Ruski putopisi (2) – Balkanski centar u Ivanovu

Prvi deo ovog putopisa možete pročitati OVDE

Za razliku od leta Moskva-Ufa, let na povratku iz Ufe za Moskvu nije kasnio, slava Bogu. Posle praštanja na aerodromu sa novim prijateljima, umor čini svoje, posle kratke šetnje po okolini, praktično ostatak dana provodim u hotelskoj sobi.

Sutradan dve obaveze na dnevnom redu – preuzeti knjige od izdavača za promociju u Ivanovu i uveče već tradicionalno druženje na čuvenoj terasi Borisa Zemcova. Viktor Bojčev, direktor Bugarskog kulturnog centra u Moskvi sa kojim sam se družio nekoliko dana u Ufi, pokazuje da Srbi i Bugari mogu bratski da sarađuju i pomažu jedan drugom. Donosi mi kolica na točkiće sa kojima je mnogo lakše preuzeti dva paketa knjiga od izdavača.

Prilikom preuzimanja knjiga ovaj put nisam imao sreće da se vidim i sa starim poznanikom i drugom Sergejem Timčenkom, direktorom „Kovčega“ i glavnim urednikom čuvenog časopisa „Slavjanka“, ali sam o situaciji u Srbiji uspeo da porazgovaram sa njegovim bratom. Budući da često letuje u Crnoj Gori, prijatno me iznenadio poznavanjem prilika u Srbiji.

Kod Borisa već poznata slika – sa suprugom Olgom za srbskog gosta pripremio je sto kao za svadbu.

Tu knjigu dobijam na poklon te večeri od Borisa i tako kompletiram trilogiju o ovom istinskom pravoslavnom vitezu. U knjizi je štampan i moj osvrt o ovom velikom čoveku, emocije je teško obuzdati. Imao sam čast da prespavam u njegovom domu u Tuli, da uživam u predivnim ikonama u njegovom slikarskom ateljeu, da slušam divno muziciranje njegove divne dece, da sa njim obiđem muzej znamenite Kulikovske bitke… Na 240 stranici knjige moja slika sa Jurijem u njegovom ateljeu, uz natpis: Ambasador slovenskog sveta u gostima kod ruskog ikonopisca: Juri Zemcov je ugostio srbskog podvižnika Ranka Gojkovića u svom ateljeu u ulici Šiškina.

Iako sam pokušao da se uzdržim, suze su okvasile moje lice. Želim da verujem da će Jurijeva žrtva i žrtve mnogih ruskih heroja biti na slavu Rusije, kako je Juri pisao u poslednjem pismu svojoj majci sa fronta. Vječnaja pamjat ruskom heroju Juriju Zemcovu!

Sa Borisom, na njegovoj terasi, uvek se vodi plodan dijalog. Ne mogu da shvatim da njegovog sina, dobrovoljca na Donbasu, potom učesnika SVO, čak ni posle ranjavanja i šest operacija ne puštaju iz armije. Boris Zemcov, srbski dobrovoljac iz legendarne bitke na Zaglavku kod Višegrada, pored ovog ogromnog posla oko izdanja pomenute tri knjige svog rodstvenika, radi kao zamenik glavnog Urednika Ruskog Vestnika, jednog od najznamenitijih časopisa u Rusiji čija uređivačka politika neguje vrednosti Svete Rusije i ruskog patriotizma. Poslednji tost te večeri sa Borisom bio je za novi dolazak Zemcovih u naše krajeve i na „Dan ruskih dobrovoljaca“ koji se u Republici Srpskoj posebno obeležava 12 aprila, na dan pomenute bitke na Zaglavku.

   †   †   †

Sutradan, 30. septembra, već oko sedam časova jutra nalazim se u vozu za Ivanovo. Ovaj grad ruskog tekstila nalazi se u centru čuvenog „Zlatnog prstena Rusije“. Ranije sam boravio u mnogim gradovima „Zlatnog prstena“ ali prvi put u Ivanovu. Na železničkoj stanici u Ivanovu iznenađenje, uz mog ruskog prijatelja Evgenija i moj bratanac Bogdan Mastilović koji studira u Rusiji, sin mog brata od ujaka, doktora istorijskih nauka, profesora na univerzitetu u Istočnom Sarajevu.

Odmah po smeštanju u hotelu Voznesenskaja, sa Evgenijem i Bogdanom šetamo ulicama Ivanova, kratka ekskurzija po gradu a onda taksijem krećemo do čuvenog centra tekstilne industrije, kako su mi rekli radi se o ogromnom centru za kupovinu odevnih proizvoda, želeo sam da dragom prijatelju kupim duksericu koju je naručio. Na žalost, sutradan se obeležavao Dan suhoputnih jedinica Ruske armije i bila je u toku vojna vežba koja je obuhvatala i prostor oko pomenutog centra i prolazak kroz kapiju bio je dozvoljen samo licima sa specijalnim propusnicama. Praštaj brate Dragane, nije suđeno da ti ovaj put kupim željenu majicu. Vraćamo se do kancelarije Ruskog Balkanskog poslovnog centra gde nas čeka Mihail Jarujev, još jedan prijatelj sa kojim sam se susretao u Beogradu i Banja Luci na rusko-srbskim manifestacijama. Uoči prezentacije moje knjige „Srbi i Rusi braća po promisli Božijoj“ malo zagrevanje uz kafu i kvalitetnu srbsku dunjevaču u Balkanskom poslovnom centru u Ivanovu.

