Zašto je Moskva oslobodila komandante Azova i plaćenike?

Odluka ruskog državnog vrha da proglasi delimičnu mobilizaciju prošla je bez većih potresa u društvu. U milionskim gradovima Rusije održani su stihijski antiratni mitinzi, na kojima se okupljalo po nekoliko desetina, odnosno stotina ljudi. Upada u oči da su protestovali uglavnom žene, omladina i gotovo nijedan potencijalni vojni obveznik.

U momentu kada se očekivalo da se najvažniji dan za Rusiju od početka rata završi bez potresa kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da su komanda neonacističkog bataljona Azov i strani plaćenici, u DNR osuđeni na smrt, oslobođeni iz zatočeništva. Objavljeno je da je nekoliko državljana Velike Britanije i jedan Marokanac oslobođeno uz posredništvo princa Saudijske Arabije Mohameda bin Salmana, dok je u slučaju komande Azova posredovao turski predsednik Redžep Erdogan. Po onome što smo sinoć mogli pročitati u medijima ukupno je razmenjeno 215 ukrajinskih vojnika, iz čega polovina pripadnici neonacističkog bataljona Azov, a sa druge strane na slobodu je pušteno svega 55 ruskih oficira i vojnika, od čega je 7 odmah prebačeno u bolnicu. Postoje najave da bi danas moglo da na slobodu bude pušteno joj 30 do 40 ruskih vojnika i oficira, ali i Viktor Medvedčuk, predratni oligarh i na prethodnim parlamentarnim izborima lider najjače opoziocione frakcije „Platoforma za život”.

Zloglasna tajna služba SBU u aprilu je objavila da je zarobila Medvedčuka. Do početka rata on se nalazio u kućnom pritovoru odakle je navodno „pobegao” čim se zapucalo. Po fotografijama koje javnosti pokazala SBU i na kojima se jasno vide tragovi torture, bilo je jasno da je Viktor Medvečuk uhvaćen mnogo ranije. Nakon euforije u prvih nekoliko dana i gromoglasnih najava Vladimira Zelenskog da će iz iskaza uhapšenog političara biti otkriveni novi momenti ruskog podrivanja Ukrajine, o Medvedčuku gotovo 5 meseci nije bilo ni reči. Sve do sinoć.

Postavlja se pitanje zašto je datoj situaciji Rusiji potreban Medvedčuk i kako bi mogao da bude koristan? Regioni koji sutra planiraju da krenu u referendumski proces imaju svoje lokalne političke elite. Rukovodstvo DNR i LNR, Denis Pušilin i Leonid Pasečnik, svoj politički autoritet koji nisu imali na početku ustanka 2014, izgradili su osmogodišnjim odolevanjem kijevskim postmajdanskim režimima. U Hersonskoj oblasti proruskim političkim snagama rukovodi Vladimir Saljdo, više od decenije gradonačelnik oblasnog centra. U delu Zaporožske oblasti pod kontrolom ruske vojske glavnu reč vodi harizmatični Jevgenij Balickij, bivši narodni deputat u dva saziva Vrhovne rade Ukrajine. Dakle, u oblastima u kojima kreću referendumi Medvedčuk je apsolutno beskoristan, dok na ostalim teritorijama Ukrajine prema kojima Rusija gaji pretenzije njegov predratni politički autoritet sada teško da postoji i u tragovima.

Odluka da se razmene zloglasni komandanti Azova, i to u proporciji krajnje nepovoljnoj po rusku stranu, izazvaće nezadovoljstvo kod neuporedivo većeg dela ruske javnosti, nego što je to slučaj sa odlukom o mobilizaciji. Pompezno se najavljivao sudski proces komandatnima i borcima Azova u Mariupolju, pričama o njihovim zločinima i neonacističkoj ideologiji godinama su ruski mediji zasipali javnost. Odlukom da osumnjičeni za najteže zločine tokom prethodnih 8 godina, pritom očigledni pobornici neonacističke ideologije budu razmenjeni ruska država je samouništila svoj godinama šireni i u domaćoj javnosti dobro prihvaćeni narativ. U junu je Aleksandar Bastrikin, načelnik Istražnog komiteta RF, izjavio da zločinci iz Azova «neće biti razmenjni» i da moraju biti izvedeni na sud.

Vodeći ruski mediji o oslobađanju komandanata i preko 100 pripadnika Azova za sada uglavnom ne govore. Nema sumnje da je ova po proporcijama i sadržaju za Rusiju krajnje nepovoljna razmena dogovorena mnogo ranije i da je ciljano realizovana u momentu kada je pažnja ruske javnosti bila uglavnom vezana za obraćanje predsednika Putina i proglašavanje mobilizacije. Takođe, sasvim je opravdano pretpostaviti da je rusko rukovodstvo na ovo moglo pristati samo uz neke dodatne koncesije, vjerovatno strateške i političke, koje se u ovom momentu iz određenih razloga drže daleko od očiju javnosti.

Ipak, odnos ratnih zarobljenika u ovom momnetu je 10 na prema 1 u korist Rusije. Opravdati zašto su od oko 8000 ukrajinskih zarobljenika izabrani najgori neonacisti, osumnjičeni za najteže zločine, je nemoguće i zbog toga vodeći ruski mediji pokušavaju da ovu temu ignorišu.

Po sporazumu postignutom uz posredovanje predsednika Erdogana, komandatni Azova do kraja rata ostaće na teritoriji Turske. „Ova razmena je dugo dogovarana i predstavlja korak bliže miru” – sinoć je prokomentarisao turski predsednik. Ukoliko ovo nije pusta diplomatska fraza, postoji nada da kontroverzna i na prvi pogled katastrofalna po rusku stranu razmena ratnih zarobljenika predstavlja uvod u mirovni pregovarači proces.

Izvor: IN4S