Vagner se povukao, ali vagnerizam nije…

Neočekivani rasplet u smirivanju jučerašnje pobune Jevgenija Prigožina i njegove plaćeničke grupe Vagner omogućio je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko. On je odigrao ključnu ulogu u zaustavljanju krize pre nego što bi ona dostigla kulminaciju u najverovatnijem oružanom sukobu ruske vojske i Vagnera sa obostrano velikim žrtvama. Bila bi to tačka posle koje ne bi bilo povratka i koja bi pokrenula buran kovitlac događaja u čijim talasima bi bila dovedena u pitanje i sama Rusija. Vagner se povukao, ali vagnerizam nije. Njegove note odzvanjaju ne samo ruskim položajima na frontu, nego i ruskim gradovima.

Plamen „Vagnerove” pobune trajao je tačno 24 časa. Taman toliko koliko je potrebno da ne eskalira u nacionalnu katastrofu za Rusiju, kako se to činilo na početku pobune besprekorno obučenih i naoružanih plaćenika koje vodi Jevgenij Prigožin. Prigožin je posle dramatičnih akcija svoje grupe, jutarnjeg zauzimanja milionskog grada Rostov na Donu i započetog marša prema Moskvi naredio svojim borcima koji su juče u konvoju napredovali ka ruskoj prestonici, da se okrenu i vrate u svoje baze kako bi se izbeglo „prolivanje ruske krvi“.

Prethodno je rekao da je „maršem za pravdu“ Vagner nameravao da ukloni korumpirane i nesposobne ruske komandante, koje je okrivio za neuspeh u ratu u Ukrajini.  

U audio-poruci koju je objavila njegova pres služba, Prigožin je rekao da su 23. juna vlasti hteli da rasformiraju grupu Vagner i da su zbog toga njegovi borci krenuli u „pohod pravde”. Ruske vlasti su, naime, u petak 23. juna uveče pokrenule istragu protiv Prigožina, a u međuvremenu je pokrenuta i istraga od ruske strane tajne službe FSB zbog „oružane pobune“.

„Za 24 sata stigli smo na 200 kilometara od Moskve. Za ovo vreme nismo prolili ni jednu jedinu kap krvi naših boraca“, naveo je Prigožin.

Ovako neočekivani rasplet omogućio je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko. On je, kao „osoba sa strane”, odigrao ključnu ulogu u zaustavljanju krize pre nego što bi ona dostigla kulminaciju u najverovatnijem oružanom sukobu ruske vojske i „Vagnera” sa obostrano velikim žrtvama. Bila bi to tačka posle koje ne bi bilo povratka i koja bi pokrenula buran kovitlac događaja u čijim talasima bi bila dovedena u pitanje i sama Rusija. Kao što smo u jučerašnjem tekstu naveli, iskorišćeno je optimalno vreme od 24 časa koje je na raspolaganju za razrešenje kriznih situacija s najmanje štete. Ovoga puta u tome se uspelo, mada je bilo malo onih koji su u to verovali.

Prigožin je prihvatio predlog Aleksandra Lukašenka da „zaustavi kretanje naoružanih lica kompanije Vagner na teritoriji Rusije“ i preduzme dalje korake za deeskalaciju tenzija. Osim toga, Prigožin je pristao da se preseli kod Lukašenka u Minsk, a protiv njega su obustavljeni svi započeti postupci.

Juče uveče, posle postignutog sporazuma, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je izjavio da borci Vagnera neće biti krivično gonjeni, a da su se Putin i Lukašenko još ujutru dogovorili o posredovanju Minska za nagodbu, na ličnu inicijativu predsednika Belorusije. Imajući u vidu da je Putin razgovarao s Lukašenkom posle svog jučerašnjeg obraćanja, jasno je da je svoj govor koncipirao kao taktički potez od koga je takoreći odmah odustao i prihvatio razgovore o nagodbi. Verovatno je da ni Lukašenko ovome nije prišao praznih šaka, nego da je već imao neke naznake od Prigožina, budući da se znaju već 20 godina. Tako može da se objasni činjenica koja je začudila i fascinirala svet – da se Vagnerova kolona borbenih vozila i tenkova neometana kreće autoputem, usred bela dana, impresivnom brzinom za pobunjenike. Lukašenko je izjavio da su razgovori trajali celog dana i da je nađeno rešenje koje je povoljno za sve strane.

Zanimljivo je da je Peskov smatrao da je važno da kaže da se Putin više neće oglašavati o ovoj temi. To je ličilo na saopštenje redakcije kojom se završava neka započeta polemika. U ovom slučaju bio je to još jedan iskaz Putinove garancije da je za njega slučaj okončan ishodom objavljenim u medijima. Ali, hoće li Putinove reči biti dovoljne da njima krene i stvarnost? 

