Ruska borba za Srbiju

Na pitanja novinara odgovara doktor političkih nauka profesor moskovskog MGIMO univerziteta Jelena Ponomarjova.

Može li se tvrditi da, zahvaljujući investicijama Gasproma, Srbija postaje ruska enklava u Evropi? Kako vi ocjenjujete ovaj proces?

— Geopolitički, geostrateški i geoekonomski značaj Balkana ne samo za Rusiju nego i za svetski sistem u celini veoma je složeno proceniti. Kao prvo, Balkan je za Evropu jedinstveno skladište bogatstva svih vrsta, koja se mogu „privatizovati“ kao zaliha. Drugo, ovaj region je pogodan poligon za razmeštanje vojnih baza NATO s ciljem kontrole Male Azije i zaustavljanja nepredvidivog postsovjetskog prostora. Treće, Balkan je centralna zona energetsog saobraćaja. U vezi stim, polazeći od koncepcije poznatog geopolitičara Makindera, može se tvrditi da će onaj ko bude kontrolisao Balkan upravljati ne samo energetskim tokovima nego i određivati politiku zemalja zavisnih od energetskih resursa. Balkan je za savremenu Evropu postao svojevrstan Hartlend, ko ga kontroliše može kontrolisati ne samo unutrašnji svod Zapadna Evropa–Arabija–Indokina nego i upravljati svetom. I, četvrto, Balkan je poslednja evropska granica psihološkog rata Zapada protiv Rusije. Gubitak pozicije Rusije i uticaja u ovom regionu znači njeno konačno istiskivanje iz Evrope i gubitak potencijalnih saveznika.

U tom smislu polazna tačka balkanske ruske politike u ovom regionu je bila i ostala Srbija – preciznije prostor na kojem žive Srbi. Stvar je u tome da su Srbi, koji su istorijskom voljom razdvojeni državnim granicama i danas žive ne samo u Srbiji nego i u Crnoj Gori, RS i na Kosovu i Metohiji – tradicionalno rusofilski narod. Kako vole da ponavljaju moje srpske kolege, „osećanja Srba, čak i kada se osvrću prema Evropi, uvek su na strani Rusije“. Veoma važna činjenica za Srbe u njihovim odnosima s našom zemljom je spoljnopolitička pozicija Moskve. Moskva je jedina od svetskih prestonica koja daje prednost srpskim nacionalnim interesima po pitanju teritorijalne celovitosti Srbije (nepriznavanje „nezavisnosti“ Kosova) zaštita državnosti RS (u okviru BiH), revizije Dejtonskog sporazuma te osude antisrpskog delovanja Haškog tribunala.

Ipak, mogućnost zaštite ruskih i srpskih interesa leži pre svega na ekonomskoj ravni. Bez jake ekonomske baze u savremenom svetu nemoguće je rasuđivati o suverenitetu i državnosti. U tom smislu Južni tok i šira ekonomska saradnja sa Rusijom su skoro jedina mogućnost za Srbiju da izađe iz krize. Ruska ulaganja u ekonomiju Srbije samo u 2012. godini premašila su milijardu dolara. To je pravi prodor ukoliko se zna da je zbirni obim ruskih investicija u srpsku ekonomiju za prethodnih devet godina bio približno toliki. Osim toga, Gaspromnjeft i Lukoil su najveći poreski obveznici u Srbiji. Za Srbiju, koja proživljava veliku ekonomsku krizu, ovo su ogromna sredstva. U situaciji kada nezaposlenost premašuje 25 odsto, a inflacija iznosi 11 odsto, gradnja Južnog toka, kao i ruski kredit od 800 miliona dolara, uz pomenutih 200 miliona, su ozbiljna podrška. Osim toga, prema najskromnijim procenama realizacija projekta Južni tok osiguraće u Srbiji približno 2,2 hiljade novih radnih mesta i privući do 1,5 milijardi evra direktnih investicija.

