Bukureški mir i ruski planovi za Srbiju

Kada je u pitanju odnos zvanične Rusije prema statusu ustaničke Srbije tokom mirovnih pregovora sa Turskom 1811/12. godine, postoje tri, čini se, ključna sporna mesta u tumačenju tog odnosa, koja bi trebalo rasvetliti iz ugla zvaničnih ruskih dokumenta, a pre svega onih koji su objavljeni tokom poslednjih sedamdeset godina i koji stoga nisu bili dostupni vodećim srpskim istraživačima ovog pitanja, Stojanu Novakoviću i Mihailu Gavriloviću.

Reč je o sledećim ključnim spornim mestima: 1) Da li se zvanična Rusija neposredno pre i na samom početku mirovnih pregovora sa Turskom zalagala za nezavisnost Srbije, pa je prilikom zaključenja Bukureškog ugovora odustala od takvog zahteva? 2) Da li je zvanična Rusija u toku mirovnih pregovora sa Turskom pravila ustupke samo na srpskom pitanju ili je činila ustupke i u pogledu drugih mirovnih uslova? 3) Da li je tokom trajanja mirovnih pregovora sa Turskom zvanična Rusija držala srpske ustaničke vođe u potpunom neznanju u pogledu toka i rezultata mirovnih pregovora i iz kojih razloga ih je o sadržaju konačnog teksta Bukureškog ugovora obevestila tek mesec i po dana od njegovog potpisivanja?

Srbija u „mirovnoj trgovini“

Iz zvanične prepiske najviših ruskih vlasti, a pre svega iz prepiske cara Aleksandra I, ministra inostranih poslova N. P. Rumjanceva, ruskih diplomatskih predstavnika u Beču, Parizu i Carigradu i komandanata Moldavske armije, koji su bili ovlašćeni za vođenje pregovora i zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom, vidi se da zvanični Petrograd u rešenju srpskog pitanja sledi vrlo jasan kurs i to sa doslednošću koja je zavidna za jedno spoljnopolitičko pitanje.

Osnove tog spoljnopolitičkog kursa zvanično su koncipirane odmah nakon zaključenja Erfurtske konvencije između Napoleona Bonaparte i Aleksandra I, 30. septembra 1808. godine, kada je ruska strana pokrenula diplomatsku akciju u cilju zaključenja mira sa Turskom, s kojom je u rat ušla 1806. godine.

U srpskoj nauci (1) se u vezi sa Erfurtskom konvencijom do sada jedino skretala pažnja na njen član osam, u kome su se dva imperatora saglasila oko pripajanja Rusiji Moldavije i Vlaške, dok su pogledu drugih teritorija pod vlašću Porte zajedno priznali teritorijalnu celovitost Otomanske carevine (2). S tim u vezi, D. Janković je tvrdio, pozivajući se na pravnog istoričara  Miroslava  Đorđevića,  da je Erfurtskom konvencijom „spoljnopolitički položaj Srbije bio dvostruko otežan“. Pre svega „sporazumnom odlukom da se ona vrati Turskoj, a zatim i namerom Rusije da sama pregovara s Turskom o Srbiji, te da te uslove u pogledu nje poveže sa sopstvenim uslovima za mir“ (3).

Da Rusiji nije bilo u planu da zaključenjem Erfurtske konvencije potpuno digne ruke od ustaničke Srbije, vidi se iz razgovora koji su u Erfurtu vodili ruski i francuski ministar inostranih poslova, a o čijem je sadržaju ruski ministar, grof Rumjancev, izvestio cara Aleksandra I 17. septembra 1808. godine.

Nakon što je Napoleonov ministar dva puta zaredom pitao da li se Rusija u pogledu teritorijalnih aspiracija prema Turskoj zadovoljava pripajanjem Moldavije i Vlaške ili ima, pak, u planu da se širi i na desnu obalu Dunava, Rumjancev je odmah shvatio da Francuz pre svega ima u vidu Srbiju. Stoga mu je odgovorio, da se ruski car „ograničava time što svojoj imperiji želi da prisajedini samo te dve provincije (Moldaviju i Vlašku, prim. aut) i Besarabiju, ali da on ne može da završi posao s Turcima, a da se ne založi za Srbiju.

Pritom je Rumjancev precizirao da to, međutim, znači, i da se car „ne sprema da je pripoji, ali hoće da u ugovoru njena budućnost bude osigurana tako što bi joj se dodelila svojevrsna nezavisnost, koja bi joj omogućila da ostane zaštićena od ugnjetavanja osvetoljubivih Turaka“ (4). Napoleonov ministar inostranih poslova je svom ruskom kolegi odmah stavio do znanja da je takav položaj Srbije neprihvatljiv za Francusku.

Nezavisno od francuskog protivljenja, u uputstvu sa ovlašćnjem za zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom, koje je ministar Rumjancev već četvrtog oktobra 1808. godine poslao tadašnjem komandantu Moldavske armije, knezu Aleksandru Aleksandroviču Prozorovskom, bilo je predviđeno da se jedna od četiri osnovne kluauzule budućeg rusko-turskog mirovnog ugovora odnosi na Srbiju. Dok se za Besarabiju, Moldaviju i Vlašku predviđalo priključenje Rusiji, dotle se za Srbiju tražilo obezbeđenje mirnog života, tako što bi se ustanovila vlada „u skladu sa željama naroda“ i „pod pokroviteljstvom Rusije (5).“

Zabunu među istraživačima ove teme uneo je Nil Popov, kada je bez dodatnog preciziranja zaključio, da je knez Prozorovski po dobijanju navedenog punomoćja uputio velikom veziru svog ađutanta sa uslovima mira, među kojima je bila „nezavisnost srpskog naroda pod pokroviteljstvom Rusije i Turske“ (6).

Neku godinu pre Popova, i vojni istoričar Nikolaj Fjodorovič Dubrovin izneo je tvrdnju, da se među uslovima koje je knez Prozorovski po uputstvu ministra Rumjanceva izložio predstavnicima Turske, našao i zahtev da se „prizna nezavisnost srpskog naroda pod pokroviteljstvom Rusije i Turske“ (7).

Da zvanična Rusija pod uspostavljanjem vlade „u skladu sa željama naroda“ i „pod pokroviteljstvom Rusije“ nije podrazumevala davanje pune državne nezavisnosti Srbiji, kao što sugerišu N. Popov i N. F. Dubrovin, već visoku autonomniju unutar Otomanske carevine, vidi se iz napomena koje je knez Prozorovski drugog novembra 1808. godine pribeležio uz predlog budućeg uređenja Srbije, čiji je autor bio predstavnik Rusije kod srpskih ustaničkih vlasti Konstantin Rodofinikin.

Prema mišljenju kneza Prozorovskog, koji je u tom trenutku bio ovlašćen da vodi pregovore i zaključi mirovni ugovor sa Turskom, za Srbiju je bilo najprikladnije da dobije „posebnu vladu“, odnosno unutrašnju upravu, a da jedina veza sa Portom budu novčani i naturalni, žitni godišnji danak koji bi Srbija dugovala Turskoj. Osim toga, knez Prozorovski je predviđao i da u nekim od tvrđava u Srbiji i dalje ostanu turske vojne posade, kao svojevrsni izraz suverenih prava Porte nad autonomnom Srbijom (8).

U depeši koju je u februaru sledeće 1809. godine uputio grofu Saltikovu iz Ministarstva inostranih poslova, knez Prozorovski je detaljno objasnio razloge zbog kojih je potpuna državna nezavisnost Srbije u tom trenutku bila neprihvatljiva za Rusiju. On najpre navodi kako bi „taj ključić zemlje između četiri toliko velike države (Rusije, Austrije, Francuske i Turske, prim. aut), kojim upravljaju ljudi nezavisni od svih, a koji nemaju ni obrazovanja niti prosvećenosti, bio, po mom mišljenju, stalni kamen spoticanja i uzrok razdora među ovim državama i svaka bi težila da ih sebi pripoji. Pokroviteljstvo Rusije bi u takvim okolnostima izazivalo nove i neprestane teškoće“.

Komandant Moldavske armije i ruski punomoćnik za pregovore s Turskom u jesen 1808. i početkom 1809. godine, knez Prozorovski, dalje navodi, da „ako se u jednoj odredbi mirovnog ugovora ustanovi i garantuje celovitost i neprikosnovenost poseda Otomanske imperije s druge strane Dunava, a drugom (odredbom, prim. aut) se ustanovi novo srpsko carstvo, to bi jedno drugom očigledno i potpuno protivrečilo, i turski punomoćnici ne bi mogli da to ne uoče i teško bi šta moglo da im se tada odgovori“ (9).

„Žrtva koju bi Porta učinila ustupajući (Rusiji, prim. aut) granicu na Dunavu za nju je“, zaključuje Prozorovski, „već toliko velika, da povrh toga još i na potpuni gubitak Srbije ona savim prirodno ne bi mogla da se saglasi“, a „nema sumnje da i sama Francuska ne bi bila zadovoljna osnivanjem srpskog carstva, posebno ako bi ono bilo pod pokroviteljstvom Rusije“ (10).

Knez Prozorovski prezicno nabraja i sve nevolje koje bi Rusija kao pokrovitelj Srbije imala, ako bi se u tadašnjim okolnostima nekim čudom i izdejstvovala potpuna nezavisnost Srbije:

„Međutim, čak i kada bi na trenutak pretpostavili da bi se Francuska s tim složila i da Rusija silom oružja natera Portu da se sa tim saglasi – kakve će se posledice izroditi od tako ustanovljenog srpskog carstva? Misli koje sada Srbi iskazuju, čini se dovoljno jasno pokazuju njihova stvarna raspoloženja, i one bi zbog njihove neukosti, s jedne strane, i shodno izjavljenim željama, s druge strane, pri povoljnim okolnostima u nekom prvom važnom koraku neizostavno bile pretvorene u delo.

Radi uvećanja i proširenja svoje vlasti oni bi, svakako, odmah počeli podbunjivati susedne svoje jednoverce: austrijske Srbe (kojih ima do 2 miliona), Hercegovce, Crnogorce, bosanske hrišćane, Dalmatince, Albance, Bugare itd, da bi ih podbunjivanjima odvojili od svojih sadašnjih gospodara i prisajedinili svom carstvu.

To bi za Rusiju, koja je na sebe primila pokroviteljstvo nad Srbijom, izazvalo nove i neprestane sukobe, pa čak i ratove sa susedima, i imperator ruski bi bio primoran da se odrekne takvog pokroviteljstva; a tada bi se već Rusija trajno lišila svog toliko za nju korisnog uticaja na hrišćanske narode koji žive na teritoriji otomanske Porte“ (11).

