Srpske zemlje između San Stefana i Berlina

Uticaj teritorije, kao jednog od tri elementa klasičnog pojma države, (1) na politički i pravni razvitak Srbije uglavnom se zanemaruje u pravnim i istorijskim istraživanjima. S druge strane, bezbroj je primera u istoriji koji pokazuju da je teritorija važan faktor, čak u pojedinim slučajevima i presudan, kod formiranja političkog i pravnog sistema jedne države.

Od momenta zvaničnog dobijanja autonomije, 1830. godine, do njenog utapanja u jugoslovensku državu, prvog decembra 1918. godine, teritorija novovekovne Srbije menjala se tri puta. Prvobitna teritorija Miloševe Srbije uvećala se za trećinu sultanovim Hatišerifom od 1833. godine, dobivši šest novih nahija – od Krajinske na istoku do Podrinjske na zapadu. (2)

Posle dva srpsko-turska rata, 1876-1878. godine, Kneževina Srbija je odlukama Berlinskog kongresa uvećala svoju dotadašnju teritoriju za četvrtinu, odnosno za 200 kvadratnih milja. (3) Poslednji put pre svog utapanja u jugoslovensku državu, Kraljevina Srbija se teritorijalno uvećala posle uspešno izvojevanih Balkanskih ratova, 1912/13. godine, i to dvostruko u odnosu na predratnu teritoriju. (4)

Iako su teritorijalne tekovine Balkanskih ratova bile bez premca u odnosu na ranija teritorijalna proširenja Srbije, čini se da su za njen političko-pravni razvitak od presudnog značaja bile odredbe Berlinskog ugovora od 1878. godine koje su uređivale nove granice Kneževine Srbije, ali i status teritorija drugih srpskih zemalja. Odluke Berlinskog kongresa i do sada su u srpskoj istorijskoj i pravnoj nauci ocenjivane kao „prekretne“, (5)  ali su taj epitet ponele, pre svega, zbog odluke Kongresa velikih evropskih sila da zvanično priznaju nezavisnost Kneževine Srbije, a ne zbog odluke o teritorijnom proširenju Kneževine. (6)

Nezavisnost kao prioritet

Dajući prioritet odluci o priznanju nezavisnosti, istraživači su se poveli, po svoj prilici, za kreatorom spoljne politike Kneževine Srbije u vreme Berlinskog kongresa – Jovanom Ristićem. A on je, rečju Vladimira Stojančevića, „najviše držao do toga što je Srbija stekla svoje mesto među suverenim državama Evrope“. (7)

Na zatvorenoj sednici Narodne skupštine, koja je održana odmah po završetku Berlinskog kongresa u Kragujevcu 25. jula 1878. godine, Ristić je pored ostalog rekao: „Ne treba da mislimo da je dobitak nezavisnosti neznatan dobitak… Mi smo dobili mnogo više. Što je god sloboda za pojedinog čoveka, to je nazavisnost za državu, a koliko god je ta nezavisnost više ograničena, utoliko se može upodobiti ograničenju slobode individualne“. (8)

Međunarodno priznanje nezavisnosti koje je Srbija dobila na Berlinskom kongresu nije, međutim, u političko-pravnom smislu bogzna šta donelo Srbiji, jer je ona, kako je to ubedljivo pokazao Marko Pavlović, „deceniju-dve ranije stekla bitne atribute unutrašnje i spoljašnje suverenosti“. (9)

Takvo mišljenje, uglavnom strano kasnijim istraživačima, izgleda da je delio i jedan deo ondašnje srpske javnosti. Tako poznati liberal, ministar i državni savetnik Živan Živanović vrednost priznanja nezavisnosti sa Berlinskog kongresa ocenjuje rečima: „Srbija je izvojevala, i Evropa joj je priznala nezavisnost“. (10)

Da su savremenici znatno veću pažnju obraćali na one klauzule Berlinskog ugovora koje su se ticale teritorijalnog aspekta srpskog pitanja, nego na klauzulu koja je sadržala formalno priznanje nezavisnosti Kneževine Srbije, može se zaključiti i iz izlaganja Jovana Ristića na pomenutom kragujevačkom zasedanju Narodne skupštine u julu 1878. godine.

Kako bi uverio narodne poslanike da je priznanja nezavisnosti važnije od teritorijalnog proširenja, Ristić se pozvao na dijalog koji je u Berlinu imao sa svojim profesorom i čuvenim istoričarom Leopoldom Rankeom.

„Na moju primedbu“, veli Ristić, „da su kod nas mišljenja podeljena i da neki više polažu na uvećanje zemljišta, odgovorio mi je ovaj slavni muž, da i zemljišno uvećanje ima svoje značajne koristi, ali je nezavisnost ona osnova na kojoj države postaju i svoju budućnost obezbeđuju, kao što pokazuje istorija Pruske“. (11)

Stereotipi umesto komparacije

Savremenici su odredbe Berlinskog ugovora o statusu srpskih teritorija po pravilu upoređivali sa odredbama istog sadržaja iz revidiranog Sanstefanskog mirovnog ugovora, koji je bio zaključen između Rusije i Turske trećeg marta 1878. godine. U srpskoj istorijskoj i pravnoj nauci takav uporedni pogled na „berlinske“ i „sanstefanske“ teritorijalne dobitke uglavnom je izostao.

Pre svega zbog toga što su, s jedne strane, odredbe Berlinskog ugovora koje se tiču srpskih zemalja (Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Stare Srbije) u srpskoj nauci detaljno pretresane, dok, s druge strane, detaljna analiza sadržaja odredbi Sanstefanskog mirovnog ugovora do danas nedostaje.

To, međutim, nije smetalo srpskim istoričarima da u kratkim komentarima Sanstefanskog ugovora više od jednog veka iznova ponavljaju jedan te isti stereotip, koji je klasik srpske istoriografije Vladimir Ćorović sažeo u rečima: „Sanstefanski ugovor bio je veliko razočaranje za Srbe. Ruska diplomatija stvorila je na njemu Veliku Bugarsku, na čistu štetu srpskih interesa“. (12)

Po tome što je klauzule Sanstefanskog ugovora koje su se ticale Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine isključivo ocenjivao pod utiskom odredbi o teritoriji novoformirane autonomne bugarske kneževine, kao i po zaključcima za koje se neretko ne može naći uporište u tekstu Sanstefanskog ugovora, Ćorović u srpskoj istoriografiji ne samo da nije usamljeni slučaj, nego je takav pristup svojstven, nažalost, skoro svim srpskim autorima koji su pisali na ovu temu.

Tek nedavno je Miloš Ković u jednom svom radu na temelju izvorne ruske i engleske građe ozbiljno doveo u pitanje dosadašnje dominantne stereotipe srpske istoriografije o Sanstefanskom ugovoru i ondašnjem odnosu zvanične Rusije prema srpskim zemljama. (13)

Na značaj komparacije odredbi Sanstefanskog mirovnog ugovora koje se odnose na srpske teritorije sa istim takvim odredbama Berlinskog ugovora ne utiče to što je Sanstefanski mirovni ugovor imao karakter, kako stoji u njegovoj preambuli, preliminarnog ugovora, (14)  i da je posle samo četiri meseca temeljeno revidiran Berlinskim ugovorom.