Vredna pažnje je i činjenica da su SAD Srbiji donirale 17 vojnih automobila „hamer“. Kao odgovor na ovo, potpredsednik Vlade i ministar odbrane Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da „donirani automobili predstavljaju veliku vrednost za armiju Srbije i za zemlju koja se nalazi u ekonomskoj krizi, i da su SAD jedan od najvažnijih vojnih partnera Srbije“. Čudno je čuti takve reči od srpskog rukovodstva na adresu zemlje koja je neposredno učestvovala u bombardovanju Srbije 1999. godine i aktivno radi na uništenju srpske državnosti (proglašenje „nezavisnosti“ Kosova). Naglašeno lojalna, blago govoreći, pozicija srpskog rukovodstva u odnosu na SAD i EU u stvari svedoči o veoma složenim procesima u ovoj zemlji. Zato se ne može govoriti o pretvaranju Srbije u rusku enklavu. Ipak, to ne znači da Rusija nema ovde svoje interese. Očigledno da je Južni tok definisan ne samo kao geoekonomski nego i kao geopolitički razlog.

Još 1991. godine Josif Brodski, čovek daleko od visoke politike, ali čovek koji je jasno osećao buduću borbu za vlast i resurse, je pisao: „Kao pravi ekvivalent trećeg svetskog rata pokazuje se perspektiva ekonomskog rata … gde su sva sredstva dobra i gde je smisao pobede – dominantan položaj. Bitke tog rata imaće nadnacionalni karakter, ali će slavlje uvek biti nacionalno, to jest mesto registracije pobednika.“ Tako se eto Gasprom pokazao jednim od učesnika tog rata, a polje bitke u slučaju sa Južnim tokom – Balkan.

Bitka za srpske zemlje počela je propašću bipolarnog sistema i raspada socijalističke Jugoslavije, a nastavlja se i danas. Ukidanje Republike Srpske Krajine 1995. godine, potpisivanje Dejtonskog sporazuma, koji je učvrstio ulazak Republike Srpske u amorfnu federaciju nesposobnu za život, 78 dana bombardovanja Jugoslavije NATO avijacijom 1999, svrgavanje Slobodana Miloševića 2000, pritisak na rukovodstvo Crne Gore i sprovođenje referenduma 2006, proglašavanje „nezavisnosti“ Kosova, regionalizacija Vojvodine i Sandžaka – sve su to završne etape velikog puta koji je prošao Zapad sa ciljem da oslabi Srbiju.

Paralelno sa vojnim i političkim akcijama, odvijaju se stalni procesi s rukovodstvima svih balkanskih republika. Tako je, na primer, jednom od kandidata za funkciju predsednika Crne Gore američki emisar rekao bukvalno sledeće: „Ako želiš da da budeš predsednik, obećaj da ćeš ispuniti tri uslova. Prvi – ući u NATO. Drugi – nikakvih energetskih kontakta sa Rusijom. I treći – minimalizacija prisustva ruskih kompanija i građana u državi.“

Pritisak Zapada na srpske političare povremeno poprima formu diktata i ucene. Nova Vlada Srbije, formirana dugim konsulatacijama sa američkim i evropskim političarima, teško da se može nazvati proruskom. Gasprom se sa svojim investicijama i mogućnostima našao se ne samo kao talac borbe srpskih grupa i klanova nego i kao učesnik pravog ekonomskog rata. Tako da je preuranjeno smatrati Srbiju ruskom enklavom. Proces realizacije Južnog toka biće veoma složen. Ipak, ne treba malaksati i treba se odnositi prema našim saveznicima veoma pragmatično – proveravati svaki svoj korak, strogo sledeći princip „u ratu kao u ratu“.

Da li će Rusija pomoću investicija pomeriti svoj uticaj u Republici Srpskoj i Crnoj Gori?

— Razvoju odnosa s RS i Crnom Gorom u Rusiji se posvećuje ozbiljna pažnja. Naravno, u veku pragmatizma i tržišnih odnosa, na prvom mestu se nalaze ekonomski interesi. Ali u poređenju s neoliberalnim ekonomskim modelima, orjentisanim na bogaćenje svetske elite na račun naroda periferije, ruski projekti pretpostavljaju obostrani razvoj. Najznačajnija i najperspektivnija među njima je gradnja Južnog toka, čiji će krak doći u RS. Bitnim ulaganjem u budućnost RS, u njeno pretvaranje u razvijeni region, a ne u tranzitnu teritoriju, biće gradnja gasnih elektrana.