Imajući sve to vidu, Prozorovski u tom trenutku prednost daje autonomiji pod pokroviteljstvom Rusije u odnosu na punu državnu nezavisnost Srbije. U prilog autonomiji on navodi i argument, da će rusko zalaganje za takav status Srbije „otkloniti sve sumnje na račun širenja vladavine Rusije s druge strane Dunava“. Shodno tome, Francuska neće imati opravdanja da širi svoje pretenzije, Turska daje Srbima samo ono što je već obećala, a „Srbi dobijaju mir i sopstvenu unutrašnju upravu bez bilo kakve vlasti i učešća Porte“, pri čemu im je bolje da zbog svoje neprosvećenosti i običaja još uvek budu u takvoj „ograničenoj slobodi i nezavisnosti“. I najzad, status autonomije za Srbiju pomoći će Rusiji da zauvek sačuva pokroviteljstvo i uticaj nad srpskom nacijom (12).

Sa argumentacijom koju je u prilog autonomnog statusa Srbije izneo knez Prozorovski u depeši Ministarstvu inostranih poslova, saglasio se i sam car Aleksandar I, o čemu je Prozorovskog izvestio ministar N. P. Rumjancev 11. marta 1809. godine. Tom prilikom je ministar obavestio ruskog punomoćnika u mirovnim pregovorima sa Turskom, da car Aleksandar smatra da bi u mirovnom ugovoru trebalo značajno umanjiti danak koji bi Srbija plaćala Porti kao sizerenu u odnosu na postojeće poreske obaveze zemlje (13).

Da se zvanični Peterograd u pogledu budućeg statusa Srbije čvrsto držao jednog unapred definisanog kursa, vidi se i po izveštaju koji je novi komandant Moldavske armije, general Petar Ivanovič Bagration, uputio ministru Rumjancevu 13. decembra 1809. godine. Obaveštavajući ga o molbi srpskih starešina na čelu sa voždom Karađorđem, da Srbija dođe pod neposrednu vlast Rusije, Bagration izjavljuje, da je to „protivrečno ustanovljenim pravilima za zaključenje mira sa Portom“ (14).

U januaru 1810. godine Rumjancev piše Bagrationu, da briga Rusije za status Srbije nije pokolebana ni time što su srpske starešine „kod prve nedaće“ napustile Rusiju i potražile pokroviteljstvo Austrije, a da Rusija i dalje smatra da je za Srbiju najbolja potpuna unutrašnja autonomija pod sizerenstvom Porte i uz pokroviteljstvo Rusije. Ruski ministar inostranih poslova je istovremeno savetovao generala Bagrationa, da Srbima prenese da oni vremenom uz pomoć i podršku Rusije mogu da dostignu i željenu potpunu državnu nezavisnost (15).

O budućem pravnom statusu Srbije u planovima zvanične Rusije posle Erfurtske konvencije, jasno svedoči sadržaj nacrta mirovnog sporazuma koji je Aleksandar I poslao posredstvom ministra Rumjanceva novom komandantu Moldavske armije, generalu Nikolaju Mihajloviču Kamenskom, zajedno sa punomoćjem za vođenje pregovora i zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom.

U članu sedam, nacrta mirovnog ugovora, koji je bio u potpunosti posvećen regulisanju srpskog pitanja, predviđalo se pravo Srba na potpunu unutrašnju autonomiju, uz priznanje turskog sizerenstva i ruskog pokroviteljstva. Porta bi kao sizeren imala pravo na godišnji danak, koji bi bio jednom za svagda utvrđen i koji bi isključivo predavali srpski predstavnici u Carigradu. Uz to garantovalo se pravo Srbima na zemlje i tvrđave koje su se nalazile u njihovom posedu u momentu zaključenja rusko-turskog mirovnog ugovora (16).

U vezi sa sadržajem odredbe posvećene Srbima iz ruskog nacrta mirovnog ugovora, u instrukciji koju je general Kamenski dobio od ministra Rumjanceva ističe se kako Rusija nema sporazume koji bi joj nametali obaveze u vezi sa Srbijom, a i „ne može se reći da je ponašanje prema Rusiji onih koji vrše vlast u Srbiji u svim slučajevima za pohvalu“, ali da „Njegovo Carsko Veličanstvo posebno poštuje srpsku naciju u celini, pa zato želi da na čvrstim osnovama utvrdi njenu dobrobit“ (17).

Međutim, pokušaji Rusije da tokom 1809. i 1810. godine okonča rat sa Turskom propali su i to pre svega zahvaljujući intrigama Francuske. Nezavisno od toga što je Aleksandar I u jesen 1808. godine zaključio sa Napoleonom Erfurtsku konvenciju, Francuska je činila sve da Rusiji što duže budu vezane ruke ratom sa Turskom, da bi ona bez smetnji od strane Rusije mogla da širi svoju kontrolu nad evropskim kontinentom (18).

Kako bi otežao postizanje mira između Rusije i Turske, Napoleon je Erfurtskom kovencijom odbio da Francuska bude posrednik u pregovorima Rusije sa Portom i istovremeno je onemogućio da se u ulozi posrednika javi neka treća država. Zato će Rusija krajem 1810. godine morati da odbije austrijsku ponudu za posredovanjem u mirovnim pregovorima, koja je došla na predlog Turske (19).

Uz to, ni zvanični Petrograd nije želeo da žrtvuje deo mirovnih zahteva prema Turskoj, računajući da bi novo teritorijalno proširenje države odobrovoljilo rusko javno mnjenje, koje je već bilo umorno od stalnih višedecenijskih, ali ne i naročito uspešnih ratova sa Turskom (20).

Pitanje zaključenja mira sa Turskom ponovo je došlo na dnevni red ruske politike krajem 1810. i početkom 1811. godine, kada je ruskoj diplomatiji postalo potpuno jasno da će Napolonova Francuska, zajedno sa drugim evropskim satelitima, vrlo brzo napasti Rusiju (21). U cilju ubrzanja pregovora sa Portom i njihovog uspešnog okončanja, u decembru 1810. godine u štab komandanta Moldavske armije poslat je iz Petrograda poznati diplomata Andrej Jakovljevič Italinski, a u januaru 1811. godine komandant Moldavske armije, general Kamenski, uručio je prevodiocu i dplomati Petru Antonoviču Fontonu konkretne instrukcije za vođenje mirovnih pregovora sa velikim vezirom (22).

U novim okolnostima u kojima se Rusija suočila sa realnom opasnošću Napoleonovog napada, za nju su podjednako bili važni zaključenje mira sa Portom i posledično oslobađanje vojske angažovane u ratu protiv Turske na podunavskom i zakavkaskom ratištu, ali i pridobijanje na svoju stranu Austrije, čija se težina u evropskim odnosima u tom trenutku merila sa 200 000 vojnika koje je mogla da mobiliše (23).

Sve to se moralo neminovno odraziti i na status srpskog pitanja u budćim rusko-turskim mirovnim pregovorima, jer je Austriju budući staus Srbije interesovao više nego išta drugo u ruskim planovima prema balkanskom i crnomorskom regionu. O takvom interesu Austrije upečatljivo svedoči razgovor koji je krajem januara 1811. godine imao ruski diplomata Pavel Andrejevič Šuvalov sa prvim čovekom austrijske diplomatije knezom Meternihom. Tom prilikom je Meternih najpre preneo Šuvalovu da se Austrija „različito odnosi prema kneževinama koje se odavno nalaze pod vlašću Rusije (Moldavija i Vlaška, prim. aut) i prema Srbiji, za koju on drži da je samo pobunjena turska provincija“.

Meternih je tada uveravao ruskog diplomatu da Austrija nema nikakvih pretenzija prema Srbiji, ali da joj je neprihvatljivo rusko vojno prisustvo na desnoj obali Dunava, koje je u suprotnosti sa javnim zaklinjanjem Rusije da ona nema nikakvih teritorijalnih aspiracija prema Srbiji. Na pitanje Šuvalova kako da se dođe do sporazuma između Austrije i Rusije, Meternih je kratko odgovorio: „Okončajte stvari u Turskoj, eto to je najvažnije“ (24).

Sumirajući utiske iz razgovora sa knezom Meternihom, Šuvalov je u izveštaju ministru Rumjancevu zaključio, da Austrija želi da se približi Rusiji, ali da to neće učiniti ako se Rusija makar ne odrekne Vlaške. Šuvalov je istovremeno iskazao sumnju da Austrija za posredovanje u postizanju mira između Rusije i Turske ne bude od Porte tražila za sebe Srbiju, nezavisno od javnih uveravanja zvaničnog Beča da nema takvih pretenzija (25).

U vezi sa pregovorima koje je Rusija vodila sa Austrijom početkom 1811. godine, u srpskoj istorijskoj i pravnoistorijskoj literaturi naročito se skreće pažnja na ponudu cara Aleksandra I caru Francu I da Austrija za neutralnost u rusko-francuskom ratu dobije od Rusije „Vlašku, Moldaviju do reke Sereta i čak Srbiju“ (26). Ova činjenica se skoro redovno navodi kao dokaz tadašnjeg „makijavelističkog“ odnosa zvanične Rusije prema Srbiji (27).

Sledeći zaključke čuvenog ruskog diplomate i stručnjaka za međunarodno javno pravo Fjodora Fjodoroviča Martensa, Mihailo Gavrilović je ovakvu ponudu cara Aleksandra I objašnjavao izvesnošću rata sa Napoleonovom Francuskom (28). Međutim, Gavrilović, kao ni drugi srpski autori, ne ukazuju na jednu važnu činjenicu, na koju skreće pažnju upravo pomenuti Martens, a koja baca potpuno drugačije svetlo na pomenutu ponudu ruskog car.

Naime, u tajnoj instrukciji od 13. februara 1811. cara Aleksandra I diplomatskom poslaniku Rusije u Beču, grofu Štakelbergu, navode se Vlaška i Moldavija do reke Sereta, ali ne i Srbija, kao teritorije Turske koje bi Rusija bila spremna da preda Austriji ukoliko bi se ova ugovorom obavezala da bude neutralna u ratu između Rusije i Francuske (29). Za ocenu važnosti podataka iz ove careve instrukcije nije nevažno to što je ona bila nepoznata čak i ministru inostranih poslova Rusije grofu Rumjancevu (30).

Nezavisno od nagađanja u vezi sa konačnom sudbinom pomenute instrukcije cara Aleksandra grofu Štakelbergu (31) i neka kasnija zvanična dokumenta potvrđuju da je Rusija u svojim planovima markirala Vlašku, a ne Srbiju, kao teritoriju pogodnu za razmenu sa Austrijom.

Tako u depeši koju je ministar Rumjancev početkom juna 1811. godine uputio komandantu Moldavske armije generalu M. I. Kutuzovu, koji je određen za glavnog ruskog pregovarača u budućim mirovnim pregovorima sa Turskom, navodi se mišljenje cara Aleksandra I, da je granica duž reke Seret „oduvek smatrana najboljom“ za Rusiju, ali da ona i pored toga traži granicu na Dunavu i pripajanje celokupne Vlaške i Moldavije. Razlog je bio taj, što bi, po shvatanju cara Aleksandra, „pripajanjem obe kneženine zadržali u našim rukama mogućnost da izvršimo korisnu razmenu sa Austrijom, ustupajući joj Vlašku za drugu oblast, a i da ne dođe do takve razmene, dobili bi mogućnost da joj postepeno nudimo Vlašku u vidu ustupka ili razmene i na taj način bi preko nje (Vlaške, prim. aut) sačuvali najjači uticaj na politički sistem bečkog kabineta i dugoročno bi ga vezali za nas“ (32).