Ako su neki od najautoritativnijih komentatora Berlinskog ugovora zaključili, da „naši planovi teritorijalnog širenja dobili su posle Berlinskog kongresa nov pravac“ i da je tada nastala i „promena političkog pravca“, (15)  onda razlozi koji su daleko značajniji od puke naučne znatiželje nalažu da se teritorijalne klauzule Sanstefanskog mirovnog ugovora analiziraju u svetlu novog kursa teritorijalnog, a s njim i političkog i pravnog razvitka, koji je Srbija zauzela posle „ovoga (Berlinskog) fatalnoga kongresa za srpski narod“. (16)

Sanstefanska mapa – Srbija

Sanstefanskim mirovnim ugovorom Kneževini Srbiji je priznata bez ikakvih dodatnih uslova nezavisnost, a njena teritorija je uvećana za 150 000 kvadratnih milja. (17)  Zanimljivo je da je detaljne podatke o novoj granici Srbije koja je bila predviđena Sanstefanskim ugovorom, do sada jedino predstavio ondašnji poznati srpski liberalni političar i otac Slobodana Jovanovića – Vladimir Jovanović, ali ih ni on nije analizirao u svetlu tadašnjih srpskih nacionalnih planova. (18)

U članu 3. Sanstefanskog mirovnog ugovora, nove granice nezavisne Srbije određene su tako da Srbija na zapadu dobija Mali Zvornik i Sakar, nakon čega bi dalje ka jugu i jugoistoku produžavala stara srpsko-turska granica, sve do visova Golije iznad Deževske doline; odatle bi se nova granica spuštala niz Deževsku dolinu tako što bi Srbiji pripala leva obala Deževske reke do njenog ušća u reku Rašku.

Posle toga bi nova srpsko- turska granica išla uzvodno uz Rašku do srednjovekovnog Trgovišta (Pazarišta) i to tako što bi Turskoj pripala leva obala Raške do ušća Deževske reke, a Kneževini Srbiji desna obala Raške; bilo je predviđeno da od Trgovišta nova srpsko-turska granica ide uz neimenovani potok, što je po svemu sudeći Sebečevska reka do njenog izvora, a odatle bi se spuštala takođe neimenovanim potokom do njegovog ušća u Ibar blizu sela Ribarića; od Ribarića nova granica se na istok protezala koritom Ibra do ušća Sitnice, tako što bi Kneževini Srbiji pripala leva obala Ibra, a Turskoj desna.

Od ušća Sitnice u Ibar nova srpsko-turska granica produžavala se na jug uzvodno koritom reke Sitnice do ušća Laba u Sitnicu, a onda uzvodno Labom do ušća „potoka Batince“, što je po svemu sudeći Batlavska reka ili Brvenica koja je leva pritoka Laba; nova granica bi dalje išla uz reku Brvenicu do njenog izvora, a potom na jug visovima Goljaka, odnosno vododelnicom Krive reke u Kosovskom Pomoravlju i Veternice; od planinskih visova Goljaka nova srpsko-turska granica je trebalo da ide najkraćom linijom do reke Veternice, na mestu gde se u ovu reku uliva Mijovački potok (reka), a odatle bi se protezala na istok masivom Kukavice, a potom spuštala se kod sela Kalimance na Južnu Moravu.

Odatle bi nova granica Srbije išla nizvodno Južnom Moravom do sela Stajkovca, pa bi se onda na istok protezala rekom Vlasinom do ušća Lužnice, a odatle severno na Ljuborađu, pa uz istočni obod Suve planine i potom pravom linijom na sever do ušća Koritničke reke u Nišavu kod Bele Palanke, koja je ostajala Srbiji; nova srpska granica od njenog silaska na obale Nišave protezala bi se dalje njenim koritom ka zapadu do sela Krupac na ulazu u Sićevačku klisuru, a odatle je bilo predviđeno da se najkraćom linijom poveže na severu sa starom srpsko-turskom granicom nedaleko od karaule Bare. (19)

Istim članom 3. Sanstefanskog mirovnog ugovora bilo je predviđeno da demarkaciju granične linije i konačno pitanje statusa pojedinih ostrva na Drini izvrši zajednička tursko-srpska komisija, uz saradnju jednog ruskog predstavnika, kao i da „bugarskom delegatu bude dopušteno učešće u radu komisije“, kada ona bude utvrđivala granicu između Kneževine Srbije i samoupravne bugarske Kneževine. (20)

Crna Gora

Članom 2. Sanstefanskog mirovnog ugovora priznata je, takođe, bezuslovno nezavisnost i drugoj srpskoj kneževini – Crnoj Gori. Prvim članom ovog ugovora predviđeno je teritorijalno proširenje Crne Gore na račun Turske od čak 200 kvadratnih milja, što je za 50 milja bilo više od proširenja koje Srbija dobila istim Ugovorom. (21)

Nova granica Kneževine Crne Gore trebalo je na zapadu da ide linijom od planine Dobroštice (masiv Orjena) pa kroz Bileću preko sela Korita do Gacka na severu, za koje je posebno u ugovoru naglašeno da će pripasti Crnoj Gori; od Gacka nova crnogorsko- turska granica trebalo je da se proteže na severoistok do sastava Pive i Tare u Šćepan polju, a odatle na sever niz Drinu do ušća Lima, čime bi Crnoj Gori po svoj prilici pripali i gradovi na desnoj strani Drine – Foča i Goražde.

Od ušća Lima granica bi se spuštala ka jugoistoku koritom ove reke do Prijepolja, a odatle bi se protezala istočno ka Rožaju, s tim što bi Bihor i Rožaje bili priključeni Kneževini Crnoj Gori; od Rožaja je granica trebalo da ide na jug ka masivu Žljeba iznad Peći, a onda bi se polukružno spuštala preko masiva Hajle, Koprivnika do najvišeg vrha Prokletija, Đeravice, pri čemu je Crnoj Gori trebalo da pripadne Rugovo.

Dalje je nova crnogorska granica trebalo da zaobilazi Gusinje i Plav koji su ulazili u sastav Crne Gore, a potom bi se preko hotskih jezera, i po svoj prilici dolinom Cijevne, spuštala pravo na severnu obalu Skadarskog jezera; nova crnogorska granica trebalo je da u istočnom delu preseče Skadarsko jezero i da u pravoj liniji izbije na Bojanu, a da potom ide koritom ove reke do njenog ušća u Jadransko more, na kome je Crna Gora trebalo da po Sanstefanskom ugovoru dobije luku Bar. (22)

Sanstefanski mirovni ugovor se kod određivanja nove crnogorsko-turske granice u Hercegovini poziva na „liniju ukazanu na Carigradskoj konferenciji“. (23) Reč je o Konferenciji predstavnika šest evropskih velikih država potpisnica Pariskog mirovnog ugovora od 1856. godine – Rusije, Austro-Ugarske, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije, (24) koja je na rusku inicijativu održana u Carigradu u drugoj polovini decembra 1876. i prvoj polovini januara 1877. godine.

Učesnici Konferencije su u cilju sprečavanja dalje ratne eskalacije Velike istočne krize hteli da usaglase jedan program reformi za popravljanje statusa hrišćana u evropskom delu Turske, a pre svega u Bosni i Hercegovini i Bugarskoj. Predstavnici velikih sila su uspeli da usaglase program reformi, ali ga je Porta odbila uz prikrivenu podršku Velike Britanije. (25)

Iako su učesnici Carigradske konferencije odložili do novih pregovora pitanje teritorijalnih proširenja Crne Gore i Srbije, tzv. Londonskim memorandumom ambasadora šest velikih evropskih država od 31. marta 1877. godine, koji se direktno pozivao na Carigradsku konferenciju, konstatovalo se, da „što se tiče Crne Gore, države smatraju poželjnim, da se u cilju stabilnog i dugotrajnog smirivanja, njene granice koriguju i da bude omogućena slobodna plovidba Bojanom“. (26)

Rusija je po svemu sudeći imala u vidu ovu saglasnost drugih evropskih država oko potrebe izmene crnogorsko-turske granice u Hercegovini, pa se stoga samo u pogledu njene korekcije pozvala na ranije međunarodne dogovore.

