Rusija i pitanje ograničene monarhije u Srbiji (2)

Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.

Pregovori srpske delegacije sa predstavicima Porte o izvršenju obaveze iz člana 8. Bukureškog ugovora i o sadržaju sultanovog hatišerifa o autonomnom statusu Srbije, koji su započeli 17. februaru 1821. godine, [1] bili su ubrzo prekinuti zbog izbijanja Grčkog ustanka. Pitanje organizacije centralne vlasti u Srbiji ponovo je postalo aktuelno nakon ruskog ultimatuma Porti da izvrši obaveze iz Bukureškog ugovora i nešto kasnijeg zaključenja rusko-turske Akermanske konvencije od 25. septembra 1826. godine. Članom 5. ove Konvencije Turska se obavezala da u roku od osamnaest meseci uredi unutrašnju upravu Srbije i njen odnos prema Porti.[2]

U punomoćju koje je 27. februara 1827. godine Miloš predao novoj srpskoj pregovaračkoj delegaciji navodilo se, pored ostalog, da „silom ovoga njima punu vlast dajem da ovi pri Visočajšej Porti za blagopolučije istoga naroda serbskoga milosti prositi mogu, po soderžaniju narodnog prošenija, podanog u godini 1820-oj“. [3]

Prošenije koje Miloš pominje u punomoćju je Stroganovljev projekat srpske narodne molbe od 1820. godine, iz čije je konačne verzije Miloš izostavio, pre svega, stav o doživotnim senatorima i kneževima. Međutim, i posle Akermanske konvencije „pregovori s Portom su bili obustavljeni, a da nisu čestito ni otpočeli“, jer je ponovo „grčko pitanje potisnulo srpsko pitanje, a Porta se pred ruskim poslanikom izgovarala akermanskim rokom od osamnaest meseci“. [4]

Autonomni status

Uređenje autonomnog statusa Srbije prema članu 8. Bukureškog ugovora, a u vezi s njim i organizacija vlasti u zemlji, ponovo su došli na dnevi red Porte posle još jednog rusko-turskog rata. Naime, izašavši kao pobednik iz rata sa Turskom, Rusija je Jedrenskim mirovnim ugovorom od 2. septembra 1829. godine obavezala Otomansku carevinu da „bez ikakvog odlaganja i sa svom mogućom tačnošću“ izvrši obaveze iz Akermanske konvencije, odnosno iz člana 8. Bukureškog ugovora. [5]

Sledstveno tome, sultan je već 18. septembra 1829. godine izdao prvi okvirni Hatišerif, kojim je potvrdio obavezu Porte iz rusko-turskih ugovora da Srbiji dodeli autonomni status. U januaru 1830. godine Miloševi izaslanici i predstavnik Rusije u Carigradu, karijerni diplomata švajcarskog porekla Aleksandar Ivanovič Ribopjer, pokrenuli su živu zajedničku aktivnost na izradi predloga novog hatišerifa, koji je trebalo znatno detaljnije da uredi obim autonomnih prava i organizaciju vlasti u Srbiji. [6]

Stoga je Dimitrije Davidović, 30. januara 1830. godine, podneo Ribopjeru jedan meomoar sa srpskim zahtevima, na koji je ruski poslanik 18. marta stavio izvesne primedbe. Uzimajući u obzir Ribopjerove primedbe, a nakon dobijanja Miloševog mišljenja, Davidović je sačinio i 26. aprila Ribopjeru podneo nacrt hatišerifa.

Na osnovu Davidovićevog nacrta Ribopjer  je sačinio konačni projekat hatišerifa i s njim je u najkraćem roku upoznao srpsku stranu i svoje Ministarstvo inostranih poslova. Nakon toga je Ribopjer projekat hatišerifa zvanično predao Porti, ne čekajući pritom odgovore iz Srbije i Petrograda. [7]

A onda je, rečju Gavrilovića, „sasvim neočekivano jedna tačka u projektu hatišerifa (Ribopjerovom, prim. aut) izazvala zapete odnose između Miloša i deputacije s jedne strane i ruskog poslanika s druge strane“. „To je bila treća tačka projekta hatišerifa u kojoj je reč o nezavisnoj unutrašnjoj upravi“. Prema oceni  Gavrilovića, na unutrašnju upravu Srbije „Porta nije nikakvu pažnju obraćala“, kao što ni Rusija, prema njegovom sudu, „do ovog vremena nije mnogo obraćala pažnju na uređenje vrhovne vlasti u Srbiji i ako je tendencija da ograniči Miloševu vlast bila očevidna“. [8]

Tačka iz Ribopjerovog predloga hatišerifa koja je, po Gavriloviću, „neočekivano“ izazvala spor između Miloša i ruskih zvaničnika, ticala se doživotnih senatora. O njima nije bilo pomena ni u Davidovićevom memoaru niti u njegovom predlogu hatišerifa, mada se u Davidovićevom meomoaru predviđalo postojanje, pored Kneza, i „sovjeta naroda serbskago“, ali bez detaljnijeg regulisanja njegovog sastava i nadležnosti.