Šta posle?

Rusko istorijsko iskustvo nemira, pobuna i prevrata je ogromno. Periodu od dva i po veka pod mongolskom vlašću, prethodili su kneževski građanski sukobi, zatim dolazi poljsko-litvanska intervencija, kao i, kako ih naziva ruski predsednik, „monstruozno tragični događaji s početka dvadesetog veka – rascep elita u Ruskoj imperiji i građanski rat“. Ruska crkva juče je afirmisala „apsolutno nepromenljiv duhovni zakon: „Svako carstvo podeljeno samo u sebi postaće prazno.“ Zatvaranje napukline koja je počela u ruskom društvu postaje veliki izazov za sve, tako da je sada prevlađujuća upitanost: „Šta će biti posle”? Odgovori nisu jednoznačni.

Mitropolit pskovski Tihon u svom obraćanju javnosti izdvojio je sledeće: „Čuvajući svoju veru i uverenja, ostavite po strani svađe i nesloge, ma koliko oni danas bili važni za strane u sukobu. I da se bude u jedinstvu sa onima koje je Promisao Božiji postavio da upravljaju Rusijom. Kako god se ova osoba zvala u istoriji: veliki knez, car, predsednik Državnog komiteta za odbranu ili Vrhovni komandant Oružanih snaga SSSR-a. Danas ovaj teret, krst i odgovornost nosi predsednik Vladimir Putin. Danas je on, bez preterivanja, istorijski izbor za sve i za svakoga”.

„Ova oružana pobuna u Rusiji je dobro smišljena akcija organizovana radi preuzimanja vlasti“, smatra zamenik predsednika Saveta bezbednosti Ruske federacije Dmitrij Medvedev. Prema njegovim rečima, pokušaj državnog udara u najvećoj nuklearnoj sili mogao bi da dovede svet na ivicu uništenja. „Nećemo dozvoliti da se događaji odvijaju po takvom scenariju, ma koliko to želeli ludi kriminalci i njihovi fanovi“, rekao je Medvedev. „Sada je najvažnije da pobedimo spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, koji je gladan da pocepa našu otadžbinu, da sačuvamo našu državu, da se okupimo oko predsednika, vrhovnog komandanta oružanih snaga zemlje. Raskol i izdaja – put je do najveće tragedije, univerzalne katastrofe. Nećemo to dozvoliti. Neprijatelj će biti poražen! Pobeda će biti naša!“ 

„Pokušaj da se uzdrma rusko društvo i zapali vatra bratoubilačkog građanskog rata nije uspeo“. Ovo je izjavio doskorašnji šef ruske Obaveštajne službe Sergej Nariškin, sada u ulozi predsednika Ruskog istorijskog društva. On je istakao da je pokušaj oružane pobune „najstrašniji zločin koji se ne može opravdati nikakvim prošlim zaslugama”.

Poslanik ruske Dume Mihail Šeremet rekao je da je „Rusija položila najvažnijih ispit u poslednjih 100 godina svoje istorije.“

Bilo kakav razlog za Prigožinovu „pobunu“, bilo da je to njegova emotivna odluka, plan spoljnih liberalnih snaga s ciljem državnog udara, ili plan unutrašnjih konzervativnih elita, definitivno daje Putinu bezuslovni razlog za drastično reformatiranje sistema državne uprave za period rata i vreme konfrontacije sa NATO-om, smatra Vladimir Morozov.  

Vagner i vagnerizam

Putinovo jučerašnje jutarnje obraćanje u kome je naveo da se pobunjenici ne mogu poštedeti bilo je kategorično i nije ostavljalo prostora za dogovor. Putin je, međutim, veoma brzo odstupio od njega. Možda je i sam uvideo da je takvo njegovo obraćanje bilo preuranjeno i ishitreno u nekim ocenama. Opet, da ga nije bilo, pitanje je da li bi se Lukašenko umešao i da li bi dogovor bio postignut? Iako se čini da je Putin uzmakao, on je dovoljno mudar da shvati da je svako rešenje u kome nema prolivanja krvi u unutrašnjem sukobu bolje rešenje od demonstrativne pobede.

Direktan sukob vojske i Vagnera ili dejstva avijacije na položaje Vagnera, doveo bi prvo do cepanja u vojnom rukovodstvu, a zatim do najverovatnijeg kraha celokupne vojske. U tom trenutku više ne bi bilo sposobnosti ni za kakvo vojno rešenje u Ukrajini. Rusija bi mogla samo da razmišlja o reprizi Brest-Litovska.

