Srbija i Evroazija – prednosti i problemi

U jednom od vodiča za brucoše, koji se već tradicionalno štampaju pred upis novih studenata, posle osnovnih informacija, već na trećoj strani stoji važno upozorenje: proverite da li je fakultet koji upisujete akreditovan! Ovo je najbolja ilustracija šta nam je proces liberalno-kapitalističke deregulacije doneo! Već deceniju i po se iza parole o „modernizaciji zemlje“ zapravo krije jedna jedina stvar: brže ili sporije „povlačenje države“ iz skoro svih oblasti. Sve se prepušta tržištu, njegovoj „nevidljivoj ruci“ i samoregulišućim mehanizmima. Pa tako i sistem obrazovanja, u kojem se više ne može pohvatati ni koji fakulteti su za šta akreditovani.

Ovaj primer je i najbolji dokaz kako je pokušaj „ekspresne vesternizacije“ propao. Slična ocena može se izneti i za mnoge druge istočnoevropske i sve balkanske zemlje. Velike reči u predizbornim kampanjama i zaklinjanja u zapadne vrednosti, Evropu i prosperitet, obično prati tužna slika sumorne svakodnevnice, dezorganizacija javne uprave i izostanak bilo kakvog dugoročnog planiranja. Na predstojećim izborima u Albaniji dva vodeća bloka su „Koalicija za zapošljavanje, prosperitet i integracije“ i „Alijansa za evropsku Albaniju“. Pa Albanci mogu da biraju: hoće li prosperitet sa integracijama ili evropsku Albaniju! Za razliku od Albanaca i njihove dileme, za EU i SAD je najbitnije da izbori budu dovoljno regularni da bi ih priznala poražena strana. Jer, u poslednja dva izborna procesa opozicija nije želela da prihvati objavljene rezultate kao verodostojne.

Ceo ovaj uvod je zapravo poruka, kako se alternativa postojećem sistemu mora tražiti. Ne samo u Srbiji, ali za nas je, razumljivo, najvažnija Srbija. Neka drugi brinu svoje brige. Proces evrointegracija se sveo na praznu retoriku, kao u Albaniji. A prosto kopiranje zapadnih mehanizama deregulacije u domaći zakonodavni sistem donelo je tragično odsustvo bilo kakve sigurnosti građana. Ovako više ne može. Ili može, ali što se duže odlaže traženje odgovora na pitanje šta i kako dalje, posledice će biti strašnije. Istina, ni odgovor nije lako pronaći. Zapad je preuzeo potpunu kontrolu nad političkom klasom i birokratskim aparatom svih balkanskih država, i još suvereno gospodari medijskim prostorom. Ambijent za otpočinjanje rasprave na ovu temu je loš. U takvim uslovima, čak je i razuman predlog Borisa Begovića o tome kako prioritet treba dati uključivanju zemlje u evropski ekonomski prostor (a političku dimenziju ostaviti po strani) bio dočekan na nož. Iako je u Srbiji, barem što se javnog mnjenja tiče, još i bolji nego u komšijskim zemljama.

Gde se može tražiti alternativa? U ovom trenutku, pomenuta ideja o tome da Srbija temelji svoj put na iskustvima Švajcarske, Norveške i Islanda deluje najbezbolnije. Time bi se ostavio nekakav manevarski prostor za značajne odluke u budućnosti. Jer, male zemlje unutar EU će se vrlo malo pitati o sosptvenoj budućnosti u narednim godinama. Njima će jednostavno biti predstavljen plan koji neće moći ni da odbiju. Za Srbiju je zato od izuzetne važnosti da može da zadrži u svojim rukama tapiju na odluku: na koju će stranu. Već sada je vidljivo-na dve stolice se neće moći igrati.