Pošto Miloš nije imao primedbi na šturi deo memoara koji se ticao „vnutrenjeg pravlenija naroda srbskog“, a nije ih istakao ni Ribopjer, Davidović je taj deo svog memoara neizmenjen uneo u srpski predlog hatišerifa. [9]

Staleško pitanje

Međutim, doživotne senatore je nakon svega predvideo Ribopjer u svom predlogu hatišerifa, koji je zvanično predao Porti, prvog maja 1830. i koji je potom bio predmet razmatranja na pregovaračkim konferencijama od 26. juna do devetog oktobra. [10] Za razliku od Davidovićevog memoara i nacrta hatišerifa, u Ribopjerovom predlogu hatišerifa tačka pod nazivom „Nezavisnost vnutrenjaga pravlenija Serbije“ sadržala je znatno jasnije obrise organizacije centralne vlasti u Srbiji.

Pošto se Ribopjer u rešenju pitanja srpske autonomije naslanjao na rad svog prethodnika u Carigradu, grofa Stroganova, onda nije slučajno što se tačka o organizaciji vlasti u Srbiji u njegovom predlogu hatišerifa najvećim delom zasnivala na onim principima koje je Stroganov, 1820. godine uneo u svoj projekat srpske narodne molbe, preuzevši ih iz instrukcije i projekta narodne molbe ruskog Ministarstva inostranih poslova. [11]

Sledstveno tome, Ribopjer je po ugledu na ruske projekte srpske narodne molbe od 1820. godine predvideo da Sovjet bude sastavljen od „starešina svih okruga u Srbiji, koji su izabrani kao najpoznatiji i najdostojniji među njima (stanovnicima okruga, prim. aut)“, a da će „članovi Sovjeta ostati na dužnosti doživotno i ne mogu se od nje osloboditi, osim u slučaju dokazanog prestuplenija i na osnovu odluke donete od zakonitog suda“. [12]

Ribopjer je nadležnost Sovjeta uredio držeći se u svemu Stroganovljevog projekta srpske narodne molbe od 1820. godine. Predvideo je da Sovjet zajedno sa Knezom vrši zakonodavnu vlast, ali i da učestvuje u vršenju sudske vlasti, samostalno u drugom, a zajedno sa Knezom u trećem stepenu. Za razliku od Stroganova, Ribopjer nije u sistemu centralnih organa vlasti predvideo Skupštinu, ali je poručio Milošu, da „ostaju odrešene ruke da ustanovi i Skupštinu, pošto protiv nje neće ništa biti rečeno u hatišerifu, niti će Porta moći što protestovati, jer to spada u unutrašnju upravu Srbije. [13]

Zbog odredbe o doživotnim članovima Sovjeta iz projekta hatišerifa koji je Ribopjer uručio Porti kao zvanični rusko-srpski predlog, Miloš je članove srpske pregovaračke delegacije u Carigradu žestoko prekorio, upitavši ih „nije li trebalo da ovo sočinenije vaše najpre i meni na promtrenije pošaljete“? Miloš je optužio članove delegacije, a zapravo autora projekta hatišerifa ruskog poslanika Ribopjera, da „ste se ugledali na Vlašku, te postavljate knjaza sa Sovetom, jošt da ste im i vladike dodali, pak nek i naš narod upropaste kao što su Vlasi njinim vlastima upropašćeni“. [14]

Da bi pojčao svoju tezu o tome da je Ribopjer sa odredbom o doživotnim sovjetnicima prenosio u Srbiju uređenje Vlaške, Miloš se u pismu srpskim deputatima izjasnio i protiv staleške podele srpskog društva, jer je u to vreme staleška podela po pravilu opominjala na Vlašku i Moldaviju. Računao je da će otpor Sovjetu biti veći ako ga poveže sa staleškim razlikama i privilegijama. Umesto uvođenja staleža, Miloš se založio, da „sav narod nek ostane kao i što jeste, ravan u pravima svojima, niti ikakvoga preimuščestva ko imati može, osim koje kome zaslugama i sposobnostima pridobijeni čin za njegovu ličnost podaje“.[15]

Istina je, međutim, bila sasvim drugačija, jer je staleška podela srpskog društva bila predviđena u memoaru koji je po Miloševom nalogu sačinio Davidović i na osnovu kojeg je Ribopjer trebalo da sačini projekt hatišerifa. Nasuprot tome, staleška podela srpsko društva nije bila predviđena Ribopjerovim projektom hatišerifa.

Naime, Davidović u svom memoaru konstatuje, da predloženoj organizaciji „vnutrennяgo pravleniя Naroda Serbskago“ „prinadležat i punktы 5. i 6. narodnago prošeniя serbskago ot sentяbrя 1820 goda, kasatelьno do postavleniя v hatišerif, čtob knяzю i sovetu duhovenstvo, dvorяnstvo, hudožniki, kupečestvo i zemledelcы, na koih serbskiй razdelaetsя, povinovalis, i imi sudimы i činamы nagraždaemi bыvali“. [16]

Ribopjer ne samo da u svom projektu hatišerifa nije preuzeo stalešku podelu društva iz Stroganovljeve, kao i iz Miloševe narodne molbe od 1820. godine na koju se pozivao Davidović, već je tokom kasnijeg razgovora sugerisao Davidoviću, „i kao ministar i kao Ribopjer“, da se ne zavodi „bojarstvom“, jer „bojari su u Vlaškoj uzrok svoj narodnoj nesreći i ruska bi vlada dala bogzna šta da ih nema“. [17] Miloševa insinuacija protiv Rusije, da ova želi da uvede u Srbiji zajedno sa doživotnim sovjetnicima i staleže, bila je toliko vešto izvedena, da u nju i danas veruje jedan broj srpskih istraživača. [18]

