Značaj i odjeci sporazuma Rusije i Severne Koreje

Kratka poseta ruskog predsednika Vladimira Putina Pjongjangu 19. juna podigla je mnogo prašine. Potpisivanje Ugovora o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu od strane Putina i severnokorejskog kolege Kim Džong Una izazvalo je bombastične naslove u zapadnim medijima i pokrenulo niz spekulacija o stvaranju novog vojnog saveza koji bi mogao da podrije arhitekturu moći u regionu severoistočne Azije.

Najzanimljivija stvar u vezi Ugovora je to što, navodno, predviđa da dve zemlje pomažu jedna drugoj u slučaju napada treće strane. Bez sumnje, geopolitika kompletnog regiona može biti dramatično izmenjena ako Rusija i Severna Koreja svoje odnose podignu na kvalitativno viši nivo vojnog saveza. Ipak, prvi pogled može često da zavara, posebno kada ga retorički pumpaju obe strane.

Ostavljajući po strani izuzetnu ljubaznost koju je Putin doživeo od strane zemlje domaćina, jasno je da potpisani Ugovor nema mnogo smisla ako se sagleda u svetlu činjenice da su i Rusija i Severna Koreja nuklearne sile. Tačnije, ako njihovo sopstveno „nuklearno odvraćanje” ne može dovoljno da ih zaštiti – onda im samo Bog može pomoći. Osim toga, američki napad na Severnu Koreju izgleda malo verovatan, a na Rusiju još manje.

Odgovor na strategiju SAD

Realno govoreći, nedavna promena politike Bajdenove administracije kojom je Kijevu dozvoljeno da koristi američko oružje za napad na Rusiju – uz podršku i uputstva NATO osoblja, podržanog satelitskim podacima i podacima zapadnih obaveštajnih službi – je, čini se, predstavljala kap koja je prelila čašu ruskog strpljenja. Poznato je da se o nacrtu sporazuma raspravlja od septembra 2023. godine.

Amerikanci su, očekivano, besni jer ih je Rusija matirala u severoistočnoj Aziji – kritičnom regionu za globalnu strategiju Vašingtona. Prošlog vikenda, dok je Putin bio u Pjongjangu, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven pokazao je volju za dalju eskalaciju u pažljivo strukturiranom intervjuu za PBS, inače medij finansiran od strane američke Vlade. Saliven je naveo sledeće:

• Kijev je slobodan da upotrebi američko oružje „bilo gde, gde ruske snage napadaju preko granice”, što će se konkretno odnositi i na Kursku oblast Ruske Federacije, odakle su preduzimani napadi na ukrajinsku Sumsku oblast.
• „Ovde se ne radi o geografiji, već o zdravom razumu. Ako Rusija napada ili sprema napad sa svoje teritorije na Ukrajinu, jedino što ima smisla jeste dozvoliti Ukrajini da uzvrati udarac.”
• Merilo će biti da li ruske snage koriste svoju teritoriju kao „utočište”
• Ukrajina će, takođe, moći da koristi PVO sisteme – uključujući one koje isporučuju SAD – da gađa ruske avione, čak i ako su ti avioni u ruskom vazdušnom prostoru, odnosno „ako se spremaju da gađaju ukrajinsku teritoriju”
• Avioni F-16 (osposobljeni za nuklearno oružje) biće raspoređeni u Ukrajini u nameri da se Kijevu omogući da napadne Rusiju.

Sve ovo je odlučeno, uprkos Putinovom eksplicitnom upozorenju o mogućnosti snabdevanja ruskim oružjem regiona odakle mogu biti pokrenuti kritični udari ako Brisel i Vašington ne prestanu sa naoružavanjem Ukrajine. Ruski list Izvjestija je u tom kontekstu saopštio da bi „izgleda Severna Koreja mogla biti odgovarajući kandidat”.

Ekonomski potencijali

Shodno tome, u Putinovoj delegaciji u Pjongjangu je bio i novi ministar odbrane Andrej Belousov. Sam ruski predsednik je potpisani ugovor nazvao „aktom istinskog prodora i fundamentalnim dokumentom koji će činiti osnovu naših odnosa na dugi rok”. Ali medijska pažnja koju je privukao vojni sadržaj novog saveza između dve zemlje bacila je u senku ogroman neiskorišćeni potencijal za unapređenje njihove ekonomske saradnje.

Putinove spoljnopolitičke strategije – za razliku od njegovih sovjetskih prethodnika – uvek imaju dobro osmišljen ekonomski sadržaj. Moskva i u ovom slučaju pokušava unaprediti veze sa partnerima u Aziji, prema kojoj je usmeren ključni vektor ruske politike za razvoj „Dalekog istoka”.

Vodeći se tom perspektivom, Putin je pozvao na ukidanje sankcija Saveta bezbednosti UN protiv Severne Koreje. Za Pjongjang, takav stav ruskog predsednika predstavlja istinsku prekretnicu ka izlasku iz međunarodne izolacije. Bilateralna trgovina porasla je devet puta i prošle godine je premašila 34 milijarde dolara. Rusija ima veliki prostor da uvozi kvalifikovanu radnu snagu iz Severne Koreje na svoj „Daleki istok”, koji ima hroničan problem sa nedostatkom iste.