Prema članu 1. Sanstefanskog mirovnog ugovora konačnu demarkaciju nove crnogorsko-turske granice trebalo je da izvrši jedna evropska komisija u čiji bi sastav ušli predstavnici turske i crnogorske vlade. Ona je bila ovlašćena da izmeni ugovorom predviđene granice prema lokalnim okolnostima i ukoliko je to „neophodno i pravično sa stanovišta uzajamne koristi i spokojstva obe države, pri čemu će svakoj od njih biti pružena odgovarajuća kompenzacija“. (27)

Kao svojevrsna garancija neprikosnovenosti novih teritorijalnih proširenja Kneževine Crne Gore, Sanstefanski ugovor je izuzimao teritorijalne tursko-crnogorske sporove iz nadležnosti rusko- austrougarske arbitraže, koja je prema ovom Ugovoru (čl. II) trebalo da rešava sve druge sporovi ili sukobe do kojih bi u budućnosti došlo između Turske i Crne Gore. (28)

BiH, Stara Srbija i Makedonija

Na Bosnu i Hercegovinu odnosio se član 14. Sanstefanskog mirovnog ugovora. Njime se Turska obavezivala da „neodložno“ sprovede u delo program reformi koji usvojen na Carigradskoj konferenciji od 15. januara 1877. i predočen zvaničnim predstavnicima Porte. (29)

Na ovoj Konferenciji predstavnici šest velikih evropskih država usaglasili su se da Bosna i Hercegovina sačinjavaju teritorijalno jedinstvenu pokrajinu u okviru Turske, ali sa širokom autonomijom. Na čelu autonomne bosansko- hercegovačke adiministracije nalazio bi se guverner, koga bi postavljao sultan na pet godina, uz saglasnost šest evropskih velikih država.

Bilo je predviđeno da tursku vojsku zameni lokalna milicija mešovitog verskog statusa, da Bosna i Hercegovina ima pravo da slobodno raspolaže polovinom svojih prihoda, kao i da narodni jezik postane zvanični jezik lokalne administracije. (30) Sanstefanski mirovni ugovor je predviđao da konačni oblik bosansko-hercegovačkae autonomije bude definisan zajedničkom saglasnošću Turske, Rusije i Austro-Ugarske. (31)

Prema članu 6. Sanstefanskog mirovnog ugovora novoosnovana autonomna tributarna bugarska kneževina pod turskim sizerenstvom i dvogodišnjim ruskim civilnim i vojnim protektoratom, od teritorija koje je u srpsko- turskom ratu oslobodila vojska Srbije dobila je Vranje sa celom vranjskom kazom, Pirot i Trn.

Osim toga bugarskoj Kneževini trebalo je da pripadne cela teritorija Stare Srbije i Makedonije južno i istočno u odnosu na liniju Kumanovo – Skopska Crna Gora – Tetovo – Korab, koju je Srbija u to vreme, a naročito u godinama koje su dolazile, skoro u celini smatrala srpskom teritorijom na koje je polagala istorijsko pravo. (32)

Naime, prema uputstvu koje je pukovnik Katradži dobio u januaru 1878. od Vlade Srbije, Kneževina je od Rusije tražila da joj se budućim mirovnim sporazumom sa Turskom dodeli ceo prostor koji je označen kao „Kosovski Vilajet“, a koji je obuhvatao teritoriju od Višegrada i Foče na zapadu preko Bijelog Polja i Berana na jugozapadu do Debra na jugu i Štipa, Velesa i Ćustendila na istoku.

Srbija je tražila i teritorijalni pojas od Ćustendila preko Radomira, Dragomana, Belogradčika, Kule zaključno sa Vidinom. (33) Umesto tražene teritorije, Srbija je Kneževini Bugarskoj po odredbama Sanstefanskog mira trebalo da ustupi, prema računici Jovana Ristića, teritoriju na kojoj je živelo „i do 800 000 stanovnika“. (34)

Sledstveno tome, teritorija novoformirane samoupravne bugarske Kneževine, koja se prema Sanstefanskom mirovnom ugovoru prostirala od Drima do Crnog mora i od Kavale do Dunava, iznosila je ukupno 163 000 kvadratnih kilometara. (35)

Berlinsko revidiranje granica

U odnosu na preliminarni Sanstefanski mirovni ugovor, Srbija je članom 36. Berlinskog ugovora dobila teritoriju veću za 50 000 kvadratnih milja, koliko je iznosilo područje četiri novoosnovana okruga: Niškog, Pirotskog, Topličkog i Vranjskog. (36)

Od teritorija koje je srpska vojska oslobodila tokom srpsko-turskih ratova 1876/78. godina, Srbiji su oduzeti u korist Bugarske Trnska i Breznička kaza, a u korist turske Gnjilanska kaza, odnosno prostrano područje Kosovskog Pomoravlja. (37)

Od teritorija koje je dobila po Sanstefanskom ugovoru, Srbiji prema odredbama Berlinskog ugovora nije pripalo područje od Deževske reke do stare granice Srbije prema Raškoj, kao i značajna teritorija između desne obale Raške i leve obale Ibra, odnosno najveći deo Novopazarske i Mitrovačke kaze, sa izuzetkom samih ovih varoši.

Takođe, Srbiji Berlinski ugovor nije dodelio ni celokupno Malo Kosovo između Sitnice, Laba i Kopaonika, te uski pojas između Batlavske reke i Goljaka, koji joj je pripao prema Sanstefanskom ugovoru. Od teritorija koje je oslobodila u srpsko-turskim ratovima, a koje joj nisu pripale prema Sanstefanskom ugovoru, Berlinski kongres je Srbiji dodelio celu teritoriju Vranjske kaze sa gradom Vranjem, te Pirot i teritoriju od Pirota do Bele Palanke. (38)

Berlinskim ugovorom je dvostruko smanjena teritorija Kneževine Crne Gore u odnosu na teritoriju koja joj je pripala prema Sanstefanskom ugovoru. (39) Granice Kneževine Crne Gore utvrđene članom 28. Berlinskog ugovora pomerene su u odnosu na granice Sanstefanskog ugovora istočno od puta Bileća – Korita – Gacko, ali su najveće izmene izvršene na severu, jer Berlinski kongres nije dodelio Crnoj Gori veliku teritoriju koja joj je pripala prema odredbama Sanstefanskog ugovora, od ušća Lima u Drinu na severu do reke Tare na jugu, kao i Berane, Bihor i Rožaje. (40)

Prema članu 25. Berlinskog ugovora Austro-Ugarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu, kao i da u tzv. Novopazarskom sandžaku drži vojne garnizone i ima vojne i trgovačke puteve. (41) Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine imala je da bude sprovedena pod evropskim mandatom, kao „jedna mera evropske policije”, a s ciljem da se, rečju Dizraelija, „održi i obezbedi mir, da se uvede red i blagostanje i najzad ojača sama Porta”. (42)

Ideja autonomije Bosne i Hercegovine odbačena je pod opravdanjem, koje je obrazložio Andraši, da „u jednoj zemlji tako podeljenoj“ između pravoslavnih, muslimana i rimokatolika autonomija ne bi predstavljala garanciju „za ličnu i imovinsku bezbednost“. (43)

Ovo je bilo tek puko formalno opravdanje okupacije, dok je stvarni razlog za odbacivanje tradicionalno ruske ideje o autonomiji Bosne i Hercegovine pod sultanovim suverenitetom, (44) izneo glavni predlagač okupacije Bosne i Hercegovine, britanski predstavnik grof Bendžamin Dizraeli:

„Ako Kongres oblasti o kojima je reč ostavi u stanju u kojem su one sada, iskočila bi nadmoćnost plemena slovenskog, plemena koje je malo raspoloženo da drugima pravdu odaje“. Predlog o austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine navodno „nije podnesen u interesu engleskom, nego u interesu mira cele Evrope“. (45)

Pritom Rusija nije mogla u Berlinu da se suprotstavi ovom predlogu, jer je peterburgška diplomatija već bila sebi vezala ruke tajnom Budimpeštanskom konvencijom koju je Rusija zaključila sa Austro-Ugarskom 15. januara 1877. i čijim je članom 7. Austro-Ugarska zadržala „pravo izbora momenta i načina zauzimanja Bosne i Hercegovine svojim trupama“. (46)

Preliminarni Sanstefanski mirovni ugovor pretrpeo je na Berlinskom kongresu najveće promene u delu u kome je regulisao status i teritoriju bugarske Kneževine. Umesto jedne teritorijalno ogromne samoupravne tributarne bugarske Kneževine, pod dvogodišnjim ruskim vojnim i civilnim protektoratom, Berlinskim ugovorom obrazovana je tributarna autonomna bugarska Kneževina pod turskim sizerenstvom i devetomesečnim ruskim protektoratom (članovi 6. i 7. Ugovora) i to na teritoriji između desne obale Dunava na severu, Crnog mora na istoku i planinskog masiva Balkana i stare granice Sofijskog sandžaka na jugu.