Miloševa pozicija

I dok je Sovjet sa nepokretnim članovima okarakterisao kao pozajmicu iz Vlaške, stranu običajima i zakonima srpskim, za jaku i ničim ograničenu vlast kneza Miloš je zaključio da je po volji naroda u Srbiji: „Narod naš nazvao me je trožestvenješe Ocem i Izbaviteljom Otečestva i predao mi bezuslovno sudbinu i svoju i Otečestva i potomstva svog u amanet, pa zar da se ovog poverenija narodnog nedostojnim učinim i zloupotrebljavajući ga da narod naš, koji je slobodu ovu s prolitijem krvi svoje i požertvovanijem sinova i roblja kupio i zaslužio, okujem u lance robstva i to na moju i još nekoliko sootečestvenika polzu?“.[19]

Tako je Miloš članovima srpske pregovaračke delegacije predstavio, da je očuvanje nacionalne i lične slobode svakog Srbina uslovljeno očuvanjem apsolutne kneževe vlasti, dok bi uvođenje Sovjeta sa nepokretnim članovima dovelo do gubitka nacionalne i lične slobode.

Miloševe primedbe na projekat hatišerifa koji je Ribopjer podneo Porti, ruski poslanik u Carigradu dobio je u okviru pisma koje mu je 21. maja 1830. godine poslao Dimitrije Davidović. Kritiku Sovjeta sastavljenog od nepokretnih članova Davidović je i ovog puta započeo ukazivanjem na omraženi vlaški model organizacije vlasti i staleškog uređenja društva, istakavši da „knez i starešine, ne misle da bi narod trebalo prepustiti volji kneza i Sovjeta, kao što je to u Vlaškoj, već mole da se unutrašnja uprava njegova (naroda, prim. aut), koji je radi sticanja slobode svoje i jednakosti, krv svoju bez razlika prolivao, uruči knezu i Skupštini narodnoj (Seйmu narodnomu)“.

Miloš je posredstvom Davidovića sugerisao Ribopjeru da izmeni predloženi tekst hatišerifa, tako što bi se predvidelo da zakonodavnu vlast vrše Knez i Skupština, dok bi zakonodavnu inicijativu imali Knez i Sovjet, kao što bi Knez i Sovjet vršili i izvršnu vlast. Umesto Sovjeta sa nepokretnim članovima, Davidović je u Miloševo ime predložio Ribopjeru da „Knez ima svoj Sovjet od najsposobnijih i najpoznatijih svojih sunarodnika“. [20]

U razgovoru koji su u Carigradu vodili sa Davidovićem nakon što su se upoznali sa Miloševim primedbama na Ribopjerov projekat hatišerifa, Butenjev i Ribopjer upozorili su Miloševog predstavnika, da ruski car „nema nikako u vidu da ostavi srpski narod samovolji kneževoj“ i zato „on hoće da i narod ima svojih zastupnika, koje će on sam, a ne knez birati“. Umesto Sovjeta koji bi izražavao volju naroda, Miloš je hteo „svoj Saveta“, a to je po Ribopjeru značilo „njegovo ministarstvo, njegovi sekretari“.

Pritom je Ribopjer skrenuo pažnju Davidoviću, da je prilikom izrade projekta hatišerifa uporedio svoj stav o ovom pitanju „i Stroganovljev projekat i narodna prošenija i sva dosadašnja uputstva kneza Miloša deputaciji i primedbe njegove na vaš meomoar, i uvek sam našao da treba Savet da bude biran od naroda“, a uz to je „sravnio i sva gledišta našega ministarstva i iz njih sam dovoljno video da Savet takav mora da bude“. [21]

I zaista u Stroganovljevom projektu srpske narodne molbe, kao i Ribopjerovom projektu hatišerifa, nepokretne članove Sovjeta imala je da bira skupština, sastavljena takođe od nepokretnih kneževa, koje bi, pak, birao narod u selima. Za odbacivanje modela od naroda posredno izabranog Sovjeta sa nepokretnim članovima, ruske diplomate su pred Davidovićem optužile, po svoj prilici iz taktičkih razloga, starešine, a ne Miloša, zaključivši da bi u kneževom Savetu, sastavljenom od pokretnih članova, „svaki od njih (starešina, prim. aut), kao u Vlaškoj, služio po jednu godinu, da bi dobio bednu platu“. [22]

Ideju da Kneza ograničava Narodna skupština umesto Sovjeta sa nepokretni članovima, zvanični Petrograd je odlučno odbacivao, svestan da bi Miloš, kao veliki majstor“ „u opštenju sa gomilom“, [23] bez mnogo muke stavio Narodnom skupštinom pod svoju kontrolu.

„Ravnoteža narodu“

To što se Ribopjerov projekat hatišerifa u pogledu organizacije vlasti u Srbiji u celini oslanjao na deset godina stari projekat srpske narodne molbe Stroganova, nesumnjivo dovodi u pitanje Gavrilovićevu ocenu, da je Rusija tek 1830. godine pri izradi projekta hatišerifa „iznenada“ obratila pažnju na pitanje organizacije vrhovne vlasti u Srbiji, na koju do tada „nikakvu pažnju nije obraćala“. [24]

Da je zvanični Petrograd u pitanju uređenja organizacije centralne vlasti u Srbiji  imao jasan i dosledan stav, videlo se i posle donošenja Hatišerifa od 1830. Naime, nakon okončanja višemesečne rusko-turske diplomatske konferencije u Carigradu o statusu Srbije, [25]  u konačnu verziju Hatišerifa, koji je sultan potpisao 15. oktobra 1830. godine, ušle su samo dve kratke odredbe koje su se neposredno ticale organizacije centralne vlasti.

