Rusija i pitanje ograničene monarhije u Srbiji (1)

Pojavu ideje ograničene monarhije u obnovljenoj Srbiji, a s njom u vezi i pojavu ustavnog pitanja u nas, Slobodan Jovanović je dovodio u vezu sa prethodnim formiranjem vladalačke vlasti: „Kao i svugde, tako i kod nas, ustavno se pitanje javilo tek pošto je stvorena vladalačka vlast koju je trebalo ustavom ograničiti“. Pritom, „stvaranje vladalačke vlasti počelo je još s Karađorđem, a završeno je tek 1830. kad je Miloš Obrenović priznat za naslednog srpskog kneza“.

Stoga je, zaključuje Jovanović, „Miloš bio u nas tvorac vladalačke vlasti“. Time je ovaj korifej srpske ustavnopravne i pravnoistorijske nauke na njemu svojstven lapidaran način u potpunosti rešio pitanje istorijskog momenta u kome se u novovekovnoj Srbiji mogla uopšte javiti potreba za ograničenjem vrhovne vlasti, a s tim u vezi i prvi put otvoriti ustavno pitanje.

Do danas je, međutim, u našoj pravnoistorijskoj i istorijskoj nauci ostalo nerešeno pitanje porekla ideje o ograničenoj monarhiji u obnovljenoj Srbiji, kao i prvog njenog nosioca. Među različitim tezama, ipak dominira ona o zapadnoevropskom uzoru i srpskom inicijatoru, te o Sretenjskom ustavu kao prvom jasnom izrazu domaće težnje za ograničenjem vrhovne vlasti u obnovljenoj Srbiji. Ova teza je naročito karakteristična za autore koji su na tu temu pisali tokom poslednjih osamedeset godina.

Tako je, pored ostalih, Vasa Čubrilović isticao, da su posle „Julske revolucije u Parizu 1830. oživeli zahtevi u Evropi da se vladalačka vlast ograniči ustavima“ i da se „znalo za to i u Srbiji i odatle zahtev 1835. da se Miloševa vlast ograniči ustavom“. [1] Dovodeći u vezu pojavu ideje ograničene monarhije u Srbiji isključivo sa Sretenjskim ustavom, a tražeći u ovom inostrane uticaje, Miodrag Jovičić je tvrdio, da „ako revolucionarni talas pokrenut francuskom revolucijom nije odmah zapljusnuo sve obale sveta, on je u svakom slučaju, ranije ili kasnije, dospeo do njih, pa je i u Miloševoj Srbiji vršio svoj uticaj“.

Pored uticaja ideja Francuske revolucije na Sretenjski ustav, Jovičić je ukazivao i na „ono što je iz engleske baštine bilo ušlo u fond svetske ustavnosti“, pa je „neizbežno ugrađeno i u osnove Sretenjskog ustava“.[2] Dragoljub Popović je isticao, da je Sretenjski ustav prvi kod nas „predvideo ograničenu monarhiju u užem smislu kao državni oblik“ i istovremeno je ukazivao, da je pisac ovog ustava, Dimitrije Davidović, „iako radeći ustavni nacrt po Miloševoj narudžbini, želeo da modernizuje srpsku kneževinu i približi je Evropi“. [3]

Istorijske dileme

Potpuno drugačije objašenje porekla ideje ograničene monarhije u obnovljenoj Srbiji dao je svojevremeno Slobodan Jovanović. Pretresajući to pitanje, Jovanović je najpre skrenuo pažnju na činjenicu, da je „sultanov berat (od 1830. g, prim. aut) zatekao Miloša kao neograničenog gospodara Srbije“, jer „stvarajući svoju vladalačku vlast na mesto stare pašinske vlasti, on ju je načinio despotskom kao što je i pašinska vlast bila“.

U trenutku dobijanja berata „kao protivnici Miloševog apsolutizma javljaju se, prvo, ruska diplomatija, pa onda narodne starešine, koji postepeno povlače za sobom i seljačku masu“. Imajući to u vidu, Jovanović na kraju zaključuje: „Ovde bi bilo suvišno govoriti o razlozima zbog kojih ruska diplomatija nije trpela Milošev apsolutizam.

Dovoljno je pomenuti da su na njeno nastojanje unete u hatišerif od 1830. i ove odredbe: (1) da knez upravlja u dogovoru s jednim Savetom narodnih starešina; (2) da će te starešine biti u svojim dostojanstvima nepokretni. Te iste, 1830. godine, dakle, kad je dovršeno stvaranje Miloševe vladalačke vlasti, bačena je i prva klica ustavnog pitanja“. [4]

Pojavu ideje ograničene monarhije u obnovljenoj Srbiji, slično Jovanoviću pre Drugog svetskog rata objašnjavao je i Milivoje Popović. On je, naime, ukazivao da je „godine 1830. Knez Miloš bio na vrhuncu svoje despotske moći“, ali i da je „iste godine kad je Miloš priznat za naslednog kneza, u hatišerifu utvđeno da će pored kneza biti i jedan savet, čiji će članovi biti nepokretni“. Popović dalje primećuje, „da je Rusija mnogo doprinela da se izda hatišerif o srpskim pravima“, kao i da je „odredba o nepokretnom savetu ušla po želji Rusije“.