Sve ove činjenice upućuju na zakljuak, da je Aleksandrova ponuda Srbije austrijskom caru s početka februara 1811. godine bila incident u ruskoj politici prema ovoj turskoj provinciji u periodu od 1808. do 1812. godine, izazvan, po svemu sudeći, strahom ruskog cara da uoči napada Francuske na Rusiju, „ogromna sredstva kojim je raspolagao Napoleon ne budu uvećana savezničkom pomoći Austrije“. Ta briga ga je terala da u cilju privlačenja Austrije na stranu Rusije, žrtvuje čak i sve teritorije koje je Rusija uz ogromnu ratnu cenu osvojila od Turske (33).

Srbija na pregovaračkom stolu

Komandant Moldavske armije general Kutuzov dobio je 30. septembra 1811. godine instrukcije od ministra Rumjanceva u vezi sa sadržajem budućeg rusko-turskog mirovnog ugovora. Instrukcija je pristigla nekih dvadesetak dana pre početka rusko-turskih mirovnih pregovora u gradu Đurđevu (Đurđu), koji će potom biti preneti u Bukurešt i tamo uspešni okončani u maju 1812. godine.

U instrukciji ministra Rumjanceva bila su kratko navdena četiri osnovna mirovna uslova Rusije koji su se morali naći u budućem rusko-turskom mirovnom ugovoru. Jedan od uslova ticao se Srbije, a Kutuzov je dobio generalno uputstvo, da ugovorne garantije za nju budu takave da „obezbede budućnost Srbije saglasno, koliko je to moguće, željama srpske nacije“ (34).

Nakon što su 19. oktobra 1811. godine (35)  u Đurđevu i zvanično otpočeli rusko-turski pregovori o miru, koji će u maju 1812. godine rezultirati konačnim zaključenjem Bukureškog ugovora, glavni ruski pregovarač, general Kutuzov, dobio je 26. oktobra 1811. godine depešu od Rumjanceva. Ministar inostranih poslova mu je preneo stavove cara Aleksandra I o pojedinim najvažnim pitanjima koja su po shvatanju Rusije morala biti predmet ugovornog regulisanja.

Svoje stavove o tim pitanjima, ruski vladar je formulisao, između ostalog, i na osnovu prethodnih izveštaja generala Kutuzova o prvim sednicama mirovnog kongresa. Car je u instrukciji poručio Kutuzovu, da učini sve što je u njegovoj moći da se „obezbedi budućnost“ Srbije, tako što bi „u ovoj zemlji bila uspustavljena unutrašnja uprava po volji nacije i obezbeđeno pokroviteljstvo Rusije“ (36).

U izveštaju koji je Kutuzov 10. novembra 1811. godine poslao ministru Rumjancevu i u kome ga obaveštava da je dobio pouzdanu informaciju da će sultan povući prethodnu saglasnost velikog vezira na novu rusko-tursku granicu duž moldavske reke Seret (37), glavni ruski pregovarač objašnjava zašto na mirovnom kongresu još uvek nije otvoreno pitanje statusa Srbije. Kao razlog Kutuzov navodi, da je, s jedne strane, od početka pregovora bio svestan da Rusija ne može za Srbe da sačuva beogradsku tvrđavu, već da će morati da je ustupi Turcima (38), a da bi, s druge strane, Turci, u slučaju da pregovori propadnu zbog spora oko važnijih pitanja – novih rusko-turskih granica u Evropi i Aziji, jedva dočekali da ruski ustupak beogradske tvrđave u toku propalih rusko-turskih mirovnih „lakovernim Srbima predstave kao dokaz koliko mi (Rusija, prim. aut) malo brinemo o njihovim potrebama i da ih žrtvujemo radi naših koristi“. Takva turska intriga bi, po Kutuzovu, u okolnostima propalih mirovnih pregovora „učinila štetu našim interesima u toj oblasti“ (39).

Pošto je razmatranje srpskog pitanja bilo odloženo do konačnog dogovora oko novih rusko-turskih granica na reci Seret i u Zakavkazju, ono se i nije našlo na dnevnom redu prvih jedanaest sednica rusko-turskog mirovnog kongresa, koje su od 19. oktobra do 7. novembra 1811. godine održane u Đurđevu (40).

Nakon što je sultan odbio da prihvati mirovni uslov Rusije da nova rusko-turska granica u Evropi bude na reci Seret (41) car Aleksandar I je 22. novembra 1811. godine preko ministra Rumjanceva poručio Kutuzovu, da mirovni pregovori mogu biti obnovljeni samo pod uslovom, da veliki vezir „pruži prethodnu i formalnu saglasnost na tri preliminarne tačke“.

One su se ticale uspostavljanja nove rusko-turske granice u Evropi duž moldavske reke Seret, garantija za Srbiju, koje će „obezbediti miran i nesmetan opstanak cele nacije“ i, najzad, granice u Aziji, tako što bi Rusiji pripala utvrđenja na crnomorskoj obali od Anape do Potija, koja je Rusija u tom trenutku vojno kontrolisala (42).

Da će se sultan protiviti ne samo granici na Seretu, već i unošenju u rusko-turski mirovni ugovor bilo kakve odredbe sa garancijama za Srbiju, ruskom pregovaraču A. J. Italinskom preneo je 18. novembra u privatnom razgovoru glavni turski pregovarač Galib-efendija (43). Sledećeg meseca će Galib-efendija na jednoj od sednica mirovnog kongresa reći, kako su „Srbi u potpunosti podanici Porte i ona ima pravo da sama s njima raspravi nesuglasice“, ali da je „Porta učinila Rusiji značajan ustupak“, kao „dokaz svoje miroljubivosti i zato što su Srbi delovali zajedno sa Rusima“, time što je „saglasna da garantuje Rusiji njihovu bezbednost i mir“ (44).

Nakon što su ruski pregovarači na sednici mirovnog kongresa od 31. decembra 1811. godine preneli turskim pregovaračima (45) da je car Aleksandar odlučio da prekine mirovne pregovore zbog upornog odbijanja vojno poražene Turske da prihvati osnovne ruske mirovne uslove, general Kutuzov je prvog januara 1812. godine velikom veziru Ahmed-paši poslao pismo sa mirovnim uslovima Rusije od čijeg prihvatanja je zavisio opstanak primirja i dalji tok bukureških pregovora o miru.

I ovog puta je zvanični Petrograd zahtevao, kao minimalne uslove za postizanje mira, granicu na Seretu, zadržavanje u posedu Rusije, shodno principu uti possidetis, svih u ratu oslobođenih i prisajedinjenih teritorija u Zakavkazju i, najzad, ugovorne garancije za Srbe, koje bi im osigurale „miran opstanak, građansku slobodu i formu unutrašnje uprave koju sami izaberu“ (46).

Iako je Rusija prekinula primirje i početkom 1812. godine obnovila ratne aktivnosti na levoj obali donjeg toka Dunava, zbog sve izvesnijeg napada Francuske na Rusiju, komandant Moldavske armije general Kutuzov dobio je 22. marta 1812. od cara Aleksandra I novo punomoćje za neodložno obnavljenje rusko-turskih mirovnih pregovora i što hitnije zaključenje mirovnog ugovora sa Turskom (47).

Istog dana je Kutuzov dobio od ministra Rumjanceva instrukciju sa minimalnim ruskim uslovima koji se moraju naći u budućem rusko-turskom mirovnom ugovoru. Jedan od uslova ponovo se ticao Srbije: „U vezi Srbije – obezbediti miran opstanak cele nacije i obećanje Porte da se ona neće mešati u unutrašnju upravu u ovoj zemlji, nego će je prepustiti slobodi i želji stanovnika. Car ne osporava pravo da sultan, kao i ranije, uzima danak od Srbije, niti druge privilegije koje mogu služiti kao dokaz njegove vlasti nad ovom zemljom“ (48).

U instrukciji Kutuzovu navodilo se i da je dovoljno da u mirovnom ugovoru u pogledu Srbije bude predviđeno, da će „u unutrašnjoj upravi ona biti potpuno slobodna“, a da se turskom sultanu ostavlja da kasnije precizira „pravilo dva dvora o ovoj naciji“ (49). Ovu klauzulu Rumjancev je objašnjavao potrebom, da se odobrovolji sultan da u što kraćem roku zaključi i ratifikuje mirovni ugovor, kome se Rusija već dugo vremena sa nestrpljenjem nadala (50).

Kutuzov je uskoro obavestio Rumjanceva, da je turski pregovarač Galib- efendija u neformalnim razgovorima tokom marta 1812. godine sa ruskim pregovaračima Italinskim i Fontonom, izneo stav da je sultan u pitanju Srbije saglasan da se u mirovnom ugovoru nađe jedino odredba kojom se Srbima obećava bezbednost i daje opšta amnestija. Tom prilikom je Galib- efendija stavio primedbu na onaj deo ruskog predloga odredbe o Srbima u kome se sultan ovlašćuje da u delo sprovede odredbu o pravima Srba ugovorenu „između dva dvora“.

Po tumačenju Galib-efendije, takvom formulacijom se ne afirmišu, već poništavaju sultanova suverena prava nad Srbijom, pošto nakon usvajanja takve ugovorne odredbe sultan više ne bi mogao da „donese nikakvu uredbu o Srbiji, a da nije dobio saglasnost Njegovog Imperatorskog Veličanstva (ruskog cara, prim. aut) i bez sadejstva sa njim.“ (51)

Kutuzov se i lično sreo sa Galib-efendijom, trećeg aprila 1812. godine, kako bi ga pre zvaničnog obnavljanja mirovnih pregovora u neformalnom susretu upoznao sa „ultimatumom Njegovog Carskog Veličanstva o odredbama koje moraju služiti kao osnova za ugovor“. U ultimatumu se našla i odredba o Srbiji, koju je Kutuzov formulisao doslovce sledeći instrukciju ministra Rumjanceva od 22. marta 1812. godine (52). U diskusiji koju je tom prilikom Kutuzov imao sa Galib-efendijom, turski pregovarač je ponovo izneo stav, da je „u pogledu Srba Porta saglasna da se u ugovor uključi član koji predviđa za Srbe pomilovanje i opštu amnestiju i osiguranje bebednosti i mira“ (53).

Rusko-turski mirovni pregovori iznova su započeli u Bukureštu 19. aprila 1812. godine, a dan pre toga general Kutuzov je izdao instrukciju trojici ruskih opunomoćenih pregovarača. U njenoj prvoj tački navodio se zahtev Rusije za „slobodan i miran život Srba“, tako što će im se „dati mogućnost da sami uspostave sistem civilne i unutrašnje uprave i da sami vrše upravu; pritom, suverena prava sultana ni u kojoj meri ne treba da budu povređena ili umanjena“ (54).