Obe su se nalazile u ruskom projektu hatišerifa koji je poslanik Ribopjer podneo Porti prvog maja 1830. godine. Prvom odredbom Milošu se priznavalo nasledno kneževsko dostojanstvo i istovremeno mu se predavala unutrašnja uprava nad zemljom, koju je trebalo da vrši „sa souticanjem skupštine sastavljene iz poglavara zemlje“, tj. sa Sovjetom. Drugom odredbom se predviđalo, da „dokle god členovi sovjeta o kojima je višerečeno ne upadnu u tešku kakvu krivicu ili protiv moje Visoke Porte ili protiv zakona i uredba zemaljskih, donde ne mogu se bez pričine ni sbaciti, ni udaljiti od zvanija“. [26]

Detaljnije regulisanje uređenja unutrašnje uprave u Srbiji, onako kako je to učinio Ribopjer u svom projektu hatišerifa, predstavnici Porte su odbacili tokom carigradskih diplomatskih pregovora. Vođa turske pregovaračke delegacije je u jednom trenutku čak upitao predstavnika Rusije: „A što će da se stavlja u hatišerif sva srpska konstitucija“? Smatrao je da je „dosta reći da im se predaje unutrašnja uprava, pak kako znaju, onako neka se upravljaju“.

Ribopjer je predstavniku Porte uzvratio opaskom, da bi oni „bili radi predati sve jednom čoveku kao što predajete svu vlast nad pašalukom ovom ili onom paši“, ali da Rusija na to ne može pristati, nego traži „da Porta prizna sve vlasti u Srbiji“, jer će „one držati ravnotežu u narodu“. [27] Kratka odredba u Hatišerifu od 1830. o nepokretnim članovima Sovjeta bila je Rusiji dovoljna garancija da će na osnovu nje u narednih nekoliko godina uspeti da u Srbiji uspostavi ograničenu monarhiju.

Sastav Saveta

O takvoj nameri zvaničnog Petrograda ubedljivo svedoči depeša koju je Ribopjer 12. oktobra 1830. godine poslao tadašnjem ministru Livenu, zajedno sa prevodima tekstova Hatišerifa i Bertata o Miloševom naslednom kneževskom dostojanstvu koje mu je Porta zvanično uručila u formi diplomatske note. [28] Nalazeći da je problem u tome što u Hatišerifu nije utvrđena civilna lista za izdržavanje Kneza, kao nezaobilazna ustanova ograničenih, tj. ustavnih monarhija, [29] Ribopjer zaključuje, da zbog toga „imperatorskom dvoru od sada predstoji da neprestano motri nad ponašanjem Miloša i da nad Srbijom proširi ono blagotvorno pokroviteljstvo koje je ona ostvarila u dunavskim kneževinama (Vlaška i Moldavija, prim. aut.), kada su se one otvorile za pohlepu grčkih kneževa, koja je bila veća od pohlepe Porte“.

Međutim, Ribopjer dalje primećuje, da je „nesumnjivo da država-pokrovitelj ne bi morala da se opterećuje realizacijom kontrolnih funkcija, kako u administraciji, tako i u pogledu finansijskih mera“, da je „vlast u Srbiji već uređena na način koji bi omogućio da se sovjet starešina smatra zakonitim tumačem narodnih težnji“. A Sovjet koji bi zaista mogao samostalno i bez kneževog uticaja da izražava volju naroda, mogao je, po uverenju Ribopjerovom, biti samo onaj koji je sastavljen od nepokretnih članova, kakav je i bio predviđen Hatišerifom od 1830.

Pošto u momentu donošenja Hatišerifa takav organ nije bio ustanovljen u Srbiji, to je ruskom imperatorskom dvoru po mišljenju Ribopjera preostajalo, „ako i u buduće želi da srpskoj naciji ukazuje svoje blagotvorno pokroviteljstvo“, da „nužno prati ponašanje vožda, koji usredsredivši sada u svojim rukama vlast i uticaj, mogao bi izvesno da proba da zloupotrebi svoj položaj“. Pritom ruski diplomata veli kako je u tom trenutku Miloševa „vlast izuzetno velika“ i da osim „vrlo nedefinisane“ odredbe o nepokretnim sovjetnicima iz Hatišerifa, „nema drugih ograničenja“. [30]

U celini sadržaj depeše koju je Ribopjer 12. oktobra 1830. poslao ministru Livenu, a naročito deo u kome govori o svim nedaćama koje će Rusija kao pokrovitelj imati od neposrednog mešanja u administrativne i finansijske poslove Srbije, itekako dovodi u pitanje napred pomenute ocene, da je Rusiji Sovjet sa nepokretnim članovima bio potreban kao sredstvo uticaja na unutrašnju politiku u Srbiji. [31]

