Ko i kako podstiče rusofobiju u Srbiji (2)

Prvi deo teksta možete pročitati OVDE

U velikoj meri „plitku“, ali ne i bezopasnu propagandu rusofobije, s obzirom na sve niži nivo istorijskog znanja naših sunarodnika, lako je opovrgnuti brojnim faktima. Ovde ću navesti samo neke od najupečatljivijih činjenica iz viševekovne istorije srpsko-ruskih odnosa, jer je Miloš Ković nedavno dao dosta detaljan i vrlo instruktivan prikaz istorije ovih odnosa i pritom jasno upozorio da se kao narod nalazimo na istorijskoj prekretnici kada je u pitanju naš odnos prema Rusiji (ovde).

Šta su nam Rusi?

Za razliku od onog što tvrde naši prozapadni propagandisti ili raznorazni samozvani „istoričari“, srpsko-ruske veze sežu u najranija vremena ruske i srpske državnosti. Rečju ruskog akademika A. A. Turilova, „Moskovljani – ljudi od knjige, znali su za postojanje srpskog naroda iz prvog dela Povesti o drevnim vremenima“ (ovde), koja je najraniji sačuvani ruski letopis s početka 12. veka (ovde).

Čvor smisla celokupne srpske istorije, kao veli Marko S. Marković (ovde), vezan je onog trenutka kada je princ Rastko primio monaški postrig i postao inok Sava, a to se dogodilo, svakako ne slučajno, već prema Božijem planu (domostroju) spasenja, baš u svetogorskom ruskom manastiru – Rusiku, današnjem Sv. Pantelejmonu.

Druga ktitorija srpskih vladara posle Hilandara, koju su bogato obdarivali, naročito  u drugoj polovini 14. veka, bio je upravo ruski manastir Sv. Pantelejmona. Na činjenicu da je prvi srpski arhiepiskop primio postrig kod braće Rusa, gde se sakrio od očeve potere, „barem jednom godišnje, na dan sećanja na svetoga – 13. januara (prim. aut. po Julijanskom kalendaru), Srbe okupljene u crkvama podsećalo je kratko (prološko) žitije Svetog Save koje se čitalo za vreme službe (ovde).

Pritom, u Rusiji se kult Svetog Save počeo širiti od kraja 14. veka, sa pokretanjem novog, drugog talasa rusko-južnoslovenskih veza, pre toga prekinutih zbog mongolske najezde na zemlje Kijevske Rusije. O tome svedoče mesecoslovi u ruskim rukopisima Jevanđelja, Apostola i služabnicima sa pomenima na liturgiji Sv. Save i  Sv. Simeona  (ovde).

Sveti Sava je u Rusiji, po svemu sudeći, proslavljan mnogo pre zvaničnog unošenja srpskog svetitelja u Diptih svetih Ruske crkve, jer se njegovo ime pominje u mesecoslovu uz Psaltir koji potiče iz 1401. godine, iz vremena mitropolita Kiprijana, dok najstarija sačuvana služba Svetom Savi u ruskim minejima potiče iz 1517. godine. Najstariji sačuvani rukopis „kratkog, ali vrlo sadržajnog žitija” Svetog Save u Rusiji potiče, prema Turilovu, iz 1429. godine. Već 1517. godine monah Isajia šalje sa Svete Gore u Moskvu rukopis Teodosijevog žitije Svetog Save, a do danas je sačuvano čak 80 ruskih rukopisa ovog žitija (ovde).

Turilov ukazuje da su „stare veze između Srbije i pojedinih kneževina i oblasti Kijevske Rusije, koje su postojale u drugoj polovini 12. i u 13. veku“, bile „oslabile posle tatarsko-mongolske najezde i obrazovanja Velike Orde u južnoruskim stepama, sredinom 13. veka“.

Da ni u najtežim istorijskim okolnostima srpsko-ruska komunikacija na najvišem nivou nije bila prekinuta, svedoči deo iz žitija kralja Dragutina, koje je tridesetih godina 14. veka napisao arhiepiskop Danilo II, u kome se navodi da je Dragutin „u toj Ruskoj zemlji imao dragog prijatelja kneza Vasilija, i ukazivao mu je počast kakva mu i priliči, i slao mu je slatke reči zajedno sa veličanstvenim carskim darovima“ (ovde). Prema jednom tumačenju knez Vasilije je bio mlađi brat Sv. Aleksandra Nevskog Vasilije Jaroslavljević, dok se po drugom tumačenju radi o jednom drugom pripadniku ruske dinastije Rjurikoviča – Vasiljku Romanoviču (ovde, ovde).

