Putin u Beogradu ili poseta koja je zabrinula Zapad

Skoro da ne postoji ličnost koja ima pristup javnom životu u Srbiji a da se minulih dana nije „izjasnila“ o predstojećoj poseti predsednika Rusije Vladimira Putina Beogradu. A Putin još nije ni došao i malo je detalja uopšte poznato o sadržaju posete. O Putinovoj poseti su svoje „mudrosti“ javnosti prenosili od američkog ambasadora Majkla Kirbija, pa preko samozvanih dežurnih advokata zapadnih zemalja do onih koji su se nekim slučajem zatekli u Beogradu, onako usput. Ta u osnovi besmislena propaganda je pre svega svedočanstvo na kako niske grane je pala savremena Srbija i sa kakvim poniženjem skoro svako sebi daje za pravo da javno govori o državi Srbiji. To je priča o današnjoj Srbiji. Predsednik Putin će, međutim, ipak doći, i to je izuzetno važna poseta, daleko važnija od uobičajenih državničkih putovanja kada su ona samo vest. Ovo je više od vesti.

Ako se diplomatija ogleda u simbolici ili, kako tvrdi američki doajen Henri Kisindžer, percepciji, onda ja Putinova poseta izuzetno važan događaj, koji sam po sebi, čak i bez ikakvih sada vidljivih rezultata, prevazilazi težinu savremene Srbije. U svetlu savremenog trenutka međunarodnih odnosa i raskršća na kojima se nalazi Srbija, raskršća uprkos svakodnevnom zaklinjanju vlasti Evropskoj uniji, dolazak predsednika jedne od tri svetske sile u Beograd je veoma složena poruka. Putin nije prvi put u Beogradu, ali je jedini lider svetskih sila koji dolazi u Beograd. Poslednji lider jedne od svetskih sila koji je bio u Beogradu, doduše u drugačijoj zemlji, je američki predsednik Džimi Karter, koji je septembra 1980. godine bio prvi strani državnik koji je došao u Jugoslaviju posle Titove smrti. To je tada, u tom vremenu, imalo jaku simboliku, bila je to jasna poruka.

Predsednik Rusije sada dolazi, kako je zvanično saopšteno, povodom 70. godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, vojničke pobede čiji su deo i vojnici tadašnjeg Sovjetskog Saveza, čiji je današnja Rusija državno-pravni naslednik. Izuzetno jaka simbolika. Možda aktuelna politička elita i nema kapacitet za snagu te simbolike, ali to više nije ni važno, predsednik Putin dolazi pre svega zbog Srbije i Srba i, naravno, same Rusije. Njegovu posetu bi možda više trebalo gledati kroz prizmu geopolitičke „igre“ same Rusije, a na Srbiji je da pronađe svoje mesto u toj „ničim izazvanoj“ ili bolje reći nezasluženo stečenoj važnosti.

Doduše, mora se priznati da je aktuelna vlast u Srbiji bila pod velikim pritiscima sa Zapada da do Putinove posete ne dođe, ali ruski predsednik ipak dolazi, pa bi u tom smislu i vlasti trebalo odati priznanje. I to je činjenica bez obzira na to što su ti zapadni pritisci mahom inspirisani od zapadne lokalne mreže u Beogradu, od onih koji smatraju da su zaštitnici zapadnih interesa i čuvari prozapadne Srbije među kojima su i neki ministri aktuelne vlade.

Reči tih čuvara i njihovih handlera su utoliko besmislenije ako se ima u vidu da je putovanje predsednika Putina deo jednog šireg putovanja. Iz Beograda predsednik Putin ide u Milano na redovni godišnji samit Evropske unije i zemalja Azije. Zato je i pomerena proslava godišnjice oslobođenja Beograda i njegova poseta. Zanimljivo je da je prvobitno bilo najavljeno da će na tom samitu Rusiju predstavljati predsednik vlade Dmitrij Medvedev, pa je onda pre desetak dana rečeno da, ipak, dolazi Putin. U ovom vremenu to nije protokolarni dolazak Putina na evroazijski samit. To je vreme kada EU, doduše pod američkim pritiskom, uvodi sankcije Rusiji ali, ipak ugošćava ruskog predsednika na svojoj teritoriji. Nema nikakve sumnje da je njegov dolazak u dogovoru ne samo sa domaćinom, vladom Italije nego i sa vladama najmoćnijih zemalja Unije, Francuske i Nemačke. Veoma zanimljiv razvoj događaja i još zanimljivije putovanje predsednika Putina, putovanje i u Beograd i u Milano.

Naspram simbolike uvek postoje i činjenice. Rusija je jedna od retkih zemalja koje konkretno pomažu Srbiji i koja u vremenu u kojem živimo nije protiv srpskih interesa. To je valjda jasno. Više od toga, Rusija je na pragu najvećih investicija u istoriji Srbije i to strateških koje mogu da budu deo garancija ekonomske budućnosti Srbije. Rusija je dakle među onima zemljama koje konkretno pomažu i koje su spremne da i dalje investiraju u Srbiju, a da pri tom osiromašena Srbija ne daje plate radnicima stranih investitora.

To možda najbolje ilustruje primer poplava. Prema zvaničnom saopštenju vladine Kancelarije za obnovu, do sada ni jedan evro pomoći Zapada obećane na donatorskoj konferenciji u Briselu nije stigao, a iz Rusije svako malo dolaze veliki transportni avioni puni konkretne pomoći konkretnim ljudima. Takav pristup Rusije je već doneo neka pomeranja u javnosti Srbije, čemu je u velikoj meri doprinela i arogantna i potpuno prevaziđena politika Zapada.