Posle obnavljanja pregovora ruski pregovarači su turskim kolegama i zvanično ponovili ultimativne uslove Rusije sadržane u instrukciji koju je 22. marta dobio Kutuzov, a sa kojima je već nezvanično bio upoznat glavni turski pregovarač Galib-efendija. Sledstveno tome, Italinski je po nalogu Kutuzova na prvoj sednici obnovljenih pregovora u Bukureštu, 19. aprila 1812. godine, preneo turskim pregovaračima, da Rusija od Porte ultimativno zahteva, između ostalog, i „osiguran i miran opstanak Srbije sa pravom na uređenje unutrašnjeg građanskog života ali bez narušavanja prava sultana“ (55).

Među pet osnovnih mirovnih uslova oko kojih su se dvojica glavnih pregovarača, general Kutuzov i Galib-efendija, saglasili u Bukureštu početkom maja 1812. godine, bio je i uslov koji se ticao pravnog statusa Srbije. U izveštaju koji je Kutuzov poslao svom tročlanom pregovaračkom timu navodilo se da će se odredba o Srbiji zasnivati na ultimativnom uslovu koji su ruski pregovarači, sledeći instrukciju ministra Rumjanceva Kutuzovu od 22. marta 1812. godine, već izložili pregovaračima Porte na prvoj sednici obnovljenih pregovora.

Osim toga, Kutuzov i Galib-efendija su se saglasili, da prvobitni ruski predlog odredbe o Srbiji bude dopunjen tako što će se u mirovnom ugovoru predvideti, da će „na molbu ovog naroda (Srba, prim. aut), njemu biti darovano uređenje koje imaju stanovnici Arhipelaga i nekih drugih oblasti, kako u pogledu unutrašnje uprave, tako i u odnosu na pravila i postupak naplate danka“ (56).

U preliminarnom tekstu mirovnog ugovora, koje se sastojao od samo šest članova koji su regulisali osnovne mirovne uslove dogovorene između Kutuzova i Galib-efendije i koji su sastavile i potpisale tročlane pregovaračke delegacije Rusije i Turske, u Bukureštu 5. maja 1812. godine, ubedljivo najobimniji i najdetaljniji bio je član 4. posvećen statusu Srbije (57).

Odredba člana četiri preliminarnog mirovnog ugovora skoro je doslovno preuzeta u član osam završne verzije mirovnog ugovora, koju su u Bukureštu 16. maja 1812. godine potpisali general Kutuzov i veliki vezir Ahmed-paša. S tom razlikom što je na samom kraju člana 8. konačnog teksta rusko-turskog ugovora, u odnosu na preliminar dodata jedna generalna garancija, prema kojoj će Porta „sve stvari (koje se tiču autonomije po modelu Arhipelaških ostrva, prim. aut) urediti zajedno sa srpskim narodom“ (58).

Unutrašnja autonomija po uzoru na grčka Arhipelaška ostrva, koja je garantovana Srbiji članom osam Bukureškog mirovnog ugovora, bila je potpuno u skladu sa onom generalnom pozicijom Rusije prema statusu ustaničke Srbije koju je zvanični Petrograd zauzeo još nakon zaključenja Erfurtske konvencije u jesen 1808. godine, a koje su se car Aleksandar I i ruski pregovarači dosledno držali tokom mirovnih pregovora sa Turskom u Đurđevu i Bukureštu 1811. i 1812. godine.

U zvaničnim ruskim dokumentima iz tog vremena, pa ni u onim najpoverljivijim u čiji su sadržaj bili upućeni samo car Aleksandar i glavni ruski pregovarač Kutuzov, ne može se naći uporište za tvrdnju Stojana Novakovića, da je po pitanju prava Srba u Bukureškom ugovoru „ispalo suprotno obećanjima koje je malo ranije u Petrogradu srpskim izaslanicima davao car Aleksandar“ (59), ili za zaključak, inače naučno pedatnog i opreznog, Mihaila Gavrilovića, da Bukureškim ugovorom za Srbe „mesto nezavisnosti, koja im je obećavana, za njih je utvrđeno da opet dođu pod tursku vlast“ (60).

Istovremeno, na osnovu brojnih dokumenata, a naročito protokola rusko-turskog mirovnog kongresa, jasno se vidi uporno odbijanje turske strane da se u mirovni ugovor unesu bilo kakve garantije u vezi sa autonomnim statusom Srbije, kao i odlučnost ruske strane da one budu unete u ugovor, kao što se na kraju i dogodilo.

Suma ruskih ustupaka

Ako ruski službeni izvori jasno pokazuju da zvanična Rusija tokom mirovnih pregovora u Đurđevu i Bukureštu 1811/12. godine nijednom nije pod pritiskom spoljnopolitičkih okolnosti izmenila svoje strateško zalaganje za autonomni status Srbije, kao vazalne turske pokrajine pod ruskim protektoratom, ostaje da se vidi koliko je tokom ovih mirovnih pregovora Rusija napravila ustupaka „drugog“ ranga u srpskom pitanju i da li je slične ustupke pravila i u pogledu drugih mirovnih uslova.

Zvanični Petrograd je pre početka mirovnih pregovora sa Turskom u Đurđevu, 19. oktobra 1811. godine, odredio četiri osnovna mirovna uslova koje je trebalo ugraditi u budući rusko-turski mirovni ugovor. Prema sadržaju već pominjane instrukcije koju je general Kutuzov dobio 30. septembra 1811. godine od ministra Rumjanceva, Rusija je od Turske zahtevala:

1) Ustupanje Besarabije i dela Moldavije, tako što bi nova rusko-turska granica išla rekom Seret do njenog ušća u Dunav, a odatle Dunavom do njegovog ušća u Crno more; 2) Novčanu naknadu za vraćanje oslobođene Vlaške i uspostavljanje u Vlaškoj autnomne kneževine, sa unapređenim pravima u odnosu na raniji status i pod zajedničkim, ugovorom garantovanim pokroviteljstvom Rusije i Turske; 3) Osiguranje budućnosti Srbije „saglasno, koliko je to moguće, željama srpske nacije“; 4) Novu rusko-tursku granicu u Zakavkazju, na kopnu i na crnomorskoj obali, uspostavljenu po principu uti possidetis, odnosno da svakoj zaraćenoj strani pripadne ona teritorija koju drži u trenutku zaključenja mirovnog ugovora (61).

Pritom je ministar Rumjancev 26. oktobra 1811. godine preneo generalu Kutuzovu stav cara Aleksandra I, da „ne gubi iz vida da je glavni cilj našeg mira sa Portom uspostavanje granice na reci Seret“ (62). Tokom mirovnih pregovora u Đurđevu i Bukureštu, 1811. i 1812. godine, Rusija je činila Porti ustupke, veće ili manje, na svakom od četiri osnovna mirovna uslova.

U srpskoj stvari zvanični Petrograd napravio je prvi ustupak, kada se već 26. oktobra 1811. godine saglasio sa mišljenjem koje je Kutuzov 15. oktobra iste godine izneo Rumjancevu, da se Porta „nikada neće saglasiti“ sa tim da Srbima pripadne beogradska tvrđava. Naime, po Kutuzovu, Porta neće pristati, da ovaj „ključ svoje vladavine“ u Srbiji, „ostane u rukama neprijateljski raspoloženog naroda, koji prilikom prvog sukoba Porte sa Austrijom, zbog svoje prostote ili koristoljublja, može da prepusti tako važnu tvrđavu austrijskoj vojsci“ (63).

Iako se car Aleksandar složio sa mišljenjem Kutuzova, da u pregovorima sa Turskom ne bi trebalo insistirati da Srbima pripadne beogradska tvrđava, on je posredstvom Rumjanceva, u depeši od 26. oktobra, poručio glavnom ruskom pregovaraču, da se ugovorom predvidi da „osim Beograda, turska vojska ne zauzima druge tvrđave u Srbiji“ (64). I pored takvog stava cara Aleksandra, ruski pregovarači su posle saglasnosti na predaju Turcima beogradske tvrđave učinila još jedan ustupak, po svoj prilici na sednici od 20. aprila 1812. godine (65) prihvativši da se turski vojni garnizoni vrate u sve tvrđave i palanke koje su postajale u Srbiji pre podizanja ustanka. To je uneto najpre u član 4. preliminarnog ugovora, a potom i u član osam konačne verzije Bukureškog mirovnog ugovora (66).

Ustupci Rusije na pitanju povratka turskih garnizona u tvrđave nije, međutim, poništavao široku autonomije Srbije zagarantovanu Bukureškim ugovorom. To potvrđuje i kasniji državno-pravni razvitak Kneževine Srbije, koja se turskih vojnih posada u četiri grada-tvrđave oslobodila tek 1867. godine, ali to joj nije ni najmanje smetalo da pre toga ovlada brojnim atributima unutrašnje i spoljne suverenosti (67). Osim na pitanju tvrđava, Rusija tokom mirovnih pregovora u Đurđevu i Bukureštu, 1811/12. godine, u srpskoj stvari nije napravila turskoj strani nijedan drugi ustupak.

U pogledu mirovnog uslova koji je za Rusiju bio najvažniji – nove rusko- turske granice u Evropi, zvanični Petrograd je u odnosu na prvobitni zahtev, koji je predviđao uspostavljanje nove granice na reci Seret, pristao u aprilu 1812. godine, zbog upornog odbijanja Porte, na granicu duž reke Prut (čl. četiri Bukureškog ugovora) i time izgubio najveći deo već od ranije kontrolisane teritorije Moldavije (68).

Koliko je veliki teritorijalni ustupak Rusija napravila na pitanju nove rusko-turske granice u Evropi, kada je kao ratni pobednik na samom kraju mirovnih pregovora umesto granice na Seretu pristala na granicu na Prutu, posredno se vidi i po tome što je Kutuzov ovlašćenje za prihvatanje granice na reci Prut dobio lično od cara Aleksandra I, u tajnoj instrukciji od 22. marta 1812. godine, koja je bila skrivena i od ondašnjeg prvog čoveka ruske diplomatije grofa Rumjanceva (69).

Teritorijalni ustupak Rusije vojno poraženoj Turskoj na pitanju nove granice u Evropi izgleda još veći ako se uzme u obzir činjenica da je Rusija pre započinjanja mirovnih pregovora u Đurđevu, u oktobru 1811. godine, već odustala od starog zahteva da joj se prizna priključenje celokupne zauzete teritorije Moldavije i Vlaške, te da nova rusko-turska granica bude na Dunavu (70). Osim toga, Rusija je tokom pregovora napravila teritorijalni ustupak i u pogledu novog razgraničenja sa Turskom u delti Dunava. Naime, Rusija je u pregovore ušla sa zahtevom da nova rusko-turska granica ide koritom trećeg najjužnijeg rukavca Dunava – Sv. Đorđa.

Međutim, već na drugoj sednici mirovnog kongresa u Đurđevu, 20. oktobra 1811. godine, ruska delegacija je prihvatila turski predlog da nova granica bude na srednjem Sulinskom rukavcu, koji je u svako doba godine plovan, pa samim tim omogućuje stalnu vezu turskih poseda na desnoj obali Dunava sa Crnim morem (71). Na samom kraju bukureških mirovnih pregovora, Rusija je pristala da nova rusko-turska granica bude na najsevernijem dunavskom rukavcu – Kilijskom, što je potvrđeno članom jedan preliminarnog, a onda i članom četiri konačnog teksta Bukureškog mirovnog ugovora (72).