Da je ruska, pre svega crkvena, ali i svetovna elita, iako sama u nezavidnom, vazalnom položaju prema Ordi, vrlo brzo dobijala vesti o najvažnijim događajima u Srbiji i da ih je pomno pratila (ovde), svedoči zapis starca Isajie o Maričkoj bici (verovatno iz 1380. ili 1383. godine), u kome ovaj ugledni Rus, pored ostalog, navodi: „I podiže despot Uglješa svu srpsku i grčku vojsku i brata svoga, kralja Vukašina, i mnoge druge velmože, negde do šezdeset hiljada vojnika. I pođoše u Makedoniju da izgone Turke, ne shvatajući da se niko ne može suprotstaviti gnevu Božijem. One ne izagnaše, no sami od njih ubijeni behu“.

Sa tugom ruski starac zaključuje: „I tolika je ljuta nevolja zapljusnula sve zemlje i gradove zapadne, da to nisu uši čule, niti su oči videle. Posle ubistva ovog hrabrog muža, despota Uglješe, rasuše se i razleteše Izmailćani po svoj zemlji, kao ptice po vazduhu. I jedne hrišćane su mačem klali, druge u plen odvodili, a ostale pokosi prevremena smrt; a oni koji su smrt izbegli, glađu behu savladani“. A ruski episkop koji je bio na putu za Carigrad u vreme Kosovske bitke, zabeležio je da je „Amurat zaratio na srpskog kneza Lazara“ i da su „u međusobnoj borbi ubijena obojica“ (ovde).

Srpsko nasleđe

Nakon mongolskog razaranja, ruske zemalje okupljene oko Velike kneževine Vladimirske (ovde), bile su „gladne“ slovenskih prevoda bogoslužbenih, kanonskih i svetootačkih knjiga, pa su stoga ruski severoistok preplavile bugarske i srpske rukopisne knjige.

Tako je i Savino Zakonopravilo na Vladimirskom saboru 1273/1274. godine proglašeno za „osnovni zakon“ Kijevske mitropolije i ruske države (ovde). Nisu iz Srbije u Moskvu tokom 14. i prve polovine 15. veka stizale samo knjige, već i poznavaoci retkih zanata, kakav je bio svetogorski monah i Srbin Lazar, koji je 1404. godine izradio i postavio prvi časovnik na dvoru u Kremlju (ovde).

Srbi su u Rusiju tokom 14. i 15. veka preneli i osnove nove vladarske ideologije. Akademik Mihail Nikolajevič Tihomirov je tvrdio da su veze cara Dušana sa ruskim zemljama bile toliko intenzivne da se to vidi na vladarskim pečatima, kao i strukturi i formi povelja, koje su izdavali sinovi velikog kneza Ivana Klite (ovde).

Jedan od najboljih poznavalaca istorije ruske civilizacije na Zapadu, Džejms Biligton, tvrdio je da je „tokom svog zlatnog doba pod Stefanom Dušanom 1331-1355, srpsko kraljevstvo umnogome predstavljalo generalnu probu obrasca vladavine koji će nastati u Moskoviji“ (ovde). Pahomije Srbin ili Pahomije Logotet bio je, prema istraživanju Borisa Mihailoviča Kolsa, prvi koji 1442. godine velikog kneza Vasilija Vasiljeviča nazvao samodršcem (autokratorom), vizantijskom titulom koja ukazuje na suverenog vladara. Pri tome ga nije nazivao samodršcem cele Rusije, već „pravoslavnыm samoderžcem“ (ovde).

S tim u vezi, valja znati da je Pahomije Srbin bio vodeći ruski hagiohraf toga doba i da je za četrdeset šest godina (1438. do 1484. godine), koliko je poživeo u novoj domovini, „tu stvorio celu jednu književnost, napisavši više nego skoro svi njegovi ruski savremenici zajedno (ovde). Ruski bojari, kao branioci feudalnog partikularizma, optuživali su unuku Jelene Dragaš, Sofiju Paleolog, da je nakon udaje za Ivana III Vasiljeviča, u Rusiju prenela romejske političke tradicije i ideju samodržavnog vladara (ovde).