Na osnovu tih činjenica, Popović po silogizmu zaključuje, da je „monarhijska vlast Kneza Miloša potvrđena 1830. godine“, ali da se „odmah uz to stvorila i klica budućih borbi za ograničenje kneževe vlasti i njeno svođenje u granice jednog pravnog poretka time što je predviđen jedan nepokretan savet“. [5] Baveći se odnosom Rusije i Engleske prema pitanju uređenja Kneževine Srbije 30-tih godina 19. veka, Vasilj Popović je morao da prizna istinu koja je sa ideološkog stanovišta bila paradoksalna.

Naime, usled suprotstavljenih geopolitičkih interesa na Balkanu, „predstavnik liberalne Engleske došao je u položaj da podupire Miloševe apsolutističke težnje koje je htela suzbiti apsolutistička Rusija s pomoću liberalnijih ustanova. [6] Znatno pre ovih autora, Rusiju je doveo u vezu sa pojavom „pokreta za ustavnost“ u obnovljenoj Srbiji i Milovan Milovanović, ističući kako je ona taj „pokret podržavala“, ali ne precizirajući na koji je način zvanični Petrograd to činio. [7]

Od savremenih srpskih pisaca, jedino je Marko Pavlović, na tragu Slobodana Jovanovića, doveo u vezu ruske zahteve za formiranje starešinskog Saveta sa srpskim zahtevima iz 30-tih godina 19. veka za ograničenje vladalačke vlasti i donošenje ustava. On, naime, primećuje, da je u to vreme „traženje konstitucije značilo da Miloš treba da bude ograničen starešinskim Savetom, kako je to bilo predviđeno Hatišerifom od 1830“. [8]

Marksistički pogledi

Kruti dogmatski pristup, koji neizostavno povezuje istorijsku pojavu u Srbiji ograničene monarhije sa pojavom prvog pisanog ustava, kao i ideološko doktrinarstvo, sprečilo je kasnije srpske pravne pisce da u ovom pitanju dođu do zaključka do kojeg je suptilnom primenom istorijsko-pravnog metoda svojevremeno došao Slobodan Jovanović. Tako, primera radi, Ljubica Kandić nije ni u kom slučaju mogla da dovede u vezu pojavu ograničene monarhije u Srbiji sa ruskim zalaganjem za uvođenje jednog starešinskog Saveta.

Ona je polazila od teze, da je „Rusija u odredbama koje su se odnosile na položaj kneza i sovjeta mogla da vidi produžetak svojih ideja o unutrašnjem uređenju Srbije“, ali „shvatanje koje je nudila polufeudalna Rusija nije odgovaralo Srbiji ni tada, a ni kasnije, jer Srbija, iako nedovoljno razvijena zemlja, nije ostala zatvoreno područje za mnoge napredne političke ideje i događaje koji su nastali u Evropi“.

U nastavku istog rada, Kandićeva odbacuje i samu pomisao da je „feudalna Rusija“ mogla „kreirati političke dokumente koji bi predviđali organizaciju moderne buržoaske vlasti“. [9] Miodrag Jovičić je zalaganje Rusije, kao i Austrije i Turske, za uvođenje Saveta objašnjavao time što ove države nisu bile protivne „davanju ovome značajne uloge u upravljanju zemljom, ali su zato, dosledne u svom anti-demokratskom osnovnom stavu, bile otvoreno protiv ustavnog regulisanja statusa i nadležnosti skupštine“.[10]

Prema Dragoljubu Popoviću, „Srbiju je, po ruskoj zamisli, trebalo ustrojiti po ugledu na rumunske kneževine“, što je podrazumevalo neophodnost „primene staleškog načela i uvođenja staleške podele u srpsko neraslojeno i u ogromnom postotku seljačko društvo“. Polazeće od takve pretpostavke, Popović zaključuje, ni manje ni više, nego da je Miloš, „koji je vlast zamišljao i vršio kao kakav turski paša“, zapravo sprečavao „okretanje feudalnom uređenju i usmeravao je Srbiju drugačijim vidicima“, od onih na koje su ga upućivali Rusi. [11]

Na takvim ocenama uloge Rusije u ustavnom razvitku obnovljene Srbije pojedinih srpskih autora očigledan je trag zapadnih rusofobskih stereotipa o karakteru politike carske Rusije na Balkanu u 19. veku. Takvi stereotipi su naročito svojstveni za spise Karla Marksa i Fridriha Engelsa, koji su skoro pola veka bili nezaobilazno štivo u srpskim društvenim naukama.

Tako je Engels, s jedne strane, tvrdio, da je „rusko zlato i ruski uticaj u većem ili manjem stepenu neposredno pomogao izbijanju srpskog ustanka 1804. i ustanka Grka 1821. godine“, ali je, s druge strane, odbacivao svaku mogućnost da Srbija od Rusije, a ne od Zapadne Evrope, preuzme političku organizaciju, obrazovanje, nauku i privrednu organizaciju. S tim u vezi Engels je posebno isticao, da  „ma koliko ruske i turske Slovene povezivala njihovo poreklo i zajednička religija, njihovi interesi će početi da se konačno razilaze od dana kada poslednji budu stekli slobodu“.

