Otvoreno pismo ambasadoru Čepurinu

Njegovoj ekselenciji Aleksandru Vasiljeviču Čepurinu, ruskom ambasadaru u Srbiji

Pismo gospođe Jelene Milić podstaklo me je da Vam se i ja obratim, i to zbog prostog razloga da Vam skrenem pažnju da u Beogradu postoje ljudi koji ne dele njeno mišeljenje. Ili – da parafraziram kako je na jednom skupu pristalica NATO-pakta u Beogradu Vaš prethodnik ambasador Konuzin postavio pitanje: „Ima li ovde Srba?“ Odgovor je, razume se, jasan: na takve i slične skupove Srbi se ne pozivaju, dakle, tamo ih nema.

No zato Srba još uvek ima u Beogradu i ovoj državi. Njihov glas, istina, ne čuje se preko javnih medija u ovoj zemlji, ali oni postoje i njih čovek može da vidi na ulicama Beograda i ostalih mesta, od Subotice do Vranja, u fabrikama, na njivama, u prodavnicama, vinogradima, na gradilištima Sočija… Slovom, takvih pojedinaca kao što je Jelena Milić zaista ima u Beogradu, no oni predstavljaju apsolutnu manjinu, te nikako nisu reprezentativni za ovu zemlju. Pošto se na televiziji i ostalim masovnim medijima čuje gotovo isključivo samo glas Jelene Milić i političkih stranaka koje dele njeno mišljenje, stranac stiče pogrešan utisak da njih ima mnogo u ovoj zemlji.

Prvo što upada u oči jeste nepoznavanje srpskog jezika gospođe Jelene Milić. Njeno pismo vrvi od gramatičkih i pravopisnih grešaka. To nije slučajno. Pošto oni mrze narod u čijoj sredini žive, oni se i ne trude da govore pravilno i dobro njihov jezik. Kažem “njihov”, jer oni sebe i ne smatraju da pripadaju tom narodu. Jelena Milić i njeni istomišljenici trude se samo kada je u pitanju jezik gospodara, koji je posle oktobra 2000. godine okupirao ovu prirodnim lepotama bogatu, ali istorijski i politički nesrećnu zemlju.

SA OBRAZOM I BEZ Konkretan primer. Milić i beogradski mediji neprestano upotrebljavaju reč “edukacija”, a vidim, da bi daleko radije rekli „education“. Sve sa željom da što više liče na svoje gospodare, a da se što više udalje od naroda od koga su potekli, a koji ima lepšu reč „obrazovanje“. Ali RTS, koji se predstavlja kao „javni servis evropske Srbije“ (kao da se Srbija nalazi u Africi!), uporno i sistematski izbegava tu reč, i to prosto zato jer nas koren te reči „obraz“ upućuje na sopstvenu, pravoslavnu srpsku tradiciju i govori nam između ostalog i o „Božijem obrazu“. Sem toga, i Rusi kažu „obrazovanie“, a to je sa stanovišta beogradskih evroatlatista nedopustivo.

Rečju, zadatak novih gospodara Srbije jeste jasan: nije dovoljno da se uništi ovaj narod privredno i politički, već mora da se uništi srpski jezik i njegova kultura.

Ključne delove pisma sjajno je prokomentarisano Branko Žujović: “U Srbiji polovina ljudi, pod besomučnim medijskim pritiskom – ne zaboravimo to, želi u EU, a svega desetak posto hoće u NATO. Pitam se kako je biti u koži osobe čija organizacija novac dobija od društava nesumnjivo povezanih sa interesima država odgovornih za ubistvo Milice Rakić i raketiranja civilnog voza punog putnika, na primer? Kako je moguće insistirati na osudi srpskih zločina nad civilima, kojih je bilo, a pritom u svoje ime i za tuđi račun ćutati nad ubistvima vlastite dece i vlastitih civila? Jeste li pročitali išta licemernije i gnusnije od ovoga poslednjih meseci? To je um koji zaista veruje u arhikrivicu vlastitog postojanja i želi da promeni identitet, kako sebe, rođenjem inferiornog i zlog, ne bi morao da gleda u ogledalu. Zato Jelena Milić piše da u Srbiji ljudi koji žele na zapad smatraju da su novi identiteti ono što Srbiju treba da pokrene napred.”