Unuk Sofije Paleolog i Ane Jakšić Glinski, prvi ruski car Ivan IV Vasiljevič ostavio je brojna svedočanstva sopstvene vezanosti za srpski narod i njegovu duhovnu i istorijsku baštinu. Istovremeno ta svedočanstva su snažan dokaz da je Nemanjićka Srbija služila Trećem Rimu kao državnopravni uzor i neiscrpni izvor duhovnih i idejnih inspiracija. Na inicijativu prvog ruskog cara, Ivana IV Vasiljeviča, samo dve godine nakon njegovog uzvođenja u carski tron, Sv. Sava, Sveti Simeon i Sv. Arsenije Sremac pribrojani su 1549. godine u Diptih svetih Ruske crkve kao „novi čudotvorci”.

Zahvaljujući prvom ruskom caru – koji se u detinjstvu vaspitavao pod uticajem babe po majci Ane Jakšić Glinski – Sveti Sava i Sveti Simeon su oslikani na stubu centralnog dela Arhangeljskog sabora u Kremlju, grobnoj crkvi moskovskih Danaloviča-Rjurikoviča. Prema tvrdnjama pojedinih autora, po nalogu Ivan IV Vasiljevič je u moskovskim crkavama tog vremena bilo oslikano čak 13 fresaka sa likom Svetog Save, a sedam sa likom Svetog Simeona.

Turilov ističe kako su Sveti Sava i Sveti Simeon – zajedno sa ruskim svetiteljima i nebeskim zaštitnicima ruskog vladarskog doma – bili izvezeni na zavesi za carske dveri koju je car Ivan IV Vasiljevič poklonio Hilandaru 1555. godine. Istovremeno je Hilandar prvom ruskom caru poklonio krst sa svetim moštima koji je nosio Sveti Sava. Sledeće 1556. godine Hilandar je, zahvaljujući staranju Ivana IV, otvorio i svoje podvorje u Moskvi i to nedaleko od Kremlja, u rejonu Kitaй-goroda.

To podvorje će postatiti stecište brojnih srpskih monaha, koji su dolazili u rusku prestonicu kako bi izdejstvovali pomoć i zaštitu ruskih vladara (ovde). Ovome valja dodati Letopis koji je naručio Ivan IV, koji jasno pokazuje vezanost ruskog vladarskog doma za Nemanjićku Srbiju.

Rečju Dragana R. Mlađenovića: „U borbi za utemeljenje ruske države kao naslednice Romejskog carstva i Moskve kao Trećeg Rima, car Ivan je dao da se izradi delo Letopisni licevoj svod. Reč je o kapitalnom istoriografskom, književnom i likovnom zborniku istorije sveta u deset tomova sa više od 10.000 strana, i preko 18.000 slika koje je radilo više od 40 slikara. Licevoj svod prati istoriju sveta od biblijskog postanja do 16. stoleća i vremena cara Ivana. U četvrtom tomu Licevog svoda veliki prostor je posvećen Svetom Savi, osnivaču Srpske pravoslavne crkve i duhovnom utemeljitelju srpske države. Od ukupno 160 ilustracija posvećenih Srbima, 122(!) prikazuju scene iz žitija Svetog Save. Tu je i genealogija svete loze Nemanjića i opis Kosovske bitke“ (ovde).

Put oslobođenja

Kada su srpske zemlje pale pod vlast Osmanlija u drugoj polovini 15. veka, Rusija se konačno oslobodila mongolskog ropstva (1480. g) i kreće da se preobražava uzlaznom putanjom od patrimonijalne monarhije ko samodržavnom pravoslavnom carstvu. Sledstveno tome, pravoslavni balkanski narodi ruske velike kneževe i careve počinju da smatraju svojim vladarima.

Jedan italijanski pisac zabeležio je 1575. godine: „Svi narodi Bugarske, Srbije, Bosne, Moreje i Grčke klanjaju se imenu velikog kneza moskovskog, zato što pripadaju istoj pravoslavnoj veri, i ne nadaju se da će ih bilo čija druga ruka, osim njegove, osloboditi od turskog ropstva“ (ovde). U svom tekstu „Ivan Grozni i Srbi“ akademik M. Tihomirov jasno je pokazao da su veze Srba i Rusa, upravo u tom periodu bile ne samo kulturne, već i političke, jer se Srbi još od 16. veka obraćaju ruskim carevima kao svojim zaštitnicima i zastupnicima pred Portom (ovde).

Ruski vladari su redovno i bogato materijalno pomagali srpske manastire, dozvoljavajući njihovim igumanima, monaštvu, kao i episkopima, da u Rusiji prikuljaju pomoć. Istovremeno su episkopi i monasi pravoslavnih balkanskih naroda moskovskim vlastima prenosili i brojne bezbedonosno osetljive podatke o stanju u Turskoj ili o pojedinim sumnjivim Rusima, koji su pod različitim imenima, najčešće kao „carevi-samozvanci“ boravili na teritoriji Osmanske carevine (ovde).