Južno od te linije osnovana je autonomna turska provincija Istočna Rumelija sa znatno manjim stepenom samostalnosti. (47) Najveći deo teritorija koje je srpska Vlada tražila od Rusije posredstvom pukovnika Katradžija, Berlinski ugovor je ostavio pod vlašću Turske, osim Ćustendila, Radomira, Belogradčika i Vidina koji su pripali autonomnoj bugarskoj Kneževini. Tako je Berlinski kongres Srbiji, rečju Vasilja Popovića, „uskratio Bosnu i Hercegovinu, ali joj je spasao Makedoniju i Staru Srbiju“. (48)

Neki od vrlo uticajnih i upućenih ljudi onog vremena nisu posle Berlinskog kongresa bili uvereni u to da su njegove odluke za Srbiju i srpski narod u celini bile nesumnjivo bolje od revidiranog Sanstefanskog ugovora, kao što su to kasnije listom misli istoričari.

Ličnost koja je bila, prema mišljenju koje je u srpskoj istoriografiji opšteprihvaćeno, (49) najzaslužnija za teritorijalno proširenje Srbije na Berlinskom kongresu – Jovan Ristić, uporedio je ove ugovore već na sednici Narodne skupštine u Kragujevcu 25. jula 1878. godine:

„I Srbija, kao Kneževina, mogla je posle Sv. Stefanskih odluka, zaista biti zadovoljna ishodom svoga pitanja na Berlinskom Kongresu. Ali sa gledišta opšte srpskoga, mora se žaliti za ugovorom Sv. Stefanskim, zbog rešenja, koje je u Berlinu dano pitanju o sudbini Bosne i Hercegovine”. (50)

Mitropolit Mihailo piše poznatom slovenofilu Ivanu Aksakovu 24. januara 1878. godine, da „ako Bosnu i Hercegovinu nije moguće prisajediniti Srbiji i Crnoj Gori, neka ostanu odvojene kao autonomna provincija, kao i Bugarska“. Potom ističe kako bi bilo nepravedno prepustiti Bosnu i Hercegovinu Austro-Ugarskoj „na mučenje“, jer bi se tako tursko fizičko ropstvo zamenilo i duhovnim i fizičkim austrougarskim ropstvom i to „bez nade na oslobođenje“.

„U tom slučaju bi“, upozorava srpski mitropolit, „u Bosni i pravoslavlje i slovenstvo propalo, a umesto prijateljstva mi bi tamo susreli mržnju i naše neprijatelje“.

Mitropolit Mihailo je upozoravao Aksakova da bi pod Austro-Ugarskom u Bosni i Hercegovini jezuiti i fratri razvili svoju delatnost i istovremeno ga podseća da se Beč sprema da u Bosni angažuje kao činovnike Poljake iz Galicije, a taj „otrov bi zatrovao sav život jadnog naroda“. (51)

Pijemontska državnost

Detaljne komentare o Sanstefanskom i Berlinskom ugovoru ostavio je u svom dnevniku i predsednik Kasacionog suda Nikola Krstić. Uoči zaključenja mira u San Stefanu, 20. februara, Krstić piše:

„Ako Bosna i Hercegovina ne postanu austrijske provincije, no ostanu i dalje pod turskim sizerenstvom, onda, po mom mišljenju, možemo biti potpuno zadovoljni s rezultatom ovogodišnjeg rata. U tom slučaju ostaju nam sačuvani izgledi da će skorim i te zemlje doći pod nezavisnu srpsku upravu, bilo da se pridadu Crnoj Gori, bilo da se spoje sa Srbijom. Samo kad bi se Austrija u tim zemljama ugnjezdila, stajala bi naša narodna stvar loše, što bi se u tome nalazila velika smetnja za Srbiju da se samostalno razvija”. (52)

Pod 22. februarom 1878. Krstić o Sanstefanskom mirovnom ugovoru beleži i sledeće:

„Još su ovde nepoznate pojedinosti zaključenog mira, ukoliko se tiču Srbije. Po stranim novinama sudeći, Srbija će dobiti Niš i ispod Niša do Prištine ceo predeo, a od Prištine (ili Vranje) povlačiće se granica na Vučitrn, tu ćemo dobiti i svezu sa željeznicom, a od Vučitrna će ići granica prema Bosni, tako da predeo između sadašnje Srbije i reke Lima pripadne Srbiji.

Pa kao što će se i granice Crne Gore proširiti do Pive i Lima, Srbija će se graničiti sa Crnom Gorom i kroz ovu imaće otvoreni put i na more. Po mome nahođenju, dobitci su ovi toliki da, mada se poslednjim ratom ne ispuniše naše želje, opet zato s rezultatom ratovanja možemo biti zadovoljni, i to osobito posle događaja od 1876, kad smo bez dovoljno spreme i snage, protivno savetima velikih sila ušli u rat“. (53)

Krstić 25. februara konstatuje kako „ o sadržaju mira (Sanstefanskog, prim. aut) sad se zna nešto više no onomad“, pa dodaje da se kao pouzdano zna „da Srbija neće dobiti Pirot i Vranju, neće ni Senicu, ni Višegrad, no dobija Ak Palanku, Niš, Leskovac, Vučitrn, i tu je željeznica, i Novi Pazar“.

S obzirom na to, Krstić zaključuje kako „jedno na drugo, možemo biti zadovoljni s dobicima tim, prema pogreškama koje učinismo prošle godine i zbog kojih mogasmo grdno postradati“. „Naše želje“, beleži dalje Krstić, „istina, nisu ni na blizo ispunjene, ali ako se ostavi mogućnost da se ispune docnije, a budućnost ko može prozreti, kao na primer ako Austrija ne zauzme Bosnu i Hercegovinu, onda smo ovim dobicima znatno prokrčili sebi put, kojim idući, doći ćemo do potpunog ostvarenja naših želja“. (54)

Već 13. jula 1878. godine Nikola Krstić u svom dnevniku daje ocenu Berlinskog ugovora:

„Ako se gleda na neposredni rezultat, onda prema tome što Srbija postaje nezavisna i što se uvećava, moglo bi se reći da je Srbija na kongresu još najbolje prošla. Ali, kada se postavi pitanje da li je uopšte srpska stvar unapređena, odgovor će biti pre negativan, no pozitivan.

Osim vanrednih velikih događaja, mora se uzeti da je Bosna i Hercegovina, srce našeg naroda, za srpstvo izgubljena. Ispod Austrije teže će se osloboditi, no što bi se oslobodile ispod Turske. Austrija dobija okupacijom Bosne i Hercegovine dominirajući položaj prema Srbiji i Crnoj Gori i ove dve državice biće više nominalno slobodne i nezavisne, no u samoj stvari, jer će upliv Austrije na njih biti neodoljiv”. (55)

Među ocenama savremenika posebno je zanimljivo mišljenje koje je uoči revizije Sanstefanskog ugovora u svom dnevniku pribeležio otvoreni protivnik ruskog političkog uticaja u Srbiji i budući vođa „naprednjaka“ Milan Piroćanac: „Ali naravno, Austrija i Engleska ne misle da Srbiji izrade više no što je Rusija učinila, no prosto da je odluče od ruske politike”. (56)

S obzirom da je još od vladavine kneza Mihaila državna suverenost Srbije bila, rečju Marka Pavlovića, „pijemontski obojena – imala je tendenciju širenja po načelu narodnosti“ (57), klauzule Sanstefanskog i Berlinskog ugovora stvarale su kvalitativno različite teritorijalne uslove za dalji razvitak srpske državnosti, usmeravajući u različitim pravcima njenu ekspanzivnu državnu suverenost.