Vojno poraženoj Turskoj, koja je podstaknuta Francuskom i Austrijom odugovlačila pregovore i odlagala zaključenje mirovnog ugovora, nadajući se napadu na Rusiju Napoleonove evropske koalicije, nisu bili dovoljni ni ovi ruski teritorijalni ustupci, pa je na početku obnovljenih pregovora u Bukureštu, aprila 1812. godine, Galib-efendija zatražio da Turskoj pripadnu i dva utvrđenja – Izmail i Kilija, koja su se nalazila na levoj obali Dunava, između ušća Pruta i Crnog mora, koja je inače trebalo da pripadne Rusiji (73). Na kraju je u članu 1. tajnog dodatka Bukureškom mirovnom ugovoru bilo predviđeno da tvrđave Izmail i Kilija pripadnu Rusiji, ali da je Rusija dužna da ih nakon toga sruši (74).

Praveći tokom mirovnih pregovora ustupke, ne bi li u predvečerje Napoleonovog napada što pre izašla iz rata sa Turskom, ruska diplomatija se ipak koliko-toliko držala unapred definisane strategije i prioriteta. To se najjasnije vidi se iz njenog odnosa prema Vlaškoj tokom pregovora u Đurđevu i Bukureštu 1811/12. godine.

U već pomenutoj instrukciji ministra Rumjanceva, koju je general Kutuzov dobio pre početka rusko-turskih mirovnih pregovora, 30. septembra 1811. godine, navodilo se, da u pogledu Vlaške ruski pregovarači ne bi trebalo da zatežu na pitanju novčane naknade koju je Rusija tražila od Turske na ime vraćanja ove pokrajine pod vrhovnu vlast Porte, kao ni po pitanju zajedničkog, ugovorom garantovanog pokroviteljstva Turske i Rusije nad ovom autonomnom kneževinom. Dovoljno je, navodilo se u ovom dokumentu, sačuvati u Vlaškoj osnovu za „ruski uticaj u budućnosti“. Sledstveno tome, glavni ruski pregovarač general Kutuzov dobio je u pogledu statusa Vlaške najširu slobodu ugovaranja (75).

Mada je ovaj deo uputstva ministra Rumjanceva u depeši od 30. septembra bio precrtan, skoro istovetno uputstvo šef ruske diplomatije ponovio je generalu Kutuzovu 26. oktobra 1811. godine, nakon što su u Đurđevu započeli mirovni pregovori. S tom razlikom, što je u poslednjoj depeši Rumjancev i dodatno pojasnio smisao ustupaka na pitanju statusa Vlaške. Naime, rusko uzmicanje na pitanju novčane naknade i ugovornih garantija za Vlašku, po shvatnju grofa Rumjancevu, trebalo bi da služi kao jedan vid kompenzacije Turskoj za neodustajanje Rusije od teritorijalnih zahteva u Zakavkazju, a pre svega na tamošnjoj crnomorskoj obali (76).

Kompenzatorska uloga Vlaške u rusko-turskim pregovorima već se mogla uočiti u objašnjenju motiva ruskih aspiracija prema ovoj podunavskoj kneževini koje je dao car Aleksandra I, a Rumjancev preneo Kutuzovu u napred pominjanoj depeši iz juna 1811. godine (77). Time se samo potvrđuje da je Vlaška, a ne Srbija, u ondašnjim planovima Rusije figurirala kao teritorija koju je u velikoj geopolitičkoj igri trebalo razmenjivati sa drugim evropskim velikim silama, pre svih Austrijom.

Od prvobitnih mirovnih zahteva koji su se ticali Vlaške, Rusija je prilikom sastavljanja preliminarne (čl. pet), a potom i konačne verzije Bukureškog mirovnog ugovora (čl. pet), odustala od svog ugovorom garantovanog pokroviteljstva, kao i od zahteva da autonomna prava ove kneževine budu unapređena u odnosu na status koji je Vlaška imala pre početka poslednjeg rusko-turskog rata 1806. godine (78).

Vlaškoj, kao i najvećem delu Moldavije (s desne strane Pruta) koji je Rusija vratila Turskoj, Bukureškim ugovorom potvrđene su sve ranije privilegije, bez ikakvog bližeg definisanja obima unutrašnje autonomije ovih kneževina. Turska je tokom bukureških pregovora odbila čak i ruski zahtev da se u mirovnom ugovoru poimence navedu svi raniju međunarodni ugovori i sultanski hatšerifi, koji su bili izvor autonomnih prava Vlaške i Moldavije (79).

U odnosu na početne mirovne uslove, Rusija je tokom pregovora u Đurđevu i Bukureštu, 1811. i 1812. godine, najveće ustupke ipak napravila u pitanju koje je za nju bilo drugo po važnosti. Reč je o novom razgraničenju u Aziji, u regionu Zakavkazja. Rusija je na početku mirovnih pregovora od Turske zahtevala da joj po principu uti possidetis prizna sve teritorije koje je u ratu zauzela u Zakavkazju, preciznije na crnomorskoj obali i u najbližem zaleđu (80).

Ovom ruskom zahtevu turski pregovarači su se od početka najodlučnije suprotstavili, tražeći da se u pogledu granice u Zakavkazju uspostavi satus quo ante bellum (81). Rusija je zahtev za pripajanjem crnomorske obale, od Anape preko Suhumija do Potija, pravdala ne samo ishodom rata, već i time što su njenu vrhovnu vlast već duže vreme dobrovoljno priznavali hrišćanski kneževi faktički samostalnih provincija u crnomorskom zaleđu (Gruzija, Imeretija i Mingrelija).

Osim toga, Kutuzov je u jednom od razgovora skrenuo pažnju Galib-efendiji da je u toku rusko-turskog rata i knez Abhazije dobrovoljno priznao vrhovnu vlast Rusije. Sledstveno tome, Rusija je od Porte tražila u ratu oslobođeni deo crnomorske obale da bi preko nje povezala navdene zakavkaske provincije sa ostatkom ruske države. Turski pregovarači nisu želeli da ulaze u raspravu o statusu provincija u zakavkaskom crnomorskom zaleđu i o fiktivnoj vrhovnoj vlasti Porte nad njima, ali su uporno odbacivali sve ruske teritorijalne zahteve na crnomorskoj obali i uopšte u Aziji (82).

Galib-efendija je upozoravao da „mišljenje naroda, koji Aziju smatra kolevkom islama, može biti za Portu nepremostiva prepreka u toj stvari“ (83). Upornost turskih pregovarača po pitanju novih granica u Aziji svakako treba tumačiti i u svetlu velike vahabitske pobune u Arabiji i Palestini s kojom se u to vreme nosio sultan Mahmud II, što kao važan detalj nije promaklo ni grofu Rumjancev kada je u februaru 1812. godine Kutuzovu opisao stanje koje vlada u Turskoj uoči obnovljanja bukureških mirovnih pregovora (84).

Ruski pregovarači su na prvoj sednici obnovljenih bukureških mirovnih pregovora, 19. aprila 1812. godine, korigovali svoj ultimativni zahtev u vezi nove granice u Aziji, pa su umesto konačnog utvrđivanja granice primenom principa uti possidetis predložili, da Rusija narednih pet godina zadrži u ratu oslobođene teritorije, a da se nakon toga izvrši konačno razgraničenje između dve carevine. Pošto se sultan suočavao sa spoljnim i unutrašnjim pritiscima onih koji su se protivili bilo kakvim teritorijalnim ustupcima Rusiji (85), naročito u Aziji (86), ruski pregovarači su ponudili Turcima i opciju nepominjanja u mirovnom ugovoru granice u Zakavkazju, što je zapravo značilo održavanje statusa quo (87).

Sve tri ruske ponude o načinu utvrđivanja nove granice u Zakavkazju turski pregovarači su odbacili. Umesto toga, Galib-efendija je na početku obnovljenih bukureških pregovora, 20. aprila 1812. godine, predložio, da se Rusiji, kao izraz dobre volje Porte, ugovorom garantuje pravo korišćenja crnomorske obale između utvrđenja Anakre (Anaklija) i Potija, kako bi Rusija na ovom parčetu zemljišta i korišćenjem crnomorske pritoke Fazis (Rioni), uspostavila stalnu i sigurnu saboraćajnu vezu sa gruzijskim kneževinama u crnomorskom zaleđu (88).

U konačnom tekstu Bukureškog ugovora (čl. šest) utvrđeno je da rusko-turska granica u Aziji ostane onakva kakva je bila i pre rata. U dopunskim tajnim odredbama uz Bukureški ugovor (čl. dva), Rusiji se garantovalo pravo korišćenja uskog pojasa crnomorske obale od desne obale reke Fazis (Rioni) do ispred tvrđave Anakre (četri sata pre tvrđave), na kome nije moglo biti turskih utvrđenja, ali je Rusija mogla podići vojnu luku i skladište (89).

Kutuzov je odredbu o uspostavljanju granice u Aziji primenom principa satus quo ante bellum potpisao na osnovu tajne svojeručne instrukcije cara Aleksandra I od 22. marta 1812. godine, koja je glavnom ruskom pregovaraču služila kao osnov i za prihvatanje nove rusko-turske granicu u Evropi na reci Prut (90).

Tako je Rusija, suočena sa pretnjom napada Napoleona, zaključenjem Bukureškog ugovora žrtvovala sve svoje ratne dobitke na crnomorskoj obali i u potpunosti odustala od mirovnog uslova koji je u pogledu nove granice u Aziji istakla na početku rusko-turskih mirovnih pregovora u Đurđevu 1811. godine.

Takva kooperativnost u mirovnim pregovorima ratnog pobednika prema poraženom protivniku može se objasniti i ondašnjim uverenjem, pokazaće se pogrešnim, nekih ruskih diplomata, da Napoleon, ukoliko Rusija u 1812. godini zaključi mir sa Turskom, neće te godine napasti Rusiju, što će joj dati vremena da se bolje pripremi za odbranu od budućeg napada Francuske (91).

Ono što na crnomorskoj obali nije uspela da ostvari 1812. godine, Rusiji je pošlo za rukom posle uspešnog rata sa Turskom 1828. i 1829. godine. Naime, članom četiri Jedrenskog mirovnog ugovora od 2. septembra 1829. godine, Rusiji je dodeljena celokupna crnomorska obala od Anape na severu do Potija na jugu, a Turska joj je konačno priznala i vrhovnu vlast nad gruzijskim kneževinama (92).

Indikativno je da se članom 6. Jedrenskog ugovora, Porta obavezala Rusiji da „bez ikakvog odlaganja i sa najsavesnijom tačnošću“ izvrši obaveze iz člana 8. Bukureškog ugovora, odnosno da izda Srbiji hatišerif o unutarašnjoj autonomiji i vrati joj šest otrgnutih nahija (93).

Kada se Bukureški i Jedrenski mirovni ugovori, posmatraju kao celina, onda se jasno vidi da je Rusija tokom bukureških mirovnih pregovora, budući suočena sa egzistencijalnom pretnjom napada Napolonove evropske ratne koalicije (94), činila taktičke ustupke Turskoj kod svih mirovnih uslova, ali  sa jasnom svešću o njihovoj iznuđenosti i privremenosti u odnosu na postojanost strateških ciljeva u Zakavkazju i na Balkanu.

