Svetlana Skorohodova o knjizi Ranka Gojkovića

U Patrijarškoj sali Hrama Hrista Spasa u Moskvi održana je 13. juna promocija ruskog izdanja knjige srbskog publiciste Ranka Gojkovića ,,Srbi i Rusi braća po promisli Božijoj“ (o čemu smo već izvestili). Jedan od govornika bila je i Svetlana Igorevna Skorohodova, doktor filozofskih nauka i profesor, čiji istraživački radovi iz oblasti ruske i slovenske filozofske i religijske misli imaju veliki uticaj ne samo u Rusiji. Njeno izlaganje prenosimo u celosti.

Sam naziv knjige „Srbi i Rusi – braća po promisli Božijoj“ – predstavlja akt odvažnosti srbskog autora. On se nije skrivao iza politički korektnog „istorijskog razmatranja“, nije ušao u akademsku dosadnost. On je odmah svoje srce stavio na korice. U ruskoj filozofiji postoji koncept „srdačnog razmišljanja“. Srbski i ruski Logos se ne mogu razumeti bez duše. I ukoliko nekima ovaj naziv izgleda naivnim, to je naivnost onoga koji je preživeo. Ovo je svedočanstvo čoveka čiji je narod preživeo bombardovanje, gubitak Kosova (privremeni), tri rata za 30 godina – i za koga Božja promisao nije samo lepa reč, već jedino objašnjenje kako su uopšte preživeli. Želim da se obratim autoru rečima: „Prijatelju, hvala ti što se nisi uplašio.“

„Božanska promisao“ u naslovu knjige usmerava čitaoca ka duhovnom sloju izlaganja, podstičući potragu za višim smislom u događajima i sudbinama. Treba napomenuti da se u pravoslavnoj tradiciji promisao povezuje ne samo sa očuvanjem sveta i upravljanjem svetom. To je još i Krst, koji se ne bira, nego se nosi, to je zajednički usud. Za Srbina „promisao“ nije verska fraza već slamka, posebno devedesetih godina, pa čak i danas. Kada vas bombarduju i guše „sankcijama“, na Zapadu vas žigošu kao „ubice“, samo vas vera u to da to nije besmislica, već Krst, održava na površini.

„Braća“ – to takođe nije metafora. Naslov podvlači krvnu vezu Srba i Rusa, spletenih zajedničkom istorijom, molitvom, svetiteljima i ćirilicom. U Evropi je uobičajeno govoriti o „složenim istorijskim odnosima“ i „partnerima“ od kojih se može izvući korist. Međutim, ovde je u naslovu upravo bratstvo – to jest, nešto što se ne može kupiti. I ovo je neuporedivo cenjenije. Na svesnom nivou, Srbi i Rusi imaju različita iskustva. Ali kada se dođe do krajnjih granica – nevolja, napad, zajednička pretnja – isplivava nešto dublje. Taj sloj i jeste „ljubav po promisli Božijoj“ o kojoj piše Ranko Gojković. I ona postoji u našim narodima još od pre bilo kakve istorije.

Savremeni Srbi ponekad ne mogu da objasne zbog čega vole Ruse. Mladi Srbi, rođeni posle bombardovanja 1999. godine, znaju o Rusiji iz novosti i interneta – gde nije uvek pozitivna slika. Međutim, kada se u Beogradu začuje „Kaćuša“ na festivalu, kao i ranije, svi pevaju stojeći. Kada se ruski turista izgubi i kaže: „Izvinite, ne govorim srpski“, oni mu pomognu, a ponekad ga i počaste rakijom. To je kulturno pamćenje. Ono živi u pesmama, u crkvenom pojanju, u činjenici da se Srbi krste zdesna nalevo, baš kao i mi, a njihovo „Aliluja“ zvuči isto kao i naše. A mlado pokoljenje ne zna detalje ali oseća – na Zapadu ih ne vole. A Rusija je jedina koja nikada nije glasala za sankcije protiv Srbije. Kada je NATO bombardovao Beograd 1999. godine, ruski padobranci su izvršili prisilni marš na Prištinu. To je bilo ludilo, gotovo samoubistvo. Političari su se kasnije povukli, ali je gest ostao. „Rusi svoje ne ostavljaju“ postalo je duhovni kodeks onih koji ostaju kada drugi odu.