Ovaj narod jasno vidi da je od godine 2000. nezaposlenost pet puta veća nego što je bila u doba Slobodana Miloševića, da je Srbija u novembru 2013 – usled sprovedene privatizacije pod dirigentskom palicom Vašingtona, Berlina i Lodnona – jedna od najsirmašnijih država Evrope, da dužničko ropstvo nije samo prazna fraza nego realnost sa kojom svakodnevno žive građani ove zemlje, da je demografska slika Srbije danas takva da ovom narodu preti sasvim realna opasnost da godine 2060 postane manjina u sopstvenoj zemlji, da novinarske slobode uživaju samo oni mediji koji nekritički hvale Sjedinjene Države i Evropsku uniju.

KOMPLEKS PREOBRAĆENIKA Po njima vrednosti Zapada i Evropske unije nemaju alternativu. Što to u praksi znači? Ako ste bez posla, a imate, recimo, ženu i dvoje dece, Centar za evroatlantske studije – i slične “nevladine organizacije”, koje finasiraju američka vlada ili Brisel – ovde takvim nesrećnicima nude rešenje. Koje? Pa, dobri ljudi, ako toliko volite svoju decu, onda ti, kao otac, možeš da prodaš jedan bubreg, ili sličan ljudski organ, koji se trenutno traži na tržištu Evropske unije ili SAD, a mi, evroatlatisti, ćemo se pobrinuti da za tvoj bubreg primiš što je moguće više novaca.

Tako trgovina ljudskim organima ovakvom akrobacijom logike više ne predstavlja zločin nad ljudima, već predstavlja humanitarnu pomoć, kojom nevladine organizacije Zapada pomožu Beograđanima u nevolji.

Slovom, Jelena Milić nam u pismu ruskom ambasadoru Čepurinu nije ništa novo otkrila o Rusiji ili o rusko-srpskim odnosima, ali zato jeste o sebi. Ona nije postavila nikakva originalna politička ili ekonomska pitanja, ali zato jeste zašla u domen psihologije. Ona nam je, verovatno nenamerno, kazala mnogo o sebi. Recimo da kao, kao svaki preobraćenik, konvertit, ona najviše mrzi svoje pretke, koji je neprestano podsećaju ko je ona sama. Njeni preci je opominju da to što se ona sada “preobrazila” ipak ne znači da ne zna veoma dobro ko su joj roditelji, stričevi, ujaci, deda i baba. Taj fenomen odlično je opisao srpski pisac Ivo Andrić u svojoj knjizi Omer paša Latas.

I zato je Vaša izjava, da ne možete biti veći Srbi od samih Srba (Aleksandr Čepurin: mы ne budem bolьšimi serbami, čem sami serbы,) bespredmetna jer niko od Srba to nije i ne može da zahteva od Rusa. Vi ste, naravno, mislili na Jelenu Milić i njene istomišljenike, no oni, kao što sam Vam u ovom pismu pokazao, i nisu Srbi.

Najgroznije zločine nad našim narodom tokom Prvog i Drugog svetskog rata izvršili su upravo Srbi katolici, koji su se preobrazili u jednu novu naciju, u Hrvate. Ubijajući pravoslavne, ti preobraćenici su time hteli da ubiju svaki trag koji bi ih mogao da podseća na njihovu izdaju prema svom nekadašnjm izvornom obrazu i identitetu. Zbog toga se u srpskom narodu i kaže: “Poturica gori od Turčina”. Isti je slučaj i sa Rusima u zapadnoj Ukrajini, koji su u 16. veku pokatoličeni i kao takvi mrze svoje pretke, dakle, Ruse više nego, na primer, naciste

Izvor: Novi Standard