Časlav Koprivica pronicljivo primećuje, da ni državnost Crne Gore „nije bila sama sebi cilj“, pošto je „obrazovanje Crne Gore predstavljalo zakonomerni prelazni stadijum razvitka zajedničke srpske državnosti“. (58)

Ruski pogled

Rusija je, kako ona zvanična predstavljena ministrom inostranih poslova Aleksandrom Mihajlovičem Gorčakovim, tako i nezvanična, slovenofilska predstavljena uticajnim grofom Nikolajem Pavlovičem Ignjatijevim, Sanstefanskim mirovnim ugovorom trasirala magistralni pravac budućih oslobodilačkih akcija srpskih nezavisnih kneževina Srbije i Crne Gore, ali polazeći od svojih strateških geopolitičkih planova.

Slobodan Jovanović primećuje, da je „Sanstefanski ugovor bio jedan akt koji je Rusija zaključila s Portom kao naš zaštitnik, vodeći računa o našim interesima onoliko koliko je ona, a ne koliko smo mi smatrali za potrebno“. (59) A zvanična ruska politika je htela da, nakon neuspeha u Krimskom ratu, (60) ponovo obezbedi slobodu delovanja u crnomorskom basenu i za to joj je bilo neophodno učešće u kontroli Bosfora i Dardanela.

Takva strategija Peterburga sudarala se u to vreme sa imperijalnim planovima zvaničnog Londona, ali ne samo u moreuzima, već duž cele geografske paralele od Srednje Azije preko Bliskog istoka i Male Azije do Balkanskog poluostrva. Uz to, dalji planovi Rusije bili su vezani za izlazak iz zatvorenog Crnog u otvoreno Sredozemno more. (61)

S obzirom na takve planove, Rusija je u Velikoj istočnoj krizi u okviru zvanične balkanske politike, kako primećuje M. Ekmečić, „želela da ostvari oslobođenje Velike Bugarske i Velike Crne Gore“. (62)  Međutim, M. Ković pokazuje, da je Rusija u razgovorima sa zvaničnim Londonom relativno brzo pristala na deobu sanstefanske Bugarske, dok je tek na kraju odustajala od svojih interesa u Srbiji, a naročito u Crnoj Gori, (63) a njihov ulazak u zonu austrougarskog uticaja uvek je smatrala privremenim. (64)

Strateški cilj neoficijelne slovenofilske politike nije se iscrpljivao samo u onome što Slobodan Jovanović naziva oduševljenjem „za jednu krstašku vojnu radi oslobođenja balkanskih Slovena“, (65) što je kao krajnji cilj po pravilu podrazumevalo i oslobođenje Carigrada.

Slovenofili su ništa manje bili zainteresovani i da spreče da pravoslavni Sloveni, po rečima Ivana Sergejevič Aksakova, uz pomoć „katoličkog panslavizma” i „pod skiptrom Austrijske imperije“ postanu „meka masa korisna kao materijal”. (66)

Maksimalističke teritorijalne aspiracije Srbije na zapadu, zbog kojih su odbacivani i resko osuđivani svi ruski planovi oko deobe Bosne sa Austro-Ugarskom, neminovno su Srbiju uvlačili u opasnu zonu saradnje sa austroslavizmom, na čije opasnosti su upozoravali ne samo slovenofili, već u kasnijim decenijama i zvanična Rusija. (67)

S druge strane, Milorad Ekmečić je u nesporazumima koje su slovenofili imali sa „srpskom kulturom, zbog njenog upadljivog prihvatanja političkih normi zapadnoevropske demokratije“, pronalazio razloge za rusko protežiranje u vreme Velike istočne krize bugarskih umesto srpskih nacionalnih planova. (68)

Bugari su se mogli učiniti prihvatljivijim od Srba, kako idealistima slovenofilima koji su imali presudnu reč kod izrade Sanstefanskog ugovora, tako i znatno manje idealističkoj peterburgškoj diplomatiji, koja je vodila glavnu reč između San Stefana i Berlina, iz razloga koje navodi poznati bugarski istoričar Ivan Stojanov:

„Dugo odsustvo Bugara u planovima Rusije objašnjavaju dva razloga (…) Drugi razlog takvog odnosa Peterburga je zakasneli bugarski Preporod i nedovoljna angažovanost na formiranju bugarske nacije do sredinie 19. veka. Očigledno je da Bugari nisu dugo ulazili u strateške planove Rusije zbog toga što su zaostajali za drugim balkanskim narodima.

Do Aprilskog ustanka 1876. nije bilo nijednog inostranog projekta koji bi se odnosio na bugarsko pitanje i predlagao njegovo rešenje posredstvom diplomatije ili vojnim putem – rešenje koje je moglo da izmeni politički status bugarskog naroda“. (69)

Dok je podjednako i zvanična i slovenofilska Rusija u politički afirmisanoj i kulturno uveliko vesternizovanoj Kneževini Srbiji mogla lako da se suoči i sa unutrašnjim i spoljnim preprekama, dotle na strateški važnoj bugarskoj teritoriji nije objektivno mogla očekivati takve političke i kulturne rizike i konflikte, upravo iz razloga koje navodi istoričar Ivanov. (70)

Sanstefanski pravac

U svetlu strateških ciljeva zvanične i slovenofilske Rusije treba analizirati i sanstefanske klauzule o teritorijama balkanskih kneževina. Sanstefanska teritorijalna proširenja Srbije u pravcu jugozapada i juga, u Novopazarskoj, Mitrovačkoj i Vučitrnskoj kazi, udaljavala su u budućnosti glavne pravce srpske i bugarske nacionalno oslobodilačke akcije.

Time se uklanjala mogućnost njihovog konflikta, od čega je podjednako strahovala zvanična i slovenofilska Rusija. Umesto ka graničnim srpsko-bugarskim teritorijama u Makedoniji, (71) sanstefanski teritorijalni priraštaji Srbije upućivali su Kneževinu da se u budućnosti širi pre svega ka Kosovu i Metohiji i Novopazarskom sandžaku.

U Kosovskom vilajetu je Sanstefanski ugovor obezbedio Srbiji značajan strateški klin u trouglu između Sitnice, Laba i obronaka Kopaonika, posredstvom kojeg bi Srbija mogla da kontroliše dve glavne saobraćajne arterije na Kosovu: Niš-Priština i Mitrovica-Priština-Skoplje.

Teritorijalnim proširenjem Crne Gore do obala Lima i u pravcu Bihora i Rožaja, kao i proširenjem Srbije u Novopazarskoj kazi, Sanstefanski ugovor je širom otvorio vrata za uspostavljanje zajedničke granice između dve srpske kneževine. Rusija ni u jednom sporazumu sa Austro-Ugarskom zaključenom pre Berlinskog kongresa ne samo da nije prepuštala Novopazarski sandžak zoni isključivog austrougarskog uticaja, nego je uvek ugovarala Srbiji i Crnoj Gori pravo da u dogovru sa Rusijom i Austro- Ugarskom izvrše podelu ove teritorije. (72)

Turski suverenitet u Novopazarskom sandžaku bio bi na duže staze neodrživ da je Sanstefanski ugovor ostao na snazi, jer je predviđao dve vrlo uske i teško prohodne kopnene prevlake kao teritorijalne veze između Bosne i Hercegovine i Novopazarskog sandžaka u okolini Priboja i između Novopazarskog sandžaka i Kosovskog vilajeta u predelu Mokre gore.

Time je Sanstefanski ugovor stvorio uslove ne samo za eliminaciju turskog suvereniteta nad Novopazarskim sandžakom, već u vidu domino-efekta i nad Bosnom i Hercegovinom, koja bi ostala bez kopnene veze sa centralnim evropskim delom Otomanske imperije.