O brizi ruskih vladara za manastire širom srpskih zemalja, kao centre duhovnog, nacionalnog i kulturnog života Srba pod tuđinskom vlašću, dovoljno govore sledeći podaci, koji su tek „kap u moru“. Tokom destak godina vladavine cara Alekseja Mihajloviča, izdate su gramote za prikupljanje materijalne pomoći u Rusiji manastiru Mileševi 1653, manastiru Lesnovu 1660, manastiru Hilandaru 1661, iste godine i manastiru Lepavini („požalovali esmя serbskія zemli goroda Križevca, vvedenія presvяtыя bogorodicы Lipovinskago mon-rя arhimandrita Vissarіona sъ bratіeю“), a 1663. manastiru Studenici (ovde).

Kontakti episkopa i monaštva Pećke patrijaršije sa ruskim vlastima nosili su nebrojene rizike za Srbe. Tako je nakon jedne posete Moskvi, a pod optužbom da je ruski špijun, od turskih vlasti u Bursi 1659. godine bio ubijen srpski patrijarh Sveti Gavrilo (Rajić). Posle 35 godina izbegli srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević rekao je u ruskom diplomatskom poslaniku u Beču da je Sveti Gavrilo (Rajić) tokom posete Rusiji od cara dobio ogromnu materijalnu pomoć od koje je Pećka patrijaršija bila obnovljena (ovde).

Nada pravoslavnih Srba da će se osloboditi turskog ropstva uz pomoć ruskog vladara, o kojoj je pisao pomenuti Italijan iz 16. veka, ostvarila se tokom prve tri decenije 19. veka. Zašto je iz baš ugušenog Karađorđevog ustanka vaskrsla novovekovna Srbija (pre toga je srpska državnost vaskrsla trudom cetinjskih mitropolita u crnogorskim brdima, ali ona zbog materijalnih resursa i geografske pozicije nije imala uslova da bude u Srpstvu „pijemontska“), kada je i pre toga širom srpskih zemalja bilo toliko slavnih, a neuspešnih buna i ustanaka?

Na to pitanje odgovor je dao Stojan Novaković, koji se kao nekadašnji naprednjački ministar ponajmanje može sumnjičiti za nekritičko rusofilstvo. Novaković u zaključku svog dela Vaskrs države srpske, pored ostalog, veli:

Tako je završen Prvi srpski ustanak započet pre sto godina. Poslenicima njegovim i celome ondašnjem narodu činilo se u taj mah (1813. godine, prim. aut) da je sve propalo, jer je izgledalo kao da je povraćeno u stanje pre 1804. godine. Ostala je bila, međutim, jedna jedina skupocena tekovina netaknuta. To je svečano priznanje Portino u osmom članu Bukureškog ugovora (rusko-turskog ugovora od 1812. godine, prim. aut) da se Srbima daje njihova unutrašnja autonomija. To priznanje se nije moglo ni topovima ni vatrom razrušiti.

U njemu je najdragocenija dobit Prvog srpskog ustanka; u njemu je vaskrs države srpske u 19. veku. Jer baš zato što su Turci s Bukureškim ugovorom tako postupili, neophodna su postala među Rusijom i Turskom kako objašnjenja u Carigradu (1818-1820) i u Akermanu (1826), tako i nov rat s Rusijom (1828. do 1829), kojim se celo pitanje konačno završilo. Ali kao god što bi teško što bilo od dobitaka Prvoga srpskog ustanka bez Drugoga (knez-Miloševa od 1815. godine), tako ni Drugi ustanak ne bi mogao postati bez Prvoga i bez rusko-turskog Bukureškog ugovora, iako u onaj mah Srbi o ovom poslednjem nisu hteli da čuju (ovde).

Pitanje poverenja

Tokom godina Prvog srpskog ustanka, car Aleksandar I definisao je u odnosima sa Karađorđem i srpskim ustaničkim starešinama i rukovodno načelo, kojeg se ruska carska diplomatije uglavno, manje-više, uvek držala sve do 1917. godine. Naime, glavnom ruskom pregovaraču u srpskom pitanju, knezu Prozorovskom, car je između ostalog poručio, da „Rusija ne bi trebalo da se neposredno meša u unutrašnji poredak Srbije“ i da je umesto toga „potrebno najpre saznati misli i želje Srba, a potom se starati da se one realizuju po meri kooperativnosti turskih predstavnika na kongresu“.

