Ana Filimonova – Gubitak Kosova uvod u spiralu haosa

Urednik strane na srpskom jeziku poznatog ruskog analitičkog portala Fond strateške kulture Ana Filimonovna, inače veoma pouzdan poznavalac balkanskih prilika, ocenila je u intervjuu za avgustovki broj Geopolitike da će faktički gubitak Kosova ostaviti teške posledice po srpski narod, da će čak “promeniti psihologiju srpskog naroda”. Rečju, za Filimonovu to je “kritična tačka nepovrata”:

— Posle „zatvaranja kosovske stranice“ – pristanka na nezavisnost Kosova – pogubni procesi naglo će se pojačati, kako na horizontalnom tako i vertikalnom nivou po formuli „ako nema države, sve je dozvoljeno“. Porašće odliv omladine iz zemlje (već sada broj onih koji odlaze u Nemačku dostiže rekordne pokazatelje), upravljački kadar svih boja preći će na režim – oprostite zbog oštrog izraza – „maznuti što više i otpuzati dalje“. Tu shemu Rusija je u punoj meri prošla tokom 90-tih godina, i mi znamo da „tu nema krajnje granice savršenstva“. Stanje pretećeg haosa biće moguće sprečiti jedino putem natprosečnog povećanja represivnog aparata – za šta zemlja nema resurse, a ni Zapad, koji planski razara srpsku vojsku i obaveštajne službe, neće dozvoliti povećanje struktura sile.

Psihologiji naroda biće nanet razoran udarac, pošto će se samim tim zatvoriti nacionalni diskurs kao takav. I zemlja će biti gurnuta u ponor ultraliberalne i duboko antiljudske ideologije, koja je usmerena na razaranje čitavog spektra međuljudskih odnosa – porodice i nacije, i srozava čoveka na roba potrošača i zadovoljstava. U uslovima gubitka suvereniteta, izdat od elite, narod će se sam suočiti sa globalnim totalitarizmom.

Prema tome, u slučaju kada se razvoj društveno-političkog procesa svodi na zamenu državnog i nacionalnog interesa uskim, klanovskim, koristoljubivim interesom, sistem upravljanja se izopačava, zemlja gubi ostatke nezavisnosti, a establišment postaje oruđe sprovođenja spoljnih interesa. To je praćeno kvalitativnom promenom – zamenom osnovnih ciljeva države. Država koja izlazi iz sfere poštovanja opštenacionalnih interesa, u suštini više nije održiva. Ući će u dugotrajno razdoblje sistemske krize, iz koje je nemoguće izaći prostom „promenom mesta sabiraka“ u vladi.

Koji su onda srpski motivi za ulazak u Evropsku uniju?

— Što se tiče Evropske unije, može se pre svega postaviti sasvim jednostavno ali temeljno pitanje: a zašto Srbija tamo ide? Čujemo odgovor: da poveća blagostanje građana. Međutim, blagostanje građana je pogoršano u svim zemljama bivšeg istočnog bloka koje su ušle u EU. Zemlje su dovedene na rub istorijskog opstanka – poslušajte šta o EU govore mađarski, rumunski, bugarski itd. političari i društvene vođe koje nisu ravnodušne prema sudbini svojih država, ali u prvom redu ekonomisti. Spoljni dug Rumunije iznosio je pre ulaska (2003) 18 milijardi dolara, a sada – 136 milijardi U Mađarskoj je dug porastao sa 42 na 146 milijardi; u Bugarskoj – sa 12 na 39, u Sloveniji – sa 11 na 61 milijardi dolara. Tome se može dodati neprekidno smanjenje stanovništva (odliv omladine), porast nezaposlenosti, krajnje smanjenje poljoprivredne i industrijske proizvodnje, opadanje nivoa obrazovanja (po formuli „natrag u varvarstvo i ropstvo“). U samoj Evropi nezaposlenost dostiže istorijski maksimum – 12,1 (jula 2013), tj. bez posla ostaje 19,2 miliona ljudi, dok među omladinom taj pokazatelj dostiže 30 odsto. I to su samo zvanični podaci. Unutrašnji dug dostiže 92,2 BDP. Evropska unija je u izuzetno teškoj krizi, ali pri tome igra na sve ili ništa, u hodu prestrojavajući sistem, prevodeći ga u novi kvalitet, nadirući na nacionalne države. To su složeni procesi, među kojima treba izdvojiti to da Evropska unija u principu ne može da podržava nacionalne ekonomije, zato što je tako ustrojen finansijsko-bankarski globalni sektor. Evropska zona pre svega spasava bankarski sektor a ne zemlje. SAD i EU ubacile su oko pet triliona dolara iz svojih budžeta da spasu svoje banke, na račun poreskih obveznika.