(Ne)obaveštenost ustaničkih starešina

Tvrdnja Stojana Novakovića, da „glavna ruska komanda u Vlaškoj, mada se mir zaključivao njezinim staranjem, postavila je bila za pravilo da od srpskih starešina drži u tajnosti ono što je o Srbiji u tekst mira stavljeno“ (95), dobila je u srpskoj istorijskoj i pravnoistorijskoj literaturi o Prvom srpskom ustanku skoro svojstvo opšteg mesta. Pritom je Novakovićeva teza u kasnijim radovima samo dodatno zaoštravana, zaključcima kakav je, primera radi, već pomenuti Jankovićev, o tome da „prve vesti o Bukureškom ugovoru ustanici nisu primili od svojih saveznika – Rusa, već od Turaka“ (96).

Gavrilović je rusko neizveštavanje srpskih starešina o Bukureškom ugovoru objašnjavao isključivo time što su u Petrogradu znali „kakav će utisak taj ugovor učiniti na Srbe“. Stoga je, po Gavriloviću, admiral Čičagov (97) ovo „saopštenje (o Bukureškom ugovoru, prim. aut) odlagao dokle je god mogao, u nadi da će im dotle moći saopštiti i drugu vest koja će ublažiti taj rđav efekat“ (98).

Da su ruski predstavnici počeli obaveštavati srpske starešine o svojom planovima u pogledu Srbije čim je Rusija posle zaključenja Erfurtske konvencije, u septembru 1808. godine, pokrenula diplomatsku aktivnost radi postizanje mira sa Turskom, jasno se vidi iz izveštaja od februara 1809. godine tadašnjeg komandant Moldavske armije, knez Prozorovskog, grofu Saltikovu iz ruskog Ministarstva inostranih poslova.

Prozorovski je izvestio Saltikova da je tih dana razmenio depeše i lično razgovarao sa članom Pravitelstvujuščeg sovjeta Ivanom Jugovićem. Knez Prozorovski, koji je u tom trentku bio ovlašćeni ruski pregovarač za moguće pregovore sa Portom, obavestio je Jugovića o ruskom viđenju budućeg pravnog statusa Srbije, kao autonomne provincije pod turskim sizerenstvom i ruskim pokroviteljstvom. Jugović mu je sa svoje strane potvrdio, da Srbi nikada i nisu tražili više, nego samo „da im se prepusti da slobodno urede sopstvenu unutrašnju upravu bez bilo kakvog mešanja od strane Porte“, te da su spremni da priznaju „vrhovnu vlast Porte i da joj plaćaju jednom ustanovljen godišnji danak“, ali da traže da se turski garnizoni ne vraćaju u tvrđave i da Porta dozvoli da se u Srbiju naseljavaju hrišćani sa drugih teritorija pod vlašću Turske (99).

Da su Srbi znali da je Rusija u oktobru 1811. godine u Đurđevu započela mirovne pregovore sa Turskom, vidi se iz nekoliko zvaničnih dokumenata. Posredno iz zahteva koji je u januara 1812. godine Karađorđe uputio Kutuzovu preko ruskog predstavnika u Srbiji Fjodora Ivanoviča Nedobe i u kome je tražio od komandanta ruske Moldavske armije da mu dozvoli pokretanje ofanzive protiv Turaka u Bosni. Kutuzov je pozitivno odgovorio na ovaj Karađorđev zahtev (100).

Osim znanja da između Rusije i Turske teku pregovori (koji su doduše u januaru 1812. godne bili privremeno prekinuti, ali su turski pregovarači ostali u ruskoj komandi u Bukureštu), teško da bi neki drugi razlog naveo Karađorđa da traži od Kutuzova odobrenje za napad na pravcu na kome nije bilo ruskih trupa niti uslova za zajedničku srpsko-rusku ofanzivu.

Dok se na osnovu ovog Karađorđevog zahteva Kutuzovu može samo pretpostaviti da su srpske starešine znale da između Rusije i Turske teku mirovni pregovori, dotle se se na osnovu depeše koju je grof Rumjancev 2. aprila 1812. godine uputio Karađorđu preko članova srpske delegacije koja je bila u poseti Petrogradu (popečitelji Jakov Nenadović i Sima Marković i sekretar Sovjeta Mihailo Grujović), sa pouzdanošću može zaključiti da su ustaničke starešine znale za rusko-turske mirovne pregovore.

Naime, Rumjancev u toj depeši obaveštava Karađorđa da mu car Aleksandar I poručuje, „da neće zaboraviti“ „hrabri srpski narod“ i da će „prilikom zaključenja mira sa Portom na najbolji mogući način urediti njegov položaj“. Rumjancev u depeši navodi da je to isto car rekao i srpskoj delegaciji kada ju je tih dana primio u Petrogradu i da će mu oni po dolasku u Srbiji i lično preneti sadržaj razgovora sa ruskim vladarom (101).

Ruski istoričar Gračev pretpostavlja, da su najviši ruski zvaničnici sa članovima srpske delegacije usaglašavali odredbe mirovnog ugovora o Srbiji, zbog čega su imali razgovore ne samo sa carem, već i sa caricom Jelisavetom Aleksejevnom, kao i pojedinim ministrima i članovima Državnog saveta (102). Da je srpska delegacija pristigla u Rusiju da bi sa njenim najvišim predstavnicima razgovarala o garancijama za Srbiju u budućem rusko-turskom mirovnom ugovoru, može da se zaključi i na osnovu sadržaja pisma koje su petog marta 1812. godine članovi srpske delegacije uručili ministru Rumjancevu.

U tom pismu se između ostalog navodi, da će se smatrati „pravom srećom narodnom“ ako se „prilikom zaključenja mira sa Portom“ pod pokroviteljstvom ruskog cara, a „ne pod drugim (pokroviteljstvom, prim. aut)“, „sačuva ime Srbije“ i „utvrdi se njena nezavisnost od Porte“. Suprotno tome, „smatraće se nesrećom narodnom, ukoliko on visokomilostivog pokroviteljstva bude lišen“ (103).

Ako su u martu 1812. godine visoki ruski zvaničnici i srpski predstavnici razgovarali o ugovornim garancijama za Srbiju, kao što pretpostavlja istoričar Gračev, Rusi u tom trenutku nisu mogli ništa određenije da kažu Srbima o sadržaju budućeg mirovnog ugovora. Naime, u vreme kada su članovi srpske delegacije imali susrete sa ruskim zvaničnicima, pregovori Rusije sa Turskom bili su prekinuti. Nastavljeni su tek 19. aprila, a do trećeg maja 1812. nije se ni znalao na kakvu će verziju ugovorne odredbe o Srbiji sultan pristati (104).

Da srpske starešine budu obaveštene o sadržaju rusko-turskog Bukureškog ugovor nije bilo uslova ni nakon potpisivanja ugovora od strane glavnih pregovarača 16. maja 1812. godine, jer je njegova sudbina i dalje bila neizvesna zbog odbijanja sultana da ga ratifikuje, i to baš zbog odredbe o Srbiji i zbog tajne klauzule o pravu Rusije da koristi deo crnomorske obale u Zakavkazuju (105).

Pošto je prema nekim izvorima i car Aleksandar I bio nezadovoljan pojedinim klauzulama Bukureškog ugovora i uopšte pregovaračkom radnjom generala Kutuzova (106), saopštavanje Srbima sadržaja potpisanog, a još uvek neratifikovanog ugovora, moglo je za profesionalnu karijeru Kutuzovljevog naslednika na čelu Moldavske armije, admirala Čičagov, da bude kobno, kao što je 1807. godine za karijeru generala Kazimira Ivanoviča Majendorfa bila kobna ishitrena ratifikacija rusko-turskog primirja iz Slobozija (107). Sledstveno tome, car Aleksandar je Bukureški ugovor ratifikovao 23. juna 1812. godine, dan pre početka Napoleonove invazije na Rusiju, a do razmene ratifikacionih isprava došlo je tek drugog jula, zbog neprekidnih opstrukcija sultana Mahmuda II. Već trećeg jula predstavnik Rusije u Srbiji, F. I. Nedoba, dobio je od admirala Čičagova nalog da u najkraćem roku upozna srpske starešine sa sadržajem člana 8. Bukreškog ugovora (108).

Iako sadržaj depeše admirala Čičagov F. I. Nedobi od trećeg jula jasno pokazuje, da su ruski zvaničnici bili svesni da će Srbe posebno pogoditi ustupak koji je Rusija učinila Turskoj pristankom da se turski vojni garnizoni vrate u tvrđave u Srbiji, to svako nije bio jedini, a po svoj prilici ni najvažniji razlog što Rusija sve do ratifikacije Bukureškog ugovora nije obavestila srpske starešine o sadržaju člana osam ugovora (109).

U srpskoj istoriografiji se nigde na navode mere o kojima su se prilikom postizanja osnovnog preliminarnog sporazuma trećeg maja 1812. godine, dogovorili Kutuzov i član turskog pregovaračkog tima, knez Dimitrije Muruzi. Znajući za obiman diplomatsko-obaveštajni rad na Porti Francuske i Austrije protiv rusko-turskog mirovnog ugovora, Kutuzov i Muruzi su se dogovorili da preduzmu u Bukureštu niz bezbednosnih mera, kako bi do daljnjeg očuvali u tajnosti rezultate pregovaračkog posla.

Između ostalog dogovoreno je, da se članovi tročlanih pregovaračkih delegacija prilikom rada na sastavljanju i nomotehničkom redigovanju mirovnog ugovora ne okupljaju zajedno u zgradi koja je u Bukureštu bila određena za održavanje mirovnog kongresa, već da se sreću samo odvojeno, da u poslu članovi pregovaračkih delegacija što manje koriste sekretare i drugo pomoćno osoblje, da se zbog stranih agenata proširi lažno saopštenje da nije došlo ni do kakvog dogovora između pregovaračkih strana i, najzad, da Rusija izda naredbu za pripremu letnje vojne kampanje, što je Kutuzov učinio već petog maja (110).

Da su ove mere urodile plodom, vidi se po tome što se austrijski diplomatski poslanik u Bukureštu osmog maja žalio Meternihu, da glasine koje dolaze do njega malo imaju zajedničkog sa službenim saopštenjima Galib- efendije o toku mirovnih pregovora, zbog čega „imam velike teškoće da razlikujem istinu od privida“. Čak ni 15. maja francuski i austrijski poslanici u Bukureštu nisu znala da li će rusko-turski mirovni ugovor biti potpisan (111).

Koliko je ozbiljnih rizika nosila sa sobom rusko-turska pregovaračka radnja od 1811/12. godine i zaključenje Bukureškog mirovnog ugovora, zbog čega su preduzimane brojne mere za obezbeđenje diskretnosti, vidi se i po tome što su posle Napoleonovog napada na Rusiju dvojica važnih turskih pregovarača platili visoku cenu za svoje učešće u tom poslu. Osvetnička ruka francuske „partije“ u Carigradu je preko sultana Mahmuda II uklonila sa položaja velikog vezira Ahmed-pašu i umesto njega dovela Huršid-pašu. Pred šatorom novog vezira, zbog optužbe da je ruski špijun, bio je pogubljen glavni prevodilac Galib-efendije i važan član turske pregovaračke delegacije u Bukureštu knez Dimitrije Muruzi (112).