Na zapadnoj strani ostaće centralizovana EU, u nerešivim političkim i ekonomskim problemima, sa birokratskom hidrom koja se neće moći zasititi, a na sve strane će gledati, pokušavati sve da kontroliše i o svemu odlučuje. Promoteri zapadnoevropskog uticaja često navode kako se u EU i dalje proizvodi više od petine svetskog BDP. Pa bi, po ovoj školi mišljenja, trebalo i dalje zadržati pro-EU kurs zemlje. Da, pomenuti podatak je tačan. Ali, ispostavilo se, da se iza „silne statistike“ krije i nekoliko realnih problema. Prvo, velika EU-ekonomija ne može da reši ni probleme starih članica, štaviše, način na koji funkcioniše kao celina doprineo je generisanju problema u Grčkoj, Španiji, Irskoj… Pitanje je onda šta bi ovaj podatak o veličini „sveevropskog BDP“ pomogao Srbiji. Drugo, svet odavno nije evropocentričan. Današnji svet je sve manje i zapadnocentričan. Centri moći i uticaja se sele na druge meridijane i sjaj evropskog bogatstva bledi. Evropska ekonomija je i dalje motor svetske ekonomije, ali broj obrtaja u ovom motoru je svake godine manji. Sa postojećim demografskim pokazateljima, strukturom privrede i vojnom zavisnošću od SAD (preko NATO) samo je pitanje dana kada će i formalno EU ustupiti mesto nekom drugom na prvom mestu lestvice. I treće, ma koliko da su bogate zapadnoevropske države, to se nimalo neće odraziti na balkanske zemlje. Aleksandar Zinovjev je pisao kako je „zapadnjaštvo“ višestruki fenomen, a poredak je jasno „hijerarhijski uređen“. Niti ćemo prihvatanjem određenih svojstava „Zapada“, poput deregulacije ili tržišne ekonomije, i mi postati „Zapad“, niti ćemo se samoupisati u red najrazvijenijih zemalja ukoliko pristupimo savezu u kojem se nalaze i zapadne države. U tom hijerarhijskom lancu, nama je namenjena pozicija „poslednje karike“, uboge periferije.

Na istočnoj strani, rađa se nova integracija-Evroazijski savez. Za sada, funkcioniše kao viša ekonomska integracija tri zemlje-Rusije, Belorusije i Kazahstana. Najverovatnije, u dogledno vreme će biti proširena na Kirgiziju, a teško je očekivati da će Ukrajina moći da opstane bez priključivanja ovom savezu (pre svega zbog strukture ukrajinske privrede, spoljnotrgovinskih odnosa, ali i unutrašnje stabilnosti zemlje). Logika nameće da se kao kandidati za članstvo pominju i još neke zemlje sa postsovjetskog prostora (Uzbekistan, Jermenija, Tadžikistan). Međutim, pored teritorijalnog širenja, posebno je zanimljivo da se Evroazijski savez već postepeno pozicionira i kao politička integracija. Tome u prilog ide i nedavna izjava beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka kako je „svima jasno“ da se sve neće završiti samo na ekonomskom udruživanju.

Posle niza teorijskih radova Aleksandra Dugina, koji Srbiju i uopšte srpski etnoprostor vidi kao integralni deo pravoslavno-slovenskog civilizacijskog kruga, pa time i kao deo evroazijske geopolitičke celine, prethodnih godina se posebno istakao Igor Panarin u ocenama da je mesto Srbiji u ovoj istočnoj integraciji. Za Panarina, Srbija je ne samo potreban i dobrodošao deo Evroazijskog saveza, već je Beograd jedan od četiri centra ove celine, pored-Sankt-Peterburga, Kijeva i Alma Ate. Ipak, najozbiljniju poruku u ovom smeru je pre svega nekoliko dana uputio direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja Leonid Rešetnjikov. On je podvukao da je „za Rusiju najvažniji pravac izgradnja i jačanje Evroazijske unije, koja predstavlja alternativu i za niz balkanskih i istočnoevropskih zemalja, kao što su Srbija, Bugarska, Grčka, Češka, Slovačka, baltičke zemlje…“. U svojim ocenama, Rešetnjikov se uglavnom osvrtao na sudbinu dve balkanske zemlje-Srbije i Crne Gore. Ne samo zato što je gostovao na Balkanu i ne samo zbog civilizacijske bliskosti. Već i iz razloga navedenog na početku članka. U ove dve zemlje, koje nisu članice EU, najlakše je uočljivae sva besmislenost i nefuncionalnost liberalno-kapitalističke deregegulacije i u njima se najviše govori o traženju alternative.