U odgovoru cara Aleksandra I na predloge iz izveštaja Konstantina Rodofinikina o mogućem modelu organizacije vlasti u ustaničkoj Srbiji, car je ukazao na rukovodno načelo kojeg bi ruska diplomtija morala uvek da se drži u odnosima prema Srbiji, naročito zbog njene fizičke udaljenosti od ruskih granica. Reč je o načelu – očuvanja međusobnog poverenja.

Polazeći upravo od tog tog načela, car je odbacio predlog Konstantina Rodofinikina da se Karađorđe pozove u Peterburg, te da se tokom njegovog boravka u Rusiji, po modelu svršenog čina, u Srbiji izvede nova organizacija vlasti, kojoj bi on eventualno bio protivan.

Iako je smatrao da bi za učvršćivanje ruskog uticaja u Srbiji bilo od koristi da se u Rusiji, o trošku ruske države, školuju Karađorđev i sinovi pojedinih uticajnih Srba, car Aleksandar I se sa ovom idejom Rodofinikina saglašavao samo pod uslovom da se prethodno dobije dobrovoljna saglasnost srpskog vožda (citirao sam deo iz svog naučnog članka pod naslovom Karađorđe i ustaničke starešine u očima ruske diplomatije koji se nalazi u štampi)

Kao što se 1830. godine ostvarila vekovna nada stotina hiljada pravoslavnih Srba da će ih ruski car osloboditi agarjanskog ropstva, tako se, rečju Milana Gavrilovića, i Nikoli Pašiću njegovo višedecenijsko uzdanje u Rusiju 1914. godine „pokazalo opravdanim“.

Pišući 1963. godine svoj rad o Nikoli Pašiću, njegov bliski saradnik, a kasnije politički protivnik i vođ „zemljoradnika“ Gavrilović zaključuje: „Oni koji i danas govore s nipodaštavanje o carskoj Rusiji, danas bi je svi od blata pravili… Ta je carska Rusija stupila u rat 1914. posle austrougarskog ultimatuma Srbiji u odbranu svojih interesa, ali i u odbranu naših. I ta je carska Rusija sagorela u tom ratu. Ovde, u Balkanskom ratu, koji počeo s blagoslovom carske Rusije, počinje naš uspon, ali tu u tom ratu baš zbog pomaganja Balkanskog saveza i potom Srbije, i baš zbog pobeda Srbije, počinje i pad carske Rusije. Ako je Nikola Pašić bio blagodaran carskoj Rusiji, bio joj je blagodaran i ceo srpski narod. U svakom slučaju, politika Nikole Pašića pokazala se ispravnom“ (ovde).

S tim u vezi, svakako nije slučajno što je najverniji saveznik Rusije u srpskoj politici i istovremeno najvatreniji srpski integralista, Nikola Pašić, bio meta stalnih napada i kleveta najpre austrofila, potom hrvatskih političara i intelektualaca, potom titoista, a danas je jedna od meta aktuelne antiruske i antiintegralističke propagandne kampanje.

Arhetipsko osećanje

Kako izgledaju spoljne garantije države formirane uz rusku podršku i u skladu sa ruskim geopolitičkim interesima, videlo se na primeru Srbije 1914. godine. A kako izgledaju spoljne garantije države koja je u potpunosti uklopljena u savez zapadnih država i koja je 1918. formirana u skladu sa njihovim geopolitičkim interesima, videlo se na primeru Kraljevine Jugoslavije 1941. godine.

Pritom je i antikomunisti Milanu Jovanoviću Stojimiroviću bilo još u januaru 1936. godine jasno, da „Nemačka želi po svaku cenu da odvoji Jugoslaviju od Rusije“ (ovde). Ovaj blizak saradnik Milana Stojadinovića nije imao zabluda da Hitler u svojim agresivnim planovima SSSR tretira kao Rusiju.

U oktobru 1940. godine, Milan Jovanović Stojimirović je u svom Dnevniku zabeležio: „Germanofila i italofila u Jugoslaviji nema, frankofila ima, ali je to danas cela zemlja u žalosti za Francuskom. Srpski seljak se divi Engleskoj i Čerčilu. Slovenofila je ipak mnogo više: Čitav je narod Jugoslavije za Rusiju! On je – u zabludi ili ne za komunističku Rusiju, – našao je da je bolje biti komunista u slavenskom svetu, nego rob u germanskom ili italijanskom“.