Ogroman spoljni dug dovodi zemlje do totalne rasprodaje državnog vlasništva. To će transnacionalnim korporacijama omogućiti da bukvalno za dve kopejke naveliko kupuju sve aktive zemalja. Prema tome, na putu u Evropsku uniju Srbija će steći status još jednog klijenta žrtve, prikleštenog i primoranog da i dalje čini strateške ustupke Zapadu: ulazak u NATO, dalje gubljenje teritorija – Vojvodina će biti pretvorena u evroregiju neposredno podređenu Briselu), jug centralne Srbije pre ili kasnije će se spojiti sa „albanskim faktorom“, u Raškoj oblasti biće pojačana islamizacija s tendencijom separatizma). Sa druge strane, smanjenje nacionalne države proisticaće iz same prirode članstva u Evropskoj uniji.

Čini se da je pobeda Tomislava Nikoloća na predsedničkim izborima prošle godine bila praćena jednim entizujazmom i velikim očekivanjima u Rusiji. Kako posle potpisivanja Briselskog sporazuma Rusija stvarno gleda na politički i državni vrh Srbije, pošto zvanična Moskva tradicionalno o Srbiji govori odmerenim i biranim rečima? Da li se više očekivalo i da li ima razočarenja u ono što politički vrh Srbije čini?

— Zahvaljujući prtljagu koji je Tomislav Nikolić stekao u redovima Srpske radikalne stranke, ne čudi što je njegov dolazak na vlast primljen sa velikom radošću u Rusiji kao znak promene kursa. Premda ističem da je niz stručnjaka, uključujući moju malenkost, zbog osobenosti nastanka i delatnosti Srpske napredne stranke i njenih vođa ukazivao na niz obeležja koja omogućavaju tvrdnju kako će posle njihovog dolaska na vlast politika Borisa Tadića biti ne samo nastavljena nego i nastavljena ultimativnije i u kraćem roku, pošto se radilo o klasičnoj zapadnoj shemi uvođenja u igru „rezervnog igrača“ koji, koristeći svoj pređašnji nacionalno-rodoljubivi ugled, brzo sprovodi još radikalnije prozapadne mere.

Pred samo sklapanje Briselskog sporazuma i posle toga usledilo je nekoliko izjava zvaničnih predstavnika Rusije (izjava ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina u Kosovskoj Mitrovici, izjave Vitalija Čurkina u SB UN, izjave Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina tokom susreta sa srpskim delegacijama) iz kojih je jasno da Srbija ulazi u orbitu strateških interesa Rusije. Tu će Rusija raditi postupno, pre svega u ekonomskom pravcu. Međutim, rukovodstvo Rusije takođe je uputilo jasan signal da kosovski problem predstavlja zonu odgovornosti srpskog rukovodstva sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Takav je sadašnji stav Ruske Federacije. Ne bih dalje da tumačim i pretpostavljam, pošto bismo svi mi radije čuli podrobnije viđenje prilika ili neposredno „odozgo“ ili od lica koja su za takve izjave ovlašćena. Takođe ističem da se stanje toliko naglo i očigledno menja da nužno dovodi do shvatanja potrebe za sačinjavanjem drugačijih prilaza razvoju rusko-srpskih odnosa.

Jedno od važnih pitanja u rusko-srpskim ekonomskim odnosima je i pitanje izgradnje gasovoda Južni tok, koji je u obostranom interesu i ima veliki značaj za energetsku bezbednost ne samo Srbije, nego i kontinenta. Mislilo se da je potpisivanjem Ugovora dve zemlje o gasovodu stvar završena, ali Južnom toku počinju da se prave neočekivane opstrukcije, i to ne bilo gde, nego u srpskom Ministarstvu energetike. Istina i Evropska unija kroz zakonska ograničanja za uvoznike i distributera gasa pokušava na jednom širem planu da postavi ograničenja za ovaj krak gasovoda. Molimo vas da bliže objasnite suštinu jednog malog podzemnog rata koji se vodi oko energenata i gasovoda?

— Suština je u tome da je Zorana Mihajlović 5. maja 2013. godine predstavila plan restrukturisanja državnog preduzeća Srbijagas. Taj plan će u slučaju ostvarivanja neposredno ugroziti ruski Južni tok i ruske investicije u Srbiji u vrednosti od pet milijardi evra. Na zvaničnom sajtu vlade Srbije postavljen je dokument pod nazivom Polazne osnove za restrukturiranje sa reorganizacijom Javnog preduzeća Srbijagas, prema kome se restrukturisanje i reorganizacija Srbijagasa planira u cilju „ispunjavanja uslova Trećeg paketa Energetske zajednice“ i ispunjavanja obaveza Srbije prema EU. Treći energetski paket neposredno će ugroziti ostvarivanje projekta Južnog toka.