U knjizi se istovremeno može uvideti i istorija i metaistorija — dva sloja narativa. Prvi je zasnovan na činjeničnom materijalu koji je autor prikupio sa izuzetnom pedantnošću. To je veliki, mukotrpan rad, koji postaje temelj za drugi – gde se činjenice pretvaraju u smisao, a dokumenti – u sudbine. No, pored toga, metaistorija se projavljuje kroz nevidljive veze koje je nemoguće poništiti: one nastaju same od sebe, iznad hronologija i arhiva. Spomenik Nikolaju II u Beogradu, smešten na prvoj stranici knjige – stiže iz metaistorije. Ljubav bratskih naroda, koju autor pokazuje kroz žive epizode prošlosti – takođe otud stižu.

Spomenik Nikolaju II u Beogradu zaista je jedinstven. Nije to „još jedan monument“. U svetu skoro da nema spomenika poslednjem ruskom imperatoru, osim nekoliko privatnih bisti i crkvenih memorijala. A u Srbiji stoji, i to ne bilo gde, već u centru, nedaleko od Hrama Svetog Save, jednog od glavnih simbola srpskog duha. Nikolaj II je za Srbe čovek koji 1914. godine nije odbacio Srbiju. Rusija je stupila u rat jer je Srbija bila bratska. I milioni ruskih vojnika legli su između ostalog i za srbsku slobodu. To nisu zaboravili. Spomenik tamo nije politički gest. To je sećanje srca o tome da je jedan pravoslavni narod kao planina ustao da zaštiti drugi.

Treba dodati da je u Beogradu sećanje na Rusiju (i na Rusko carstvo i na emigraciju) utkano u živo tkivo grada: Tu je i ruski nekropol, i ulice sa ruskim imenima, i „Ruski dom“, i ruska crkva. To nije muzejska crkva, nije arhivska, već svakodnevna, jer živi u gradskom vazduhu, na licima prolaznika, na način na koji se ovde još uvek izgovara reč „brat“. Beograd nastavlja da čuva to što mi ponekad počinjemo da zaboravljamo. Grad i sada diše tom samom ruskom dušom koju je tako želeo da sačuva Aleksandar I Karađorđević.

Nije slučajno što je pisac podelio knjigu na dva ogledalna dela: Srbi (uključujući i Ruse srpskog porekla) u ruskoj istoriji i Rusi u srpskoj istoriji. Prikazi nisu strukturirani samo prema hronologiji datuma i ratova. Oni su priznanje međusobne žrtve, gde je svako više puta prolio krv za slobodu drugog i gde su podržavali jedni druge molitvom i kreativnim radom u vihorima istorije.

Za većinu autora, „istorija“ se sastoji od datuma, bitaka i sporazuma. Za Ranka Gojkovića, istorija su sudbine ljudi, kroz koje se probijaju neisceljene rane i neisplaćeni dugovi. On piše kao svedok (makar i kroz istoriju). Takav stil stvara osećaj pouzdanosti, neposrednosti. Autor doslovno fiksira: „Nas su pokušali da unište – i evo ko je bio pored, a ko je izdao“.

Politika se stoga dotiče u knjizi, ne sama po sebi, već u kontekstu preživljavanja. Pokušaj Vatikana da pokatoliči Srbe, izdaja Bugara i zapadna agresija, prikazani su ne kao apstraktni procesi, već kao iskustva – proživljena, pretrpljena i koja ostavljaju traga na sudbinama. Za Srbina, čiji je narod bio pod turskom vlašću više vekova i doživeo dva genocida u 20. veku (ustaše, NATO), ove teme nisu ideologija, čak ni politička filozofija, već medicinski karton koji se tiče života i zdravlja naroda. Knjiga koja ih zaobilazi iz razloga političke korektnosti bila bi slepa. Ali najvažnija stvar koju je autor, čini mi se, uspeo da pokaže – jeste da su pravoslavni ljudi kroz vreme sačuvali svoju humanost i otpornost zahvaljujući svojoj veri, koja je bila neiscrpan duhovni izvor i moralni kompas, čak i kada se činilo da se svet oko njih ruši.