Polazeći od da toga da su nacionalno-oslobodilački pokreti pravoslavnih balkanskih naroda bili neautentični produkt u službi ruskog carizma, a da je ovome glavni cilj bio „da iskoristi hegemoniju koju je uspostavio u Evropi (nakon sloma Napoleona, prim. aut) sa ciljem dalje ofanzive ka Carigradu“, Marks i Engels su osporavali verodostojnost liberalnih zalaganja Aleksandra I, pa čak i iskrenost legitimističke politike Nikolaja I.

Za rodonočelnike marksističke ideologije, obojica su bili tek lukavi „Vizantinci“, koji su se u balkanskoj politici makijavelistički služili pojedinim, u to vreme popularnim, evropskim ideologemama, kao i nacionalno-oslobodilačkim pokretima balkanskih naroda, samo da bi stavili Balkansko poluostrvo i moreuze pod isključivu kontrolu Rusije. [12]

Pošto su ukupno gledano ocene srpskih istraživača o doprinosu Rusije uređenju vlasti i ustavnom razvitku obnovljene Srbije međusobno udaljene i suprotstavljene, između ostalog i zbog uticaja marksističke, ali i liberalne ideologije, što najjasnije simbolišu dijametrano suprotni stavovi o ovom pitanju Slobodana Jovanovića i Miodraga Jovičića, čini se važnim da se ovo pitanje ponovo pretrese, pre svega iz ugla istorijskih izvora, kao i iz ugla novijih radova o spoljnoj politici ruske države u periodu vaskrsa srpske državnosti, tj. tokom prve tri decenije 19. veka.

Pritom, po strani potpuno ostavljamo pitanje neposrednih inostraniih pozajmica u Sretenjskom ustavu, pošto je reč o sasvim zasebnom pravnoistorijskom problemu.

Ruski pogledi na srpsko uređenje uoči Bukureškog mira

Ubrzo nakon zaključenja Erfurtske konvencije između Aleksandra I i Napoleona Bonaparte, 30. septembra 1808. godine, koncpirana je ruska spoljnopolitička pozicija po pitanju budućeg pravnog statusa Srbije. Zvanični Petrograd se držao te pozicije, uz izvesna manja i u diplomatiji uobičajena odustupanja, i prilikom zaključenja Bukreškog rusko-turskog mirovnog ugovora 1812. godine, čiji se član 8. ticao statusa Srbije. [13]

Početkom novembra 1808. godine, nepunih mesec dana nakon što je imenovan za glavnog pregovarača Rusije u budućim pregovorima sa Turskom, [14] komandant Moldavske armije knez Aleksandar Aleksandrovič Prozorovski dobio je od predstavnika Rusije u ustaničkoj Srbiji, Konstantina Rodofinikina, izveštaj o stanju zemlji.

Sastavni deo izveštaja činili su Rodofinikinovi predlozi u vezi sa statusom i uređenjem Srbije, koje bi joj bilo dodeljeno budućim rusko-turskim mirovnim ugovorom. Na ovaj izveštaj Prozorovski je stavio jedan broj primedbi, pa je sve zajedno poslao Ministarstvu inostranih poslova Rusije. [15]

Među pitanjima koja su bila predmet analiza Rodofinikina i Prozorovskog, našlo se i ono koje se neposredno ticalo organizacije centralne vlasti u obnovljenoj Srbiji. S tim u vezi, Rodofinikin najpre primećuje, da u autonomnoj Srbiji pod sizerenstvom Porte i pokroviteljstvom Rusije, „čista demokratska ili aristokratska vlada ne mogu postojati“. Umesto toga založio za uvođenje nasledne monarhije na čelu sa Karađorđem kao rodonačelnikom nove dinastije.

Pritom je naslednom načelu davao prednost u odnosu na izborno, zbog uverenja da bi izbor kneza, „u zemlji gde se ubistvo čoveka smatra veoma malim grehom, otvorio put sukobima i često dao povoda za napade na život kneza“. U svojim komentarima na Rodofinikinov izveštaj, Prozorovski je potvrdio njegovu ocenu da je za Srbiju najprikladnija nasledna monarhija, ali je dodao da je to i u najboljem interesu Rusije, pošto bi izbor kneza pružio šanse Porti i Austriji da se umešaju u političke odnose u Srbiji. [16]

Kada je u pitanju organizacija vlasti u Srbiji, Prozorovski je smatrao da nije dovoljno da budući rusko-turski mirovni ugovor sadrži samo odredbu o Karađorđevom naslednom kneževskom dostojanstvu, nego i da je važno da se u njemu predvidi da će se „u Srbiji ustanoviti sovjet u vidu senata, kojim bi presedavao knez“. Pritom je Prozorovski smatrao, da bi u zasedanjima Senata učešće trebalo da uzme i ruski diplomatski predstavnik u Srbiji, zato što on „može ograničavati vlastoljublje kneza i sprečavati ga da čini ono što je protivno Rusiji“.

Imajući u vidu sporazum koji je u tom trenutku postojao između Rusije i Francuske, Prozorovski je ostavljao mogućnost da u radu srpskog Senata učestvuje i francuski konzul u Srbiji, kao i predstavnik sizerena – Porte. Zanimljivo je da u vezi s tim Prozorovski pominjao „i novi ustav“ Srbije, koji bi zajednički potvrdile Rusija i Francuska, kao svojevrsni garanti njene autonomije u okvirima Otomanske carevine. [17]

Očuvanje poverenja

Knez Prozorovski je, sedmog decembra 1808. godine, posredstvom visokog funkcionera Ministarstva inostranih poslova, A. N. Saltikova, dobio detaljne komentare cara Aleksandra I na njegove stavove o budućem statusu i uređenju Srbije. Ruski car se, između ostalog, izjasnio protiv učešća ruskog diplomatskog predstavnika u Srbiji u radu „Vrhovnog sovjeta ili Senata“.

