Dublji pogled u teranje Rusa iz NIS-a

Šta mislite, da li je slučajno to što je veštačka histerija oko NIS-a izazivana u dva navrata: prošle zime, tj. u januaru, i ove jeseni, odnosno u proteklih par meseci? Evo, dodaću još malo ulja na vatru: setimo se da se ta dva intervala poklapaju sa – najavama Trampove administracije da će uskoro postići mirovni sporazum o Ukrajini.

Početkom januara, Tramp se pripremao da preuzme predsedničku dužnost i na sva usta je najavljivao da će u najkraćem mogućem roku (”za 24 sata”) završiti rusko-ukrajinski sukob. Takav rasplet, da se ostvario, značio bi i prestanak potrebe za američkim sankcijama. Ne bi one bile automatski ukinute, jer je, kažu upućeni, zakonski postupak nešto složeniji, ali bi praktično prestala njihova primena u stvarnom životu. Što će reći, Vučiću bi propala savršena prilika da ispuni sramotne obaveze koje je prihvatio u tzv. Vašingtonskom sporazumu iz 2020, pa je, brže-bolje, pokrenuo halabuku o tome kako NIS neće moći da posluje zbog američkih sankcija, što je zateklo čak i Kristofera Hila, tada odlazećeg američkog ambsadora. Hil je ne samo osvedočeni srbomrzac i rusomrzac, već i službenik demokratske/Bajdenove administracije koja je na svetskom nivou i uvela sankcije na rusko međunarodno poslovanje, ali čak je i on manje znao o potpadanju NIS-a pod neposredan udar Vašingtona negoli Vučić.

Ubrzo je, međutim, postalo jasno da od brzog mira u Ukrajini nema ništa, pa je tema NIS-a narednih meseci bila na debelim marginama srpske javnosti, zaokupljene protestima protiv Vučićevog režima. Tek povremeno se u medijima, mahom režimskim, pokretalo pitanje NIS-a, pre svega da bi se hvalio Vučić kako je ”svojim odličnim kontaktima” navodno isposlovao odlaganje američkih kaznenih mera prema rusko-srpskom naftnom preduzeću.

A onda je, sredinom avgusta, bukvalno ceo svet bio iznenađen munjevito upriličenim sastankom Trampa i Putina na Aljasci, gde je mirovni sporazumu u Ukrajini nanovo postao izgledna mogućnost. I, nedugo potom, kreće još jednom da se zahuktava maloumna ali sveprisutna kampanja pritiska na Ruse da sada neodložno moraju da izađu iz vlasništva NIS-a.

Naravno, mir u Ukrajini nije postignnut ni na Aljasci, ali uopšte nije nerealno da je taj sastanak ipak približio mogućnost obustave ratnih dejstava, makar utoliko što su Rusi i Amerikanci jedni drugima jasno nacrtali svoje pozicije i crvene linije, pa sada i jedni i drugi znaju šta im je činiti ako hoće da privole suprotnu stranu na kakav sporazum. S obzirom na ono što gledamo od tada, a to je Trampu svojstveno vrdanje i blefiranje (hoće-neće tomahavke, pa carine, pa svašta nešto a na kraju ništa), deluje kao da se Bela kuća sprema da u ovom mulju ugrabi uticaja i prestiža što može više, sve dok mulj traje, ali da će ubrzo ipak pristati na većinu ruskih uslova za postizanje mirovnog dogovora.

Proteklih dana, sami američki i drugi zapadni mediji naveliko javljaju da je taj trenutak stigao.

Za ovu analizu, međutim, čak i nije najbitnije da li će se te najave pokazati ispravnim ili ne. Mnogo je važnije to što Vučić, politički šibicar kakvim su ga Šešelj i Miki Rakić napravili, veruje da je mir u Ukrajini blizu. Isto kao što je verovao i zimus. Nasuprot njegovim bestidnim hvalisanjima, Vučić nema bliske kontakte ni u Vašingtonu ni u Kremlju, samim tim ni priliku da proveri koliko je postizanje kakvog sporazuma o Ukrajini uopšte realno. Nemaju tu priliku ni veći i ozbiljniji igrači od njega, a kamoli ovo naše naprednjačko nedonošče.