Ipak, ruske investicije ne završavaju se Južnim tokom. Gazprom i Zarubežnjeft vrše u RS istraživanja nalazišta nafte i gasa, što može privući u RS dodatnih 230 miliona dolara. A predviđa se da će u naredne četiri godine samo ulaganja Zarubežnjefta, koje Vlada prima za naftno-prerađivačka preduzeća u RS, iznositi 743 miliona evra. Veći deo tih investicija biće usmeren na povećanje proizvodnje NPZ Brod i fabrike za preradu ulja Modriča, obezbeđenje logistike i gotove produkcije, a takođe i za širenje mreže benzinskih pumpi.

Osim toga, poslednjih godina aktivno se razvija i humanitarna saradnja, koja se danas shvata kao javna diplomatija. Obe strane su zainteresovane za očuvanje i razvijanje dobrih i srdačnih odnosa koji vekovima povezuju Ruse i Srbe. Otvaranje u Banjaluci prvog Ruskog centra u BiH 6. septembra 2012. godine počeo je veliki humanitarni projekat.

Što se tiče Crne Gore, ona je zanimljiva za ruski biznis pre svega zahvaljujući nekretninama. Tokom poslednjih godina tržište nekretnina ove države postalo je svojevrsna alternativa nekim evropskim tržištima. U mnogome, zahvaljujući dotoku ruskog kapitala, Crna Gora zadržava lidersku poziciju u svetu u investicijama po stanovniku (u državi živi oko 626.000 ljudi). Danas se neki elitni objekti nekretnina prodaju u crnoj Gori skuplje nego u Monaku.

Tako koncentrisano prisustvo ruskog kapitala u ovoj zemlji izaziva ozbiljnu zabrinutost kod američkih i evropskih ugovarača prevashodno u vezi sa mogućnošću pojačanja političkog uticaja Rusije. Mada se, na primer, slične investicije iz Velike Britanije i drugih evropskih zemalja ne shvataju kao politika.

Vidim takvu zabrinutost zapadnih zemalja zbog ruskog prisustva isključivo kao posledicu geopolitičke opozicije. Upravo zato Crna Gora ostaje jedan od glavnih kandidata za pristupanje NATO i EU. Jedina ozbiljna protivteža tom procesu može biti neposredni rad sa političkim rukovodstvom Republike i opozicionim partijama. Tada ćemo moći govoriti o uključenju Crne Gore u sferu ruskog uticaja.

Kakve su perspektive ovih zemalja? Hoće li biti uključene u EU?

— Perspektive ovih zemalja na planu ekonomskog i političkog razvoja, blago govoreći, nisu ružičaste. Narednih godina one će ostati zona duboke periferije. I sama EU proživljava danas teška vremena. Ipak, ideje evropskih integracija pokazuju se kao nekakav manijakalni mit za mnoge od balkanskih zemalja. Moguće je da realizacijom tog mita niz činovnika opravdava svoju predodređenost a moguće i odrađuje podršku od EU u toku ove ili one predizborne kampanje.

Kako je poznato, nekoliko časova pre završetka glasanja za predsednika Srbije EU je u ime šefa Evropske komisije Žozea Baroza dala saopštenje s čestitkom na adresu Tomislava Nikolića. Uskoro je saopštenje povučeno kao pogrešno i preuranjeno. Takva podrška nije ostala bez zahvalnosti i već u toku svoje prve službene strane posete tek izabrani predsednik Srbije, je izjavio: „Srbija nema druge budućnosti osim EU. Srbija pokušava da ispuni sve uslove da bi postala punopravni član EU.“

Pritom, najvažniji uslov za Srbiju, kako je izjavila Hilari Klinton, jeste uspostavljanje „otvorenih i jasnih odnosa s Kosovom“. Ali voditi dijalog sa Prištinom znači sesti za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i drugim bivšim pripadnicima OVK, koji su učestvovali u genocidu nad Srbima. Stvara se začarani krug iz koga Srbija pokušava da izađe putem sitnih ustupaka, koji su, odvojeno gledano, neznatni, ali u celini, slikovito rečeno, crtaju portret Dorijana Greja.