Kako je Prozorovskom preneo Saltikov, Aleksandar I je „držeći se glavnog cilja, tj. očuvanja poverenja srpskog naroda“, smatrao da ruskom predstavniku nije mesto u srpskom „Vrhovnom sovjetu ili Senatu“, te da bi „ruski predstavnik u Srbiji trebalo da raspolaže uticajem koji je zasnovana na uzajamnom poverenju, izostavljajući sve drugo što bi moglo povrediti dostojanstvo naroda, koje nastaje usled beznačajnosti, ili pobuditi protiv nas neraspoložnje susednih država“.

Držeći se principa uzajamnog poverenja, car Aleksandar I je doveo u pitanje zalaganje Prozorovskog za uvođenje ruskih zakona u Srbiju: „Da li bi na osnovu prihvaćenog glavnog principa – očuvanja poverenja, za uvođenje ruskih zakona u Srbiju (za šta se izjasnio knez Prozorovski, prim. aut) bila potrebna dobrovoljna saglasnost Srpskog sovjeta“? [18] Iz ovog carevog retoričkog pitanja vidi se, pored ostalog, i da je u planovima zvaničnog Petrograda već krajem 1808. godine Sovjet figurirao kao organ koji će sa Knezom deliti zakonodavnu vlast.

Dok je Rusija još uvek željno iščekivala pregovore sa Turskom, knez Prozorovski je početkom februara 1809. godine posredstvom Ministarstva inostranih poslova dobio poruku cara Aleksandra I, da je potrebno da se hitno otklone sumnje da će Rusija da „utvrdi svoju vlast na desnoj obali Dunava“ i da se istovremeno svima stavi do znanja „da se Rusija neće mešati u unutrašnju organizaciju Srbije i da se odriče od vlasti koja je njoj nesvojstvena i čak teška, a biće zadovoljna takvim uticajem, koji će dobrovljno steći na osnovu ukazane pomoći, pokroviteljstva, uzajamnog poverenja i zahvalnosti Srba prema Rusiji“. [19]

U depeši koju je knez Prozorovski dobio februara 1809. godine od ministar inostranih poslova N. P. Rumjanceva, predviđalo se da Srbija ima svoju „konstituciju“. [20] „Konstitucija“ koju bi Srbija donela prema svojim običajima, a uz garancije i pod pokroviteljstvom ruskog cara, pominjala se i u depeši koju je knez Prozorovski uputio Karađorđu i Sovjetu u aprilu 1809. godine. [21]

Definitivni ruski program za Srbiju

Kad je posle pobede nad Napoleonom i Bečkog kongresa Rusija počela kod Porte da preduzima prve konkretne korake kako bi je naterala da izvrši obaveze iz čl. 8. rusko-turskog Bukureškog ugovora o uspostavljanju autonomije u Srbiji, sultanov Divan je u susret tim zahtevima 1818. godine formirao poseban komitet na čelu sa velikim vezirom.

Zanimljivo je da je taj komitet razmatrao, između ostalog, i plan aktivnosti kojima je trebalo pokolebati poverenje Srba u Rusiju, pa je s tim ciljem Porta predvidela upotrebu niza klasičnih zapadnih rusofobskih stereotipa, ne bi li uz pomoću njih u očima Srba diskreditovala planove zvaničnog Petrograda o budućoj organizaciji vlasti u Srbiji.

Prema onome što je ruski poslanik u Carigradu G. A. Stroganov preneo ministru K. V. Neselrodeu, zanični prevodilac Porte dobio je zadatak da uveri članove srpske pregovaračke delegacije, da „zastupništvo Rusije nosi skrivene koristoljubive namere“, jer „Rusija namerava da pretvori Srbiju u kneževinu nalik Vlaškoj i Moldaviji, i da je preda na potpuno uništenje nekom grčkom knezu, koji bi opteretio zemlju porezima, prinudivši je da plati od osam do deset miliona godišnje“.

U slučaju da se Rusija ipak opredeli da dovede Srbina na čelo srpske autonomije pod ruskim pokroviteljstvom, tada su Portini ljudi imali da ubede srpske pregovarače, da bi srpski knez koga bi dovela Rusija „prisvojio svu administrativnu i sudsku vlast“ i da bi „tražio dvostruko i trostruko više poreza od onog koji zemlja sada plaća Porti“. Turski službeni prevodilac dobio je od svoje vlade zadatak da među srpskim pregovaračima širi tezu, da zvanični Petrograd namerava da „preko kneza-kreature Rusije“, „pokori njihovu slobodnu zemlju koja uživa privilegije“ i da je „upodobi provincijama koje su pod vlašću despotskog režima Rusije“. [22]