Ono što, međutim, Vučić vrlo dobro zna, jeste na šta se obavezao Vašingtonskim sporazumom – koji je, podsetimo se, potpisan u trenutku kada ruska specijalna operacija u Ukrajini nije bila na pameti bukvalno nikome, pa ni kremaljskim čelnicima (septembar 2020. godine). Ceo svet je tada pratio izbornu trku Trampa i Bajdena, a Donbas kao pojam bio je praktično nepoznat izvan post-sovjetskog prostora. Odredbe tog sporazuma, dakle, nisu niukakvoj posledičnoj vezi sa ratnim strahotama u Ukrajini.

Ironija je što se Vučić preziva Vučić. Mnogo više bi mu pristajalo Zečić. U njegovoj nezgrapnoj pojavi nema niti jednog hrabrog molekula. Nije mu, dakle, ni na kraj pameti da živcira Trampa i njegove saradnike eventualnim izbegavanjem obaveza koje im je obećao. Sa druge strane, javnost Srbije, kojom na našu nesreću vlada, ipak je naklonjena Rusiji i neće tek tako progutati proterivanje Rusa iz NIS-a. Vučiću je bila neophodna kriza, i to neka koju će moći da predstavi kao pitanje opstanka Srbije. U svom uličarskom pristupu politici, on čak i nema sposobnost da je izazove, ali zato može da je veštački prikaže i da tu prevarnu sliku neko vreme održava preko svojih i prozapadnih medija u Srbiji. Ne dugo, ali neko vreme ipak može.

I zato mu ovakve okolnosti, kada se očekuje skori kraj sukoba u Ukrajini, pružaju najbolje moguće pokriće. I zato ih koristi na za njega uobičajen, lažljivi i cirkuzantski a ipak zlokoban način: činjenično neutemeljenom halabukom o propasti NIS-a ako ostane u ruskim rukama, kod preplašene srpske javnosti proizvodi želju da se što pre nađe kakvo god rešenje, pa makar i, suprotno većinskim željama te iste javnosti, rešenje koje bi podrazumevalo odstranjivanje ruskog vlasništva nad kompanijom.

Ako je ova analiza suštinski tačna, to onda znači da su Rusi, ponovo, naseli na pacerske trikove jednog neostvarenog huligana. To se isto dogodilo i krajem Drugog svetskog rata, kada su bili slepi za muljačine tadašnjeg ”vučića”, poluusmenog Broza, tačnije za njegove sporazume i dogovore sa Zapadom, najpre Londonom a posle i Vašingtonom. Ako su tačne najave da su Rusi sada pristali na to da prodaju svoj udeo u NIS-u, to govori da su opet spremni da se povuku sa ovih prostora, na kojima, da se ne lažemo, presudan uticaj nemaju već više od 100 godina.

Moskva, jašta, nije osetila nikakve posledice zbog toga što joj je Broz onomad zabio nož u leđa. To je privilegija imperija: ne dolaze im sve greške na naplatu. Tako će biti i ovog puta. Preživeće Rusija. Sagledajmo, međutim, šta je Brozova strahovlada, sa Zapada pomagana i izdržavana, donela Srbima: ostavljanje značajnog dela srpskog naroda izvan granica republike Srbije; komadanje same Srbije pokrajinama; pospešivanje crnogorskog nacionalnog identiteta; otimanje srpske privrede; kulturno podređivanje srpske nacionalne svesti maglovitoj i duboko štetnoj ideji ”bratstva i jedinstva”…

Vredi napomenuti da Broz i njegovi nisu ništa od toga sami smislili. Sve te procese započeli su njihovi lakomisleni prethodnici u predratnoj kraljevini. Titoisti su pak, isto kao i naprednjaci danas, bili više nego kadri da sve ono, što nije valjalo, preuzmu i naprave još 100 puta gore i štetnije.

Šta li će nam sada poslužiti zapadni nasilnici, a pogotovo njima odane krvožedne pirane iz našeg neposrednog okruženja? Sada, kada se na čelu Srbije nalazi nespretna, živčano ranjiva, umno nedorasla, a opet grabljiva i osiona osoba, dokazano podložna ucenjivanju i najprizemnijem uslovljavanju? Strepim i od pomisli na to šta nas čeka.

Izvor: Fejsbuk profil autora