Izbor Huršid-paše za velikog vezira, sultan Mahmud II je obrazložio njegovom zaslugom u zaustavljanju srpskog ustanka  (113). Stoga nije slučajno što je ovaj čovek francuske „partije“ u Carigradu bio glavni krivac za neizvršenje obaveza iz člana osam Bukureškog ugovora i za vojničko pokoravanje Srbije. Pritom su Francuzi, rečju P. Petrovića, „imali svoju politiku prema Srbiji, iako ona nije bila jasno izražena. Ta politika bila je sastavni deo jedne šire politike koju su Francuzi tada provodili u Evropi, i koja je imala da pogodi Rusiju. S Rusijom ona je imala da pogodi i Srbiju“ (114).

Završni osvrt

Zahvaljujući hrabrosti i odlučnosti srpskih ustanika na čelu sa voždom Karađorđem i njihovoj manje-više doslednoj savezničkoj odanosti Rusiju, status Srbije, kao pobunjene turske provincije, postao je 1812. godine predmet regulisanja jednog međunardnog ugovora zaključenog između Rusije i Turske.

Međutim, na to kakav će status Srbija imati prema Bukureškom ugovoru, ponajmanje su 1812. godine mogle uticati želje i težnje srpskih ustanika. Tip tog statusa – autonomija – bio je pre svega određen dugoročnom strategijom Rusije prema Balkanu, ali je obim tog statusa ispao po meri evropskih prilika onog vremena. Tako je, rečju Leopolda Rankea, „Srbija morala da oseti da je njena sudbina za zaplete opštih evropskih prilika vezana jače nego što bi se mislilo“ (115)

Srpskim starešinama, koji su bili neizverzirani u politici i diplomatiji, pa nisu mnogo marili za međunarodne odnose svoga doba, svaki ruski ustupak tokom bukureških mirovnih pregovora izgledao je kao izneveravanje saveznika, ravno nacionalnoj katastrofi. Za utiskom srpskih starešina, koji su ruske ustupke u srpskoj stvari plaćali izgnanstvom, poveli su se srpski istoriografi kada su ocenjivali odnos Rusije prema pitanju statusa Srbije tokom rusko-turskih mirovnih pregovora 1811/12. godine.

Ono što nisu mogle da vide srpske ustaničke starešine, morali su da u izvornoj građi uoče srpski istoriografi. A ona svedoči, da zvanični Petrograd tokom mirovnih pregovora sa Turskom 1811/12. godine nije u srpskom pitanju napravio najveće ustupke u odnosu na svoje prvobitne mirovne uslove. Najveće ustupke Petrograd je napravio na pitanjima koja su za Rusiju bila neuporedivo važnija od statusa Srbije, a reč je o novim rusko- turskim granicama u Evropi i Aziji.

Svi ustupci Rusije tokom bukureških mirovnih pregovora, bili su iznuđeni pred blizinom napada na Rusiju Napoleonove evropske koalicije, pa ih je stoga zvanični Petrograd smatrao privremenim. Da su za Rusiju ustupci iz 1812. godine bili privremeni, potvrdilo se prilikom zaključenja Jedrenskog rusko-turskog mirovnog ugovora od 1829. godine, koji sa Bukureškim ugovorom čini celinu, bez koje se ne može razumeti ruska politika prema Srbiji u periodu od 1804. do 1830. godine.

Srpski istoričari i pravni istoričari umnogome su se poveli za utiscima i osećanjima ustaničkih starešina i kada su ocenjivali kako i kada je Rusija obavestila ustaničke starešine o sadržaju člana osam Bukureškog ugovora. Ono što ustanici nisu mogli, a istoriografi su morali znati, jeste to da su, pre svega, teške međunarodne prilike u kojima se zaključivao Bukureški ugovor, kao i komplikovani odnosi i sukobljeni interesi među svim državama koje su bile zaintersovane za ishod bukureških mirovnih pregovora, uslovile izbor načina i vremena obaveštavanja ustaničkih starešina o sadržaju Bukureškog ugovora od strane zvaničnog Petrograda.

Tekst predstavlja deo naučnog članka „Odnos Rusije prema pitanju pravnog statusa Srbije u procesu zaključenja Bukureškog mirovnog ugovora“, objavljenog u zborniku „Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije“, Kragujevac, 2024.

UPUTNICE:

(1) Novaković, S. Vaskrs države srpske, Izabrana dela, Knjiga peta, Beograd, 2000. str. 461; Janković, D., Srpska država prvog ustanka, Beograd, 1984. str. 140-141.

(2) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom četvertый: Iюlь 1807-mart 1809 g., Moskva 1965, str. 360, 362-363.

(3) Janković, D., nav. delo, str. 141.

(4) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom četvertый: Iюlь 1807-mart 1809 g., str. 350.

(5) Isto, str. 368.

(6) Popov, N., Rossiя i Serbiя. Istoričeskiй očerk russkago pokrovitelьstva Serbii s 1806 po 1856 goda. Častь I: Do Ustava 1839 goda, Moskva, 1869, str. 74.

(7) Dubrovin, N. F., Serbskiй vopros v carstvovanie imperatora Aleksandra I, Russkiй vestnik, Tom sorok šestoй, avgust 1863, str. 534.

(8) Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., Moskva, 1901, str. III, VIII.

(9) Isto, str. XIV.

(10) Isto.

(11) Isto, str. XIV-XV.

(12) Isto, str. XV.

(13) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom četvertый: Iюlь 1807-mart 1809 g., str. 542.

(14) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom pяtый: Aprelь 1809 g.-яnvarь 1811 g., Moskva, 1967, str. 313, 325.

(15) Pervoe serbskoe vosstanie 1804—1813 gg. i Rossiя, kn. 2, Sostavili: I. S. Dostяn, E. P. Naumov, S. Gavrilovič, N. Madžarevič, Moskva, 1983, Sajt: Vostočnaя Literatura, pristupljeno: 21. 9. 2024: https://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Serbien/XIX/1800-1820/Perv_serb_vosst_2/121- 140/126.phtml?id=8743

(16) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom pяtый: Aprelь 1809 g.-яnvarь 1811 g., str. 365.

(17) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom pяtый: Aprelь 1809 g.-яnvarь 1811 g., str. 362; Gračev, V. P., nav. članak, str. 6.

(18) Popov, A. N., Otečestvennaя voйna 1812 goda, Tom 1: Snošeniя Rossii s inostrannыmi deržavami pered Otečestvennoй voйnoй 1812 goda, Moskva, 2008, str. 7; Popov, N., nav. delo, str. 93.

(19) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom pяtый: Aprelь 1809 g.-яnvarь 1811 g., str. 557; Martens, F., Sobranie traktatov i konvencii zaklюčennыh Rossieю s inostrannыmi deržavami, S. Peterburg, 1876, str. 84.

(20) Popov, A. N., nav. delo, Tom 1, str. 7.

(21) Isto, str. 1-4.

(22) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom pяtый: Aprelь 1809 g.-яnvarь 1811 g., str. 640; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., Moskva, 1962, str. 48-52; Popov, A. N., nav. delo, str. 236.

(23) Popov, A. N., nav. delo, Tom 1, str. 5.

(24) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 47.

(25) Isto, str. 47-48.

(26) Martens, F., nav. delo, str. 78.

(27) Novaković, S., nav. delo, str. 506; Gavrilović, M., Spoljšnja politika Srbije u 19. veku, Iz novije srpske istorije, Beograd, 1926, str. 23; Popović, V., Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja 1804-1918, Beograd, 2020, str. 65.

(28) Gavrilović, M., Spoljšnja politika Srbije u 19. veku, str. 23.

(29) Martens, F., nav. delo, str. 79.

(30) Isto, str. 78.

(31) Na osnovu činjenice da u glavnom arhivu Ministarstva inostranih poslova Rusije nije pronašao izveštaje grofa Štakelberga, koji bi potvrdili da je postupao po pomenutoj carevoj instrukciji, Martens je pretpostavio da ova instrukcija nije bila uručena ruskom poslaniku u Beču. I pored iznošenja ove pretpostavke, Martens je zaključio da je reč o jednom „veoma zanimljivom aktu“. A posebno kada se uzme u obzir da su Štakelberg i ministar Rumjancev, od koga je pomenuta careva instrukcija bila sakrivena, prema tvrdnji samog Martensa bili zastupnici dva različita stava prema Austriji. Štakelberg je bio za to da Rusija bude kooperativnija prema zvaničnom Beču, dok je Rumjancev zastupao tvrđi stav. Isto, str. 79-80, 84.

(32) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 129; Popov, A. N., nav. delo, str. 238.

(33) Martens, F., nav. delo, str. 78.

(34) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 182.

(35) Kutuzov, M. I., Sbornik dokumentov, Tom III, Pod red. L. G. Beskrovnogo, Moskva, 1952, str. 672.

(36) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 216. Prema oceni Stojana Novakovića, za koju se ne može naći uporište u ruskim zvaničnim dokumentima, Kutuzov je u pismu koje je poslao velikom veziru na početku mirovnih pregovora, u oktobru 1811. godine, „za Srbiju tražio samo miran opstanak“, pa su turski delegati, navodno, „ovakvo raspoloženje jedva i čekali“. Novaković, S., nav. delo, str. 513.

(37) Iz protokola sedme sednice mirovnog kongresa koja je održana u Đurđevu, 31. oktobra 1811. godine, vidi se da su turski pregovarači zaista prvo prihvatili razgraničenje sa Rusijom duž moldavske reke Seret. Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 19; Popov, A. N., nav. delo, str. 260, 265.

(38) Kutuzov je još uoči početka pregovora u Đurđevu, 15. oktobra 1811. godine, upozorio ministra Rjumanceva, da se Porta „nikada neće saglasiti“ s tim da beogradska tvrđava pripadne Srbima. Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 211; Popov, A. N., nav. delo, str. 264.

(39) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 238.

(40) Gračev, V. P., nav. članak, str. 8.

(41) Šef turskog pregovaračkog tima Galib-efendija je 17. novembra 1811. godine zvanično obavestio ruske pregovarače u Đurđevu, da je sultan poništio preliminarnu saglasnost velikog vezira na uspostavljanje nove rusko-turske granice u Evropi duž reke Seret. Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 33; Popov, A. N., nav. delo, str. 267.

(42) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 242, 720.

(43) Gračev, V. P., nav. članak, str. 8.

(44) Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 41.

(45) Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 39; Popov, A. N., nav. delo, str. 274.

(46) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 258; Popov, A. N., nav. delo, str. 275. Nije jasno na osnovu čega je Stojan Novaković zaključio, da je „po zapovesti cara Aleksandra 31. dek. 1811. godine nanovo tražena za Srbiju nezavisnost“, te da su Turci tada, navodno, protestvovali zbog ruske nedoslednosti u pitanju statusa Srbije i „pozivali se na pismo Kutuzova“ koji im je na početku pregovora u Đurđevu „tražio samo miran opstanak“ za Srbe. Novaković, S., nav. delo, str. 513.