Rusija je, s druge strane, svoj pogled na buduću organizaciju vlasti u autonomnoj Srbiji prvi put jasno i detaljno izložila tek u instrukciji i projektu srpske narodne molbe, koju je ministar inostranih poslova K. V. Neselrode poslao, 17. februara 1820. godine, ruskom poslaniku u Carigradu G. A. Stroganovu . [23] Na osnovu te instrukcije i projekta molbe, a prema prethodnom dogovoru sa knezom Milošem, [24] Stroganov je u junu 1820. godine sastavio projekat narodne molbe za potrebe srpske pregovaračke delegacije u razgovorima sa Portom u vezi sa realizacijom garancija iz člana 8. Bukureškog ugovora. [25]

U vezi sa projektom srpske narodne molbe ruskog Ministarstva inostranih poslova od 1820. godine, Mihailo Gavrilović je zaključio da „gledište rusko, izneseno u ovome projektu provlači se kao crveni konac kroz celu Miloševu vladavinu, Rusija ga nije menjala, i mi smo ovde na izvoru one struje koja je donela Srbiji ustav od 1838.“. [26]

Ovaj zaključak srpskog istoričara tiče se pre svega ruskog pogleda na osnovne principe organizacije vlasti u Srbiji, koji su prema zamisli ruskog Ministarstva inostranih poslova imali da budu potvrđeni jednim sultanovim hatišerifom, čime bi Porta konačno izvršila obavezu u vezi sa Srbijom iz člana 8. Bukureškog mirovnog ugovora 1812. godine.

Projekat srpske narodne molbe ruskog Ministarstva inostranih poslova od 1820. godine svedoči, s jedne strane, da je zvanični Petrograd, nakon prvobitne rezervisanosti prema Miloševim zahtevima, [27] na kraju prihvatio da se u srpskoj narodnoj molbi nađe zahtev Porti da Milošu prizna nasledno kneževsko dostojanstvo. [28] S druge strane, u projektu srpske narodne molbe, koju je 1820. sastavilo rusko Ministarstvo inostranih poslova, bilo je predviđeno obrazovanje jednog Senata čiji bi članovi bili doživotni, „izuzev slučaja zbacivanja po zakonu“.

Senatori su istovremeno imali da budu i starešine pojedinih okruga. Senatore je trebalo da bira skupština „sviju knezova u Srbiji“, a kneževi su prema projektu molbe ruskog Ministarstva zapravo bili starešine pojedinih sela, odnosno knežina, koje bi birali njihovi stanovnici. Jednom izabrani knez doživotno bi obavljao svoju funkciju. [29] Pored biranih senatora, Senat je trebalo da ima i članove po položaju iz reda najviših klirika – mitropolit i episkopi.

„Solidna osnova“

Prema projektu srpske narodne molbe ruskog Ministarstva inostranih poslova od 1820. godine, zakonodavnu vlast u Srbiji vršio bi Senat sa Knezom, dok bi Knez i njegovi ministri imali isključivo pravo zakonodavne inicijative. Knez bi preko svojih ministara jedini vršio izvršnu vlast. Pored zakonodavne vlasti, bilo je predviđeno da Senat vrši i sudsku vlast, tako što bi deo Senata bio organizovan kao apelacioni sud, dok bi Senat u plenumu, zajedno sa knezom, sudio u trećem i poslednjem stepenu. [30]

Prema oceni Mihaila Gavrilovića, u navdenim aktima ruskog Ministarstva inostranih poslova od 1820. godine – instrukciji Stroganovu i projektu srpske narodne molbe, bio je sadržan „definitivan program“ Rusije „da od Srbije načini vasalnu naslednu kneževinu pod vrhovnom vlašću sultanovom i da joj hatišerifom obezbedi solidnu osnovicu za narodnu egzistenciju“. [31]

Tumačeći poziciju Senata u odnosu na Kneza u projektu srpske narodne molbe ruskog Ministarstva inostranih poslova od 1820. godine, Marko Pavlović zaključuje, da bi Senat koji bi ograničavao Kneza u zakonodavstvu „u stvari, bio novi Praviteljstvvujušči sovjet“. Rečju Pavlovića, „kao što nisu imali poverenja u Karađorđa, Rusi ga nisu imali ni u Miloša“, nego su „računali da će u Senatu naći ljude preko kojih će vršiti svoj uticaj. [32] Jelena Kudrjavceva ističe, da su „u Petrogradu polazili od toga da će Srbija sa takvom organizacijom vrhovne vlasti imate manje šansi da padne pod uticaj neke treće države, koja je sposobna da za sopstvene interese koristi lična svojstva samoljubivih srpskih vladara“.[33]

Kada je u junu 1820. godine sastavio projekat srpske narodne molbe Porti, Stroganov se uglavnom držao „definitivnog programa“ o uređenju Srbije iz instrukcije i projekta molbe koje je dobio od svog Ministarstva. Osim toga, Stroganov je koristio i projekat narodne molbe koju mu je na njegov zhtev poslao Miloš, a koji je, po Gavriloviću, bio očigledno „rađen na brzu ruku, bez velikog razumevanja interesa i prava koja se traže, i s vrlo malo jasnoće u svojim bitnim delovima“. [34]