Tači stalno uverava svoje evropske i prekookenske tutore u žarku želju „Republike Kosovo“ da postane član EU i NATO. Pritom, generalni sekretar NATO Anders Fog Ramusen tvrdi da NATO ne planira da smanji broj svojih vojnih službenika na Kosovu. Hilari Klinton je još u oktobru 2010. uveravala Prištinu u spremnosti SAD da pomognu prijem Kosova u EU i NATO, odbijajući i samu mogućnost rasprave o „teritorijalnoj celovitosti i suverenitetu Kosova“ na pregovorima Beograda i Prištine. Tako da mene ne bi čudilo ako Kosovo i Crna Gora u najskorije vreme postanu članice NATO. Što se tiče EU, treba znati da nijedna od zemalja bivšeg soc-lagera nije bila primljena u EU pre nego što je postala član NATO. Drugim rečima, svi razgovori sa Srbijom, BiH i Crnom Gorom o mogućnosti članstva u EU su neiskreni. To je šargarepa pomoću koje se može namamiti u NATO, a onda, ako to bude po volji zemalja evropskog jezgra, pre svega Nemačke, postaviće se pitanje o ulasku u EU. Pritom, stupanje u NATO pomenutih zemalja planira se ostvariti do momenta potpunog završetka Južnog toka, do momenta kada rusko energetsko prisustvo počne donositi ne samo ekonomske nego i političke dividende. O tome treba misliti.

Da li će se nastaviti dezintegracioni procesi u Srbiji?

— Čim bude rešeno pitanje Kosova, kada Srbija pristane – a to se već faktički desilo – na potpuni ulazak severnih srpskih teritorija u albansku republiku, ostavivši, tek da se zamažu oči, neku „finasijsku autonomiju“, biće aktivirani separatistički pokreti u Vojvodini, u Raškoj oblasti i na jugu Srbije. Evropske integracije trebalo bi da potčine Srbiju principima „evropskog regionalizma“, to jest decentralizacije s perspektivom daljeg komadanja zemlje. Takvo podrivanje srpske državnosti direktno je suprotno zainteresovanosti Rusije za stabilnost balkanskog regiona.

Kakva je politika SAD prema Srbiji, BiH i Crnoj Gori?

— Interesi SAD su očigledni: stvaranje zone protektorata, prenos državnog suvereniteta na nadnacionalni nivo (EU i NATO) i potpuno izvođenje tog regiona iz zone uticaja Rusije. Nažalost, ti interesi su praktično potpuno realizovani. Ipak, potpuni trijumf američke hegemonije nemoguć je bez konačnog potčinjavanja poslednje tvrdoglave države – Srbije. Naravno, ne treba zaboraviti i na poseban položaj Republike Srpske. U jesen 2012, shodno ispitivanju javnog mnjenja u Srbiji, 61 odsto ispitanih je bio protiv ulaska zemlje u NATO, 15 odsto je bilo za, a samo osam odsto se pozitivno odnosilo prema toj organizaciji.

A kakva je politika EU prema ovim zemljama?

— U odnosu na balkanske zemlje pravilno je ne govoriti o politici EU, nego Nemačke kao glavnog igrača u regionu posle SAD. Na primer, sve ozbiljnije pregovore o budućnosti svoje zemlje srpski političari počinju u Berlinu. Nemačka sastavlja dnevni red, postavlja uslove, kontroliše centre moći na Kosovu. Na primer, jesenas je u vođstvu KFOR došlo do smene. Na mesto komandatna Edharda Drevsa postavljen je njegov zemljak nemački general Folker Halbauer, kako za njega kažu, „specijalista za blickrig“. U ovom trenutku konačno je kompletiran bataljon nemačkih operativnih snaga za brzo delovanje sa zadatkom da silom uguše otpor Srba Srba sa severa Kosova i njihovo potčinjavanje vlastima Prištine.

Na koje bi još evropske zemlje Rusija mogla da proširi svoj uticaj?

— Ukratko, zahvaljujući ekonomskim projektima, a pre svega Južnom toku, Rusija može i bukvalno mora pojačati svoj uticaj u Bugarskoj, Sloveniji, Rumuniji i Hrvatskoj. Posebnu pažnju treba obratiti na Tursku. U svojoj novoj knjizi „Strateški pogled“ Zbignjev Bžežinski govori o saradnji SAD i njenih tradicionalnih evropskih saveznika s Rusijom i Turskom s ciljem da se „proširi i ozdravi današnji Zapad“. Poseta predsednika Rusije Vladimira Putina Turskoj u decembru 2012. učvrstila je svestranu saradnju naših zemalja, čija je srž ekonomski spoj. Što se pak tiče Južnog toka kao subjekta energetske diplomatije, zbog gradnje cevovoda i produbljenja ekonomske krize u Evropi, biće sve više onih koji će želeti da se priključe projektu. To će ojačati ulogu Rusije u regionu.

