Vučić, Đavo i fabrika dronova

Nasuprot zabludama koje temeljno istraumirana Srbija prihvata, nažalost, kao neporecive istine – Zapad više nije sposoban za dugotrajne i složene planove. Njihova se vajna „mudrost“ svela na preživljavanje od prvog do prvog. Pa tako već mesecima, od kako je Kina delimično ograničila dotok svojih dronova i delova za dronove do ukrajinske vojske, ubrzano traže način da ponovo dođu do potrebnih im količina bespilotnih letelica kojima bi nastavili udare po ruskoj civilnoj dubini.

Tačnije, traži Zelenski. Zato je i došao danas u Beograd. Srbija ima živahnu trgovinsku razmenu sa Kinom, a opet je dovoljno mala u odnosu na veće i ozbiljnije trgovinske partnere Kine, tako da će moći relativno u senci da prikuplja dronove i delove.

Da se Vlasi, tj. Kinezi, ne bi odmah dosetili, pojaviće se eto i ta izraelsko-srpska fabrika dronova, koja će na očekivana pitanja iz Pekinga barem neko vreme moći da se pravi blesava i nosi tetki lek. (Plus, biće i zarade u tom poslu, a zvanični Tel Aviv – glavni međunarodni pokrovitelj naprednjačkog režima – očigledno smatra da to ne treba prepustiti Srbima.)

I zato, da sagledamo današnje poniženje još jednom, u nešto širem kontekstu. Oko vek i po traju raznorazni nasrtaji raznoraznih Zapada na Srbe i srpske države. Ubijani smo, proterivani, istrebljivani, otimano nam je kulturno nasleđe sa sve pismom i jezikom, vazduh nam je trovan, zemlja pustošena, a sve što bi moglo da liči na bogatstvo uredno je sklanjano od nas da nas ne pokvari… Nema srpskog pokolenja, uključujući tu i današnja, koje nije neposredno na svojoj koži osetilo nabrojane „zapadne vrednosti“. Možda i jedina uteha u svemu tome jeste što se, izuzimajući nečasne i vrlo sporadične izuzetke, nikada nismo stavili na stranu dušmana, ma koliko oni bili silni i nemilosrdni.

Ali smo sada legli na rudu! Sada, kad je dušmanin slabiji, gluplji i pogubljeniji nego ikada ranije.

Kralju Itake trebalo je deset godina da se vrati tamo odakle je krenuo. Vučić je za 12 godina krvoprolića u Ukrajini uspeo da smesti Srbiju tamo gde nikada nije bila. Izvinite, dame i gospodo, ali Vučićev „podvig“ ipak ima daleko veću specifičnu težinu nego Odisejev!

Doduše, Odiseja su sirene odvlačile od cilja, dok su ovdašnje sirene Vučiću samo olakšavale prljavu rabotu, jer su pamet pile već zbunjenom narodu. Ima tih Vučićevih sirena na svim političko-ideološkim stranama, pa je u tolikoj galami čoveku nekada teško da ih sve raspozna čak i kada zna da postoje. Ali danas to nije slučaj. Danas ih je nemoguće ne uočiti. Pogana sirena je: 1) svako ko odbija da prizna zastrašujuće razmere izdaje nasušnih nacionalnih interesa koju je Vučić upravo počinio, i 2) svako ko krivicu, umesto na SNS i uopšte zapadoroblje, svaljuje na manje-više odgovorne ali ipak sporedne društvene pojave i slojeve, a da nijednog trenutka nije spreman da se makar zamisli nad sopstvenom odgovornošću.

Jer naravno da se i sada, kao i o svim ranijim društvenim porazima, prosto nameće obaveza da se pogledamo u ogledalu. Ovog puta čak i više nego inače. Jer, neka bude ponovljeno, Zapad više nije strah i trepet. Pa ako sada puzimo pred Zapadom, a na nesreću upravo to radimo, onda moramo najpre da se zagledamo u sebe. Ne da bi vinovnici, pre svih Vučić, bili oslobođeni svog izdajničkog tereta. Taman posla. Nego zato što je koren problema neminovno u našim rukama. Ne u Briselu, Berlinu, Londonu, ili Kijevu, nego ovde kod nas: u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Valjevu, Banjaluci, Bjeljini, Kosovskoj Mitrovici…

Samim tim je u našim rukama i rešenje.

Rešenje za ovoliko duboku tegobu ne može da bude lako. Zato se treba pripaziti i takvih sirena, koje nude brza i bezbolna izlečenja. Ali nije ni da moramo da budemo Miloš ili Gavrilo. Nije nam danas banuo ni Murat ni Franc Ferdinand, nego Zelenski: nesrećnik koji je rešio da se više ne zove onako kako se od rođenja zvao, već se priklonio nadaleko čuvenoj fonetici Čaleta Brnabića pa je od Vladimira postao Volodimir.

I ne traži nam dušu. Nemojte da padamo u bestragiju. Traži nam dronove. I upravo to moramo da mu uskratimo.

Kroz istoriju smo, ako ništa drugo, uvek bili barem u stanju da prepoznamo šta nikako ne smemo da damo đavolu. Ovog puta, đavo je iscrpljeniji i bezopasniji nego ikada, pa nam je utoliko i zadatak primetno lakši.

Izvor: Fejsbuk nalog autora