Takav razvoj ni sada nije isključen, jer događaji mogu da ga nametnu kao jednu od novih opcija. Vagner se povukao, ali vagnerizam nije. Njegove note odzvanjaju ne samo ruskim položajima na frontu, nego i ruskim gradovima. U to nas uveravaju video snimci koji kruže društvenim mrežama, a na kojima građani s prozora kliču Vagnerovim vojnicima. Ili, još strašnije, raduju se obaranju dva helikoptera ruske vojske u kojima je stradalo 15 vojnika.

Stav vojske

Bivši poslanik Vrhovne rade Ukrajine i bivši predsednik parlamenta Novorosije Oleg Carev objasnio je da ima više razloga za jučerašnju akciju Vagnera, a jedan od njih je neutralni stav vojske. „Vojska se, uz retke izuzetke, nije mešala“, rekao je Carev. Zašto vojska nije intervenisala? Zato što su „vagnerovci“ njihovi saborci. Mnogi su u prošlosti zajedno s njima služili i učili, borili se u istoj borbi.

Drugi razlog je što je u sukobu između Sergeja Šojgua i Jevgenija Prigožina vojska bila na strani Prigožina. „Neverovatno, ali imam ogroman broj prijatelja i poznanika u vojsci, i svi kao jedan duboko su negativno raspoloženi prema ministru odbrane i njegovom najužem krugu“, priznao je Carev.

Stoga više nije toliko važno šta je bio povod za početak Prigožinovog  sukoba sa Šojguom. Glavno je da ishod ovog sukoba bio pobeda jedne od sila: države protiv „sivog sistema“. Ko pobedi, postaće politički korisnik ove pobede. Za Šojgua su to – birokratija i vojska. 

Reakcija Ministarstva spoljnih poslova Rusije bila je pak mnogo mirnija i odmerenija od Putinovog nastupa. Lavrovljevo ministarstvo konsatatuje da je „pokušaj oružane pobune naišao na oštro neodobravanje u našem društvu“ koje „odlučno podržava predsednika Putina“. Ministarstvo je upozorilo zapadne zemlje „zbog bilo kakvih aluzija na moguće korišćenje unutrašnje situacije u Rusiji za postizanje svojih rusofobnih ciljeva“, da će u „najskorije vreme biti pronađeno rešenje, dostojno vekovne mudrosti ruskog naroda i države“.

Ovakvo prilično samouvereno saopštenje moglo je da proistekne iz upućenosti Sergeja Lavrova u pregovore koje je Lukašenko vodio s Prigožinom i ubeđenja da će oni biti povoljno završeni.

Reakcije iz sveta

U svetu nije bilo mnogo oduševljenja ni radosti, bar ne javno ispoljene, niti simpatija za Prigožina. A i kako bi i bilo kada se zna da haos i anarhija u najvećoj nuklearnoj sili na svetu ne može da donese nikome dobro. Kao da se htelo reći: bolje uređena Rusija u ratu, nego kolaps Rusije u miru. Evropljani su saopštili da je sve to unutrašnja stvar Rusije, „ali da prate situaciju“. Evropska unija, po svemu sudeći, neće „sudanski scenario“ pred svojim vratima, dok su Amerikanci održali niz sastanaka svog bezbednosnog aparata, ali sa njih nisu izdali nikakvo saopštenje, nego su se ponovo okrenuli raspravama o Bajednovom impičmentu.

Predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev rekao je da je ovo što se dešava u Rusiji njena unutrašnja stvar. Britanski vojni zvaničnici opisali su jučerašnju krizu kao „najznačajniji izazov za rusku državu u poslednje vreme”, dodajući: „U narednim satima lojalnost ruskih bezbednosnih snaga, a posebno ruske Nacionalne garde, biće ključna za to kako će kriza da se razreši.”

Kina ćuti, ali to je pre specifičnost njene diplomatije – da se jako dugo razmišlja pre nego što nešto kaže. Poljski predsednik Andžej Duda je naredio da se poljska vojska stavi u stanje visoke pripravnosti. Italijanska premijerka Đorđa Meloni je ocenila da je Rusija sama kriva za stvaranje takve situacije. Letonija je prestala da izdaje bilo kakve vize Rusima. Iran je podržao Putina. Turski predsednik Erdogan rekao je u razgovoru sa Putinom da je Turska spremna da doprinese rešavanju situacije u Rusiji. Svi ruski mediji preneli su i ocene predsednika Srbije Aleksandra Vučića o Vagnerovoj pobuni.  