S tim u vezi, Mihailo Gavrilović primećuje, da „tvrđenje da je Rusija htela da ima nepokretan Savet, da bi preko njega odražavala svoj uticaj u Srbiji, netačno je“, pošto „izvor njenog uticaja nije bio u doživotnim savetnicima nego u ugovorima po kojima je ona zaštitnica Srbije i tim je dobila nesporno pravo na intervenciju u unutrašnjoj politici“. [32]

U prilog Gavrilovićevoj oceni svedoči i stav Ribopjera iz depeše vicekancelaru Neselrodeu, od 5. jula 1830. godine. Naime, poslanik izveštava Neselrodea, da je na neprestana Miloševa „dosađivanja“ da izmeni predati projekat hatišerif u skladu sa „slavoljubivim zamislima“ srpskog kneza, odgovorio da je „volja imperatora, izražena u ugovorima, za mene jedino i nepromenjivo pravilo i da mi je stoga najveća želja da Srbija dobije hatišerif čiji sam projekat sastavio“. [33]

Iza zalaganja Rusije za uvođenje Sovjeta sa nepokretnim članovima kao ključnog instrumenta ograničene monarhije u Srbiji onog vremena, stajala je zapravo zebnja zvaničnog Petrograda da Milošev apsolutizam može ubrzo postati uzrok unutrašnjeg nezadovoljstva i da stoga može ugroziti samo političko postojanje Srbije, do kojeg je Rusiji bilo izuzetno stalo zbog njenih geopolitičkih interesa.

Miletina buna i starešinsko nezadovoljstvo ubrzo su potvrdili osnovanost takvih ruskih briga. [34] U depeši koju je Ribopjer poslao vicekancelaru Neselrodeu u vreme rada na sastavljanju projekta hatišerifa, 16. marta 1830. godine, ruski poslanik nedvosmisleno potvrđuje da će tokom pregovora sa Portom pre svega težiti ostvarenju takvih rezultata koji „mogu učvrstiti građansko i političko postojanje Srbije“, te da će Miloševu ambicija, da „dobije za sebe i svoju porodicu titulu naslednog kneza Srbije,“ podržati samo ukoliko ona može da pomogne realizaciji glavnog cilja i „ispunjavanju dobrih namera propisanih čl. 5. Akermanske konvencije“. [35]

Rečju Slobodana Jovanovića, „posle hatišerifa od 1830. kojim je Porta priznala pravo na samostalnu unutrašnju upravu, pitanje se moralo postaviti da li će se turski sistem uprave, koji je u stvari značio apsolutizam Milošev, i u buduće zadržati“. [36] Sledstveno tome, Rusija je prva dovela u pitanje zatečeni Milošev orijentalni apsolutizam i od 1830. godine neprestano je težila ograničenju kneževe vlasti, zahtevajući od Miloša i Porte da realizuju obavezu iz Hatišerifa o formiranju Sovjeta sa nepokretnim članovima. U tom angažmanu Rusije mora se tražiti ključ za razumevanje sudbine „Sretenjskog ustavtvornog pokušaja“ [37] i posledičnog donošenja Hatišerifa od 1838. godine, odnosno tzv. Turskog ustava. [38]

Rusija i Sretenjski ustav

Ključna uloga Rusije u ograničavanju Miloševog orijentalnog apsolutizma i, s tim u vezi, u otvaranju ustavnog pitanja u obnovljenoj Srbiji u četvrtoj deceniji 19. veka, posle radova Slobodana Jovanovića pala je u zasenak, pre svega zbog načina na koji su potonji srpski autori tumačili ulogu i motive Rusije kod ukidanja Sretenjskog ustava. Tako je, primera radi,  Miodrag Jovičić razloge za protest zvaničnog Petrograda protiv Sretenjskog ustava pronalazio u tome što „režim apsolutne monarhije nije dopuštao ni primisao na donošenje ustava, uvođenje parlamenta ili proklamovanje prava građana“. [39]

Dragoslav Janković je samo na osnovu jedne izjave Butenjeva Mihailu Germanu izveo čak zaključak da je Rusija zahtevala ukidanje Sretenjskog ustava zbog toga što je ruski dvor hteo da učvrsti kneza, a ne da ga ustavom oslabi (Janković, 1985: 18). [40] Dragaš Denković je tvrdio, da je  ukidanje Sretenjskog ustava bilo „posledica zainteresovanih velikih sila tog vremena, koje su i same strahovale od demokratskih reformi i stoga podržavale oligarhijsku vladavinu u Srbiji i zahtevale ukidanje Ustava“. Među velikim silama u protestu protiv Sretenjskog ustava naročito se, po Denkoviću, isticala carska Rusija. [41]

Teza da se Rusija snažno protivila Sretenjskom ustavu pre svega zbog liberalnog duha koji je provejavao iz njegovih odredbi, uglavnom se dokazuje pozivanjem na nekoliko opaski koje je ruski diplomata Butenjeva izrekao u nimalo prijatnom razgovoru sa Miloševim izaslanikom Mihailom Germanom, 27. februara 1835. godine u Carigradu. Butnjev je tada, između ostalog, kazao Germanu:

„Ja žalim kneza Miloša i tebe, a drugi svi nek idu do đavola, oni su napravili francusko-švajcarsku konstituciju, a ko ih pokroviteljstvuje?!“ Kada je nakon toga German pokušao da mu uruči tekst Sretenjskog ustava, Butenjev je izveo pravu melodramsku scenu, rekavši mu: „Tu vašu konstituciju! O, ne, ne! Takva akta i dokumenta neću da trpim ni u svojoj kancelariji! Ne umem ni da ih čitam!“ Ocena da je „srpska konstitucija“ „sasvim zasnovana na šarti francuskoj“, koja se kao opšte mesto ponavlja u skoro svim radovima o Sretenjskom ustavu, nije ni poticala od Butenjeva, već se navodila u depeši jednog austrijskog generala iz Zemuna, koju je ruski poslanik pokazao Germanu.