Dodeljivanje Sanstefanskim ugovorom Crnoj Gori dela Hercegovine, Rusija je zapravo na mala vrata otvorila pitanje buduće podele Bosne i Hercegovine između srpskih Kneževina i Austro-Ugarske. Tvorac Sanstefanskog mirovnog ugovora slovenofil Ignjatijev je, po rečima Miloša Kovića, „upućivao Srbiju i Crnu Goru u pravcu Novopazarskog sandžaka, kao i autonomne Bosne i Hercegovine“, budući da je bio svestan da bi ostvarenje Andrašijeve težnje za uspostavljanje austrougarske dominacije nad Bosnom i Hercegovinom i Novopazarskim sandžakom značilo potpuno porobljavanje Srba. (73)

„Celokupna srpska rasa našla bi se“, veli Ignjatijev, „pod isključivom vlašću Mađara. U vazalnoj potčinjenosti kruni Sv. Stefana, kao što je to Hrvatska“. (74) Za razliku od Rusije „Austro-Ugarska neće nikada dopustiti ujedinjenje Srbije i Crne Gore“, kako je nešto kasnije u to uveravao nemačku diplomatiju austrijski ministar inostranih poslova grof Goluhovski. (75)

Berlinski pravac

Iako kasniji istraživači po pravilu navode da su teritorijalne odredbe Sanstefanskog mirovnog ugovora stvorile mučan utisak u ondašnjoj Srbiji, (76) one ipak nisu proizvele nikakav veliki diskontinuitet u dotadašnjim nacionalno-oslobodilačkim planovima Kneževine.

Rečju Slobodana Jovanovića, „Bosna je bila san celog jednog naraštaja“, a Sanstefanski ugovor je kroz „polovično rešenje“ autonomije Bosne i Hercegovine pod sultanovim sizerenstvom omogućavao da „naš element“ svom snagom radi na ujedinjenju sa Srbijom i Crnom Gorom. (77) Jovanović osim toga primećuje, da je na Makedoniju „naš tadašnji naraštaj mnogo manje mislio nego na Bosnu“. (78)

Nasuprot tome, „naši planovi teritorijalnoga širenja dobili su“, kako primećuje Jovanović, „posle Berlinskog kongresa nov pravac“. „Ako smo pre težili na zapad, u Bosnu, – sada smo težili na jug, u Makedoniju“, ističe Jovanović, pa dodaje: „Sve se steklo da nas na tu stranu obrne: i austrijska okupacija Bosne, koja nam je sprečavala prodiranje na zapad, – i naše ratne tekovine, koje su istegle našu državnu oblast na jug i otvorile nam put u Makedoniju. Gospodari Grdelice i Vranja, mi smo mogli lako nastupati ka Kumanovu i Skoplju.“ (79)

o što je u vreme Berlinskog kongresa zvanični Beč usmeravao teritorijalne težnje Kneževine Srbije ka jugoistoku, ne bi li već u momentu obnove bugarske državnosti začeo klicu srpsko-bugarskog sukoba, (80) nije značilo da će Austro-Ugarska i u budućnosti ćutke posmatrati teritorijalnu ekspanziju Srbije prema Staroj Srbiji i Makedoniji. (81)

Imajući to u vidu, Slobodan Jovanović skreće pažnju, da po zaključenju Berlinskog ugovora „savremenici nisu u prvi mah jasno uviđali“ kolike je „sve nepovoljnosti za nas taj akt sadržavao“, a „naročito nisu jasno uviđali svu opasnost od dolaska Austrijanaca na Balkan“.

„Mi smo spaseni od velike Bugarske, ali zato smo imali Austriju u Bosni i Hercegovini“, zaključuje Slobodan  Jovanović. (82) Nije trebalo čekati dugo pa da nepovoljna teritorijalna pozicija Srbije, kao posledica odluka Berlinskog kongresa, dovede posle 1880. Srbiju u poziciju ekonomskog i političkog vazala Austrougarske, kako je njen status u tom periodu ocenjivao Jovan Cvijić. (83)

Jugoslovenska dimenzija

I dok su odluke Berlinskog kongresa o proširenju Srbije direktno proizvele promenu dotadašnjeg pravca teritorijalne ekspanzije Kneževine i posejale trajnu klicu razdora između Srba i Bugara, dotle je odluka o austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine stvorila uslove da u ratnim i revolucionarnim evropskim okolnostima druge decenije 20. veka dođe i do formalne promene krajnjeg cilja pijemontski obojene nacionalno- oslobodilačke akcije Srbije.

Naime, do Berlinskog kongresa zvanična Srbija je isključivo težila formiranju ujedinjene države Srba, (84) dok je Berlinski kongres, kako zapaža Vasilj Popović, „ostavio mogućnost Srbiji da postane jugoslovenski Pijemont“. (85)

Razloge tome treba tražiti u činjenici da se zahvaljujući odlukama Berlinskog kongresa pod vlašću Austro-Ugarske „nalazilo više Srba nego u obe srpske slobodne države“, a s njima zajedno „držala je pod sobom i sve Hrvate i Slovence“. (86)

U borbi koju je vodila sa Austro-Ugarskom za poziciju Pijemonta jugoslovenstva, Srbija je nakon Berlinskog kongresa morala da se iz nacionalnih razloga ubrzano politički i pravno vesternizuje, jer zagranični Srbi, kako je isticao Pašić, „više ljube i više čeznu za Srbijom u kojoj vlada sloboda, u kojoj su građanska prava ustavom ujemčena, i u kojoj se narodu dalo pravo učešća u zakonodavnoj vlasti“. Politička i pravna vesternizacija je pravdana i time, da „nema spora da su nam potrebne simpatije evropskih naroda u vremenu kad se laćamo izvršenja našeg nacionalnog zadatka“. (87)

„Opasana Austro-Ugarskom sa severa i zapada, a kako je izgledalo, ili bar kako se u srpskim krugovima tvrdo verovalo, imala je ta sudbina stići i sa juga,“ i uz to „bez izlaza na more“, (88) Srbija je posle Berlinskog kongresa bila „skoro opkoljena zemlja, a mi smo postali uhapšeni narod“. (89)

Tako je obezbeđenje elementarnih uslova za slobodan državni život nužno vodio Kraljevinu Srbiju u konflikt sa Austro-Ugarskom i taj konflikt je u najradikalnijoj fazi nužno morao dovesti do otvaranja jugoslovenskog pitanja, a s njim i do transformacije krajnjeg cilja srpske nacionalne i državne politike.

S tim u vezi, Milorad Ekmečić lucidno primećuje, kako „ima neki dublji smisao u činjenici da velike sile nisu dozvolile ujedinjenje srpskog naroda 1878, a pristale su da se to obavi 1918. u široj etničkoj zajednici, u kojoj bi se srpski ulog smanjio postizanjem ravnoteže sa katoličkim oblastima“. (90)

Završni osvrt

Iako pitanje anuliranja Sanstefanskog ugovora prevazilazi obim ovog rada, čini se na kraju opravdanim da se i na to pitanje u najkraćem odgovori. Razloge za propast Sanstefanskog mirovnog ugovora treba najpre tražiti u odredbama Pariskog mirovnog ugovora koje su Rusiji posle poraza u Krimskom ratu vezivale ruke za svaku unilateralnu akciju na Balkanu.

Razlog za brzo odustajanje peterburške diplomatije od Sanstefanskog ugovora, valja svakako tražiti i u činjenici da su ministar Gorčakov i njegovi najbliži saradnici, ali i sam car Aleksandar II, pripadali pokolenju koje je na vlast došlo posle poraza u Krimskom ratu i koje je verovalo u mogućnost bliske saradnje sa Berlinom i Bečom, kao što je verovalo u očuvanje „evropske ravnoteže snaga“. (91)

S obzirom na ondašnji svoj status i snagu, Srbija nije mogla uticati na rusku diplomatiju i očuvanje Sanstefanskog mira.