U „Domu nacionalnosti“ gde je održana promocija moje knjige na ruskom jeziku, prijatno iznenađenje, mnogo mladih ljudi je došlo da čuje priču o promisliteljskim vezama Srba i Rusa. Nisam želeo da puno govorim o junacima moje knjige, više pažnje sam posvetio duhovnoj vertikali i koordinantnom sistemu moralnih vrednosti koji je kod Srba i Rusa veoma sličan. Naravno, uz navođenje mnogih istorijskih primera i paralela. Posle mog izlaganja usledila je veoma zanimljiva diskusija, mnoge prisutne je zanimalo stanje stvari ne samo u Srbiji, nego i na prostorima bivše Jugoslavije. Posle promocije knjige ljubazni zamenik direktora „Doma nacionalnosti“ zove srbskog gosta sa Evgenijem i Mihailom na posluženje sa čajem i nastavak razgovora na balkanske teme.

Ruska braća Mihail i Evgenij su posle kraće šetnje centrom Ivanovo i nekoliko fotografisanja az uspomenu, srbskog gosta odveli na večeru u Irski restoran.

Neverovatno ukusna hrana, odlično točeno pivo, ljubazna konobarica, veoma prijatna atmosfera u restoranu, lagana muzika, učinili su da se srbski gost opustio i može se reći osećao kao kod svoje kuće. Ako bude još poseta Ivanovu, lično ne bih menjao restoran 😊.

Sutradan ujutro sam krećem u obilazak hramova u Ivanovu. Prvi je Preobraženjski hram, posle jutarnje službe kupujem ikonicu i u razgovoru sa ženom u crkvenoj prodavnici saznajem da su juče takođe tu bili neki Srbi koji su joj poklonili jednu ikonu. Objašnjava mi kako da dođem do Uspenjskog katedralnog sabora. Čekajući autobus ka Uspenjskom saboru na stanici ispred hrama, pomenuta žena dolazi na stanicu i uz reči da se plašila da sam već otišao, poklanja mi ikonu svetog episkopa Vasilija Kinešemskog. Šta reći, meni već dobro poznata široka ruska duša, teško je tako nešto doživeti u nekoj drugoj zemlji.

Ulazeći na kapiju katedralnog Uspenjskog sabora, pažnju privlači velika slika svetog Patrijarha Tihona na jednom zidu, uz natpis koji podseća na njegov dolazak u Ivanovo u rangu Patrijarha. Veoma bogata i veoma velika crkvena prodavnica nudi zaista širok izbor knjiga i ikona i uopšte crkvenih predmeta, tako širok izbor ne postoji ni u mnogim moskovskim hramovima. Tešim se da sam kupio neke lepe poklončiće za Draganovu decu, kad već nisam duks za njega.

Vreme brzo leti i već oko 13 časova kreće voz za Moskvu, naravno, Mihail i Evgenij prate srbskog brata do samog ulaska u voz. Spasibo, bratja na prekrasna dva dana u Ivanovu. Čekam Vas sa radošću u Beogradu, do novoj vstreči! Spasiba i Tatjani na predivnim konfetama koje je kupila za srbskog brata.

Dolazak u Moskvu i ponovni susret sa Viktorom Bojčevim kome vraćam kolica i u gruzijskom restoranu probamo neke gruzijske specijalete. Viktor me napušta, spasibo bratušek, čekam kratko još jednu meni dragu personu iz Moskve, Svetlanu Igorevnu Skorohodovu. Poklanja mi svoju novu knjigu u kojoj sa zahvalnošću pominje i svog srbskog brata.

Mnogo interesantnih i zajedničkih tema uz čaj sa Svetlanom, ženom koja je doktorirala na čuvenom slovenofilu Samarinu. Vreme zaista kao da leti, ostalo je par sati za praštanje sa Borisom i polazak praktično poslednjim aeroekspresom ka Šeremetjevu.

Spasibo dragi Borise i Olječka, dragi Mihailo i Evgenije, dragi Viktore, draga Svetlana, dragi Anatolij (sa kojim se ovaj put nisam video ali sam bio u stalnom kontaktu), spasibo divnoj ženi iz Preobraženjske crkve, spasibo i do svidanija…

Zbogom Moskva, zbogom Rusija, nadam se do nekog skorog viđenja!

Izvor: Sabornik Srpsko-Ruski