Prema nezvaničnim podacima službi bezbednosti, sve veći broj ljudi u Srbiji kod kuće drži fotografije predsednika Putina a, ako je verovati internim istraživanjima vlade Aleksandra Vučića, čak 75 odsto Srba je na strani Rusije. [1] U takvom ambijentu dolazi predsednik Putin, i to je ono što zapadne nameštenike u Beogradu najviše zabrinjava. Ali kako drugačije?

Dok Rusija konkretno pomaže i njen predsednik dolazi u Beograd, zapadni predstavnici su okupirani organizovanjem šetnje homoseksualaca, poznatije kao „Parada ponosa“ i pritiscima da se ona kako god održi. I onda su predstavnici ključnih zapadnih sila na čelu sa ambasadorima Amerike i Evropske unije predvodili stotinjak (mahom plaćenih) aktivista u okruženju blokiranog Beograda i sedam hiljada policajaca u punoj ratnoj opremi. Poseta ruskog predsednika i predvođenje šetnje homoseksualaca su dve jednostavne ilustracije, dve poruke simbolike političkih razlika u pristupu Srbiji.

Veruje se da su mediji, ili većina, u Srbiji pod direktnim uticajem vlasti i zapadnih zaštitnika, pa bi se na osnovu njihovog pisanja moglo naslutiti da je aktuelna vlada u Beogradu, uprkos njenom doprinosu Putinovoj poseti, pomalo i nesrećna zbog njegove posete. A o zapadnim zaštitnicima da se i ne govori. Sezonu „lova na posetu“ otvorio je američki ambasador Majkl Kirbi pomalo neumesnom primedbom po sistemu „šta će vam Putin“, pa onda još gorom ispravkom „zovite koga hoćete“. Onda su se redali razno razni lokalni „eksperti“ i prolaznici kroz Beograd sa Zapada čije su izjave, prema onome šta je objavila štampa, ponekad ličile na provincijalno iživljavanje.

Tvrdili su da „to nije dobro“ i da će „biti posledica na Zapadu“. Danima je štampa ponavljala istu izjave direktorke nemačkog Maršalovog fonda u Americi Karen Donfrid kako Zapad prati Putinovu posetu ili, prema njenim rečima, „pratimo poruke Putina u Beogradu“. Ko ste to vi i u kojem kapacitetu kažete „mi“? Pa uz to izjava jednog nemačkog zvaničnika kako „Berlinu ne smeta poseta Putina“. Ukupno gledano, to je pre svega poniženje i samoponiženje Srbije, na koja očigledno njeni lideri pristaju uprkos izjavama kako „niko nema pravo da Srbiji govori koga će da primi“. Sve to, nažalost, nije ništa novo, samo je sada ogoljenije nego ranije, što svedoči da je Zapad veoma svestan značaja Putinove posete, pa ne ume da nabrzinu pronađe drugačiji izliv svome besu.

Mnogo je, međutim, važnije šta će poseta predsednika Putina značiti u realnosti. Ako je suditi prema izjavama i onome šta lideri Srbije rade, malo je verovatno da će u skorije vreme biti nekih ozbiljnijih političkih iskoraka. Dok čeka Putina, vlast Srbije intenzivno nastavlja ono što je i do sada radili. Na primer, potpisan je protokol o boravku agenata američke federalne službe bezbednosti Ef-Bi-Aj (FBI) u Srbiji.

Šta će Ef-Bi-Aj u Srbiji? Zvanično, da pomogne u reformama sistema bezbednosti i pravosuđa. Da li stvarno vlast misli da neko veruje u to obrazloženje? Ako je uz to Srbija na „evropskom putu“, zašto te reforme ne sprovodi Evropol, što je Ef-Bi-Aj Evropske unije? Nekako u isto vreme Ministarstvo odbrane je potpisalo novi zaseban pojedinačni sporazum sa NATO. Ali šta će sve to u praktičnom smislu stvarno značiti, teško je reći kao što je još teže definisati kakve su realne perspektive Srbije na njenom „svetom putu“ ka EU.

Težine tih procena su, kako izgleda, svesni i u Rusiji, oni koji danas vode tu zemlju nisu ni malo naivni, pa se mnogo ne uzbuđuju, nego strpljivo i konkretno rade na saradnji, a vreme će jednog dana pokazati gde je ko i kako stoji. Teško je steći utisak da je zvanični Beograd svestan tih procesa.

____________________

Napomena:

[1] To istraživanje su neki članovi vlade, prema privatnim izvorima autora, preneli zapadnim diplomatama u nezvaničnim kontaktima. Mnogo je, međutim, važnije zašto je tako veliko prorusko raspoloženje u Srbiji. Malo je verovatno da je to stabilno rusofilstvo, koje, doduše, tradicionalno postoji u Srbiji, ali ne u tolikoj meri. Mnogo je verovatnije da je to izraz očaja u kojem živi obični čovek današnje Srbije, očaja koji vapi za bilo kakvom nadom, a posle silnih godina prevara, poniženja i izneverenih obećanja Zapada, Evrope i vlasti za koje su glasali oči su sada uprte ka bilo kome ko bi pomogao. U ovom času većina građana Srbije očigledno tu nadu vidi u Rusiji i možda daleko više u predsedniku Putinu lično.

Izvor: Novi Standard