Iako po obimu skromno, proširenje Kneževine Srbije predviđeno Sanstefanskim mirovnim ugovorom, zajedno sa onim odredbama koje su uređivale status drugih srpskih zemalja, obezbeđivalo je stabilnu teritorijalnu osnovu za postupan i koliko-toliko predvidljiv razvitak srpske državnosti.

Berlinski ugovor je, nasuprot tome, stvorio za Srbiju takvu teritorijalnu osnovu sa koje dalji razvitak njene pijemontski obojene državnosti nije mogao biti ni postupan, niti predvidljiv, jer je u potpunosti zavisio od uspeha u egzistencijalnoj borbi sa Austro-Ugarskom.

Pritom je ovo suparništvo vremenom dovelo Srbiju u situaciju da mora da izvrši promenu glavnog cilja nacionalne politike – od ujedinjene srpske države manjeg teritorijalnog obima ka teritorijalno velikoj jugoslovenskoj državi. Iskustvo sa jugoslovenskim državnopravnim eksperimentom čini danas opravdanim nekadašnji žal Jovana Ristića za u nauci oklevetanim Sanstefanskim mirovnim ugovorom.

Rad je prvi put objavljen u zborniku „Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije“, pod naslovom „Sanstefanski i Berlinski mirovni ugovori i srpske zemlje“, 2023. godine

_______________________________________________________________________________________

UPUTNICE:

(1) Jovanović, S., Država I, Beograd, 2005, str. 30; Marković, R., Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 2008, str. 151.

(2) Pavlović M., Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 261.

(3) Živanović, Ž., Politička istorija Srbije: u drugoj polovini devetnaestog veka, knj. 1, Beograd, 1923, str. 384; Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj 2, Beograd, 2005, str. 218.

(4) Stanković, Đ. Đ., Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje, knj. 1, Beograd, 1985, str. 134-135.

(5) Ekmečić, M., Dugo kretanje između klanja i oranja: istorija Srba u Novom veku 1492- 1992, Beograd, 2008, str. 298.

(6) Svoju ocenu Berlinskog ugovora Slobodan Jovanović započinje tvrdnjom da je on „promenio iz osnove stanje stvari na Balkanu, i s njime položaj Srbije“, stoga što „dotle vazalna kneževina pod sizerenstvom sultana i jemstvom Velikih sila, Srbija je postala nezavisna država“. Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 222. Zaključujući da je Berlinski kongres „imao višestruki značaj za srpsku ustavnu istoriju“, Miodrag Jovičić takvu ocenu vezuje, pre svega, za činjenicu, da „odlukama tog Kongresa priznata je puna nezavisnost Srbiji, čime je bila prekinuta svaka, mada poslednjih decenija samo formalna, vezanost za Tursku, a Srbija ušla u red suverenih evropskih država“. Jovičić, M., Leksikon srpske ustavnosti 1804-1918, Beograd, 1999, str. 22-23. Radoš Ljušić ističe „da su 1878. godina i sticanje nezavisnosti, posle 1804. i izbijanja Srpske revolucije, najznačajniji događaj u istoriji srpskog naroda u 19. veku“. Ljušić, R., Srpska državnost 19. veka, Beograd, 2008, str. 170.

(7) Stojančević, V., Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi, Beograd, 1998, str. 115.

(8) Isto, 115-116.

(9) Pavlović, M., Srpska pravna istorija, str. 466.

(10) Živanović, Ž., nav. delo, str. 385.

(11) Stojančević, V., nav. delo, 116; Živanović, Ž., nav. delo, str. 378.

(12) Ćorović, V., Istorija Srba, Niš, 2001, str. 653.

(13) Kovič, M., Ot San-Stefano k Berlinu: serbskiй vopros v peregovorah meždu Rossieй, Avstro-Vengrieй i Velikobritanieй, Iz istorii Serbii i russko-serbskih svяzeй 1812 – 1912 – 2012, (otv. red. K. V. Nikiforov), Institut slavяnovedeniя RAN, Moskva, 2014, str. 106-121.

(14) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami 1856-1917, Moskva, 1952, str. 159.

(15) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 220, 224.

(16) Cvijić, J., Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem, Srpski pisci i naučnici o Bosni i Hercegovini, Beograd, 1995, str. 44.

(17) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 198.

(18) Jovanović, V., Uspomene, Beograd, 1988, str. 409-410.

(19) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 161-162; Živanović, Ž., nav. delo, str. 377.

(20) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 162.

(21) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 198.

(22) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 160.

(23) Isto.

(24) Pariski mirovni ugovor od 30. marta 1856. godine, kojim je završen Krimski rat, potpisale su Austrija, Francuska, Engleska, Pruska, Rusija, Sardinija i Turska. U momentu sazivanja Carigradske konferencije krajem 1876. godine umesto Pruske i Sardinije postojale su već ujedinjena Nemačka i Italija. Pavlović, M., Srpska pravna istorija, str. 315.

(25) Debidur, A., Diplomatičeskaя istoriя Evropы: ot Vensskogo do Berlinskogo kongressa (1814-1878), Tom II, Moskva, 1947, str. 469-471; Istoriя diplomatii, Tom vtoroй, Pod redakcieй V. P. Potemkina, Sostavili V. M. Hvostov i I. I. Minc, Moskva, Leningrad, 1945, 36-37; Ekmečić, M., Srpsko pitanje u Istočnoj krizi 1875- 1878, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Beograd, 2002, str. 208.

(26) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 156.

(27) Isto, str. 160.

(28) Isto, str. 161.

(29) Isto, str. 168.

(30) Debidur, A., nav. delo, str. 470; Jovanović, V., nav. delo, str. 361; Ekmečić, M., Dugo kretanje između klanja i oranja, str. 297; Ekmečić, M., Srpsko pitanje u Istočnoj krizi 1875-1878, str. 208. Još je zajedničkim Berlinskim memorandumom Rusije, Nemačke i Austro-Ugarske od 13. maja 1876. godine bilo predviđeno sprovođenje reformi u Bosni i Hercegovini pod rukovodstvom jednog turskog komesara i mešovite komisije sastavaljene od lokalnih bosansko-hercegovačkih predstavnika, kako muslimana, tako i hrišćana, kao i pod nadzorom konzula i delegata velikih evropskih država. Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 143.

(31) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 168.

(32) Isto, str. 163-164.

(33) Jovanović, V., nav. delo, str. 404-405.

(34) Stojančević, V., nav. delo, str. 104.

(35) Ćorović V., Istorija Srba, str. 653.

(36) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 218.

(37) Stojančević, V., nav. delo , str. 104, 107.

(38) Isto, str. 171-172.

(39) Živanović, Ž., nav. delo, str. 381; Jovanović, V., nav. delo, str. 433.

(40) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 194.

(41) Isto, str. 193.

(42) Geršić, G.,, Položaj Bosne i Hercegovine i ostrva Kipra, Beograd, 1893, str. 21, 75.

(43) Pavlović, M., Srpska pravna istorija, str. 465.

(44) Ćorović, V., Političke prilike u Bosni i Hercegovini, Beograd, 1939, 21.

(45) Pavlović, M., Srpska pravna istorija, str. 466.

(46) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 152; Istoriя diplomatii, Tom vtoroй, 37-38, 49.

(47) Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 182-185.

(48) Popović, V., Evropa i srpsko pitanje: u periodu oslobođenja 1804-1918, Beograd, 2020, str. 136.

(49) Stojančević, V., nav. delo, str. 116.

(50) Živanović, Ž., nav. delo, str. 373.

(51) Moskva – Srbija, Beograd – Rusija: dokumenta i materijali; Moskva – Serbiя, Belgrad – Rossiя: sbornik dokumentov i materialov, Tom 2: Društvene i političke veze 184-1878, Priredili M. Jovanović, A. Timofejev, L. Kuzьmičeva, E. Ivanova, Beograd – Moskva, 2011, str. 510.