Vladimir Zelenski je juče upozorio da će nastavak neprijateljstava dovesti do još većeg haosa u Rusiji, i dodao da su „svi ruski banditi, plaćenici i oligarsi“ videli kako je lako „zauzeti ruske gradove“. Savetnik Zelenskog, Mihail Podoljak, rekao je da bi Kijev imao koristi od „potpunog građanskog rata u Rusiji“.

Prigožin protiv Šojgua

Ono što većina postavlja kao pitanje jeste kako je i zašto Kremlj dozvolio da problem s Vagnerom i Prigožinom eskalira do ove mere iako je morao da bude svestan rizika koji postoje u ovakvom ophođenju prema jednoj plaćeničkoj organizaciji? Svima je poznato šta je Prigožin mesecima javno govorio, optužujući najtežim rečima vojnu komandu ruskih operacija u Ukrajini. Ministra odbrane Sergeja Šojgua nazvao je „mentalno bolesnom osobom“, tvrdeći da je na frontu ministar lično izgubio svaku kontrolu nad trupama: „Front se raspadao, a oni koji su dužni da za celu ovu noćnu moru odgovaraju svojim naramenicama, pa čak i ličnom slobodom, namerno i sistematski obmanjuju predsednika.“

U tom obračunu, vredi da bude zabeleženo da je Prigožin izneo sasvim alternativno tumačenje razloga za početak ruske vojne intervencije u Ukrajini, ali i negirao neke ruske zvanične podatke.

Prigožin je demantovao tvrdnje Moskve da je Kijev planirao da pokrene ofanzivu na teritorije pod ruskom kontrolom u istočnoj Ukrajini u februaru 2022. godine: „Ministarstvo odbrane pokušava da obmane javnost i predsednika i pokrene priču da je došlo do sumanutog nivoa agresije sa ukrajinske strane i da su Ukrajinci hteli da nas napadnu zajedno sa celim NATO-om. Specijalna vojna operacija je počela iz potpuno drugih razloga“, rekao je šef Vagnera i dodao da je rusko rukovodstvo moglo da izbegne rat pregovorima sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim.

Prigožin je dodao i da niko nije uništio 60 tenkova “leoparda“, kako je saopšteno, „i da je to potpuna glupost“. „Trenutno se ruska vojska povlači u pravcu Zaporožja i Hersona“, rekao je šef Vagnera.

Zašto je Kremlj sve ovo slušao i sve vreme ćutao, pretvarajući se da se na frontu ništa ne dešava? Kada je teško pretučeni potpukovnik Roman Venjavitin početkom meseca doveden pred kamere da objasni zašto je artiljerija gađala kolonu Vagnera, pred celim svetom je doveden u pitanje poredak koji vlada na ruskoj liniji fronta.

U stvari, i tada je to bila vojna pobuna. Jer ako je za nešto kriv potpukovnik Venjevitin, odmazda i linč ruskog oficira od strane njemu potčinjenog „Vagnera“ apsolutno je nedopustiva. Postoji vojno tužilaštvo, postoji vojna policija, to je njihov prerogativ, a ne privatna vojna organizacija, ma koliko bile velike njene vojne zasluge. 

Lanac događaja

Nemogućno je da sve ovo Moskva nije videla ni čula. Ako su Šojgu i Gerasimov zaista tako glupi lideri, kao što Prigožin tvrdi od prošle jeseni, onda treba razmisliti o njihovoj podobnosti za svoje funkcije, navode neki ruski analitičari. Ako je šef „vagnerovaca“ lagao o ličnim i komandnim kvalitetima rukovodstva ruske vojske, morao je bar da dobije tužilačku opomenu. I još ispravnije – poziv na sud po posebno usvojenom članu Krivičnog zakonika Ruske Federacije za diskreditaciju Oružanih snaga.

Ukoliko se ne želi rasplamsavanje sukoba između vojnih komandanata, onda se oni okupe u Kremlju na zatvorenom sastanku kada mogu u oči da kažu sve što misle jedni o drugima. Čak je juče Prigožin tražio susret i razgovor sa Šojguom i Gerasimovim, a sam Šojgu je do petka uveče bio u Komandi Južnog okruga, koju je Progožin osvojio sledećeg jutra. Postoji sasvim legitimno pravo da Prigožin takav sastanak traži i da ga dobije. To su sve pitanja za Kremlj koja na zbunjujući način ostaju bez odgovora. 

Zbog toga je važno da se lanac događaja sagleda u vremenskoj perspektivi, jer on na svoj način predstavlja logiku koja je dovela do Vagnerove pobune.