Vi ste pisali o vojnom sporazumu koji je Priština potpisala sa Albanijom 9. jula, kao i o stvaranju armije “Republike Kosovo”. Napisali ste: „Posle zaključenog Briselskog sporazuma sa Prištinom koji omogućava integraciju severa Kosova u nelegitimnu kvazidržavu, Beogradu je stvaranjem armije nanesen jedan od poslednjih udaraca stvaralaca ‘državnosti Republike Kosovo’”. Koje sve posledice mogu uslediti posle stvaranja „kosovske armije“ i potpisivanja vojnog sporazuma između Prištine i Tirane? Da li je to uvod u stvaranje Velike Albanije i da li u Beogradu postoji svest o realnoj opasnosti koje iz ovog proizilaze?

— Radi se samo o jednom – protiv severa Kosova koncentrišu se snage, i to kakve snage – ne samo faktički stvorena armija „Republike Kosova“ (u stvari, bivša UČK koju su tokom svih ovih godina još bolje istrenirali zapadni instruktori) nego i Armija Albanije – na osnovu Vojnog sporazuma sa „Kosovom“, kao i i zloglasna 525. brigada regularne armije SAD. General KFOR Halbauer je rekao da Armija Albanije ne može da uđe na sever bez njegove dozvole. Znači li to da uz njegovu dozvolu Armija Albanije može da uđe na sever? To je više nego opasno stanje kada se u punoj borbenoj gotovosti nalaze vojne jedinice, spremne za primenu sile u slučaju da sam NATO ne nađe za shodno da se „prlja“ u novom krvoproliću. A do njega će neminovno doći ako srpska vlast nastavi čin bez presedana, odričući se dela teritorije sopstvene države, ne prosto prepuštajući svoje građane sudbini nego ih lišavajući elementarnih ljudskih prava, cinično ih primorava da prihvate državljanstvo ne prosto tuđe države već vekovnog okrutnog neprijatelja koji se nemilosrdno obračunavao sa Srbima ne gnušajući se najčudovišnijih zločina. Ali upravo stav Beograda sasvim odvezuje ruke drugoj strani.

Iako Srbija, nažalost, ima bogato i teško iskustvo, sa Amerikom i Zapadom, teško je racionalno objasniti podršku koju Vašington, London, Berlin, Pariz, daju Prištini, koja se bavi trgovinom narkoticima i ljudskim organima, o sve većoj islamizaciji stanovništva u pokrajini o kojoj ste pisali „crne zastave vehabizma“. Gde leže motivi Zapada za takvu politiku prema Kosovu, postoje li razlike u pristupu između recimo Amerike i Nemačke, koja poslednjih godina intenzivira i pojačava svoje prisustvo u južnoj srpskoj pokrajini i na Balkanu uopšte?

— Kosovski sukob treba smatrati izuzetno važnom geopolitičkom odskočnicom na putu ka granicama Rusije. Tu se politika, strategija i taktika SAD i Nemačke nimalo ne razlikuju, pošto se radi o zajedničkim strateškim ciljevima korporativnih elita tih zemalja. U toku su procesi koji, ako ne direktno, onda posredno oblikuju Četvrti rajh, i ovde je umesno prisetiti se Hitlerovih reči uoči napada na SSSR: „Mi, nacionalsocijalisti, sasvim svesno smo raskrstili sa čitavom predratnom nemačkom spoljnom politikom. Mi želimo da se vratimo na onu tačku na kojoj je pre 600 godina prekinut naš stari razvoj. Mi hoćemo da obustavimo naše večno germansko stremljenje na jug i zapad Evrope i jasno pokazujemo prstom na teritorije na istoku. Mi konačno prekidamo sa predratnom kolonijalnom i trgovinskom politikom i svesno prelazimo na politiku osvajanja novih zemljišta u Evropi. Kada govorimo o osvajanju novih zemljišta u Evropi, svakako da u prvom redu možemo imati u vidu samo Rusiju i one periferne države koje su njoj podređene“. Od tada se u germanskoj (i šire – zapadnoj) politici malo toga promenilo.

Kako vidite aktuelno stanje u međunarodnim odnosima; odnos Amerike i Evrope prema Rusiji? Da li će budući razvoj događaja, odnosno stvaranje multipolarnog sveta, pružiti više manevarskog prostora za samostalni razvoj Srbije, Rusije i zemalja koje pripadaju pravoslavnoj civilizaciji?