(52) Krstić, N., Dnevnik: Javni život 2. januar 1877 – 21. decembar 1887, knj. III, Beograd, 2007, str. 83.

(53) Isto, str. 83-84.

(54) Isto, str. 85.

(55) Isto, str. 91-92.

(56) Piroćanac, M., Beleške, Beograd, 2004, str. 6.

(57) Pavlović, M., Preobraženski ustav ustav – prvi srpski ustav, Kragujevac, 1997, str. 312.

(58) Koprivica, Č. D., Černogorcы, Setevoй žurnal „Naučnый rezulьtat“, Seriя „Socialьnыe i gumanitarnыe issledovaniя“, T.2, №1(7), 2016: pristupljeno: 2. 10. 2023: https://cyberleninka.ru/article/n/chernogortsy/viewer

(59) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 198.

(60) Rusija je uspela da 1870. godine izdejstvuje stavljanje van snage odredbe Pariskog ugovora, koja je Rusiji zabranjivala da drži vojnu flotu na Crnom moru. Semennikova, L. I., Rossiя v mirovom soobщestve civilizaciй, Moskva, 2009, str. 325.

(61) Istoriя diplomatii, Tom vtoroй, str. 27; Naročnicka, N., Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Beograd, 2008, str. 166-168.

(62) Ekmečić, M., Srpsko pitanje u Istočnoj krizi 1875-1878, str. 212.

(63) Zanimiljivo je da se u Rajhštatskom sporazumu od 1876., u austrougarskoj verziji, Beč saglasio na priznanje nezavisnosti Crne Gore, ali ne i Srbije. Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 147.

(64) Kovič, M., nav. delo, str. 121. Ković pokazuje svojim istraživanjem koliko su preterane i pojednostavljene one ocene u srpskoj istoriografiji, koje sugerišu da „radi velike Bugarske, potrebne ruskom imperijalizmu, žrtvovana je Austriji ne samo Bosna i Hercegovina, nego celo srpsko pleme“ (S. Jovanović) ili da je Rusija bila „bugarofilska“ (V. Popović). Jovanović S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 204; Popović, V., nav. delo, str. 133. Dajući opštu ocenu zvanične politike carske Rusije na Balkanu 19. i početkom 20. veka, Vladimir Ćorović veli: „Rusiji sloboda i velična balkanskih država nije ništa smetala; posed moreuza ona je mogla imati i pored njih. S toga je u njenim projektima mogla naći mesto i obnova Vizantije i svetostefanska Bugarska. Ona se, uz to, prva od sila znala pomiriti i sa stvorenim činjenicama. U njenim prvim planovima bila je podela sfera i poseda istočnog dela Balkana, ali kad je videla razvoj i raspoloženje kod balkanskih naroda ona je svoje pretenzije svodila na sve manju meru i na kraju je u teritorijalnom pogledu, postala vrlo skromna“. Ćorović, V., Borba za nezavisnost Balkana, Beograd, 1990, str. 186.

(65) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 200.

(66) Vuletić, V., Ivan Aksakov: Srbi i istočno pitanje, Zbornik Matice Srpske za slavistiku, br. 67, Novi Sad, 2005, 14, 48.

(67) Popović, N. B., Srbija i carska Rusija, Beograd, 2007, str. 216-218.

(68) Ekmečić, M., Srpsko pitanje u Istočnoj krizi 1875-1878, str. 212. Pismo jednog od čitalaca slovenofilskog lista Golos upućeno profesoru A. D. Gradovskom, od 8. avgusta 1876. godine, na čijoj kopiji je car Aleksandar II ostavio kratke beleške, sadrži čitav niz karakterističnih osuda na račun vesternizovane političke elite Kneževine Srbije koje su u vreme Velike istočne krize bile svojstvene ruskom, naročito slovenofilskom javnom mnjenju, ali izgleda i samom caru. Moskva – Srbija, Beograd – Rusija: dokumenta i materijali, Tom 2, str. 423-431

(69) Stoяnov, I. I., Rossiйskie proektы vosstanovleniя bolgarskoй gosudarstvennosti nakanune Konstantinopolьskoй konferencii velikih deržav 1876 g., pristupljeno: 2. 10. 2023: https://inslav.ru/sites/default/files/2020_russko-tureckaja_vojna_01_stojanov.pdf

(70) Vladmir Ćorović ističe kako „stvaranje svetostefanske Bugarske, koje je izazvalo mnogo zle krvi na Balkanu, nije poteklo neposredno iz akcije balkanskih naroda, a ni po želji samog bugarskog naroda“, već da je bilo „plod kabinetske politike i surevnjivosti velikih sila, a posebno Rusije i Austrije“. Ćorović, V., Borba za nezavisnost Balkana, str. 108.

(71) Stanković, Đ., Srbija i stvaranje Jugoslavije, Beograd, 2009, str. 27.

(72) Tako je, primera radi, učinjeno u članu 1. Dopunske konvencije uz tajnu Budimpeštansku konvenciju Rusije i Austro-ugarske od 15. januara 1877. U Rajhštatskom sporazumu od 1876. godine, i to u verziji bečkog dvora, Austro-Ugarska i Rusija su se usaglasile da teritorija Novopazarskog sandžaka bude podeljena između dve srpske kneževine i to tako što bi Crna Gora dobila dobila teritoriju do obala Lima, kao i Sjenicu. Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 147, 152; Istoriя diplomatii, Tom vtoroй, str. 154. Ković pokazuje da je Rusija pre Berlinskog kongresa nudila, poslednji put 2. maja 1878, zvaničnom Londonu i Beču podelu Bugarske i prepuštanje Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj u zamenu za deobu Novopazarskog sandžaka između srpskih kneževina. Kovič, M., nav. delo, 117, 133.

(73) U ruskoj verziji Rajhštatskog auustrougarsko-ruskog sporazuma od 1876. godine, koji formalnopravno nije ispunjavao uslove da bude međunarodni ugovor, predviđalo se formiranje autonomije u Bosni i Hercegovini. Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami, str. 145.

(74) Kovič, M., nav. delo, str. 133.

(75) Ćorović, V., Borba za nezavisnost Balkana, str. 112.

(76) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 203; Pržić, I., Spoljašnja politika Srbije, Beograd, 1939, str. 103.

(77) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 224, 239.

(78) Isto, str. 224.

(79) Zanimljivo je da Slobodan Jovanović za gubitak Bosne i Hercegovine umnogome krivi Srbiju zbog toga što u prvom srpsko-turskom ratu 1876. „naša narodna vojska nije došla na bosanskoj granici čak ni do lokalnog uspeha“, pa samim tim nismo ni mogli da nateramo velike sile da se u vezi statusa Bosne i Hercegovine više čuje srpski glas. Isto, str. 224, 239.

(80) Naročnicka, N., nav. delo, 169.

(81) Ćorović V., Istorija Srba, str. 656.

(82) Jovanović, S., Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 223, 227.

(83) Cvijić, J., nav. delo, str. 45.

(84) Ljušić, R., nav. delo, str. 141-148.

(85) Popović, V., nav. delo, str. 136.

(86) Ćorović V., Istorija Srba, str. 655.

(87) Pavlović, M., Pravna evropeizacija 1804-1914, Kragujevac, 2008, str. 450.

(88) Ćorović, V., Borba za nezavisnost Balkana, str. 110.

(89) Cvijić, J., nav. delo, str. 45.

(90) Ekmečić, M., Dugo kretanje između klanja i oranja, str. 299.

(91) Semennikova, L. I., nav. delo, str. 297, 325. O poverenju koje su u Andrašija imali knez Gorčakov, ali i car Aleksandar II, i koje je austrugrska strana zloupotrebljavala tokom pregovora o revidiranju Sanstefanskog ugovora, upečatljiva svedočanstva je ostavio grof Ignjatijev. N. P. Ignatьev, Posle San-Stefano, Petrograd, 1916, str. 10.

Izvor: Novi Standard