U određenom smislu, izneti stavovi deluju ohrabrujuće za Srbiju. Dobro je imati alternativu, pogotovo kada se sagledaju sve posledice vođenja „politike bezalternativnosti“ tokom prethodnih godina. Takođe, u geoekonomskom smislu, ovo je za Srbiju spasonosan predlog. Još od kada je pre tri decenije Imanuel Valerštajn „iscrtao mapu“ ekonomskih metropola i periferija, u svetu se ništa nije promenilo. Balkan je daleko od centralne geoekonomske ose, njegov periferni položaj se daljim „zapadnim integracijama“ balkanskih država samo utvrđuje. Jedan od načina da se iz te neprijatne pozicije izađe jeste priključivanje Evroazijskom savezu. Time Srbija (i ostale balkanske države koje to budu želele) postaje „jugozapadna kapija“ Evroazijskog saveza prema Mediteranu i zapadnoj Evropi, sa svim prednostima koje takva pozicija donosi. Uz sve, treba naznačiti i da jačanje evroazijske integracije i vezivanje Srbije za nju, donosi i jačanje ukupnog geopolitičkog položaja zemlje na duge staze.

Ipak, pored svih očiglednih prednosti, treba upozoriti i na nekoliko ograničenja. Prvo, što se same političke prakse tiče, Evroazijski savez je integracija u povoju. Pitanje je kako će se ona dalje razvijati i zato je mnogo onih koji sumnjičavo vrte glavom. Pogotovo zbog činjenice što Evroazijski savez pokazuje ambiciju da za svega nekoliko godina pređe put za koji je EU trebalo nekoliko decenija.

Drugo, čak i da ova integracija pokaže dobre rezultate na postsovjetskom prostoru, to ne mora imati nikakve veze sa Srbijom i Balkanom. Struktura privrednih sistema, njihova međuzavisnost i obim spoljne trgovine između nekadašnjih članica SSSR je jedno, a njihovi ekonomski odnosi sa balkanskim državama nešto sasvim drugo. Dakle, situacija iz EU može se ponoviti i unutar Evroazijskog saveza. Jedan efekat je bio posle ukidanja ekonomskih barijera između Francuske i Nemačke, a nešto sasvim drugo se desilo kada su isto tako postupile Rumunija i Bugarska.

Treće, otvara se pitanje reakcije vodećih zemalja EU u slučaju naglog okretanja Srbije ka Evroazijskom savezu. Sa zavisnom ekonomijom, finansijski potpuno u rukama Brisela, Srbija nema puno manevarskog prostora u svojoj politici. Ukoliko bi preduzela korak u skladu sa preporukama Leonida Rešetnjikova, moguće je da bi se otvorilo nekoliko kriznih žarišta u samoj Srbiji, ali i njenom neposrednom okruženju. I to zahvaljujući zajedničkom angažmanu EU i NATO. Da li bi Rusija, Belorusija i Kazahstan bili spremni da žrtvuju svoje odnose sa zapadnim zemljama i uđu u nove političke probleme zarad prijema jedne članice, koja bi im u miraz donela niz nerešenih stvari! Dostojevski je pisao kako „postoje dve Srbije-Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (sve zbog onog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sresti ni u nacijama koje su mnogo starije, veće i kudikamo samostalnije, nego što je Srbija.