V. V. Rozanov, ruski filozof Srebrnog veka, jednom je napisao: „Rusi imaju žilavost kišne gliste. Istina, – čak i ako je presečete lopatom, obe polovine prežive.“ Nema ništa za jelo — malo će usahnuti, al neće umreti. Ponovo padne kiša — i ponovo se pomera. […] i još peva pesme i sastavlja priče…“ I ruski i srpski svet su otporni jer su sposobni za duhovnu regeneraciju.

Knjiga Ranka Gojkovića govori o Srbima i Rusima koji su postali srodnici po Krstu. Upravo zbog toga u njoj nema slatkorečive sentimentalnosti: autor pokazuje da je bratstvo izdržalo brojna iskušenja. U njoj nema opravdanja za izdaju i agresiju. Sve je rečeno direktno, bez diplomatije, časno i otvoreno. To se doživljava kao iskrenost zato što čitalac vidi istinske misli i osećanja pisca, a ne izmenjenu ili prikrivenu verziju. Emocionalni uticaj teksta se usled toga samo pojačava.

Ovu knjigu doživljavam kao prozor kroz koji oni koji više nisu sa nama, vide da ostaju u našim srcima. Oni koji ostanu mogu na trenutak zaviriti u njega i osetiti živi dah prošlosti i sudbine heroja – među njima su veliki svetitelji: Sveti Sava Pskovski (Kripecki), Jovan Šangajski (Maksimovič), Antonije Hrapovicki; vojnici i diplomate: N. N. Rajevski, Grigorije Nikolajevič Trubeckoj; arhitekte: Nikolaj Petrovič Krasnov; pravnici: Fjodor Vasiljevič Taranovski; predstavnici medicinskih misija: Darija Aleksandrovna Korobkina; pedagozi: Marija Konstantinovna Trubeckaja.

Ova knjiga nije antologija, nije zbirka, već saborni hram. Razni biografski eseji stvaraju polifoniju glasova u kojima je svaki deo važan. Svako ime nije samo unos u sadržaju, već živa ikona među ostalima. U knjizi nema glavnih ili sporednih likova, jer su svi privučeni istim — Istini, Bogu. Svako od njih je sveća, i u ovom tekstu, njihov plamen postaje jedno. Pojavljuje se svetlost koju nijedna sveća pojedinačno ne bi mogla da pruži. Zajedno, oni ne stvaraju sumu, već umnoženje — sijanje koje nikada ne može biti ugašeno. Ovo nije samo tekst, već prostor gde je svaka osoba važna upravo zato što je to ta osoba, ona sama,- a ipak je već postala deo nečeg večnog. Svaki glas je kamen u zidanju. I u ovom sabornom hramu nema malih ili velikih, nema većih ili sporednih. Postoje samo naši – oni koji drže svod.

U ruskoj kulturi postoji veoma dubok identitetski centar, izražen u polisemantičkom simbolu – Kitežu. U jednom smislu, Kitež je sabor glasova, gde nijedan nije suvišan. Ovo nije grad od kamena, nije legenda, nije utopija, već prostranstvo gde je živ svaki koga pamte. Gde svako kome je data reč – odjekuje. Gde nema zaborava, jer postoje tako izvanredni autori kao što je Ranko Gojković. A sabor koji je podigao zove se sećanje.

Želela bih da izrazim zahvalnost prevodiocima – Pavlu Tihomirovu (on je napisao i predgovor) i Olgi Simonovoj. To su autori drugog daha, koji su uzeli tekst koji je već bio rođen i pomogli mu da se ponovo rodi na drugom jeziku, mada srodnom, u drugoj zemlji, mada srodnoj.

Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u stvaranju i novom zvuku ove divne knjige!

Izvor: Sabornik Srpsko-Ruski