Broz i komunisti su po svemu sudeći bolje od drugih političkih snga znali stvarno raspoloženje naroda. Uspeli su, nažalost, da zloupotrebe (ovde) njegovu iskonsku rusofiliju za revolucionarno osvajanje vlasti. Tako se dogodilo da se pod komunističkim ideološkim ornatom i uz zloupotrebu srpske rusofilije, obavi obračun sa političkim nasleđem najvećeg rusofila u srpskoj politici – Nikole Pašića, te da se, sledstveno tome, realizuju ključni politički ciljevi austroslavizma i iz njega ponikle međuratne hrvatske nacionalne politike.

Danas je, uz zadovoljstvo zvaničnog Londona, antikomunizam kod pojedinih nacionalnih Srba, zbog geopolitičkog i istoriosofskog slepila, postao ozbiljan izvor rusofobije. Pritom, verovatno i sami ne znaju da ih takva rusofobija čini sledbenicima rodonačelnika istorijskog materijalizma – Marksa i Engelsa.

Naime, nekada je Marks tvrdio da je „Moskovija bila vaspitana u odvratnoj školi mongolskog ropstva“, a da je Petar Veliki samo puki nastavljač imperijalne politike Džingis-kana, kome je ovaj mongolski vladar „zaveštao da ostvari svoj plan vladavine svetom“. Danas briselski globalisti, kao i naši zapadnjaci i navodni antikomunisti, tvrde da je današnja Rusija samo epigon SSSR, a Putin nastavljač boljševičke imperijalne politike.

Svojevremeno je poznati srpski intelektualac-emigrant Marko S. Marković prokomentarisao jedan događaj iz Francuske. „Pre nekoliko godina“, veli Marković, „jedna francuska politička ličnost, na sastanku sa jednom grupom studenata koja se spremala da poseti jednu od istočnih zemalja, održala im je približno sledeći govor: Videćete. Njihova spoljna politika će vam izgledati komlikovano, i ona ustvari to jeste, sve dok ne otkrijete crvenu nit koja se kroz nju provlači – sovjetska politika je nastavak ruskog imperijalizma pod drugim imenom“. Na to Marković zaključuje: „Jadni francuski studenti! Crvena nit zaista, ali ne ruske nego zapadnih zabluda“ (ovde).

Broz i komunisti su po svemu sudeći bolje od drugih političkih snaga znali stvarno raspoloženje naroda. Uspeli su, nažalost, da zloupotrebe njegovu iskonsku rusofiliju.

Ono što nije poznato današnjim srpskim zapadnjacima i „antikomunistima“, bilo je duboko usađeno u svest i dušu nekadašnjeg ranogorskog omladinca Marka S. Markovića, da je rusofilstvo neodvojivi deo srpskog nacionalnog identiteta. To je bilo itekako jasno i drugom antikomunisti, Milošu Crnjanskom.

Niko nije tako uverljivo i snažno iskazao ovo arhetipsko osećanje generacija i generacija pravoslavnih Srba koje su robovale, selile se i čekale nadu sa Istoka, nego njegov Vuk Isakovič. Braneći se vinom od lukavih ponuda pečujskog biskupa da prevede u „sjaj katolicizma“ svoje vojnike, Vuk u jednom momentu visokom katoličkom prelatu, u sred njegovog dvora i za njegovom bogatom trpezom, zavetno poručuje:

„Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki živet vo vsi moji potomci. Sladost jes i naša Rusija. Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R – jer je Roždestvo. U – jer je Uskrsenije… S – jer je Slavjanska. I – jer je Isusova. J – jer je Jedinosušna. A – jer je…“. Tu Vuk Isakovič završi svoju apologiju Pravoslavlja i rusofilije, jer „beše otežao kao bure, od vina“, a biskup tada „skide sa njega svoje hladne oči i naježen pogleda u noć“ (ovde).

Tako je Crnjanski sublimisao dva ključna atributa srpske nacionalne svesti – Pravoslavlje i rusofiliju. Da su ova obeležja naše kolektivne svesti neodvojiva, pokazuje snažna rusofobija, kao dominantno osećanje, kod svih bivših Srba, bilo da su se u prošlosti  unijatili ili „turčili“ ili, pak, danas montenegrinstvuju. A svaki Srbin narednih dana i meseci suočiće se sa izborom: poći putem Vuka Isakoviča ili „plahih i lakomih“ koji su se iz pravoslavnog srpskog roda ispisali i Rusiju zamrzeli.

Izvor: Novi Standard