Stoga je Miloš ruskom poslaniku skrenuo pažnju, da „može biti, milostivi gospodaru, da ja nisam podrobno i celovito opisao našu buduću unutrašnju upravu, kako prema različitim staležima, tako i naroda u celini, te da ne odgovara Vašem zahtevu koji ste nam poslali“. Imajući to u vidu, Miloš „pokorno moli“ Stroganova, da on, kome je „već odavno predao rukovođenje poslova voljene mi otadžbine i mojih sopstvenih“, u projekat narodne molbe „doda potrebno, a suvišno ukloni“.[35]

U Miloševom projektu narodne molbe u pogledu članova Senata navodilo se samo, da „želi Narod Serbski iz kruga svojego izabrati nekoliko otmenih ljudej, koji Senat Naroda Serbskago sostavljati budut“. Prema ovom projektu Knez je imao da bude predsednik Senata. Što se nadležnosti Senata tiče, predviđalo se vrlo uopšteno, da „Knjaz dela narodnja Senatom dobro providenaja podpisom svojim soutvrždajet i onja preko Senata ko ispolneniji Narodu predstavljajet“. [36] Sledstveno tome, Senat je prema Miloševom projektu narodne molbe trebalo zajedno sa Knezom da vrši ne samo zakonodavnu, već i izvršnu vlast.

Dvadeset pet tačaka Miloševog projekta narodne molbe Stroganov je u svom projektu sveo na devet tačaka. U odnosu na Milošev projekat narodne molbe, „najkrupnija Stroganovljeva izmena odnosila se na Senat“. [37] Naime, ruski diplomata je u svom projektu narodne molbe predvideo, da „članovi Senata ne mogu biti lišeni svog položaja, osim sopstvenom voljom ili na osnovu presude samog Senata“. [38]

Pitanje senata

Držeći se u osnovi projekta narodne molbe koju je prethodno sastavilo rusko Ministarstvo inostranih poslova, Stroganov se upustio i u nešto detaljnije uređenje načina izbora senatora. On je predvideo tri vrste senatora, svi okružni načelnici, mitropolit i episkopi, te „nekoliko članova udostojenih ovog zvanja knezom uz narodnu saglasnost“. Shodno projektu narodne molbe Ministarstva inostranih poslova, Stroganov je odredio da senatore-okružne načelnike bira skupština svih knezova, dok bi se knezovi „birali svaki od strane svog sela“ i „ostajali bi na svojim položajima doživotno ili dok ne budu smenjeni po sopstvenoj želji ili na osnovu osude“.

Iz Miloševog projekta narodne molbe Stroganov je zadržao kneževo presedavanje Senatom, kao što je na sličan, uopšten način uredio nadležnost Kneza i Senata. Za razliku od Miloševog projekta molbe, ruski diplomata je predvideo kao treći organ vrhovne vlasti, uz Kneza i Senat, i „narodnu Skupštinu“, koja bi se sastojala od izabranih članova i članova po položaju – starešina.

Skupština se, po svemu sudeći, pojavljivala kao treći zakonodavni faktor samo u poslovima finansija, a u svemu ostalom javljala se kao savetodavni organ (dlя soveщaniя o vnutrennem upravlenii). Iz Miloševog projekta narodne molbe Stroganov je preuzeo podelu srpskog društva na pet staleža – sveštenstvo, aristokratiju, zanatlije, trgovce i zemljoradnike.[39]

Međutim, prilikom sastavljanja konačnog tekst narodne molbe koju je srpska delegacija trebalo da preda Porti početkom novembra 1820. godine, Miloš je iz Stroganovljevog projekta molbe, kada je u pitanju organizacija vlasti, izostavio stav o doživotnim senatorima, ali i o načinu izbora i doživotnoj službi knezova, koji rukovode selima i zajedno biraju „nahijske starešine“, koji po položaju postaju senatori, odnosno članovi „Sovjeta serbskog“. [40]

Mada je, kako je primetio Gavrilović, „Miloš izbacio iz njegova projekta alineju o doživotnim članovima Senata, formulisanu samim ministarstvom“ (Gavrilović, 1908: 509), Stroganov iz nekog razloga nije tu izmenu smatrao bitnom. [41] Stoga u depeši državnom sekretaru Kapodistriji [42] od 26. septembra 1820. godine, Stroganov navodi kako je Milošev konačni tekst srpske narodne molbe Porti uglavnom istovetan njegovom projektu, „ako se ne računaju neke male izmene u ustavnim pravilima (orig. dans les réglements constitucionnels; prev. v konstitucionnыh reglamentah), detalji koje sam uvek prepuštao Miloševom sudu“. [43]

NASTAVIĆE SE…

Nastavak teksta je dostupan OVDE.

Rad je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2025. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije

UPUTNICE:

[1] Vasa Čubrilović, Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Beograd 1958, 142.

[2] Miodrag Jovičić, „Ustav Knjažestva Serbije od 1835 (‚Sretenjski ustav’) i njegovo mesto u svetu savremene ustavnosti“, 150 godina od donošenja Sretnjskog ustava, maj 1985, Centar za marksističko obrazovanje Univerziteta ‚Svetozar Marković’ u Kragujevcu, Kragujevac, 87, 103.

[3] Dragoljub Popović, „Sretenjski ustav i ograničena monarhija“, 150 godina od donošenja Sretnjskog ustava, maj 1985, Centar za marksističko obrazovanje Univerziteta ‚Svetozar Marković’ u Kragujevcu, Kragujevac, 181.