Putinova poseta je ponovo oživela strateški važan projekat obnove i razvoja luke Radžin, osposobljene za sve vremenske prilike, koja može obezbediti stabilan protok tereta iz Rusije na azijsko-pacifička tržišta. Dve zemlje su u vezi sa tim potpisale i sporazum o izgradnji graničnog drumskog mosta preko reke Tumen. Takođe, kako je rekao pomoćnik ruskog predsednika Jurij Ušakov, potpisani Ugovor je potreban zbog dubokih promena geopolitičke situacije u regionu i svetu. On je naglasio da će ugovor poštovati sve fundamentalne principe međunarodnog prava i neće biti usmeren protiv bilo koje zemlje. Njegov cilj će biti da obezbedi veći stepen stabilnosti u regionu severoistočne Azije.

Kineska determinanta

Veoma je zanimljivo posmatrati i to kako će se Kina uklopiti u novu paradigmu. Čudnom koincidencijom, baš kada je Putin sleteo u Pjongjang, Peking je bio domaćin prvog diplomatskog i bezbednosnog dijaloga na nivou zamenika ministara (dijalog „dva plus dva”) sa Južnom Korejom.

Predstavnici Seula su, navodno, pokrenuli pitanje približavanja Moskve i Pjongjanga, ali je kineska strana zauzela „principijelni” stav da Severna Koreja i Rusija – kao prijateljski i bliski susedi – imaju legitimnu potrebu za razmenom, saradnjom i razvojem odnosa. Osim toga, portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova rekao je da je navedeni dijalog u Pekingu odgovor na potrebu za jačanjem bilateralnih odnosa između Kine i Južne Koreje i da nema posebne veze sa diplomatskim angažmanom drugih zemalja.

Zanimljivo, Global tajms (kineski državni medij – prim. prev) je citirao mišljenje istaknutog kineskog stručnjaka da dijalog „dva plus dva” može poslužiti kao „stabilizator i posrednik regionalnih tenzija i sukoba”, jer omogućava Kini i Južnoj Koreji – koje imaju bliske trgovinske i kulturne veze – da unaprede komunikaciju i poverenje po pitanjima diplomatije i bezbednosti.

Prema kineskom Ministarstvu spoljnih poslova, obe strane su tokom dijaloga ponovile svoju posvećenost prijateljskim i obostrano korisnim odnosima između Kine i Južne Koreje i „aktivnom angažovanju u dijalogu i razmeni na svim nivoima i u svim oblastima”.

Takođe su se složili da ojačaju komunikaciju kroz mehanizme kao što su strateški dijalog na visokom nivou, dijalog o diplomatskoj bezbednosti u „dva plus dva” formatu i dijaloge u formatu 1.5 (1.5 track dialogue; vrsta dijaloga koja kombinuje zvanične i nezvanične kontakte – prim. prev.) „kako bi se unapredilo međusobno poverenje i uspostavio zdrav i stabilan razvoj strateškog partnerstva dve zemlje”.

Jasno je da su Kina i Južna Koreja – zemlje koje su imale veliku korist od globalizacije – zainteresovane za stabilnost globalne proizvodnje i očuvanje lanaca snabdevanja i shodno tome biće nesklone politizaciji i „sekjuritizaciji” u koju se Rusija i Severna Koreja mogu upustiti.

Tako je, piše Global tajms, kineska strana naglasila da je „održavanje mira i stabilnosti na poluostrvu u zajedničkom interesu svih strana – uključujući Kinu i Južnu Koreju – i da je neophodno ohladiti tenzije, izbeći eskalaciju i naći načine za postizanje političkog rešenja. Kina je uvek utvrđivala svoju politiku u zavisnosti od predmetnog slučaja, i nastaviće da na svoj način igra konstruktivnu ulogu na Korejskom poluostrvu”.

Da li je Peking ugrožen?

Suština stvari je u tome da se Rusija i Kina kreću nezavisnim pravcima u pogledu politike prema Severnoj Koreji i distribucije moći u severoistočnoj Aziji. Putinova poseta Pjongjangu je verovatno „izvukla na površinu” ovu liniju rascepa u partnerstvu „bez granica” između Moskve i Pekinga. To, na neki način, podgrejava sumnju da, možda, ne bi trebalo prenaglašavati savezništvo Rusije i Severne Koreje nakon što se slegne prašina od Putinovog dolaska.

Iako bratske veze dve zemlje sežu u prošlost (od Staljinove podrške korejskoj borbi protiv japanske kolonijalne okupacije do priče da je Kim Il-Sung, osnivač Severne Koreje, služio u Crvenoj armiji), u trenutnim okolnostima Rusija pridaje centralno mesto svojim odnosima sa Kinom, i neće podržavati jednostrane poteze u severoistočnoj Aziji koji bi mogli negativno da utiču na ključne interese Pekinga.

Na koncu, ugovor koji su potpisali Putin i Kim Džong Un najuputnije bi bilo posmatrati kao savez za odmazdu protiv regionalnih strategija SAD u Evroaziji i severoistočnoj Aziji, a sve u vezi sa ukrajinskim sukobom i žestokim pogoršanjem odnosa Rusije sa Amerikom, Japanom i Južnom Korejom, koji su, takođe, neprijatelji Pjongjanga.

Ipak, nema sumnje da je severnokorejski lider Kim Džong Un ovde pravi pobednik. Taj status je pošteno zaradio time što je prešao Rubikon u pogledu rata u Ukrajini, pokazujući nivo solidarnosti sa Rusijom kojem nema premca među istorijskim prijateljima Moskve na „Globalnom jugu”.

Izvor: Novi Standard/indianpunchline.com