— Rusija samim svojim postojanjem obezbeđuje određenu ravnotežu snaga i samim tim igra pozitivnu geopolitičku ulogu na svetskoj pozornici. Sada je Ruska Federacija, imajući u vidu kobnu, nedopustivu grešku povodom Libije, izašla iz samoizolacije i počinje da igra samostalnu ulogu na međunarodnoj pozornici, ako uzmemo primer Sirije. Rusija se „probudila“ i počela da se oslobađa starih iluzija u pogledu Zapada. U članku Vladimira Putina o spoljnoj politici Rusije predstavljena je, kao posebna, evroazijska civilizacija, a njenom narodu je postavljen uistinu opšteruski zadatak okupljanja i objedinjavanja evroazijskih etnosa u jedan zajednički dom. S atlantističko-centrističkog stanovišta pojava takvog geopolitičkog činioca predstavlja košmaran san svakog američkog geopolitičara, dok je sa stanovišta Rusije – jedina šansa da se sačuva, nastavi i ojača sopstveni istorijski i civilizacijski model pred bezličnom i antiljudskom suštinom globalizma transnacionalne oligarhije. To je protivteža modelu po kom je zemlja pokušala da krene tokom 90-ih godina, kada je načinjen izbor u korist Zapada, ali je prvo počela da se „osipa“ država, a zatim je usledio sunovrat vlasti. To je životno nesposoban model koji podriva temelje ruske državnosti. Zato je Rusija pokrenula stvaranje platforme za međunarodne rasprave, okrugle stolove i seminare, gde bi mogle da se razmatraju ideje izgradnje međucivilizacijskog, višepolarnog sveta, između ostalog – postavljaju osnove za jačanje sadejstva svih država u Evropi, Istočnoj Aziji, Latinskoj Americi i na Bliskom Istoku, – svih onih koji ne žele da dospeju u gušeći zagrljaj neoliberalnog globalističkog totalitarizma. Belu kuću sve više razdražuje aktiviranje, posle dugotrajnog zaborava, ruske globalne strategije, koja po mišljenju Vašingtona podriva američke interese.

U Srbiji se sa pažnjom i zadovoljstvom prati ekonomsko jačanje Rusije, kao i samopouzdanija spoljna politika Moskve, koja je, najsvežije, potvrđena jednom jasnom i principijelnom pozicijom u konfliktu u Siriji. Kako bi ste nam Vi mogli ukratko opisati trenutno stanje u Rusiji, njene strateške prioritete, imajući u vidu nesumnjive uspehe zemlje koju predvodi Vladimir Putin, ali i kontinuirano delovanje i politički i medijski pritisak unutar zemlje od strane neoliberalnih prozapadnih snaga?

— Rusija je u poslednje vreme ozakonila zabranu propagiranja homoseksualizma, usvajanja ruske dece od strane inostranih istopolnih parova i mešanja nevladinih organizacija finansiranih iz inostranstva, bez njihove samoidentifikacije kao stranog agenta. Događaji na Kipru pokazali su da „prijateljstvo“ s MMF ne rešava nikakva pitanja u vezi finansija; te odluke donose se na drugom nivou, gde nema mesta za pravedne odluke. Jasno je shvaćeno da je liberalna politika iscrpela svoje rezerve i ne može da obezbedi ekonomski rast. S tim u vezi Rusija se približava etapi druge, konstruktivne i državotvorne logike svog razvoja.

Šta po vama Srbi treba da čine da bi najpre opstali kao narod, šta činiti na unapređenju rusko-srpskih i uopšte odnosa slovenskih i pravoslavnih naroda?

— Odgovor leži pred očima. Na KiM se u evolucionom smislu rađa principijelno nova nacionalno-politička inicijativa, i teško je preceniti njen resurs i značaj za nacionalnu samosvest Srba, za preporod srpske državnosti u pokrajini. To je u prvom redu protivteg, „ručna kočnica“ za bezgranično ciničan kurs na rastakanje srpske civilizacije. Da bi se velikom kulturno-istorijskom tipu srpske civilizacije omogućio dalji razvoj, umesto što ga drugi narodi koriste za obogaćivanje svojih civilizacija, i da ne stupi u stadijum postojanja „prostog etnografskog materijala“, potrebno je da srpski narod stekne političku nezavisnost. Srbi na severu otvorili su etapu borbe za izlazak iz sistema uskogrupnih zapadnocentričnih interesa i sada se na severu Kosova prelamaju procesi od čijeg ishoda će zavisiti ne samo sudbina Kosova i Metohije i Srbije, nego i Balkana i Evrope u širem smislu. Sam narod je sopstveni spasilac, on ne prestaje da po Ustavu bude gospodar sebe samog i svoje Otadžbine. Nemoguće je izgraditi državu novog kvaliteta bez naroda i nacionalno opredeljenih snaga.

Izvor: Novi Standard