[4] Slobodan Jovanović, Naše ustavno pitanje u XIX veku, Političke i pravne rasprave, knj. 1, Sabrana dela, t. 2, Beograd 2005a, 4, 6.

[5] Milivoje Popović, Borbe za parlamentarni režim u Srbiji, Beograd 1939, 14-15.

[6] Vasilj Popović, Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja 1804-1918, Beograd 2020, 84.

[7] Milovan Milovanović, Kratak razvitak ustavnosti kod Srba, Državno pravo i načela spoljne politike Kraljevine Srbije, Beograd 1997, 189.

[8] Marko Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije 1804-1914, Kragujevac 2008, 37.

[9] Ljubica Kandić, „Rusija i ustavni razvitak Srbije u prvoj polovini XIX veka – do 1839.“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 1-3/1972, 286-287.

[10] M. Jovičić, 102.

[11] Dragoljub Popović, Prapočetak srpskog parlamentarizma: klice i preuranjem plod, Beograd 1996, 16-17.

[12] Iza ovakvih ocena Marksa i Engelsa, kako primećuje Irina Dostjan, stajalo je uverenje da uspeh proleterske revolucije u Evropi i svetu direktno zavisi od toga da li će propasti ili opstati Ruska imperija. Stoga su rodonačelnici istorijskog materijalizma u ratnim sukobima Rusije i Turske bili na strani posledenje, nadajući se da će ratni porazi Rusije zaoštriti u ruskom društvu unutrašnje konflikte i ubrzati izbijanje revolucije. Iz istih razloga i „neuspesi Srba u ratu sa Turskom (1876-1877. g, prim. aut) izazivali su kod njih radost“. Irina Stepanovna Dostяn (Dostjan), Politika carizma v Vostočnom voprose: vernы li ocenki K. Marksa i F. Эngelьsa, Sovetskoe slavяnovedenie 2/1991, 3, 13-3-11, 14.

[13] Zoran Čvorović, „Odnos Rusije prema pitanju pravnog statusa Srbije u procesu zaključenja Bukureškog mirovnog ugovora“, Uskađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije (ur. Snežana Soković), Kragujevac 2024, 12.

[14] „Ministr inostrannыh del N. P. Rumяncev glavnokomanduющemu Moldavskoй armieй A. A. Prozorovskomu“, Izdanie MID SSSR, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka, Seriя pervaя: 1801-1815 gg. Tom četvertый: Iюlь 1807 – mart 1809 g (eds. A. L. Naročnickiй et. al), Moskva 1965, 14.

[15] „Zapiska ross. agenta v Serbii d. st. sov. Rodofinikina i zamečaniя na nee glavnokomanduющago knяzя Prozorovskago 2 noяbrя 1808 g“ , Izdanie Imperatorskago obщestva istorii i drevnosteй rossiйskih pri Moskovskom Universitete, Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., Moskva 1901, 3-9.

[16] Zanimljivo je da Prozorovski navodi, da bi Porta, ako bi se knez u Srbiji birao, na taj položaj verovatno dovela „Grka iz Fanara, na šta se Srbi ne bi ni pod kojim vidom saglasili“. Ibid, 6.

[17] Ibid, 6-7.

[18] „Tovariщ ministra inostrannыh del A. N. Saltыkov glavnokomanduющemu Moldavskoй armieй A. A. Prozorovskomu“, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1965), 424-426.

[19] „Tov. Ministra inostr. del gr. Saltыkov k gen.-felьdmaršalu kn. Prozorovskomu 5 fevralя 1809“, Materialы k istorii vostočnogo voprosa v 1811-1813 g., 12.

[20] „Ministr inostrannыh del N. P. Rumяncev glavnokomanduющemu Moldavskoй armieй A. A. Prozorovskomu“, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1965), 501.

[21] „Glavnokomanduющiй Moldavskoй armieй A. A. Prozorovskiй Kara-Georgiю i Pravitelьstvuющemu sovetu naroda serbskogo“, Izdanie MID SSSR, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Seriя pervaя: 1801-1815 gg., Tom pяtый: Aprelь 1809 g.-яnvarь 1811 g. (eds. A. L. Naročnickiй et. al), Moskva 1967, 39-40.

[22] „Poslanik v Konstantinopole G. A. Stroganov upravlяющemu ministerstvom inostrannыh del K. V. Nesselьrode“, Izdanie MID SSSR, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Seriя vtoraя: 11815-1830 gg., Tom vtoroй (desяtый): Oktяbrь 1817 g.-aprelь 1819 g. (eds. A. L. Naročnickiй et. al), Moskva 1976, 442-443.

[23] Ova dokumenta ruskog Ministarstva inostranih poslova objavio je Mihailo Gavrilović u okviru svoje studije o Milošu Obrenoviću: Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, knj. 1, Beograd 1908, 525-534.

[24] „Poslanik v Konstantinopole G. A. Stroganov verhovnomu voždю serbskogo naroda Milošu Obrenoviču“, Izdanie MID SSSR, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka: Seriя vtoraя: 1815-1830 gg., Tom tretiй (odinnadcatый): Maй 1819 g.-fevralь 1821 g. (eds. A. L. Naročnickiй et. al), Moskva 1979, 345-346.

[25] I ovaj dokument je objavio Mihailo Gavrilović: M. Gavrilović (1908), 542-547.