(47) Car u depeši-instrukciji veli Kutuzovu, da će „veliku uslugu učiniti Rusiji brzim zaključenjem mira sa Portom“, te da „svaki gubitak vremena u sadašnjim okolnostima jeste apsolutno zlo“. Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 850-851; Popov, A. N., nav. delo, str. 285-288.

(48) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 850.

(49) Isto.

(50) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 850; Gračev, V. P., nav. članak, str. 10.

(51) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 872, 875; Gračev, V. P., nav. članak, str. 11-12; Popov, A. N., nav. delo, str. 284-285.

(52) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 877-878; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 358.

(53) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 879.

(54) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 382.

(55) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 887; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811- 1813 g., str. 43; Gračev, V. P., nav. članak, str. 12.

(56) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 893.

(57) Isto, str. 898.

(58) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 414. U radu ne navodimo integralni tekst član 8. Bukureškog mirovnog ugovora koji se tiče Srbije, pošto je on u srpskoj istorijskoj i pravnoistorijskoj literaturi mnogo puta navođen, pa je samim tim dovoljno poznat i lako dostupan čitalačkoj publici. Osim toga, predmet ovog rada nije sam Bukureški ugovor, već odnos Rusije prema pravnom statusu ustaničke Srbije u procesu zaključenja ovog međunarodnopravnog akta, pa stoga nije nužno da se u radu citira tekst člana 8. ugovora. Postoji, međutim, jedan detalj u Novakovićevom, inače u srpskoj nauci široko prihvaćenom prevodu ovog člana Bukureškog ugovora, koji ne odgovara originalnom tekstu ovog dokumenta. Naime, u Novakovićevom prevodu člana 8. Bukureškog mirovnog ugovora izostavljena je jedna važna garancija, koja se ticala mera za zaštitu bezbednosti Srba od eventualnih zloupotreba turskih garnizona, koji su imali da se vrate u one tvrđave koje su postojale i pre podizanja ustanka. U Novakovićevom prevodu ta rečenica člana 8. glasi: „Nu da ti garnizoni ne bi prema Srbima nikakvih nepravednih ugnjetavanja činili, Visoka će Porta, iz osećanja saučešća prema Srbima, u nameštanju ovih garnizona pokazati umerenost koliko god da to bude potrebno na narodnu sigurnost“. Novaković, S., nav. delo, str. 514. U zvaničnom prevodu na ruski jezik originala Bukureškog mirovnog ugovora, koji je bio napisan na francuskom jeziku, ova rečenica glasi: „No, dabы sii garnizonы ne delali serbam nikakih pritesneniй v protivnostь prav, poddannыm prinadležaщih, to Blistatelьnaя Porta, dvižimaя čuvstviem miloserdiя, primet na seй konec s narodom serbskim merы, nužnыe dlя ego bezopasnosti“ (Da ovi garnizoni ne bi Srbima činila bilo kakava ograničenja koja su protivna pravima koja im pripadaju kao podanicima, Visoka Porta, vođena osećanjem milosrđa, preduzeće radi toga sa srpskim narodom mere koje su potrebne za njegovu bezbednost). Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801- 1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 414. Za razliku od Novakovićevog, prevod ove rečenice člana 8. kod M. Gavrilovića skoro je istovetan ruskom prevodu francuskog originala Bukureškog ugovora. Gavrilović, M., Spoljšnja politika Srbije u 19. veku, str. 101.

(59) Novaković, S., nav. delo, str. 515.

(60) Gavrilović, M., Spoljšnja politika Srbije u 19. veku, str. 24.

(61) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 182.

(62) Isto, str. 216.

(63) Isto, str. 211, 216.

(64) Isto, str. 216.

(65) Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 47.

(66) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 898; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 414.

(67) Pavlović, M., Preobraženski ustav-prvi srpski ustav, Kragujevac, 1997, str. 308-310.

(68) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 182, 215, 413.

(69) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 850-852; Popov, A. N., nav. delo, str. 287, 289.

(70) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 129.

(71) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 684-685; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 1-2.

(72) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 897; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 413.

(73) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 852, 881, 885-886, 879; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 40.

(74) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 417.

(75) Isto, str. 182.

(76) Isto, str. 216.

(77) Isto, str. 129.

(78) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. str. 898; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 413.

(79) Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 4, 6.

(80) Isto, str. 18.

(81) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 685-686, 687; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 40, 44.

(82) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 240, 258; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 44-45; Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 872, 878, 879.

(83) Popov, A. N., nav. delo, str. 274.

(84) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 283, 729.

(85) Francuski poslanik u Carigradu Latur-Mobur je poručio sultanu Mahmudu II, da u slučaju da Turska preda Rusiji deo svojih teritorija u Evropi, da će Francuska nakon pobede nad Rusijom i uspostavljanja poljske kraljevine, teritorije koje je Turska ugovorom ustupila Rusiji predati Poljskoj. U aprilu 1812. godine, Napoleon je u pismu sultanu Mahmudu ponudio zaključenje ugovora o savezništvu, u kome bi se Francuska obavezala da Turskoj vrati sve teritorije koje joj je Rusija oduzela u poslednjih 60 godina. Bilo kakvim teritorijalnim ustupcima Turske, posebno na Balkanu, suprotstavljala se i Austrija. Njen poslanik u Carigradu Štrimer, upozoravao je Portu u vreme bukureških mirovnih pregovora 1812. godine, da Austrija neće priznati turske teritorijalne ustupke Rusiji, pošto se zvanični Beč u savezničkom ugovoru sa Francuskom, od marta 1812. godine, obavezao da čuva teritorijalnu celovitost Otomanske carevine. Snažan otpor prepuštanju Moldavije i Vlaške Rusiji unutar Turske pružali su Grci-fanarioti, koji su strahovali da će izgubiti prihode i privilegije od vršenja uprave u ovim pokrajinama, koje im je prepustio sultan. U jednoj depeši grofa Rumjanceva generalu Kutuzovu iz februara 1812. godine, šef ruske diplomatije navodi da bi se sva korist Porte od povratka pravoslavnih provincija Vlaške i Moldavije pod vrhovnu vlast Turske sastojala „u zadovoljavanju intriga fanariotski Grka i zasićenju njihove srebroljubive gramzivosti“. Popov, A. N., nav. delo, str. 240-241, 265; Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 891; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 284, 395; Popović, V., nav. delo, str. 66.

(86) Iako je podržavala, kao protivnik Napoleona, zaključenje mirovnog ugovora između Rusije i Turske, Engleska nije rado gledala na teritorijalno uvećanje Rusije, a posebno se protivila kod Porte, preko svog poslanika Kaninga, bilo kakvoj promeni rusko- turskih granica u Zakavkazju, pa i tome da Rusija dobije mogućnost da koristi crnomorsku obalu i reku Fazis za komunikaciju sa gruzijskim pokrajinama u zaleđu. Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 484, 758; Gavrilović, M., Miloš Obrenović, Knjiga prva, str. 13.

(87) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 878; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 43.

(88) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 881; Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. 46.

(89) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 413, 417.

(90) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 850-852; Popov, A. N., nav. delo, str. 289.

(91) Popov, A. N., nav. delo, str. 277.

(92) Adrianopolьskй mirnый dogovor meždu Rossieй i Turcieй, Sajt: Vostočnaя Literatura, pristupljeno: 26. 09. 2024: https://vostlit.info/Texts/Dokumenty/Turk/XIX/ 1820-1840/Mir_adrianopol_1829/text.htm

(93) Pavlović, M., Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 256-257; Ljušić, R., Kneževina Srbija (1830-1839), str. 3.

(94) Okolnosti u kojima se Rusija našla u vreme zaključenja Bukureškog ugovora čini se da je najpreciznije i vrlo ekspresivno opisao još Leopold Ranke u svojoj „Srpskoj revoluciji“: „A upravo je nastupala najteža godina (1812. g., prim. aut) koju je ova država ikad doživela; najteža borba koju je ona imala da vodi, sa neprijateljem koji je vodio vojsku dotle neviđenu u Evropi; borba ne za neki mali dobitak ili gubitak, nego borba za opstanak, za goli život. Rusiji je prosto bilo nužno da se izmiru sa Turskom“. Ranke, L., Srpska revolucija, Beograd, 1991, str. 125.

(95) Novaković, S., nav. delo, str. 512.

(96) Janković, D., nav. delo, str. 179.

(97) Čičagov je 8. maja 1812. godine preuzeo od generala Kutuzova komandu nad Moldavskom armijom. Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 900.

(98) Gavrilović, M., Miloš Obrenović, Knjiga prva, str. 16.

(99) Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., str. XV-XVI; Dubrovin, N. F., nav. članak, str. 547-550.

(100) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 784.

(101) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 356-357.

(102) Gračev, V. P., nav. članak, str. 10.

(103) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 744.

(104) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 889.

(105) Gračev, V. P., nav. članak, str. 14.

(106) Popov, A. N., nav. delo, str. 288.

(107) Gračev, V. P., nav. članak, str. 15.

(108) Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 470-471.

(109) Isto, str. 470. Posebno je pitanje zašto je Karađorđe u pismu admiralu Čičagovu od 10. jula 1812. godine tvrdio da ništa ne zna o ugovornoj klauzuli koja je predviđala obavezu predaje tvrđava Turcima, pa je u vezi s tim tražio objašnjenje od komandanta Moldavske armije. Mada je Karađorđe o toj klauzuli već bio obavešten od pojedinih Turaka, kao što je o njoj već morao znati od Rusa Nedobe, koji je sedam dana pre toga dobio nalog od Čičagova da što pre obavesti Karađorđa i starešine sa sadržajem člana 8. Bukureškog ugovora. Pošto se ovo pitanje tiče problema primene člana 8. Bukureškog mirovnog ugovora, koje prevazilazi hronološki i tematski okvir ovog rada, njime se nećemo na ovom mestu baviti. Pervoe serbskoe vosstanie 1804—1813 gg. i Rossiя, kn. 2, Sostavili: I. S. Dostяn, E. P. Naumov, S. Gavrilovič, N. Madžarevič, Moskva, 1983, Sajt:    Vostočnaя   Literatura,   pristupljeno:   28.    09.    2024: https://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Serbien/XIX/1800-1820/Perv_serb_vosst_2/261- 280/266.phtml?id=8883; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Dokumentы rossiйskogo Ministerstva inostrannыh del, Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom šestoй: 1811-1812 gg., str. 508-509.

(110) Kutuzov, M. I., nav. delo, str. 894-895, 896.

(111) Isto, str. 895.

(112) Novaković, S., nav. delo, str. 526-527; Popov, A. N., nav. delo, str. 294.

(113) Novaković, S., nav. delo, str. 526.

(114) Petrović, P., Francusko-srpski odnosi za vreme Prvog ustanka (Napoleon i Karađorđe), Beograd, 1933, str. 186.

(115) Ranke, L., nav. delo, str. 126.

Izvor: Novi Standard