ona se ne miri ni sa postojanjem suverenih država, pa prema tome ni sa verskim, nacionalnim, kulturnim i jezičkim identitetom drugih i drgačijih društvenih zajednica.

3.

Mi u Srbiji, koji smo na samom kraju prošlog veka bili žrtve nemilosrdne NATO agresije, dobro znamo kakva nam se poruka šalje sa one radikalne zapadne strane kada od nas traže da promenimo svest. To znači da se dobrovoljno odreknemo dva noseća stuba našeg srpskog identiteta: Svetosavlja i Kosovskog zaveta. Nakon toga usledilo bi još lakše odricanje i od naše zajedničke prošlosti, naše srpske kulture, našeg srpskog jezika i ćiriličnog pisma. U toj projekciji trebali bi, dakle, dobrovoljno da odustanemo od sebe ovakvih kakvi jesmo i da postanemo nešto drugo. Praktično, da svojevoljno nestanemo kao narod.

Da se sami ispišemo iz ovozemaljske i onozemaljske knjige rođenih.

Srbija, uostalom kao i neke druge manje zemlje poput Bugarske, Slovačke, ili Češke, ima ograničenu otpornu snagu prema krajnje negativnim efektima angloameričke globalizacije. U tom pogledu Rusija je, kao poslednja linija odbrane od Novog Vavilona, kao centar slovenskog sveta, slovenske kulture i pravoslavne vere, pozvana da u delo sprovede rusku ideju o kojoj su sanjali i pisali najumniji Rusi od Dostojevskog, preko Nikolaja Berđajeva i Ivana Iljina, do Aleksandra Isaieviča Solženjicina.

A ta ruska ideja podrazumeva pomoć manjima i zaštitu slabijih.

Koristeći, međutim, sve prednosti globalizacije koje nam svima stoje na raspolaganju u međusobnoj komunikaciji, širenje nama srodnih ruskog jezika i ruske kulture, pa prema tome i ruskog uticaja uopšte, predstavljalo bi pouzdano sredstvo i za naš spas.

Kako ne bismo izgubili naš srpski, kulturni i nacionalni identitet.

U tom pogledu bilo bi od koristi da se odmah preduzmu i neki praktični koraci, poput inicijative za uvođenje ruskog jezika u što većem broju osnovnih i srednjih škola. Naravno, u onim našim sredinama u Srbiji i na srpskom etničkom prostoru u kojima postoji interesovanje za to.

Zatim bi, po ugledu na „Dan slovenske pismenosti i kulture“, koji se svečano obeležava u većini slovenskih zemalja i koji pada 24. maja kod pravoslavnih, odnosno 5. jula kod Čeha i Slovaka, i kod nas valjalo pokrenuti inicijativu da taj dan bude unet u zvanični kalendar obeleževanja i proslavljanja.

Slovenski narodi žive u trinaest evropskih zemalja i za sve njih sveti Đirilo i Metodije predstavljaju ne samo apostole slovenstva, već i očeve pismenosti, koji su nam u nasleđe ostavili neprocenjivo blago i neprolaznu vrednost.

Na kraju krajeva, jezik i duhovno nasleđe čine osnov nacionalnog identiteta. Oni ne samo da ujedinjuju narod i narode, već njihovo očuvanje, negovanje i širenje predstavljaju i najčvršću podlogu za nacionalnu i državnu nezavisnost.

Izlaganje na Međunarodnoj naučno-praktičnoj konferenciji „Društvene nauke – tendencije razvoja u uslovima globalnog informacionog društva“. Konferencija je održana u Nižnem Novgorodu od 21. do 24. oktobra 2014. u organizaciji Ministarstva obrazovanja Nižegorodske oblasti RF, a povodom 300 godina od osnivanja ove ruske gubernije

Izvor: Vidovdan