[26] Ibid, 450.

[27] „Donesenie G. A. Stroganova K. V. Nesselьrode o deйstviяh M. Obrenoviča po polučeniю nasledstvennыh prav na knяžeskiй prestol“ i „Donesenie G. A. Stroganova K. V. Nesselьrode s izloženiem svoeй pozicii v voprose o nasledstvenыh pravah M. Obrenoviča na knяžeskiй prestol i o prepiske s nim po эtom povodu“, Političeskie i kulьturnыe otnošeniя Rossii s юgoslavяnskimi zemlяmi v pervoй treti XIX veka (eds. E. P. Kudrяvceva et. al), Moskva 1997, 209-213. Kudrjavceva s pravom skreće pažnju na važnost pisma koje je 1. decembra 1819. godine Stroganov  poslao Milošu, jer se iz njega jasno vide, kako strahovi Rusije zbog Miloševog karaktera i ličnih ambicija, tako i pozicija zvaničnog Petrograda prema Miloševom zahtevu da mu Porta prizna nasledno kneževsko dostojanstvo. Elena Kudrяvceva (Kudrjavceva), Rossiя i stanovlenie serbskoй gosudarstvenosti 1812-1856, Moskva 2022, PROFILIB, https://profilib.org/chtenie/9358/elena-kudryavtseva-rossiya-i-stanovlenie-serbskoy-gosudarstvennosti-1812-1856-lib.php, 15. 11. 2024. U toj depeši Stroganov, između ostalog, poručuje Milošu: „Porta vidi Vašu silnu želju za dobijanje naslednog kneževskog dostojanstva; ona je rešila da koristi sva pogodna sredstva, da bi laskajući Vašim viđenjima, posredstvom Vas potpuno podčinila Srbiju i lišila je bilo kakve mogućnosti da popravi sudbinu ugnjetenih. Da li Vi mislite da će ona (Porta, prim. aut) održati obećanje kada od Vas bude dobila traženu zakletvu? Zar ćete se složiti s tim da kneževstvo kupite po cenu sreće svog naroda i ponovite ili tačnije rečeno uvećate onu grešku koja je 1817. naštetila mojim zahtevima za Srbiju? Tada je Porta iskoristila Vaše obično pismo zahvalnosti paši, a sada ona hoće da izdejstvuje od naroda svečani akt radi zamišeljenog uklanjanja Rusije iz Vaših poslova. Šta ima u planu imperatorski dvor kao pokrovitelj Srba? Odgovor je vrlo jasan: trajno garantovanje njihove sreće tačnim ispunjenjem osmog člana Bukureškog ugovora… Potrebno je najpre urediti poslove narodne, a tek potom se pobrinuti za sopstvene dobrobiti; u suprotnom stiće će samo neuspesi, a potom kajanje“. „Poslanik v Konstantinopole G. A. Stroganov verhovnomu voždю serbskogo naroda Milošu Obrenoviču“, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1979), 192-193.

[28] M. Gavrilović (1908), 450-451.

[29] Ibid, 451.

[30] Ibid.

[31] Ibid.

[32] Marko Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac 2005, 254.

[33] E. Kudrяvceva (2022).

[34] Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1979), 346, 442-446; M. Gavrilović (1908), 469-470; E. Kudrяvceva (2022).

[35] „Pisьmo M. Obrenoviča G. A. Stroganovu ob otpravke deputacii v Konstantinopolь“, Političeskie i kulьturnыe otnošeniя Rossii s юgoslavяnskimi zemlяmi v pervoй treti XIX veka, 224.

[36] M. Gavrilović (1908), 540.

[37] M. Pavlović (2005), 255.

[38] M. Gavrilović (1908), 545.

[39] E. Kudrяvceva (2022); M. Gavrilović (1908), 545-546.

[40] M. Gavrilović (1908), 555; E. Kudrяvceva (2022).

[41] M. Gavrilović (1908), 509. Jelena Kudrjavceva navodi da je Stroganov „često delovao samostalno, brinući se pre svega za ugled Rusije“ i da „rukovodioci Ministarstva inostranih poslova, pa i sam imperator, nisu uvek odobravali inicijative svog poslanika u Carigradu, ali su po pravilu bili prinuđeni da se saglase sa njegovim ocenama i delovanjem pošto su bili odgovarajući.“ O držanju Stroganova možda ponajbolje govore reči iz njegovog obraćanja caru Aleksandru I: „Od svih žrtava koje sam spreman da učinim radi slave Vašeg Imperatorskog Veličanstva, gubitak časti je jedina žrtva koju ne mogu po sopstvenoj želji učiniti“. E. Kudrяvceva (2022).

[42] Gavrilović pogrešno navodi da je Stroganov ovu depešu uputio ministru Neselrodeu. M. Gavrilović, (1908), 508.

[43] Miloš je izmenio Stroganovljev projekat i u delu koji se ticao granica Srbije, a u vezi s tim i u delu koji se odnosio na ukupnu sumu danka koji je Srbija trebalo da odsekom plaća Porti. „Poslanik v Konstantinopole G. A. Stroganov stas-sekretarю I. A. Kapodistrii“, Vnešnяя politika Rossii XIX i načala XX veka (1979), 533-537.

Izvor: Novi Standard