Žučne opaske Butenjeva na račun Sretenjskog ustava dobijaju sasvim drugi izgled kada se uzme u  obzir činjenica da ruski poslanik u momentu dok razgovara sa Mihailom Germanom još uvek nema konkretnu instrukciju svog ministarstva u vezi Sretenjskog ustava.[42] U takvoj situaciji je diplomatskom predstavniku Rusije bilo najsigurnije da Sretenjski ustav ospori sa stanovišta ključnih elemenata zvanične vladarske ideologije cara Nikolaja I – odbrane principa legitimizma i borbe protiv bilo kakvih revolucionarnih ideja i pokreta. [43]

Način donošenja i sadržina Hatišerifa od 1838. godine, sa kojim je tek stavljena tačka na Sretenjsku ustavnu epizodu, pokazuju da pravi razlog za protest Rusije protiv Sretenjskog ustava ne bi trebalo tražiti u tome što je on, po mišljenju Gavrilovića, „bio jeretički dokument za legitimističnu Rusiju“. [44] Za razliku od kasnijih tumača, ondašnja Rusija se u ovom pitanju po svoj prilici mnogo više vodila razlozima prava i politike, nego ideologije.

Rusiji je Sretenjski ustav pre svega bio neprihvatljiv zbog činjenice da je Srbija ovim „Ustavom uzurpirala sebi pravo političkog samoopredeljenja“, jer se „bez dozvole Porte kao suverena, i Rusije kao zaštitnice, ustav nije mogao izdati“. Rečju Marka Pavlovića, „to niti (međunarodni) ugovori niti hatišerif ne dozvoljavaju“. [45] Pritom, samostalno donošenje ustava, kao „akta suverene vlasti“, [46] od strane Srbije, ne samo da je bilo suprotno njenom tadašnjem međunarodnopravnom položaju, [47] kao i njenoj realnoj političkoj snazi, [48] već i tadašnjoj zvaničnoj politici Rusije prema Turskoj.

Naime, Petrograd od 1829. godine staje na stanovište, da interesima Rusije u tom trenutku više pogoduje opstanak oslabljene Otomanske imperije (teorija „slabog suseda“), nego njen raspsad i formiranje malih i nejakih slovenskih država, koje bi se  usled svoje slabosti brzo našle pod kontrolom zapadnih država. Iz ugla takve politike Rusije sasvim je razumljiv i očekivan žestoki protest ove države protiv Sretenjskog ustava koji je u članu 1. proglasio Srbiju za „nerazdejelno i u upravleniju svom nezavisimo knjažestvo“. [49]

Podela moći

Drugi razlog za protivljenje Rusije Sretenjskom ustavu trebalo bi tražiti u njegovim odredbama o Državnom savetu, koje su bile suprotne odredbi Hatišerifa od 1830. godine o nepokretnim sovjetnicima i višegodišnjem upornom zalaganju zvaničnog Petrograda za uvođenje ograničene monarhije u Srbiji, kroz uspostavljanje svojevrsnog blansa moći između Kneza i Sovjeta. [50]

Jer, po rečima Marka Pavlovića, „savetnička nepokretnost u tekst Sretenjskog ustava se ne pominje“. Suprotno intenciji Hatišerifa od 1830. godine, Sretenjski ustav je omogućio Knezu da bude „gospodar Državnog saveta“. [51] Pre svega zbog činjenice što broj savetnika nije bio određen u Ustavu (čl. 6), pa je Knez (čl. 16) „imenovanjem novih savetnika uvek mogao da obezbedi većinu za svoje mišljenje“.

Osim toga, bilo je predviđeno (čl. 55) da Knez sudi savetniku, koga bi savetska većina optužila da je „što skrivio, ili protiv ovog Ustava, ili protiv carstva Sultanova, ili protiv lica Knjaza Srbskoga, ili vopšte protivu koristi naroda Srpskoga“.  I Narodna skupština, s kojom je Miloš „inače umeo da upravlja“, imala je pravo (čl. 90) „tužiti se Knjazu na državni Sovjet, ako bi členovi njegovi ili druge vlasti narušile Ustav i prava, utvrđena ustavom, i narušile prava koga god Srbina“. [52]

Knez je po Sretenjskom ustavu bio ne samo „gospodar Državnog saveta“, već i „gospodar zakonodavne i izvršne vlasti“. Prve grane vlasti, jer je shodno članu 14. „mogao da razvlači zakonodavni postupak do upotrebe veta ravnog apsolutnom“, [53] a druge, jer je (čl. 16) imenovao resrone popečitelje i „sve vlasti i sve činovnike srbske“.