Ali, uporedo sa tom „gornjom“ Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao sunce, ona voli Ruse i veruje im“. E, upravo zbog te „gornje Srbije“, neophodno je postavljeno pitanje razrešiti i pre nego što se u operacionalizaciju ideje o priključivanju Srbije Evroazijskom savezu uopšte uđe. Jer, u suprotnom, sve se može pretvoriti u veliki unutrašnji lom u Srbiji, koji neće pomoći ni Srbima ni Evroazijskom savezu. Četvrto, a opet zbog uloge i uticaja „gornje Srbije“, neophodno je i otvoriti i pitanje „meke moći“ Evroazijskog saveza. Donošenje političke odluke o promeni kursa i priključivanja Evroazijskom savezu ne mora značiti puno ukoliko je ne prati upotreba sredstava meke moći, pre svega brzog i efikasnog korišćenja instrumenata kao što su mas-mediji, pokretanja edukativnih radionica, ali i uvećavanja kulturne saradnje, povezivanja naučnih radnika…Bitka za javni prostor se mora voditi stalno, jer je on toliko zatrovan delovanjem raznih zapadnih agentura, da u mnogim zemljama (pa delimično i u Srbiji!) ljudi više ne mogu da razlikuju dobro od zlog!

Na kraju, peto, i u ovom trenutku najvažnije pitanje: kakva bi uloga Srbije u evroazijskoj integraciji bila. Uzroke sloma Istočnog bloka treba tražiti i u pokušaju stvaranja „samodovoljnih sistema“. Svi su razvijali sve i zbog toga se pretrano iscrpljivali, a postizali skromne rezultate. Austrijski ekonomista Hanes Hofbauer je upoređivao razvoj informacionih tehnologija na Zapadu i Istoku tokom Hladnog rata. Dok se na Zapadu sve radilo u dva velika centra, usko specijalizovana, na Istoku je svaka država razvijala sopstveni program. Srbiji je potrebno da zauzme odrđenu poziciju u podeli rada unutar integracije, što će joj omogućiti transfer tehnologija i visoku specijalizaciju u nekoliko industrijskih i uslužnih sektora. Srbija je mala zemlja, ne može proizvoditi „sve“, niti ima kapacitete da značajno razvija više od nekoliko privrednih grana. Pronalaženje sopstvenog mesta u velikom političko-ekonomskom savezu je zato uslov svih uslova. Time se daje odgovor na sva napred postavljenja pitanja. Prvo, to je zamajac za brzi razvoj integracije i stvaranja veće međuzavisnosti između članica. Drugo, razvejavaju se sve dileme o tome kakav efekat integracije može biti. Jer, u tom slučaju Evroazijski savez nije za Srbiju isto što i EU. Unutar EU Srbija je daleka periferija, unutar EAS korisna članica i nezaobilazan faktor u pojedinim oblastima. Treće, povećavanje stepena međuzavisnosti garantovaće da će ostale članice saveza stati iza Srbije u slučaju nepovoljnog otvaranja novih kriznih žarišta. Ovo je i najbolji način da se amortizuje nepovoljno delovanje „gornje Srbije“. I četvrto, efekti udruživanja bi bili takvi, da bi otvorili sva moguća vrata za korišćenje sredstava meke moći.

U zaključku rada „Geopolitika Srbije“, pisanog tokom niza prethodnih godina, naveo sam kako je za Srbiju rešenje da postepeno odustaje od EU-puta i sve se više vezuje za nastajuću i narastajuću evroazijsku integraciju. Svoj stav sam i obrazložio na više stotina strana, i u tom kontekstu gledano, za mene uopšte ne postoji dilema kako odgovoriti na ponudu (pitanje?) Leonida Rešetnjikova. Međutim, u ovom članku sam želeo da upozorim na drugu stvar: operacionalizaciju te ideje i sva otvorena pitanja koja stoje na drumu. Zato pored potvrdnog odgovora, treba dodati i ono, u Srbiji uobičajeno: ali! To je vrlo bitno, jer od same operacionalizacije može zavisiti puno toga, može se čak i promeniti odgovor iz „da“ u „ne“. Na to upozoravaju mnoga istorijska iskustva. Najgore što bi moglo da se desi, jeste da se ponovi slučaj Uzbekistana koji je najpre sa puno entuzijazma ušao u ODKB, bio čak i među osnivačima ovog vojnog saveza, a zatim iz njega naglo istupio. Tako nešto samo bi dugoročno odmoglo: i Srbiji, i Evroazijskom savezu.

Izvor: Vidovdan