Svojevremeno je Srbija preživela „cvetnu revoluciju“. Slični procesi dešavali su se u susednim zemljama. Ipak, to nije umanjilo, nego je u nizu slučajeva ojačalo rusko prisustvo. Ispada da SAD nisu uspele da ostvari svoj cilj – mogu li se ponoviti „proleća“? Može li se desiti slična revolucija i u Rusiji?

— Odmah da naglasim da se iza termina „cvetna revolucija“ krije poseban model političkog prevrata. On se ostvaruje prvenstveno korištenjem metoda nenasilne političke borbe i, po pravilu, u interesu i neposrednim učešćem u planiranju, organizaciji i finsiranju, stranih država. „Cvetne revolucije“ su visokotehnološki produkt epohe globalizacije. Uzimajući u obzir specifiku ovih revolucija i to da se borba za vlast, informaciju i resurse u savremenim uslovima samo zaoštrava, očigledno je da će se recidivi sličnih političkih prevrata dešavati redovno. Od nedavnih to je takozvano „arapsko proleće“. Ipak, u poređenju sa prvom „cvetnom revolucijom“ u Beogradu 2000. i takođe sa po metodologiji sličnim događajima u Gruziji, Ukrajini, Kirgiziji, na arapskom Istoku su se maksimalno koristile socijalne mreže (Fejsbuk i Tviter), putem kojih se budio zanos auditorijuma i vršila koordinacija nastupa.

Na primer, nemiri u Jemenu i Jordanu su počeli istovremeno. U zemljama metama, gde su bile inspirisane „revolucije“, tradicionalni i novi mediji su provodili sistematski rad na delegitimizaciji vlasti, formiranju neophodne psihološke atmosfere unutar zemlje − politizovanjem određenih slojeva stanovništva stvarali su negativne imidže lidera država.

Sredstva masovnog informisanja i komunikacije u „revolucionarnim“ uslovima imaju ulogu da diskredituju postojeću vlast, stvore emocionalnu napetost i u očima javnosti legitimzuju opoziciju ili novu političku elitu. U svojim izvještajima mediji, koji su delo ili podrška takozvanih NVO, obraćaju se u prvom redu osećanjima ljudi, oslanjajući se na neproverenu, često lažnu informaciju. Postojeće tehnologije svrgavanja političkih režima omogućavaju da se uspešno ostvari smena vlasti praktično u svakoj zemlji sveta mimo zavisnosti od oblika vladavine i državnog uređenja. Najosetljiviji su geopolitički značajni regioni.

Ipak, rezultati „revolucija“ ne zadovoljavaju uvek njihove organizatore. Nova elita ne pokazuje se uvijek poslušnom i lako kontrolisanom. Štaviše, Amerikanci nisu bogovi. Oni često slabo poznaju specifičnosti ovog ili onog regiona, veoma slabo poznaju tradiciju i kulturu naroda čiju istoriju oni žele ponovo da pišu. Tako se dešava da rezultat „revolucija“ ne bude jačanje SAD, koje su neposredno finsirale i koordinisale čitav proces smene režima, nego pojačanje uloge Rusije.

Što se tiče provođenja „Cvetne revolucije“ u Ruskoj Federaciji, šanse za to izuzetno su male. Balkan i Bliski Istok pokazali su se pravim geopolitičkim ogledalom za Rusiju. Mi smo mnogo šta u njemu videli i, nadam se, shvatili. Štaviše, treba zapamtiti minimalno dve stvari. Prvu, slične revolucije će se dešavati. Druga se tiče kompleksnog političko-ekonomskog i tehnološkog otpora praktičarima „cvetne revolucije“. Pre više od 2.000 godina kineski filozof Lao Ce je rekao: „Red treba održavati dok meteža još nema“. Ako je država uređena, nema nepravde, vlast nije kompromitovana i efikasno radi za dobro zemlje, onda se nikakvi politički prevrati ne mogu inspirisati. Ako toga nema, onda virusi „cvetnih revolucija“ imaju pogodno tle.

Prevela Kosa JANKOVIĆ Izvor: Novi Standard , Časopis Gazprom/Ekstra

Izvor: Novi Standard/Časopis Gazprom-Ekstra