Ako se odbaci retorski liberalni ornat Sretenjskog ustava, u vidu, primera radi, poglavlja „Obštenarodna prava Srbina“, koji je bio delo ruku „velikog ljubitelja francuskih konstitucija“ Dimitrija Davidovića, [54] pa umesto toga pogleda njegova sadržina, odnosno odredbe o organizaciji centralne vlasti, tada se neminovno nameće zaključak da je sadržina u Sretenjskom ustavu uveliko ispala po meri Miloševih zahteva.

Stoga je Dragoljub Popović bio u pravu kada je rekao, da je „sudbinu Ustava odredila je  upravo njegova sadržina“. [55] Međutim, ne ideološka „sadržina“ Sretenjskog ustava koja je nosila pečat Francuske revolucija, kako to često tvrde srpski istraživači, [56] već ona u čijem je epicentru bio odnos Kneza i Državnog saveta. A njihov odnos u Sretenjskom ustavu bio je uređen ne samo suprotno Hatišerifu od 1830, nego i suprotno zvaničnom ruskom viđenju organizacije centralne vlasti u autonomnoj Srbiji, koje je jasno koncipirano još 1820. godine od strane ruskog Ministarstva inostranih poslova i njegovog poslanika u Carigradu Stroganova.

Rusko dvodecenijsko viđenje organizacije centralne vlastu u Srbiji, ali i njenog međunarodnopravnog statusa, na kraju je realizovano kroz odredbe Hatišerifa od 1838. godine (tzv. Turski ustav). Njegovim članom 17. je članovima Sovjeta garantovana nepokretnost, pošto se ovi nisu mogli zbaciti s položaja „dokle ne bi bilo dokazano kod moje visoke Porte, da su se oni učinili povini zbog kakvog prestuplenija, ili zbog narušenija zakona i uredba zemaljski“. To je bilo sasvim u skladu sa Hatišerifom od 1830., ali je takva garanciji bila u suštoj suprotnosti sa onim modelom organizacije centralne vlasti koji je bio predviđen propalim Sretenjskim ustavom. [57]

NASTAVIĆE SE…

Nastavak teksta je dostupan OVDE

Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2025. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije

UPUTNICE:

[1] Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, knj. 2, Beograd 1909, 23-24; E. Kudrяvceva (2022).

[2] „Konvenciя, zaklюčennaя v Akkermane, 25 Sentяbrя 1826“, Izdal T. Юzefovič, Dogovorы Rossii s Vostokom, S. Peterburg 1869, 61-62;

[3] Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, knj. 3, Beograd 1912, 548.

[4] M. Pavlović (2005), 256.

[5] „Traktat, zaklюčennый v Adrianopole, 2 Sentяbrя“,  Dogovorы Rossii s Vostokom, 74-75; E. Kudrяvceva (2022).

[6] Radoš Ljušić, Kneževina Srbija (1830-1839), Beograd 1986, 4, 6.

[7] M. Gavrilović (1912), 192-200.

[8] Ibid, 201.

[9] Ibid, 569, 585, 588.

[10] R. Ljušić, 6.

[11] Elena Kudrяvceva (Kudrjavceva), Russkaя diplomatiя i planы gosudarstvennogo ustroйstva Serbii v pervoй polovine XIX v, Dvesti let novoй serbskoй gosudarstvennosti: K юbileю načala Pervogo serbskogo vostaniя 1804-1813 gg, Sankt-Peterburg 2005, 104.

[12] M. Gavrilović (1912), 592. Originalni tekst na ruskom jeziku Ribopjerovog predloga hatišerifa objavio je Gavrilović. Ovde dajemo nešto drugačiji prevod ovog fragmenta ruskog originala u odnosu na Gavrilovićev prevod istog dokumenta.

[13] Ibid, 247.

[14] Ibid, 205.

[15] Ibid, 204-205.

[16] Ibid, 571, 590-596.

[17] Ibid, 190.

[18] D. Popović (1996), 16-17.

[19] M. Gavrilović (1912), 204.

[20] „Pisьmo D. Davidoviča A. I. Ribopьeru s zamečaniяmi M. Obrenoviča i serbskih stareйšin k proektu sultanskogo hatt-i-šerifa“, Političeskie i kulьturnыe otnošeniя Rossii s юgoslavяnskimi zemlяmi v pervoй treti XIX veka, 320.

[21] M. Gavrilović (1912), 206-207.

[22] Ibid, 207-208.

[23] Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Sabrana dela, knj. 6, Beograd 2005b, 128.

[24] M. Gavrilović (1912), 201. Ovaj Gavrilovićev zaključak u potpunosti preuzima Ljušić. R. Ljušić, 214.

[25] R. Ljušić, 6.

[26] Nil Popov, Rossiя i Serbiя: istoričeskiй očerk russkago pokrovitelьstva Serbii s 1806 po 1856 god, Častь I: do Ustava 1839 goda, Moskva 1869, 241, 242; M. Gavrilović (1912), 605, 606.

[27] M. Gavrilović (1912), 249.

[28] Zanimljivo je da ova depeša nije do danas analizirana od strane srpskih autora, čak ni od Mihaila Gavrilovića, koji se u studiji o Milošu Obrenoviću najiscrpnije bavio ovim pitanjima i najdetaljnije od svih srpskih autora pregledao ruske izvore. „Poslanik v Konstantinopole A. I. Ribopьer vremenno upravlяющemu ministerstvom inostrannыh del H. A. Livenu“, Izdanie Ministerstva inostrannыh del Rossiйskoй Federacii, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Seriя vtoraя: 1815-1830 gg., Tom semnadcatый: Avgust1830 g.-яnvarь 1832 g. (eds. G. N. Sevostьяnov et. al), Moskva 2005, 116-121.