1. Dana 24. februara 2022. počeo je ulazak ruskih trupa u Ukrajinu. Gotovo odmah je postalo jasno da je prvobitni plan za brzu promenu vlasti u Kijevu propao, a umesto „specijalne operacije“ došlo je do pravog rata, za koji niko nije bio spreman. Odmah je otkriven bitan nedostatak ruskih snaga za tako veliki front. U tom trenutku dogodio se čuveni poziv Valerija Gerasimova Prigožinu, nakon čega se Vagner pojavio na frontu – bez ikakvih formalizovanih uslova za učešće u ratu.
2. Čitavo proleće 2022. na frontu je moralo da dođe do „krpljenja rupa“. Tada je dogovoren „Projekat“ – vrbovanje osuđenika u „Vagner“. Bio je to pokušaj da se reši problem nedostatka ljudstva bez raspisivanja mobilizacije.
3. Istovremeno je trajala promocija imidža Vagnera kao „najbolje pešadije na planeti“. Prigožin je u početku bio u senci Kadirova kao najsjajnijeg „vojskovođe operacije“, ali su u jednom trenutku zamenili uloge. Za to je radio njegov politički i tehnološki štab, a on je jedini uopšte imao takav štab.
4. Posle uspeha Vagnera kod Torskoje-Zolotoje i Popasnaje, počeli su da se pojavljuju prvi znaci sukoba između Vagnera i Moskve, kada se postavilo pitanje rezultata u borbama.
5. Nedostatak javnih simbola „ukrajinske operacije“ zapravo je učinio Prigožina glavnom medijskom osobom, pošto na ovom polju sistem jednostavno nije funkcionisao.
6. U avgustu-septembru, kada se pokazalo da nije moguće zatvoriti sve rupe na frontu raspoloživim snagama, počela su „pregrupisavanja“, koja su po sebi predstavljala šok za rusko društvo, dodatno osnažen najavljenom mobilizacijom. To je, blago rečeno, u bio težak potez u ruskim očima. U međuvremenu, Vagner je nastavio napredovanje kod Artjomovska, u ulozi „glavne nade u pobedu“. U pozadini se stvarao diskurs o nesposobnim generalima i izdaji elita.
7. Osam meseci zatišja na frontovima, od novembra do maja, bili su pozadina događaja na kojoj je „bahmutska klanica“ postala glavni predmet pažnje, a Prigožin njen glavni javni heroj i govornik. Vojska se u međuvremenu pripremala za ukrajinski „kontranapad“, uvodeći režim štednje municije i naoružanja za sve, uključujući i Vagner. Ali Prigožin se, u borbi za ove resurse, već osećao dovoljno samopouzdano da probleme iznese u javnost – što je i učinio.
8. Konačna bitka za Bahmut, čini se, vođena je pod sledećim uslovima: „Dobiješ ono što tražiš, dobiješ svojih 5 minuta slave za Artjomovsk i odeš sa fronta“. To je bila logika nadležnih. Ali Prigožin nije bio za to da se stvari tako okončaju. Tog trenutka pređena je „tačka bez povratka“ koja je vodila do poslednjih događaja.

Poznati ruski politikolog, generalni direktor Instituta za političke studije Sergej Markov, ocenjuje da je ovaj „duboki lanac uzroka proističe upravo iz unutrašnje političke nespremnosti sistema za ratni režim i niza pokušaja da se primenom privremenih rešenja „ostavi sve kako jeste u već izmenjenoj stvarnosti“.

Za to vreme, Prigožin je nastavio da zarađuje političke poene kroz konfrontaciju sa Ministarstvom odbrane. Prema istraživanju Centra „Levada“, rejting njegovog poverenja je u maju porastao na 4 odsto, i na istom je nivou Volodinov i Medvedevljev.

Sumirajući rezultate jučerašnjeg pokušaja vojne pobune u Rusiji, Sergej Markov je pozvao ruske vlasti da ozbiljno promene svoju politiku. Prema njegovom mišljenju, juče je ceo svet video da je Rusija na ivici akutne političke krize: „Da, sada je puč propao. Ali pučevi imaju svoje fundamentalne razloge. A ako ti razlozi ostanu, onda će se puč ponoviti. Tada već može biti uspešan“, ukazuje Markov.

Istovremeno, Markov je primetio da su stanovnici Rusije videli da je zemlja skoro upala u krizu i svi su shvatili da vlada treba veoma ozbiljno da promeni svoju politiku. „Nije da ‘sve ide po planu’. Ali kako to promeniti? Na ovo pitanje nema odgovora“, rezimirao je Markov.

Izvor: RTS/TV Oko