[29] Marko Pavlović, Razvitak prava, Kragujevac 2018, 158.

[30] Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (2005), 120.

[31] M. Pavlović (2005), 254; D. Popović (1996), 19.

[32] M. Gavrilović (1912), 280.

[33] „Poslanik v Konstantinopole A. I. Ribopьer vice-kancelaru K. V. Nesselьrode“, Izdanie Ministerstva inostrannыh del Rossiйskoй Federacii, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Seriя vtoraя: 1815-1830 gg., Tom vosьmoй (šestnadcatый): Oktяbrь1828 g.-iюlь 1830 g. (eds. A. L. Naročnickiй et. al), Moskva 1995, 555.

[34] S. Jovanović (2005a), 6-7; M. Pavlović (2005), 264; E. Kudrяvceva (2022).

[35] Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1995), 491.

[36] S. Jovanović (2005a), 5.

[37] M. Pavlović (2008), 53.

[38] S. Jovanović (2005a), 12.

[39] M. Jovičić, 101.

[40] Dragoslav Janković, Predistorija Sretenjskog ustava i neke napomene u vezi s njim, 150 godina od donošenja Sretnjskog ustava, maj 1985, Centar za marksističko obrazovanje Univerziteta ‚Svetozar Marković’ u Kragujevcu, Kragujevac, 18.

[41] Dragaš Denković, Razvoj državne vlasti i uprave u Srbiji i značaj Sretenjskog ustava od 1835. godine, 150 godina od donošenja Sretnjskog ustava, maj 1985, Centar za marksističko obrazovanje Univerziteta ‚Svetozar Marković’ u Kragujevcu, Kragujevac, 150.

[42] Mihailo Gavrilović, Suspendovanje prvog srpskog ustava, Iz nove srpske istorije, Beograd 1926, 197, 199, 200.

[43] Irina Stepanovna Dostяn (Dostjan), K voprosu ob anglo-russkom soperničestve v Serbskom knяžestve v 30-e godы XIX v, Sovetskoe slavяnovedenie 6/1966, 21.

[44] M. Gavrilović (1926), 206.

[45] M. Pavlović (2008), 50.

[46] Marko Pavlović, Preobraženski ustav – prvi srpski ustav, Kragujevac 1997, 392.

[47] Suprotno su tvrdili: M. Gavrilović (1926), 206 i D. Janković, 18.

[48] M. Pavlović (2008), 52.

[49] Vladilen Nikolaevič Vladimirov et. al, Meždunarodnыe otnošeniя na Balkanah 1830-1856 gg., Moskva 1990, 7-10; Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1995), 287-294; Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1941), prir. Dušan Mrđenović, Beograd 1988, 27.

[50] M. Pavlović (2008), 46.

[51] M. Pavlović (2005), 266.

[52] M. Pavlović (2008), 46-47; D. Popović (1996), 91; Ustavi i vlade, 29.

[53] M. Pavlović (2008), 47.

[54] Ibid, 48.

[55] D. Popović (1996), 92.

[56] Nekritičke pohvale Sretenjskog ustava sa pozicija doktrinarnog liberalizma nije su svojstvene samo novijim srpskim autorima, već i nekim od najpoznatijih starijih srpskih pisaca. Tako je Stojan Novaković o Sretenjskom ustavu izrekao do sada možda najneodmereniju ideološku pohvalu za koju se ne može naći uporište u tekstu ustava. Pritom je srpski ustavotvorni pokušaj od 1835. pokušao da smesti u širi evropski kontekst, ali tako što se slepo držao liberalnog ideološkog kursa, a potpuno previđao konktretne srpske istorijske prilike. Stoga je Novakovićevo tumačenje neuspeha Sretenjskog ustavotvornog pokušaja ispalo potpuno pogrešno: „Ali hatišerif (od 1830., prim. aut.) je u unutrašnjem uređenju samo postavljao osnove, i na skoro, u početku 1835, jednim velikim ustankom, dođe do prvog ozbiljnog unutrašnjeg ustavnog uređenja (iz pera Dimitrija Davidovića). Donekle bi to bio i poslednji talasić onoga liberalnog pokreta, koji je Evropom provejavao od 1830 unapredak. Knez Miloš nije bio zadovoljan, jer je ustav taj bio koncesija, kojom je on utišao vrlo ozbiljan unutrašnji pokret, i toga radi se knez Miloš držao ustava, samo da bi sačuvao zadanu reč. Osim kneza Miloša, tim ustavom nije bila zadovoljna ni garantna sila Rusija (po mistično-konzervativnim pogledima cara Nikole I), uz koju u tome pristane i Turska kao sizeren sila. Nalazilo se, da je ustav Davidovićev od 1835. suviše slobodnjački, po ugledu ondašnjih zapadno-evropskih ustava, i da suviše izlazi iz granice hatišerifa, koji je tadašnjoj Srbiji bio organski zakon“. Stojan Novaković, Dvadest godina ustavne politike u Srbiji 1883-1903, Radovi memoarskog karaktera, Izabrana dela, knj. 7, Beograd 2007, 210.

[57] M. Pavlović (2005), 277.

Izvor: Novi Standard